Свети Јустин Ћелијски: Црква светајна Христова (5)

ЦРКВА СВЕТАЈНА ХРИСТОВА
– Благовест о Цркви и животу у њој –

Човек – благодатни Богочовек
Очигледна је истина: ван Богочовека човек се језиво обешчовечује, да најзад заврши као рашчовек. Да, човек у Богочовеку, у Цркви Његовој расте у благодатног богочовека кроз живљење „са свима светима“; а ван Богочовека, он неминовно дегенерише у добровољног или невољног ђавочовека. Јер у висину човек може расти и развијати се до Бога, а у низину може пасти и падати до ђавола. Ради тога је Богочовек и дошао међу нас људе: да нам у себи покаже савршеног човека, и да нам у исто време да сва света средства и све божанске силе, помоћу којих сваки од нас може изградити себе у човека савршена. А све то дато је у Цркви — Богочовечанском телу, увек живом и животворном, коме је глава сам Богочовек Господ Христос: који својим богочовечанским силама и оживљује све чланове Цркве помоћу светих тајни и светих врлина Духа Светога.

Богочовечански организам
По свему, организам Цркве је најсложенији организам за који дух људски зна. Зашто? Зато што је то јединствен богочовечански организам, у коме све божанске и човечанске силе сачињавају једно свехармонично тело. Само је свемудри и свемоћни Богочовек, Господ Христос, могао све то саставити и сложити у једно тело, Своје тело, коме је Он — глава, вечна глава. Сав живот у том чудесном и чудотворном телу води и руководи Он, чудесни и чудотворни Бог и човек. Сваки делић овога тела живи целим телом, али и цело тело живи у сваком свом делићу. Сви живе кроз свакога и у свакоме, али и сваки живи кроза све и у свима. Сваки делић расте заједничким растом тела, али и цело тело расте растом сваког делића. Све те многобројне делиће тела, све те органе, све те удове, сва та чула, све те ћелијице сједињује у једно вечноживо богочовечанско тело сам Господ Христос, усклађујући делатност свакога делића са целокупним саборним животом тела. А сваки делић ради „по мери“ својих сила. Силу пак сваког члана Цркве сачињавају еванђелске врлине. Еванђелска делатност сваког члана Цркве, иако потпуно посебна и лична, увек је свестрано саборна, заједничка, општа. Јер се утапа у свеопшту делатност целога тела. И док својом еванђелском делатношћу човек преображава себе растући у Христу, дотле Господ Христос ту његову делатност претвара у општу, саборну енергију, и тако „чини да тело расте на сазидање самога себе у љубави“[1]. У ствари, делатност сваког члана Цркве је увек лично-саборна, лично-колективна. И када изгледа да ради само за себе (например, усамљеничко подвизавање пустињака), члан Цркве увек ради за целину. Такво је устројство богочовечанског организма Цркве, који увек води и руководи сам Господ Христос.

Човек у Цркви — „расте растом Божјим“
Живећи у Цркви као живи делић њен, хришћанин уствари живи Главом Цркве, самим Господом Христом: „из кога све тело помоћу зглавака и свеза држано и састављано, расте растом Божјим — αύξει την αύξησιν του Θεού“[2], Да, да, да; ето благовести над благовестима за људско биће: човек у Цркви, Христом и у Христу, „расте растом Божјим“: расте до у пуног Бога, док се сав не испуни сваком пуноћом Божјом. Том рашћењу нема мере, нема краја; ако има краја, онда му је крај у — безбројним божанским бескрајностима. Члан си Цркве? То значи: душа твоја — „расте растом Божјим“; савест твоја — „расте растом Божјим“; ум твој — „расте растом Божјим“; воља твоја — „расте растом Божјим“; васцело биће твоје — „расте растом Божјим“. Свети Анђели, гле, Пресвета Богомајка порасла је изнад њих, надрасла их је Богом и Господом Христом; и човек у вазнесеном Богочовеку надрастао је све анђелске светове.

