Свети Герман Цариградски

12. МАЈ

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ

ГЕРМАНА, патријарха Цариградског (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за мај)

 

Свети Герман родио се у Цариграду. Отац његов патриције Јустин био је први сенатор царски, човек врло чувен и уважен. Њега из зависти уби цар Константин Погонат[1], када ступи на престо. Пошто уби овог знаменитог сенатора, Константин нареди те ушкопише његовог сина, блаженог Германа, који тада беше дечак, и причислише га црквеном клиру. Ово учини Константин да се Герман не би, кад постане пунолетан, као чиновник и сенатор осветио Погонатовом дому за убиство свог оца. У овом духовном звању блажени Герман живљаше као анђео Божји: далек од сваког пристрашћа земаљског и сујете светске, он свим умом својим беше устремљен к Богу, и уста му увек беху пуна хвале Господње, и усрдно дан и ноћ изучаваше Божанствене књиге. Отуда је и дубину премудрости упознао и животворну воду богонадахнутих учења поцрпао, којима је касније, као пастир и учитељ, напајао Цркву Христову.

Када стиже у зреле године свети Герман, сијајући као светилник својим врлинским животом и ученошћу, би најпре посвећен за епископа града Кизика[2]. Ту је он водио борбу са монотелитском јереси[3], заједно са свјатјејшим патријархом Киром[4], са којим и прогонство претрпе од неправоверног цара Филипа[5]. Но пошто неправедни гонитељ убрзо са хуком погибе, а свјатјејши се патријарх Кир престави у прогонству; и пошто псевдопатријарх Јован јеретик би збачен, онда за царовања Анастасија II на велику радост народа би на цариградски патријаршки престо узведен свети Герман, као муж достојан и пун благодати Божје, која се показиваше у његовој прозорљивости, јер он предвиђаше будуће ствари и догађаје и пророчки их претсказиваше. Тако, када је он први пут улазио у саборну цркву, свету Софију, и народ се тискао жељан да види новоизабраног патријарха, нека трудна жена Ана, приближивши се к њему, повика: Благослови, оче, плод у утроби мојој! – Патријарх погледа у њу и, провидевши унутрашњим очима оно што ће се збити, рече: Нека Господ благослови плод твој молитвама светог Првомученика.

Овим речима свети Герман прорече, да ће она родити мушко дете и да ће оно имати име светог првомученика Стефана. Поред тога, ово пророштво би потврђено чудом. Јер када свети патријарх говораше ово пророштво, из његових уста заједно са речима излажаше пламен огњени. То виде сама жена, и касније свима то казиваше са заклетвом. По томе се пламену она чврсто увери да је светитељево пророштво истинито. И стварно, Ана роди мушко дете, коме би дато име Стефан, према пророштву свјатјејшег патријарха Германа. Овај Стефан када одрасте, прими иночки чин и инокова свештено на Авксентијевој гори према Цариграду, а касније постаде исповедник Христов и мученик[6], јер пострада за свете иконе од злочестивог цара Константина Копронима[7]. За овог пак Копронима, сина цара Лава Исавријанца[8], свети Герман је прорекао да ће бити опаки гонитељ и мучитељ православних хришћана. Јер када га је свети Герман као патријарх крстио, младенац Константин у време крштења оскврнави свету купељ и воду у њој својим изметом. Тада је свети Герман рекао за њега: Ово дете кад одрасте нанеће велико зло хришћанима и пролити много крви благоверних слугу Христових.

Овај Константин доцније би прозван Копроним, тојест ђубриви[9]. И зби се пророчанство светог Германа о њему, јер он многе измучи и поби због поклоњења светим иконама, а међу њима и гореспоменутог светог Стефана.

Иконоборска јерес отпоче за царовања Лава Исавријанца, оца Копронимова. Сав огрезао у тој јереси, Лав Исавријанац се свим силама стараше да је што више рашири и учврсти у народу. Он разасла на све стране свога царства безбожно наређење: да се свуда из храмова свете иконе избацују, ногама газе и спаљују; јер он сматраше свете иконе за идоле, а оне који им се клањају за идолопоклонике. Свети патријарх Герман се јуначки успротиви цару: више пута му је слао благоразумне и угледне духовнике, а и сам му је одлазио и разговарао с њим, и саветовао му да се окане своје зле намере. Али, све је било без успеха. Једном патријарх рече цару: Чуо сам пророчанство једног светог човека, да ће настати гоњење светих икона од зловерних, али нека то не буде за време твога царовања. – А када, и за време чијег царовања имало би то настати? упита цар пажљиво. Свети Герман одговори: Биће неки цар коме ће име бити Конон; он ће подићи гоњење на свете иконе. Лав Исавријанац на то рече: Мени је име Конон. То ми је име дато на крштењу, а Лавом сам назван касније. Значи, то се пророчанство има потпуно испунити за време мога царовања.

