Свети Јустин Ћелијски: Црква светајна Христова (2)

ЦРКВА СВЕТАЈНА ХРИСТОВА

– Благовест о Цркви и животу у њој –

Св. Златоуст: човек изнад Вишњих Сила
Видиш ли, пита свети Златоуст, шта је Бог учинио? Васкрсао је Христа, – зар је то мало? Али, погледај даље: посадио Га је с десне стране Себи. Каква реч то може изразити? Онога који је од земље, онога који је безгласнији од риба, онога који је био играчка демона – одједном је подигао на висину. Заиста је неизмерна величина моћи Његове. Обрати пажњу куда га је подигао. Поставио га је на небесима изнад сваке створене природе, изнад сваког Поглаварства и Власти. Стога је заиста потребан Дух, потребан просвећен ум, да бисмо Га познали; заиста је потребно откривење. Замисли, колико је растојање између човечанске и божанске природе!

Међутим Он је човечанску природу од њене ништавности уздигао у достојанство Божанске. За ово је потребно прећи не један, не два, не три степена. Зато је и апостол не просто рекао: горе – άνω, него: изнад – υπεράνω. А изнад Вишњих Сила је једино Бог. И на такву висину Он је уздигао човека, од најнижег унижења на највиши степен Власти, иза које не постоји неко више Достојанство. Све то апостол говори о Васкрсломе из мртвих, што и јесте достојно удивљења; но ни у ком случају он то не говори о Богу Логосу. Јер што су комарци према људима, то је сва творевина према Богу. И шта ја говорим: комарци? Та када су сви људи пред Богом као капља и као прашина (Ис. 40, 15), онда Невидљиве Силе можеш сматрати као комарце. Дакле, апостол не говори о Богу Логосу, него о Ономе који је од нас – περί του εξ ημών.

То у ствари јесте велико и чудесно, што Га је уздигао из земаљске преисподње. Када су сви народи пред Богом као капља, онда један човек колики ли је делић капље! Међутим Бог Њега уздиже изнад свега не само у овоме свету него и на ономе, и све покори под ноге Његове… О, заиста дивна и запањујућа дела! Тиме што Бог Логос постаде човек, човеку сва саздана сила постаде робиња. Но можда постоји неко који је изнад Њега, који иако нема подчињене, ипак поседује веће достојанство? Овде се ни то не може претпоставити, јер апостол тврди: све покори под ноге Његове. И то покори не просто, него покори до потпуне подчињености, тако да веће подчињености не може бити. Зато је апостол и рекао: „под ноге Његове, и Њега даде за главу Цркви над свим“[1]. Гле, и Цркву колико је узвисио! Као неком дизалицом подигавши је, Он је уздигао на велику висину, и посадио је на истом престолу: јер где је глава, тамо је и тело; нема никаквог прекида измећу главе и тела, јер када би се веза измећу главе и тела прекинула, онда не би било ни тела ни главе. Апостол вели: над свим – υπέρ πάντα. Шта значи над свим? Значи, или да је Христос изнад свега видљивог и умом замисливог, или да је од свих доброчинстава, учињених нам Њиме, највеће то што је Бог Сина Свог учинио главом Цркве, не оставивши притом никог вишег: ни анђела, ни арханђела, нити иког другог. Бог нас је почаствовао не само тим преимућством што је човека Христа узвео горе, него још и тиме што је припремио да сав род људски уопште греде за Њим, држи се Њега, следује Њему. „Која је тело Његово“[2].

Црква— пуноћа Христа
Да ти, чувши реч „главу“, не би ту реч схватио само у смислу власти него и у буквалном смислу, и да Христа не би сматрао само као начелника него Га гледао као стварну главу тела, апостол додаје: „пуноћа Онога који све испуњава у свему“[3]. Шта то значи? Значи ово: Црква је пуноћа Христа. Јер пуноћа главе је тело, и пуноћа тела је глава. Видиш, апостол не пропушта никакво поређење, само да би изразио Божију славу. Он каже: „пуноћа“, тојест као што се глава допуњује телом, јер се тело саставља из свих делова, и сваки је део неопходан. Видиш, апостол показује да су Христу као глави потребни сви делови уопште, јер када многи од нас не би били – један рука, други нога, трећи неки од осталих делова, онда тело Његово не би било потпуно. Дакле, тело Његово саставља се из свих чланова. То значи: тада се испуњује глава, тада тело постаје потпуно, када смо сви ми чврсто сједињени и повезани.

