Свети Јустин Ћелијски: Црква светајна Христова (3)

ЦРКВА СВЕТАЈНА ХРИСТОВА

– Благовест о Цркви и животу у њој –

Човеково боголико тројединство
Тек у Господу Христу Богочовеку човек се први пут осетио потпуно један по бићу, троједан. И у том боголиком тројединству нашао и јединство свога бића, и бесмртност боголику, и вечни живот: зато је вечни живот – у познању Троједног Бога[1]. Уподобити се Троједном Господу, испунити се „сваком пуноћом Божјом“[2], постати савршен као Бог[3],- то је наш позив, у томе нада звања нашег: „звања светог“[4], „звања небеског“[5], „звања Божјег“[6]. Тек у Цркви Христовој ми осећамо живо и бесмртно да смо „и позвани у једној нади звања свога“[7]. Једно звање за све људе; и једна нада за све људе. То се звање живи, доживљује Црквом и у Цркви: „са свима светима“ кроз свете тајне и свете врлине[8].

И ми се онда и осећамо „једно тело и један дух“ — „са свима светима“: „Тако смо ми многи једно тело у Христу“[9]; „јер једним Духом ми се сви крстисмо у једно тело; и сви се једним Духом напојисмо. Јер тело није један уд него многи. Многи су уди а једно тело. Ви сте тело Христово, и уди мећу собом“[10]. Нада, вођена вером и љубављу еванђелском, носи нас ка остварењу и постигнућу нашег звања, нашег циља, нашег позива: богосавршенства. А то се обавља једино у границама Богочовечанског тела Христовог помоћу богочовечанских сила Његових, којима и живе сви сутелесници тог светог и једног тела, у коме је један дух – Дух Свети, као ујединитељ свих душа свих хришћана у једну душу – саборну душу, и свих срца у једно срце – саборно срце, и свих духова у један дух – саборни дух Цркве. То је уствари уједињење, и јединство тела и јединство духа, кроз благодатно утројичење и отројичење, у коме све бива од Оца кроз Сина у Духу Светом. Јер је „један Бог који чини све у свему“[11].

Тако смо ми многи једно тело у Христу, тек у Христу[12]. Кроз свете тајне и свето живљење у светим врлинама ми се учлањујемо у то једно тело у Христу; и међу нама нема размака, удаљености, сви смо уживљени међу собом и повезани једним животом, као што су уди тела човекова повезани међу собом. Мисао твоја, док је „у Христу“, сачињава „једно тело“ са мислима свих светих чланова Цркве; и ти заиста мислиш „са свима светима“, мисао ти је благодатно органски сједињена са њиховим мислима. Тако и твоје осећање док је „у Христу“; тако и твоја воља, док је „у Христу“; тако и твој живот док је „у Христу“. У нашем телу „уди многи – једно су тело“[13], тако и Христос. Јер једним Духом ми се сви крстисмо у једно тело[14]. У Своме Богочовечанском телу, од кога је и у коме је Црква, Господ Христос је крстом ујединио све људе[15]. У раскошју вечнога и свебожанскога у том Богочовечанском телу „дарови су различни, али је Дух један“[16]: Дух који дела кроз све свете дарове и обитава у свима члановима Цркве уједињујући их у један дух и једно тело: „Једним Духом ми се сви крстисмо у једно тело“[17].

„Једно тело“
Шта је то „једно тело“? пита Златоусти богомудрац; и одговара: Верни са свих крајева васељене, који сада живе, који су живели, и који ће живети. Такође и они који су до доласка Христова угодили Богу, сачињавају једно тело. Зашто? Зато што су и они познали Христа. Откуда се то види? Речено је: Аврам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде, и обрадова се[18]; и још: Када бисте веровали Мојсију, веровали бисте и мени, јер он писа за мене и пророци[19]. Стварно, они не би писали о ономе о коме не би знали шта да кажу; но зато што су га знали, они су га и поштовали. Са тог разлога и они сачињавају једно тело. Тело се не одваја од духа, иначе оно не би било тело. Поред тога, за ствари које се међу собом сједињују и имају велику везу, ми обично говоримо: једно су тело. Тако исто и ми у сједињењу сачињавамо једно тело под једном главом. Но иако је једна глава и једно тело, тело се ипак састоји од разних удова, важних и неважних. Међутим, ни најважнији међу њима не устаје против оног најнезнатнијег, нити овај завиди ономе. И ма да сви удови не отправљају исте послове, него сваки по природи своје неопходности, ипак су баш зато сви они достојни истог уважења – πάντα ομότιμα.

