Свети Јустин Ћелијски: Саборност Цркве (1)

3. САБОРНОСТ ЦРКВЕ*

— католичност = καθολικότης Цркве —

Само Богочовечанско биће Цркве по себи је свеобухватно, васељенско, католичанско, целостно, саборно: богочовечански васељенско, богочовечански католичанско, богочовечански целостно, богочовечански саборно. Богочовек Господ Исус Христос је Собом и у Себи на најсавршенији и најпотпунији начин сабрао, оцелостио, окатоличио, сјединио Бога и човека, а преко човека све светове и сву твар.

Судбина твари је суштински повезана са човеком[1]. Својим Богочовечанским организмом Црква обухвата: „све што је на небу и што је на земљи, све што се види и што се не види, били Престоли или Господства или Поглаварства или Власти“.[2] Све је у Богочовеку, и Он је Глава телу Цркве.[3]

У Богочовечанском организму Цркве сваки верник живи пуноћом своје личности као жива боголика, тројицелика ђелијица. Закон богочовечанске саборности обухвата све, и дела кроза све. Притом, увек се одржава богочовечанска равнотежа између Божјег и човечјег. Ми људи у Цркви, као сутелесници тела њеног, доживљујемо сву пуноћу свога бића, у свима богочовечанским размерама, просторностима. И још: у Цркви Богочовечанској човек доживљује своје биће као њено свебиће; доживљује себе не само као свечовека већ и као светвар, свестворење. Речју: доживљује себе као благодатног богочовека.

Богочовечанска саборност Цркве у ствари је непрекидно благодатно-врлинско охристовљење човека: све се сабира у Христу Богочовеку, и све доживљује Њиме као своје, као један недељиви богочовечански организам. Јер живот у Цркви је богочовечанско осаборњење, благодатно-врлински подвиг обогочовечења, охристовљења, обожења, отројичења, освећења, преображења, спасења, обесмрћења овечњења, оцрквењења. Богочовечанско саборовање, богочовечанска саборност у Цркви, одржава се и спроводи вечноживом Личношћу Богочовека Христа, који на најсавршенији начин сједињује Бога и човека и сву твар коју свескупоцена крв Богочовека Спаса омива од греха, зла и смрти.[4] Богочовечанска Личност Господа Христа и јесте душа саборности Цркве. Богочовек и одржава увек богочовечанску равнотежу између Божјег и човечјег у саборном животу Цркве. Црква је сва пуна и препуна Госпoда Христа, јер је она — „пуноћа Онога који све испуњава у свему“.[5] Зато је она васељенска у свакој личности што је у њој, и у свакој ћелицији својој. Та васељеност, та саборност, та целостност, та καθολικότης громовито бруји нарочито кроз свете Апостоле, кроз свете Оце, кроз свете Васељенске и Помесне Саборе.

По свему, организам Цркве је најсложенији организам за који људски дух зна. Зашто? Зато што је то јединствен богочовечански организам, у коме све божанске тајне, све божанске и човечанске силе сачињавају једно тело. Само је свемудри и свемоћни Богочовек, Господ Христос, могао све то саставити и склопити у једно тело, Своје тело, коме је Он — глава, вечна глава. Сав живот у том чудесном и чудотворном телу води и руководи Он, чудесни и чудотворни Бог и човек. Сваки делић овога тела живи целим телом, али и цело тело живи у сваком свом делићу. Сви живе кроз свакога и у свакоме, али и сваки живи кроза све и у свима. Сваки делић расте заједничким растом тела, али и цело тело расте растом сваког делића. Све те многобројне делиће тела, све те органе, све те удове, сва та чула, све те ћелијице, сједињује у једно вечноживо богочовечанско тело сам Господ Христос, усклађујући делатност свакога делића са целокупним саборним животом тела. А сваки делић ради „по мери“ својих сила. Силу пак свакога члана Цркве сачињавају еванђелске врлине. Еванђелска делатност свакога члана Цркве, иако посебна и лична, увек је свестрано саборна, заједничка, општа. Јер се утапа у свеопшту делатност целога тела. И док својом еванђелском делатношћу човек преображава себе растући у Христу, дотле Господ Христос ту његову делатност претвара у општу, саборну, богочовечанску енергију, и тако „чини да тело расте на сазидање самога себе у љубави“.[6] У ствари, делатност свакога члана је увек лично — саборна, лично — колективна. И када изгледа да ради само за себе (на пример, подвизавање пустињака), члан Цркве увек ради за целину. Такво је устројство богочовечанског организма Цркве, који увек води и руководи сам Господ Христос — Глава Цркве.

