Свети Григорије Двојеслов

12. МАРТ

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ

ГРИГОРИЈА ДВОЈЕСЛОВА,

папе Римског (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за март)

 

Папа римски[1] свети Григорије Двојеслов или Сабеседник, тако прозван због дивних беседа својих, би рођен у самом Риму око 540. године, од оца Гордијана и матере блажене Силвије, обоје високог сенаторског рода, угледни и богати. Но порекло овог светог Григорија би чесно, не толико због сенаторског корена, него због богоугодних и светих личности које су се налазиле у том роду. Јер блажени Феликс III, папа римски, беше му дед; а света Тарсила, која је на самрти својој видела Господа Исуса где јој долази, такође и блажена Емилијана која се с Тарсилијом удостоји вечног живота небеског, беху му тетке; а и мајка његова Силвија убројена је у Римској цркви међу свете: Такав свети род још више украси својом светошћу блажени Григорије, који још од младости навикну на врлину и богоугађање.

Григорије је још из детињства ревновао за књигу, и постаде изврстан философ и паметан човек, пун знања и разбора, због чега би изабран за претора.[2] Али не к световном него к духовном стремљаху му и душа и срце, јер је желео да буде монах. Но пошто му родитељи беху живи, он одлагаше монашење за згоднија времена. Али и у свету живећи, он беше монах расположењем и чистим у девствености живљењем. А кад му се затим престави отац, он стаде огромно имање употребљавати на давање милостиње и зидање светих обитељи. Тако у Сицилији подиже шест манастира, и снабде их свим потребама. А у самом Риму свој дом претвори у манастир у част светог апостола Андреја, који се налазио близу цркве светих мученика Јована и Павла, крај брежуљка званог Сквара. И у том манастиру он при пострижењу свом са косом остави златоткану световну одећу и обуче се у костретну ризу монашку. И руковођаху га у монашком животу искусни старци, Иларион и Максимијан. Затим, после доста времена он постаде и игуман те обитељи.

А блажена мати његова Силвија обитаваше тада близу врата светог апостола Павла, у удовиштву свом служећи Господу постом и молитвом, дан и ноћ живећи на прагу дома Господњег. Храна њена беше сирово градинско зеље, које и сину свом блаженом Григорију сваки дан шиљаше. А према ништима и убогима беше веома милостива, и раздаде им најзад сву своју имовину. Такође и син њен блажени Григорије беше толико милостив, да и последње што је имао није штедео, него је одмах давао просјаку. Једном, када је седео у келији својој и по обичају свом писао књиге, дође му један сиромашак, – беше то Анђео Господњи у обличју сиромаха – и рече му: Смилуј се на мене, слуго Бога вишњега! Ја сам морепловац, али претрпех бродолом на мору, и изгубих не само своје што имађах него и туђе. – Сиромахољубац и истинити слуга Христов, свети Григорије сажали се на овога човека, дозва свога келејника и нареди му да овоме човеку да шест златника. Сиромашак их узе и оде. Но после кратког времена тог истог дана опет дође исти сиромашак к блаженоме, говорећи: Смилуј се на мене, слуго Божји, јер сам ја много изгубио, а ти си ми мало дао. Блажени опет дозва келејника и рече му: Брате, иди и дај му још шест златника. Брат учини тако и сиромашак онај за један дан доби од светитеља дванаест златника, и оде. Али после кратког времена опет и по трећи пут дође тај исти сиромашак, вапијући к светоме: Сажали се на мене, оче, па ми дај још од милостиње твоје, јер веома много туђег блага изгубих на мору. Блажени Григорије рече своме келејнику: Иди, брате, те подај овоме што иште још шест златника. А брат одговори: Веруј ми, чесни оче, да у клијети не остаде ниједан златник. Блажени га упита: Немаш ли нешто друго да му даш: одећу неку или сасуд? Брат одговори: Другог сасуда немам осим једног сребрног тањира, у коме ти велика госпођа мати твоја посла расквашено сочиво. Рече му угодник Божји Григорије: Иди, брате, дај сиромашку и тај тањир, да не би отишао од нас жалостан, јер утехе тражи у својој невољи. Добивши сребрни тањир, убоги оде весео. И више не дође јавно као сиромах да проси милостињу, него невидљиво борављаше поред блаженог Григорија, чувајући га и помажући му у свему. Јер Анђео Господњи би постављен уз светитеља са силом чудесне благодати, којом се потом свети Григорије прослави, јер се у његовој обитељи многа чудеса чињаху.