Не, господару, – узврати на то цару свети Герман, – нека тога не буде! нека се такво зло не чини за време твоје владавине! Јер онај који жели да спроведе то зло – антихрист је, непријатељ Божјег оваплоћења. Сети се, царе, заклетве коју си положио ступајући на престо: да ћеш свету веру држати беспрекорно, ништа не одузимајући од предања светих Апостола и богонадахнутих Отаца, нити ишта ново, супротно светој вери, уносећи.

Слушајући такве речи свјатјејшега патријарха, цар је час осећао стид, час падао у јарост. И од тада се стаде паштити да пронађе неку кривицу патријарху, како би га удаљио са престола, не као исповедника истине, већ као завереника и побуњеника. Сарадника за своју злу намеру он нађе у лицу презвитера Анастасија, ученика Германовог. Овоме Анастасију, сличном Јуди по нарави, цар обећа патријаршиски престо после Германовог прогонства. Анастасије пак обећа цару да ће му помагати у гоњењу и уништавању светих икона. И непријатељеваше Анастасије против светог Германа, паштећи се да се и пре прогонства светог Германа докопа патријаршијског престола. А свети Герман провиђаше Духом злу намеру Анастасијеву, и предвиђаше све шта ће се догодити Анастасију, па му то и претсказа згодном приликом. Наиме: једном је патријарх Герман улазио у царску палату. Гордељиво ступајући за њим, Анастасије му нагази крај од хаљине његове. Осврнувши се, свети Герман рече Анастасију: Не жури, доћи ће време кад ћеш ти, окружен гомилом народа, уз клицање бити одведен у Дипин[10]. – Али, ни Анастасије, ни други који то чуше, не обратише пажњу на ове речи светога Германа. Сетише их се тек касније, када се ове речи испунише. А како се испунише, рећи ће се доцније.

Свети Герман, као добар војник Исуса Христа, јуначки се и неустрашиво борио са јеретицима мачем речи Божје. Једном приликом он посла цару једног од најизврснијих службеника црквених са оваквом поруком: Не доликује теби, царе, да се безобзирно надимаш пред Богом, Саздатељем твојим, који ти је дао живот и царовање, и немаш права, како се то каже, да покрећеш оно што је непокретно; не доликује теби да прекорачујеш границе, које у древна времена поставише свети Оци. То свеколико служење демонима, и све идолопоклонство, бише уништени човечанским обличјем које Бог Логос узе од Пречисте и Пресвете Дјеве. Изображење бојама на дасци човечанског лика Христовог и Оне која Га је на неисказан начин родила, и изображења светих угодника Божјих, да молитвено поштујемо – нама је предано од Отаца и Учитеља, а предано нам је има већ седам стотина двадесет и пет година, откако се Господ наш јави на земљи у облику човека. Жена која се исцели од течења крви додирнувши хаљине Господње, у знак благодарности изради Спаситељеву слику, после вазнесења Његовог. Но и пре тога сам Господ изобрази на убрусу божански лик свој и одасла га у Едес Авгару. Свети еванђелист Лука изради икону Пречисте Дјеве Богородице. Због тога божанствени Сабори светих Отаца, држани у разна времена и на разним местима, заповедају да се свете иконе молитвено поштују а не уништавају. Знај дакле, царе, ако ти хоћеш да утврдиш безакони иконоборачки догмат, ја први никада нећу пристати на то. Ево, ја сам готов да крв своју пролијем за икону[11] Христа мог, који своју крв проли да обнови пали лик (= палу икону) душе моје. Очигледно је да бешчешће, које се наноси икони Христовој (= лику Христовом), односи се и на Прволик, тојест на самога Христа, исто онако као што се молитвено поштовање, указано икони Христовој, односи на самога Христа. Зато нама, верним слугама Христовим, доликује да умремо за поштовање Господа нашег.

Другом пак приликом сам свети Герман овако говораше цару: Ако сам ја Јона, баците ме у море, јер без Васељенског Сабора ја немам права да прописујем ишта ново односно вере.