Видиш ли „богатство славе наследства“?[4] благовести даље Златоусти благовесник. Видиш ли „неизмерну величину моћи на онима који верују“?[5] Видиш ли „наду звања“?[6] Имајмо страхопоштовање према нашој Глави; помислимо какве смо Главе тело, којој је све покорено[7]. Имајући то у виду, ми треба да будемо бољи од Анђела и већи од Арханђела, пошто смо удостојени веће части него они. Јер као што апостол каже у посланици Јеврејима: Бог прими природу не од Анђела, него од семена Аврамова (Јевр. 2, 16). Не природу Поглаварства, ни Власти, ни Господства, нити икоје друге Силе, него нашу природу Он узе на Себе и посади је горе. И шта ја говорим: посади? Учини је Својом одећом; и не само то, него и све покори под ноге Његове… С трепетом ценимо блискост и сродство наше с Богом; бојмо се да се ко не одсече од свога тела, да ко не отпадне, да се ко не покаже недостојан. Када би нам неко ставио на главу царску круну, златан венац, – реците, шта све не бисмо учинили да се покажемо достојни тог мртвог камења? А овде нашу главу покрива не царска круна, него је сам Христос постао наша Глава, што је несравњено веће – међутим ми томе не придајемо никакву важност. Та Анђели, Арханђели и све Небеске Силе с побожним страхопоштовањем чествују нашу Главу, а ми, тело Њено, зар је нећемо с молитвеним страхопоштовањем чествовати? И каква нам после тога остаје нада на спасење? Размишљај о царском престолу том, размишљај о превеликој части тој.

То треба да нас плаши више него пакао. Јер када и не би било пакла, то за нас који смо удостојени толике части, а потом се показали недостојни ње и зли, лишење ове части требало би да буде највећа казна, неисказана мука. Замисли, близу кога заседа твоја Глава? С десне стране Кога се налази? Она заседа изнад сваког Поглаварства и Власти и Силе; а тело Њено и демони газе? Но, не било тога! Када би било тако, онда већ не би било ни тела. Но пошто је реч о телу Господњем, онда се сетимо и оног Тела које је било распето, приковано, на жртву принесено. Ако си тело Христово, онда носи крст, јер га је и Он носио; подноси пљување, подноси шамаре, подноси клинце. Такво је било Његово тело, иако је било безгрешно. И пошто говоримо о телу Његовом, то причешћујући се њиме и пијући крв Његову, имајмо на уму да се у тајни Причешћа ми причешћујемо Телом које се ништа – μηδέν – не разликује од онога Тела које седи горе, коме се Анђели поклањају, које се налази близу Непропадљиве Силе – то Тело управо ми и једемо. О, колико нам је путева откривено ка спасењу! Господ Христос нас је учинио Својим телом, дао нам је Своје тело – и све то нас не одвраћа од зла. О, помрачења! О, дубоког бездана! О, неосетљивости! – Заповеђено нам је: Мислити о ономе што је горе, где Христос седи с десне стране Бога[8]. Међутим, једни се брину о богатству, други пропадају у страстима[9].

Ради чега је Богочовек Господ Христос, Друго Лице Свете Тројице, у Цркви све и сва: и Глава телу Цркве, и Црква тело Његово? Ради тога да сви чланови Цркве: „у свему растемо у ономе који је глава: Христос, док достигнемо сви у човека савршена, у меру раста висине Христове – εις μέτρον ηλικίας του πληρώματος του Χριστού“[10].

Црква — Богочовечанска радионица
То значи: Црква је Богочовечанска радионица, у којој се људи помоћу светих тајни и светих врлина обогочовечују, охристовљују, обожују, преображавају у богољуде по благодати, у христосе по благодати, у богове по благодати. Ту све бива Богочовеком, у Богочовеку, по Богочовеку: све – у категорији Богочовечјег и Боговечног. Богочовечанском Личношћу својом обухвата, прожима, проходи све светове у којима се крећу и живе људска бића: силази у најдоња места земље, у сам пакао, у царство смрти; узлази изнад свих небеса, да Собом испуни све – ίνα πληρώση τα πάντα[11].