Ето тајне над тајнама, свете тајне над свима светим тајнама: човек у Богочовеку достигао надхерувимске божанске висине и савршенства и блаженства и вечности! А све то бива Црквом и у Цркви, том најчудеснијем и најчудотворнијем бићу у свима Божјим световима. У њој је сав живот — вечни живот: човек је саздан да расте у њему растом Божјим. У њој је — сва истина, вечна Истина: човек је саздан да расте у њој растом Божјим. У њој — сва правда, вечна Правда; у њој — сва љубав, вечна Љубав: човек је саздан да расте у њима растом Божјим. У њој — сав Бог, вечни Бог: човек је саздан да расте у њему растом Божјим. За то рашћење Црква пружа човеку сва средства, све силе: и човек све може у Христу Исусу који му моћи даје. Може својом свесрдном и безграничном вером: јер је све могуће ономе који верује[3]. Доказ? Безброј светитеља који су прошли сав пут тог богочовечанског узрастања у човека савршена; безброј истинских хришћана у свима временима: сваки од њих живи пример и узор и подстрек и радост.

Охристовљење човека
Но у живом телу Цркве много је премного постепености у светости, у освећивању себе, у охристовљењу себе, у обогочовечењу себе. Сваки од нас постепено охристовљује себе у Цркви, која је сва у Господу Христу и сва од Њега: Он је тај који је непрестано изграђује и узраста, свакога од нас узидавајући у живо тело Цркве, по мери наше вере и љубави, наше ревности у светом живљењу по Еванђељу. Ниједан подвиг твој и мој не пропада у Цркви, ни онај најмањи: све то сам Господ Христос узидава и усклађује у живом телу Цркве, јер сав живот Цркве као целине и живот сваког члана Цркве посебно — сам Господ води и руководи, те тако ништа не бива без Њега, али исто тако и без нашег труда и личног подвизавања и напора. У саборном животу Цркве измешани су животи Анђела и људи, покајника и грешника, праведиика и неправедника, преминулих и на земљи живећих, при чему они праведнији и светији помажу мање праведнима и мање светима да расту растом Божјим у све већу праведност и светост. Кроз све чланове струје богочовечанске свете силе Христове, и кроз оне најмање и најнезнатније, по мери њиховог благодатног уживљавања у организам Цркве помоћу подвига вере, љубави, молитве, поста и осталих врлина. Тако, сви ми заједно растемо „у цркву свету у Господу“[4]: благодатно-органски повезани међу собом једном вером, једним светим тајнама и светим врлинама, једним Господом, једном Истином, једним Еванђељем. И сви учествујемо у једном богочовечанском животу Цркве, сваки из свог места у том телу које му је Господ Глава Цркве одредио, јер тело Цркве расте из Њега и Њиме „складно састављано и склапано“.

Личност и друштво
При томе Господ свакоме одређује место које му одговара по његовим духовним особинама и хришћанским својствима, нарочито по његовој светој еванђелској љубави коју сваки добровољно гаји у себи и ради њоме. У том саборном животу Цркве сваки сазидава себе помоћу свих, и то у љубави, и сви помоћу свакога, због чега су и једноме апостолу потребне молитве незнатних чланова Цркве.

Сваки нови члан Цркве значи прираст у телу Цркве и пораст тела Цркве. Јер сваки „по одговарајућој делатности“ својој постаје сутелесник у телу Цркве. А сам Господ му додељује припадајуће место у телу Цркве, чинећи га саставним делом њеним. Заиста, само у богочовечанском организму Цркве сви раде за свакога и сваки ради за све, сви живе за свакога и сваки живи за све. Заиста, само је у Цркви на савршен начин решен и проблем личности и проблем друштва; и само у Цркви остварена и савршена личност и савршено друштво. У ствари, ван Цркве нема ни праве личности ни правог друштва.