Када свети патријарх увиде да ни на који начин не може одвратити цара од јереси, он положи свој патријаршки омофор у божанственом олтару, на свети престо, остављајући свој чин. А цар, силно љут на светог Германа због његових смелих речи, посла, као за рат, наоружане војнике, који светитеља шамараше, тукоше, вукоше, и са бешчашћем из патријаршије истераше. Свети Герман онда се повуче у манастир на монашко безмолвије, на монашко молитвено тиховање, и тамо међу иноцима проведе остале дане свога живота, и мирно се упокоји у Господу, 740 године[12]. Патријархом је био четрнаест година и пет месеци.

После изгнанства свјатјејшег патријарха Германа, цар доведе на његово место гореспоменутог Анастасија[13], који заједно са царем избациваше из цркава свете иконе и утврђиваше иконоборачку јерес. А пророчанство светог Германа о њему зби се на овај начин. После смрти злочестивог цара Лава Исавријанца на престо ступи његов син Константин Копроним. Константина збаци са престола зет Лавов Артавасд. У томе Артавасду поможе патријарх Анастасије, који и круниса за цара Артавасда и сина његовог Никифора. Након три године Копроним скупи велику војску и заузе Цариград; зету свом Артавасду и његовим синовима, а својим сестрићима, ископа очи, и многе велможе погуби. Односно патријарха пак Анастасија нареди те га нагог свукоше и пред целим народом на гореспоменутом месту Дипину тукоше, па онда на магарца посадише натрашке и по граду водише ругајући му се. Тако се испуни пророчанство светог Германа којим претсказа Анастасију да ће он, окружен гомилом народа, бити одведен у Дипин. Безбожни цар Копроним хтеде и да збаци Анастасија са патријаршиског престола, али, не нашавши другог који би у безбожности био раван Анастасију, он остави Анастасија на патријаршиском престолу, на коме Анастасије остаде двадесет и четири године као мрзост опустошења на месту светом. При крају живота Анастасије доби болест звану „кордаспос“, од које његова богомрска уста, која су хулила на свете иконе и на свог учитеља светог Германа, постадоше погани пролаз кроз који му измет излажаше из утробе, и тако он на страшан начин изврже несрећну душу своју. А свети Герман обрете слатки живот са светим јерарсима у царству Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава кроза све векове, амин.

———————————————-
[1] Константин Погонат владао од 668. до 685. године.

[2] Кизик – град малоазијске области Фригије.

[3] Монотелитска јерес учи: у Христу не постоје две природне воље нити два природна дејства, него једна воља и богочовечанско дејство; човечанство Господа Христа нема способности за сопствену делатност; човечанска природа у Христу је само оруђе Божанске природе.

[4] Св. Кир патријарховао од 705. до 711. год.; умро 714. год. у прогонству.

[5] Филип Бардин, византиски цар од 711. до 715. године.

[6] Спомен светог Стефана празнује се 28. новембра.

[7] Константин Копроним владао од 741. до 775. године.

[8] Лав Исавријанац владао од 716. до 741. године.

[9] Копроним, од грчке речи κόπρος која значи: ђубре, блато, кал; сметлиште.

[10] Дипин се у Цариграду називало место, где су се обично одржавали разни народни скупови, приредбе, свечаности.

[11] Грчка реч εικων (икон) значи: слика, лик, образ, икона, изображење.

[12] Свети Герман се упокојио у својој деведесет и петој години; сахрањен је у манастиру Хори, на северној страни Цариграда. Св. Герман је познат као црквени писац: „његови списи славе се по целој васељени“, сведочи Седми Васељенски Сабор, који је светог Германа унео у диптихе Светих. Списи св. Германа разноврсни су по садржини: Објашњење најтежих места у Светом Писму, о праведном уздарју после смрти; на Седмом Васељенском Сабору читале су се три његове посланице о молитвеном поштовању светих икона; од њега је остало, како каже древни животописац св. Германа, „доста поучних речи за благочестиве“: речи на Ваведење, на Успење, на Благовештење, на Обновљење храма и полагање појаса Пресвете Богородице. По богатству историских података важан је његов спис о јересима од апостолског времена и о црквеним саборима до царовања Лава Иконоборца. Св. Герман је оставио много списа који се односе на богослужење; међу њима нарочито значајан објашњење свете литургије; многи списи те врсте су песме у похвалу Светих.

[13] Анастасије био на патријаршијском престолу од 730. до 753. год.