Глава – најглавније у телу Цркве
Разуме се, међу њима једни су најглавнији а други најнезнатнији: на пример, глава је најглавнија у целом телу, у њој су сва осећања и господар душе – ум, те без главе нико не може живети, а по одсечењу ногу многи још дуго живе. Тако дакле, глава је важнија од осталих делова тела не само својим местом у телу него и својом делатношћу и значајем. Но зашто ја ово говорим? И у Цркви има таквих који, достигавши висину, као глава, посматрају небеско, као очи у глави, удаљени су од земље и немају ништа заједничко с њом. Други пак заузимају место ногу, газе по земљи, свакако здравих ногу. Јер ногама се уписује у кривицу не што газе по земљи, него што трче на зло[20]. Стога нека ни очи не презиру ноге, ни ноге нека не завиде очима. У противном, свако од њих губи своју красоту и омета своје сопствено деловање. И сасвим природно, јер ко ближњему плете замку, самим тим плете је прво себи самом. Тако, ако ноге не усхтедну носити главу када ваља прећи с једног места на друго, оне ће онда том својом непокорношћу и лењошћу нашкодити и себи. Исто тако, ако глава не усхтедне старати се о ногама, она ће тиме најпре нашкодити себи. Но глава и ноге, разуме се, не устају једно против другог, јер је тако устројена њихова природа. Речима: „једно тело“ свети Апостол захтева да ми састрадавамо у радостима један другоме; све је то он изразио заједно. И онда сасвим умесно додао: „и један дух“, показујући тиме да при једном телу буде у нас један дух, пошто може бити једно тело, али не један дух, као, на пример, када је неко пријатељ јеретицима. Или овим речима апостол хоће да нас побуди на слогу, као да вели: пошто сте примили једнога Духа и пили са једнога извора, то међу вама нека не буде раздора. Или, можда, овде под речју „дух“ апостол подразумева добро расположење. Затим апостол додаје: „као што сте позвани у једној нади звања свога“. То јест: Бог нас је позвао на једно исто; ништа више није дао једноме него другоме; свима је даровао бесмртност, свима живот вечни, свима непролазну славу, свима братство, свима наследство; свима је постао заједничка глава – κοινή κεφαλή, све је саваскрсао, све је сапосадио с десне стране Бога Оца[21].

Апостол нас учи, вели блажени Августин, да постоји „једно тело“. Но то тело живи, зар не? Да, живи. Од чега? Од једнога Духа. Што је наша душа нашим телима, то је Дух члановима Христовим, – Телу Христовом – Цркви[22].

Са појавом Господа Христа у нашем земаљском свету и кроз Његов Богочовечански домострој спасења све Божанско постало је човечанско, земаљско, наше, и то наше „тело“, наша најнепосреднија стварност. „Логос постаде тело“ = човек[23], и тиме нама људима дарова највећи и најскупоценији дар, који само Бог љубави може даровати. Шта је „дар Христов“?[24] Све што је Господ Христос као Богочовек донео свету и урадио за свет. А донео је „пуноћу Божанства“, да би људи, као у дару Његовом, учествовали у њој, живели њоме, испунили себе „сваком пуноћом Божанства“[25]. И још је дао као дар људима Духа Светога, да би помоћу Његових благодатних сила уселили у себе пуноћу Божанства.
———————————————————————————————–
[1] Ср. Јн. 17, 3.

[2] Кол. 2, 9—10; Еф. 3. 19.

[3] Мт. 5, 48.

[4] 1 Тм. 1, 9.

[5] Јевр. 3, 1.

[6] Флб. 3, 14; Еф. 1, 18; Рм. 11, 29.

[7] Еф. 4, 4.

[8] Еф. 3, 18—19.

[9] Рм. 12, 5.

[10] 1 Кор. 12, 13. 14. 20. 27.

[11] 1 Кор. 12, 6; ср. Рм. 11, 36.

[12] Рм. 12, 5.

[13] 1 Кор. 12, 12.

[14] 1 Кор. 12, 13.

[15] Еф. 2, 16.

[16] 1 Кор. 12, 4.

[17] 1 Кор. 12, 13.

[18] Јн. 8, 56.

[19] Јн. 5, 46.

[20] Ср. Ис. 59, 7.

[21] тамо, Homil. X; соl. 75. 76; Homil. XI, 1; со1. 79. 80.

[22] Serm. 268.

[23] Јн. 1, 14.

[24] Еф. 4, 8.

[25] Еф. 3, 19; 4, 8—10; 1, 23; Кол. 2, 10.