Над овом светом тајном раскошно расипа небеско бисерје своје божанске мудрости и речитости свети Златоуст. Пошто је навео 15. и 16. стих 4. главе Ефесцима, он вели: Те речи светог апостола значе ово: Као што дух, спуштајући се из главина мозга, не просто даје осетљивост — το αισθητικόν — свима удима, помоћу нерава, него свакоме у потребној сразмери: ономе који је способан примити више — више и даје, а мање способноме — мање (јер дух је корен живота); тако и Христос. Пошто су наше душе исто тако зависне од Њега, као удови од духа, то Његово промишљање и раздавање дарова, сразмерно способности свакога члана, врши узрастање свакога од њих. А шта значе речи: „оним што сваки зглавак помаже?“ Значе: оним што сваки зглавак осећа. Јер овај дух који се од главе распоређује свима члановима, додирујући свакога од њих дејствује у њима. Може се и овако рећи: тело примајући ово дејство духа, сразмерно способности сваког свог уда, тако и расте. Или овако рећи: удови, добијајући сваки своју меру духа, тако расту. Или још се може и овако рећи: дух, изливајући се из главе и додирујући све удове и распоређујући се по њима, колико сваки од њих може примити у себе, тако расте. — Но због чега је свети апостол додао речи: „у љубави“? Због тога што се тај дух друкчије не може дати. Јер као што, ако се деси да се рука одвоји од тела, дух који потиче из мозга тражећи руку на њеном месту и не налазећи је тамо, не откида се од тела и не прелази на одвојену руку, већ ако је не нађе на њеном месту, он јој и не даје себе; тако исто бива и овде, ако нисмо међу собом повезани љубављу. Љубав сазидава, сједињује, зближава и везује нас међу собом. Стога ако хоћемо да добијемо Духа од Главе, будимо међусобно повезани. Постоје две врсте одвајања од тела Цркве: једна — када хладнимо у љубави, а друга — када се усуђујемо учинити нешто недостојно према телу Цркве. И у једном и у другом случају ми одвајамо себе од целине —του πληρώματος (= од пуноће). Макар учинили безбројна добра, ми ћемо бити осуђени не мање од оних који су мучили тело Господа Христа, ако будемо комадали целост Цркве — Το πλήρωμα το εκκλησιαστικόν[5].

Блажени Теофилакт пише: Свети апостол је рекао о телу Цркве: „складно састављано и склапано“, да би показао да су чланови тога тела не просто поређани један поред другог, него сједињени мећу собом и сваки заузима своје сопствено место. Наше је дакле да се сложимо и сједињујемо љубављу, а Христа, Главе наше, јесте да нам ниспошље Духа. Речи пак: „оним што сваки зглавак помаже“ показују да се Дух, даван од Главе, протеже на све. Тело дакле расте и сазидава се тиме што се помоћу Духа протеже на све чланове и што Он дејствује у њима, или што им даје силу да дејствују[6].

Сутелесници Христови
Свети апостол благовести истину: Ми смо уди тела Христова, од меса његова и од костију његових[7]. Зато живот у нама и међу нама треба да буде као и у телу његовом: да се сав креће, збива и бива у божанској Истини, и Правди, и Љубави, Доброти, и свему богочовечанском, еванђелском. Сваки посебно и сви скупа, увек смо удови тела Његова. И као такви, ми смо саставни делови тела његова, истине његове, живота његова, вечности његове, боговечности његове. Да смо хришћани, ми можемо показати и доказати само на један начин: својим благодатно-духовним органским јединством са Господом Христом.

Нема Хришћанства ван Цркве
Кроз свете Црквене тајне ми заиста постајемо — „уди тела његова, од меса његова, и од костију његових“; а утврђујемо се у томе светим врлинама и благодатним подвизима. Шта су хришћани? — „сутелесници“ Христови;[8] сви сачињавају чудесни богочовечански организам његов: кроз који, у коме, и ради кога живи Он, превечни Бог Логос. Око, уво, рука, нога, прст, сваки делић тела, свака ћелијица тела живи и нормално ради само док је свим бићем својим укопана у тело, у сав организам његов, у све животне силе његове. Тако је и сваком хришћанину, за његов хришћански живот, потребна сва Црква, сав Господ Христос у њој, сви светитељи њени, све свете силе њене, сва света средства њена. Зато нема хришћанства ван Цркве, ван Богочовечанског тела Христовог. Са тог разлога Господ Христос и изјављује да је Он у сваком хришћанину: ко њих прима, Њега прима; ко њих гони, Њега гони; ко њих храни, одева, обилази, — Њега храни, Њега одева, Њега обилази[9].