После неколико година (око 579. г.) епископ Римски Пелагије II (578-590. г.) узе Григорија из манастира, рукоположи га за ђакона и посла га као свога апокрисара у Цариград. Тамо он проведе око шест година живећи у једном тамошњем манастиру. Ту он научи и грчки језик, и црквене обичаје. А потом се врати у Рим.

Пошто папа римски Пелагије умре, сви једногласно изабраше за папу светог Григорија, игумана манастира светог Андреја. Али он, избегавајући тако високо звање и поштовање људско, побеже из града, и скриваше се по пустим местима. И сви се житељи Рима дадоше на тражење жељеног пастира Григорија, и пошто га не нађоше, настаде велика жалост због тога. Тада стадоше приносити Богу усрдне молитве, да им открије где се налази слуга његов. И појави се огњени стуб од земље до неба, који сви видеше, на оном месту где се свети Григорије скривао у једној пустој гори. И свима би јасно да се тај небески стуб односи на Григорија, и одмах похиташе тамо, и нађоше траженога. О! са како неисказаном радошћу они поведоше њега отуда, ма да он није хтео. И би свети Григорије постављен за папу римског за царовања Маврикијева.[3] И беше неисказано његово милосрђе према ништима и убогима, сирочади и удовицама, и странцима. Он подиже многе гостопримнице и сиротишта не само у Риму него и по другим местима. У Јерусалим нарочито посла аву Прова са потребном количином злата, да тамо подигне гостопримницу. На Синајску Гору је сваке године у току свога живота слао велике прилоге за издржавање монаха. Имао је спискове свих сиромаха и болесника у Риму, и сваки дан их је хранио. Много пута је за трпезу своју посађивао странце и сиромахе, и сам им служио. Једном нареди своме сакеларију да позове на трпезу дванаест странаца, да обедују с њим. И кад седоше, свети папа виде да их је за трпезом тринаест. Он дозва сакеларија и тихо му рече: Не рекох ли ти да позовеш дванаест. Зашто си мимо моју вољу позвао тринаест? Уплашен, сакеларије му одговори: Веруј ми, пречасни владико, нема више од дванаест. – Јер тринаестог не виђаше ни он ни ико други, само папа. И за време обеда папа често погледаше на тринаестога који је седео на дну софре, и виде како се лице његово мења: час је изгледао стар и сед, час опет млад јуноша. А кад устадоше са трпезе, свети папа Григорије отпусти све, само задржа оног тринаестог. И узевши га за руку, уведе га у своју собу и рече му: Заклињем те великом силом Бога Сведржитеља, кажи ми ко си и како се зовеш. А он му одговори: Зашто ме питаш за име? Оно је чудно. Али знај, ја сам онај сиромашни морепловац, који дође к теби у манастир светог Андреја, када си ти у својој келији седео и писао. И ти ми даде дванаест златника и сребрни тањир, на коме ти блажена мати твоја Силвија беше послала расквашено сочиво. И нека ти је ово знано: од оног дана у који ми ти то с љубављу и широка срца даде, Господ те означи да постанеш епископ свете Цркве Његове, за коју Он проли крв Своју, и наследник светих врховних апостола Пегра и Павла, чије и врлине подражаваш.

Блажени Григорије га упита: Како ти знаш, да ме Господ онда означи да постанем папа? Он одговори: Знам зато што сам Анђео Господа Сведржитеља, јер ме тада беше послао Господ к теби да испитам твоје расположење, да ли ти из човекољубља или из славољубља твориш милостињу. – Чувши то, блажени се препаде, јер дотле још не беше видео јасно анђела, и што му се обраћао као обичном човеку. А Анђео рече светитељу: Не бој се, јер ме ево посла Господ да целог живота твог будем с тобом и да молитве твоје приносим Богу, да би добио све што са надом иштеш у Њега.