Богочовек — расте
Све у Цркви ради вођено и руковођено Главом Цркве Господом Христом. И тако расте Богочовеково тело. Богочовек – расте! И то се чудо непрекидно збива ради нас људи и ради нашега спасења и охристовљења. Расте тело Христово Црква. Расте сваким човеком који постане члан Цркве: саставни део Богочовечанског тела Христовог. То рашћење свачије личности људске у Цркви бива од Главе Цркве – Господа Христа. Од Њега преко Његових светих, христоносних сарадника. Свечовекољубиви Господ је дао: и апостоле, и пророке, и еванђелисте, и пастире, и учитеље – „на усавршавање светих и сазидање тела Христова“[12]. И из Господа Христа, као из Главе Цркве: све тело Цркве расте, складно састављано и склапано оним што сваки зглавак помаже, радећи према мери свакога уда{footnote}Еф. 4, 16.{/footnote}.

У чему је нада нашег хришћанског звања? – У сједињењу нашем са Господом Христом, а преко Њега са онима што су у Њему, у Богочовечанском телу Његовом, Цркви. А тело је Његово „једно тело“[13], тело оваплоћеног Бога Логоса; и дух је у том телу – „један дух“[14], Дух Свети. То је Богочовечанско јединство, савршеније и потпуније од сваке врсте јединства. У земаљском свету не постоји стварније и обухватније и бесмртније јединство: јединство човека са Богом и људима и свима тварима. А средства да се у то јединство уђе приступачна су свима и свакоме: свете тајне и свете врлине.

Прва света тајна и прва света врлина
Прва света тајна јесте свето крштење, а прва света врлина јесте вера. „Једна вера“[15], и нема друге осим ње; и „један Господ“[16], и нема другог осим Њега; и „једно крштење“, и нема другог осим њега[17]. Тек у органском јединству са Богочовечанским телом Цркве, тек као „сутелесник“ тог чудесног организма, човек долази до потпуног осећања и сазнања и убеђења: да је заиста само „Један Господ“ – Пресвета Тројица; само „једна вера“ – вера у Пресвету Тројицу[18]; само „једно крштење“ – крштење у име Пресвете Тројице[19]; и само „један Бог и Отац свију, који је над свима, и кроза све, и у свима нама“[20]. „Један је над свима Отац, који је кроза све Логосом који је из Њега, и у свима Духом Светим“[21]. – То осећати, и тиме живети, значи: владати се достојно хришћанскога звања[22]. Речју, то значи: бити хришћанин.

Једино у Богочовеку Христу човек је „једно тело, један дух“. Тек у Њему човек је осазнао себе као једно тело, јер не разбијено грехом, као један дух, јер не разбијен злом. Откуда то? Отуда што је тело Богочовека Христа прво безгрешно тело људско; зато једно и зато бесмртно. А оно, у тајанственој богочовечности својој, постало јс једно тело Цркве. И ми, само као чланови Цркве Христове, благодаћу Духа Светога доживљујемо то јединство тела безгрешног, Богочовечанског, као своје јединство, због љубави Спасове према нама и вере наше према Њему.

У Ворд пребацио Монах Салаатил
из Догматика Православне Цркве, књига трећа,
Архимандрит Др Јустин Поповић, Београд 1978.

————————————————————————————-
[1] Еф. 1, 22.

[2] Еф. 1, 23.

[3] тамо.

[4] Еф. 1, 18.

[5] Еф. 1, 19.

[6] Еф. 1, 18.

[7] Еф. 1, 22.

[8] Кол. 3, 2. 1.

[9] In Ephes. Homil. III, 2, 3; Migne, P. gr. t. 62, col. 25. 26. 27.

[10] Еф. 4, 15. 13.

[11] Еф. 4, 8—10; ср. Рм. 10, 6—7.

[12] Еф. 4, 11. 12.

[13] Еф. 4, 4.

[14] Еф. 4, 4.

[15] Еф. 4, 5.

[16] Ср. 1 Кор. 8, 16; 12, 5; Јуд. 3.

[17] Еф. 4, 5.

[18] Еф. 3, 6; 4, 13; 4, 5; Јуд. 3.

[19] Мат. 28, 19.

[20] Еф. 4, 6; ср. 1 Кор. 8, 6; 12, 6; Рм. 11, 36.

[21] Св. Ј. Дамаскин, In Ephes. с. 4, v. 5—6; Р. gr. I. 95, со1. 840 D.

[22] Еф. 4, 1; ср. Рм. 12, 2; Кол. 3, 8—17; 1 Сол. 2, 7.