Наводећи апостолове речи: „јер смо уди тела његова, од меса његова, и од костију његових“, свети Златуст благовести: На који начин? Он је постао од наше грађе — ‘από της ημέτερας γέγονεν ύλης, као што је и Ева постала тело од Адамова тела. Свакако, апостол с правом спомиње кости и тело, јер је то најглавније у нама: тело и кости. Једно је као темељ, а друго је као грађевина. То је, уосталом очевидно. А на који начин? Као што је тамо, вели апостол, толика блискост, тако и овде. Шта значи: „од меса његова“? Значи: истински од Њега. А на који смо то начин ми уди тела Христова? На тај што смо се родили по Њему — κατ’ αυτόν . А како „од тела“? То знате ви који имате удела у тајнама: помоћу тога ми се одмах преображавамо, пресаздајемо — αναπλαττόμεθα. Као што се Он родио од Духа Светога, тако се и ми рађамо у крштењу; постајемо тело Његово. А ако ми то не постајемо, како онда сагласити са тим речи: „од меса његова и од костију његових“? Притом обрати пажњу: Адам је створен, Христос је рођен; из ребра Адамова изађе распадљивост, из ребра Христова истече живот; у рају изниче смрт, на крсту она би уништена. Као што је дакле Син Божји — наше природе = της ημετέρας φύσεως, тако смо ми Његове суштине = ούτως ημείς της ουσίας αυτού; и као што Он има нас у себи, тако и ми имамо Њега у нама[10].

Речи светога апостола: „јер смо уди тела његова, од меса његова и од костију његових“, блажени Теодорит овако објашњава: Као што је Ева саздана из Адама, тако смо и ми из Господа Христа — εκ του Δεσπότου Χριστού. Са Њим се погребавамо и са Њим васкрсавамо у крштењу; једемо тело Његово и пијемо крв Његову[11]. Свети Дамаскин благовести: Ми постајемо уди Христови животом у Духу Светом – διά της εν Πνεύματι ζωής[12].

Црква и Христос? — Посреди је „велика тајна“[13], највећа у свима нашим световима. Роду људском недостаје и ума и речи да макар приближно изрази ту пресвету и превелику тајну. Христос је у исто време Бог Логос и човек, Бог Логос и Црква, Бог Логос са телом на небу и у телу свом, Цркви, на земљи. Зар то није, „велика тајна“? Чланови Цркве сачињавају један организам, једно тело, па ипак сваки остаје потпуно посебна личност са свима својим боголиким и богочовечанским бескрајностима. Зар то није „велика тајна“? У Цркви је све саборно, па ипак све лично; сваки живи у свима, и сви у свакоме, па ипак је свачији живот његов властити живот, и свачија личност његова властита личност. Зар то није велика тајна? У Цркви живе толики грешници, па ипак је она сва „света и беспрекорна“, без икакве мане и мрље[14]. Зар то није „велика тајна“? И тако редом, од најмањег до највећег, у Цркви је све „велика тајна“, јер је у свему присутан сав чудесни Господ Христос са свима својим безбројним богочовечанским тајнама. Зато Црква представља највеће чудо за све створене светове, чудо коме се и Анђели на небу диве. У њену јединствену благовест желе и Анђели завирити, јер се и њима „кроз Цркву открива многоразлична премудрост Божија“[15].

Богочовек Христос је у Цркви својој сјединио „све што је на небу и што је на земљи“[16]; све тајне неба и земље слиле су се у једну тајну, и тако се добила „велика тајна“, светајна; Црква. Та „велика тајна“ богочовечанском благодаћу прониче све чланове Цркве, сав њихов живот, све њихове односе. Зато је у Цркви све — чудо, све — тајна, „паче смисла“ = изнад разума. Ту ништа није просто, ништа једноставно, ништа споредио, ништа малозначајно, јер је све богочовечанско, све небоземно, све благодатно, све органски повезано у један богочовечански организам, у једну свеобухватну богочовечанску „велику тајну“ — светајну = Цркву Православну.

———————————————————————————————–
[1] Еф. 4, 16.

[2] Кол. 2, 19.

[3] Мк. 9, 23; ср. Мт. 21, 21—22.

[4] Еф. 2, 21.

[5] Тамо Homil. XI, 3, 4; col. 84. 85.

[6] Тамо ad loc.; col. 1089 C.

[7] Еф. 5, 30.

[8] Еф. 3, 6

[9] Ср. Мт. 10, 40; 25, 35—40; Лк. 10, 16, Д. А. 9, 4; 1 Кор. 8, 12.

[10] 1In Ephes., с. 5, v. 30; Р. gr. t. 62; соl. 139.

[11] Inter. In Ephes. с. 5, v. 30; Р. gr. t. 82, соl. 548 С.

[12] In Ephes. с. 5, V. 30; Р. gr. I. 95, со1. 852.

[13] Еф. 5, 32.

[14] Еф. 5, 27.

[15] Еф. 3, 10; 1 Петр. 1, 12.

[16] Еф. 1, 10.