Тада свети папа Григорије паде лицем на земљу, и поклони се Господу говорећи: Када ми због малог, ништавног дара сиромаху, свемоћни Господ узвраћа толиким добрима, да ме и епископом свете Цркве Своје начини и Анђела ми Свог светог даде да ме чува, коликим ли ће тек добрима узвратити онима који живе по заповестима Његовим и творе правду? – И Анђео постаде невидљив. А светитељ узнесе неисказану благодарност Господу своме. И стално свим срцем чињаше добро људима и твораше вољу Божју.

Опет једнога дана, служећи странце за трпезом, он хтеде, по смирености својој, да полије једнога од њих да опере руке. И док се окрену да узме суд са водом, нестаде оног кога је хтео да полије. И пошто га брижно потражи, и не нађе, чуђаше се веома. Идуће ноћи јави му се у сну Господ, говорећи: Других дана гостио си удове моје које сачињавају сиромаси, а јуче си мене сама примио.

О великој смирености светог Григорија сведочи и свети Софроније, патријарх Јерусалимски, у својој књизи Лимонару. Он тамо пише: Једном приликом посетисмо аву Јована Персијанца. И он нам исприча о великом и блаженом Григорију, папи Римском, говорећи: Једном зажелех да се поклоним гробовима светих врховних апостола Петра и Павла, и одох у Рим. Налазећи се у средини града, ја чух где се пронесе глас у народу да ће папа проћи туда. И ја остадох чекајући да га видим. И кад он наиће поред мене, ја хтедох да му се поклоним. Но он, браћо, Бог ми је сведок, пре мене паде на земљу и поклони ми се, и не устаде са земље док не виде да сам ја прво устао. И пошто ме веома срдачно загрли, даде ми три златника, и нареди да ми се да све што ми је потребно. А ја прославих Бога који му даде толику смиреност и љубав и милосрђе према свима.

Но не треба прећутати страшно чудо са пречистим Тајнама Христовим, које се догоди на молитве овог великог архијереја Божјег. А то би на овај начин: Нека угледна жена у Риму донесе просфоре за свету литургију. И сам папа пресвети Григорије служаше божанствену службу. И када даваше народу божанствено Причешће, приступи и та жена да се причести светим Тајнама. Но чувши где свјатјејши папа говори: „Животворно тело Господа нашег Исуса Христа даје се…“, она се насмеја. Папа повуче своју руку и упита је, што се смеје. Она одговори: Чуди ме, владико, да хлеб који сам својим рукама од брашна умесила и испекла, ти називаш телом Христовим. – Светитељ, видећи њено неверје, помоли се Богу, и одмах се изглед хлеба измени у изглед правог тела човечјег, и жена гледаше крваво месо људско. И не само та жена, него и сви присутни у цркви људи видеше то чудо. И слављаху Христа Бога, утврђени у вери, да је у Пречистим Тајнама под видом хлеба – истинито тело Христово, и под видом вина – истинита крв Христова. И кад се светитељ поново помоли Богу, претвори се изглед тела човечјег у изглед хлеба. И причести се жена са страхом и чврстом вером, примивши хлеб као тело Христово, а вино као крв Христову.

Ово велико светило света, свјатјејши Григорије, украси Цркву Христову не само равноангелним житијем и дивним чудесима, него и многим књигама врло потребним православној вери. А када је писао, тада је Дух Свети у облику голуба летео над њим. То је много пута видео његов архиђакон Петар, човек врлинаст, са којим је свети Григорије водио разговоре, који сачињавају четири књиге, веома корисне и поучне; у њима су кратка житија светих који су у Италији богоугодно поживели.[4] Пошто је свети Григорије пасао Цркву Божју тринаест година, шест месеци и десет дана, престави се Господу 604. године.

————————————–
[1] Титула „папа“ (грчки παππας; = отац) употребљавала се до краја петога века као почасни назив за епископе уопште; од краја петога века она се, углавноме, односи на римског и александријског епископа.

[2] Претор (латински praetor) се код Римљана називао чиновник, коме је поверавана највиша судска власт.

[3] Цар Маврикије царовао од 582. до 602. године. Свети Григорије је постао епископ Римски 590. године у остао до своје смрти, 604. године.

[4] За име св. Григорија Двојеслова везује се и Литургија Преосвећених Дарова, али је познато да је та Св. Литургија много старија од његовог времена; могуће је једино то да је св. Григорије, вративши се из Цариграда, увео ову Литургију у римско богослужење.