Свети Донат епископ

30. АПРИЛ

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

ДОНАТА ЕПИСКОПА (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за април)

 

За време владања благочестивог цара Теодосија Великог[1] овај свети Донат беше епископ у Еврији Албанској (Епир). Близу града Еврије беше место звано Сорија, и у њему извор воде, од које је умирао сваки који је пио. Сазнавши за то, свети епископ Донат пође са свештенством ка том извору. И када се приближи извору, чу се силна хука, и из извора изађе огромна и страшна змија, која се устреми на угодника Божјег, трудећи се да му репом саплете мазгу на којој је јахао. Епископ Донат је удари бичем, и змија тог часа издахну. А свештеници и народ који беху са епископом, видевши ово чудо, набраше дрва и наложише ватру, на којој спалише змију, да не би, остављена да иструли, затровала ваздух својим отровним смрадом. Воду пак са извора нису се усуђивали да пију-Тада свети Донат сатвори молитву и благослови извор, па се најпре сам напи изворске воде, а затим нареди свима да без бојазни пију. И сви пише до воље, и вода им не нашкоди. И славећи Бога вратише се домовима својим.

А када свети епископ једном приликом беше у једном сувом и безводном месту и виде како се тамошњи житељи муче и злопате од жеђи на великој врућини, помоли се Богу и изведе извор воде из кога стално тече обилна вода. Но он и с неба низведе дажд изобилни, јер када се за време безкишија и велике суше помоли Господу, одмах паде велика киша која напоји земљу добро, и молитвама његовим година би веома родна.

У његово време кћи цара Теодосија бејаше веома болесна, мучена од духа нечиста. Цар и царица беху веома ожалошћени због болести своје јединице. И кад чуше за чудотворца епископа Доната, цар одмах позва код себе све епископе из Епира, да добије њихов благослов. Када епископи епирски дођоше у Цариград, цар их прими чесно и с љубављу, па упита: Ко је међу вама епископ Донат, који бичем уби змију, и воду изведе из суве земље, и дажд с неба испроси од Бога? – И показаше му светог Доната. Цар га целива и одведе к царици- Онда и цар и царица заједно припадоше к светитељу грлећи му ноге, и мољаху га говорећи: Слуго Божји, смилуј се на нас! Ми имамо јединицу кћер; она страховито пати мучена од демона; срце нам се због тога пара од силне туге; доводили смо многе лекаре и јереје, али ништа не могоше помоћи. Пошто чусмо за велику благодат Божју што је у теби, ми намучисмо твоју светост да дођеш овамо, да би својим силним молитвама к Богу истерао демона из наше кћери. Исцелиш ли је, даћемо ти половину њеног имања. Светитељ их упита: Где је девојка да је видим? – И доведоше је к њему. А демон, не подносећи долазак угодника Божјег, одмах повика и, оборивши девојку, побеже из ње, и девојка постаде здрава. Цар и царица се обрадоваше, и многе дарове нуђаху светитељу, али он ништа не хтеде примити. Но видећи њихово добронаравије и доброверје, моли их да му у његовој епархији даду оближње имање, звано Омфалија, да на њему подигне цркву. Цар му одмах поклони то имање, и то потврди царском граматом.

Док се свети Донат бављаше у Цариграду, умре неки човек. Кад спровод крену да сахране овог покојника, његов зајмодавац заустави спровод и не даваше да га сахране док му неисплати дуг од двеста златника. А свети Донат, који је становао близу куће овог покојника, чувши плач и вреву и видевши како се силан свет слеже, рече епископима: Хајдмо да умолимо зајмодавца да допусти да се сахрани његов дужник. Али епископи не пристадоше. Тада свети Донат оде сам, и кад га покојникова удовица угледа, припаде к ногама његовим говорећи: Смилуј се на мене, човече Божји, јер ме двострука невоља снађе: изгубих мужа, и зајмодавац не допушта да га сахраним. Молим те, праведниче, усаветуј зајмодавца да дозволи да слободно сахранимо покојника, да не би на одру иструлео и распао се. – Знаш ли сигурно да је твој муж дужан томе човеку? Жена одговори: Господине мој, пре неколико дана рече ми муж да је дуг већ вратио, али да је признаница остала код зајмодавца. Тада се светитељ обрати с молбом зајмодавцу, говорећи му: Допусти, чедо, да се покојниково тело сахрани, а теби се дуг може потом вратити. – А зајмодавац, неосетљив и неправедан, не послуша светитеља већ га и изгрди. Онда свети епископ приђе одру на коме покојник лежаше и, додирнувши руком покојника, викну: Чуј, човече! – И покојник одмах оживе и, отворивши очи, рече: Ево ме, владико! Светитељ му онда рече: Устани и види шта ћеш чинити са твојим зајмодавцем, јер не допушта да те сахране говорећи да му ниси вратио дуг на који он има твоју личну признаницу. – Мртвац уставши седе, док све присутне спопаде ужас од овог призора. И погледавши љутито на свога зајмодавца укори га што лаже, и изобличи његову неправду, казујући када му је и на ком месту вратио дуг од двеста златника. Ухваћен у лажи, зајмодавац стајаше дрхћући и ћутећи као нем, а оживели човек тражаше од њега своју признаницу. И кад му је овај даде, он је поцепа. Затим седе на одар, и погледавши у светитеља рече му: Праведниче, добро си урадио што си ме пробудио ради изобличења овога грешника. Молим те, нареди ми да поново заспим. И светитељ му рече: Иди у покој, чедо, јер си се ослободио своје признанице. – И човек онај одмах поново заспа сном смрти. А сви који видеше ово страшно чудо, и који чуше за њега, слављаху Бога с великим дивљењем, и дивљаху се врлинској сили угодника Божјег.

За време бављења светог Доната у Цариграду деси се безкишије и суша. Умољен од цара, светитељ изађе са литијом изван престонице, молећи Бога да пошаље кишу сасушеној земљи-И одмах лину тако велика киша да људи говораху: Ево другог потопа! Цару пак беше жао да свети епископ не прокисне сав од неизмерне кише, пошто имађаше на себи једну ризу. Али када се литија врати у царски дворац, видеше да су на светитељу потпуно суви и риза и одјејање, и не беше на њима ни трага од кише, пошто ниједна капља не паде на њега. И сви се веома удивише. А цар се силно радоваше због таквог угодника Божјег, благодарећи Бога што за време његовог царовања посла Господ такво светило свету и изванредног чудотворца. После многих разговора са светим Донатом, и пошто доби благослов од њега, цар га отпусти да се врати у своју епархију. Притом му подари много средстава за зидање и украшење нове цркве, коју је светитељ желео подићи на гореспоменутом месту.

Дошавши у своју епархију, блажени Донат подиже од царских дарова дивну цркву, и у њој припреми за себе гробницу. И пошто доживе дубоку старост, оде ка Господу, 387. године, да стоји пред Њим у хору светих јерараха и да слави Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, слављеног од свих светих вавек, амин.

—————————————————-
[1] Теодосије I Велики, римски цар, царовао од 378. до 395. год.