У саборном животу Цркве измешани су животи анђела и људи, покајника и грешника, праведника и неправедника, преминулих и на земљи живећих, при чему они праведнији и светији помажу мање праведнима и мање светима да расту растом Божјим у све већу праведност и светост. Кроз све чланове струје богочовечанске свете силе Христове, и кроз оне најмање и најнезнатније, по мери њиховог благодатног уживљавања у организам Цркве помоћу подвига вере, љубави, молитве, поста, покајања, и осталих светих врлина. Тако сви ми заједно растемо, „у цркву свету у Господу“:[7] благодатно-органски повезани међу собом једном вером, једним светим тајнама и светим врлинама, јединим Господом, једном Истином, једним Еванђељем. И сви учествујемо у једном богочовечанском животу Цркве, сваки из свог места у том телу, којему је Господ — Глава Цркве одредио, јер тело Цркве расте из Њега и Њиме „складно састављано и склапано“.[8] При томе, Господ свакоме одређује место које му одговара по његовим духовним особинама и хришћанским својствима, нарочито по његовој светој еванђелској љубави коју сваки добровољно гаји у себи и ради њоме.[9] У том саборном животу Цркве сваки сазидава, изграђује себе помоћу свих, и то у љубави, и сви помоћу свакога, због чега су и једноме апостолу потребне молитве незнатних чланова Цркве. Чланови Цркве, потпуно сједињени са Богочовеком благодатно-врлинским сједињењем, живе оним што је Његово, и имају оно што је Његово, и знају Његовим знањем, јер саборним умом Цркве умују, и саборним срцем Цркве осећају, и саборном вољом Цркве хоће, и саборним животом Цркве живе; све њихово је у ствари најпре Његово, и увек Његово, а они увек своји себи само преко Њега и Њиме. Сви верни у Цркви смо једно тело; ради чега? Да бисмо живели једним светим и саборним животом Цркве, светом и саборном вером Цркве, светом и саборном душом Цркве, светом и саборном савешћу Цркве, светим и саборним умом Цркве, светом и саборном вољом Цркве. И тако нам све бива саборно и заједничко: и вера, и љубав, и правда, и молитва, и пост, и истина, и туга, и радост, и бол, и спасење, и обожење, и обогочовечење, и бесмртност, и вечност, и блаженство. А кроза све то води и руководи, управља и уједињује благодат Светога Духа. Нисмо своји; свима припадамо у Цркви, а најпре души Цркве — Духу Светоме.[10] То осећање је главно и непрекидно еванђелско осећање свакога правог члана Цркве. Никоме у Цркви не припада све, већ свакоме онолико колико је Дух Свети одредио према његовом месту у богочовечанском телу Цркве и по мери вере његове богочовечанске.

Сваки нови члан Цркве значи прираст у телу Цркве и пораст тела Цркве. Јер сваки по одговарајућој делатности својој постаје сутелесник у телу Цркве. А сам Господ му додељује припадајуће место у телу Цркве, чинећи га саставним делом њеним. Заиста, само у богочовечанском организму Цркве сви раде за свакога и сваки ради за све. Заиста, само је у светој богочовечанској саборности Цркве Христове на савршен начин решен и проблем личности и проблем друштва; и само у Цркви остварена и савршена личност и савршено друштво. У ствари, ван Цркве нема ни праве личности ни правог друштва. Свети Дамаскин благовести: Христос, Глава наша, даје нам Себе — μεταδίδωσιν ημίν εαυτόν, и тиме нас сједињује са Собом и једног са другим; услед тога ми имамо међусобну слогу, усклађеност, иако сваки добија помоћ Духа онолико колико је способан да смести.[11]

Као Богочовеково тело, Црква је просторно и временски неограничена. У њој су увек присутне све богочовечанске бескрајности и безграничности Спасове. Због тога је она саборна, васељенска, свецелостна, католичанска (καθ’ όλον), како у доба светих Апостола, тако и у свако поапостолско доба, тако и данас, и сутра, и вавек и кроза сву Богочовечанску вечност. Богочовечанска својим бићем, Црква је намењена свима народима, свима људима, свих времена.[12] Штавише, она је намењена и „свакоме створењу — πάση τη κτισεί“,[13] јер је у њој, једино у њој божански смисао свакога створења, сваке твари. Сврх свега тога, у Цркви Христовој боголика бића људска, уцрквењена и оцрквењена, осећају се, и јесу, богочовечански свевредностна, бесмртна, вечна, те у њој: „нема Грка ни Јеврејина, обрезања ни необрезања, дивљака ни Скита, роба ни слободњака, него све и у свему Христос“.[14] Сведочанство је безбројних историских чињеница ова истина: једино и само у Богочовеку Господу Исусу Христу као Цркви сви су људи једно.[15] И само такви они богочовечанским силама побеђују и грех и смрт и ђавола. У ствари, кроз њих човекољубиви Господ Христос сам гради и изграђује Цркву своју, те је стога не могу надвладати ни све силе пакла.[16] Јер ту се, на крају свих крајева, води борба између Бога и ђавола, а људи су ратници или у војсци Христа Спаса, или у војсци свезлог ђавола. Историја сведочи: никакви зли људи, па и сами најкрволочнији ђавоносци, нису могли надвладати Цркву; и она је увек преко својих христоносаца односила победу над свима црквоборцима.

Проблем саборности је у хришћанству централни проблем. У хришћанству је све центар; ту нема периферије. Ма шта додирнуо — додирујеш срце Христово. У Господу Христу нема ничега споредног, све је главно и све је централно. Нема у светом Еванђељу, нема у светој Литургији ни једне речи, која за истински православног хришћанина може постати излишна или досадна, макар је свакосекундно понављао. Тако је и са речју „саборност“. Она се налази у Символу Вере, који се непрестано понавља, но који и поред свег понављања остаје тајанствен и несхватљив, јер свака његова реч садржи апсолутну, и зато несхватљиву, и зато надумну Истину. Да би се стварност саборности, идеја саборности могла разумети, треба поћи од центра свих — од Свете Тројице. Света Тројица и јесте идеал и савршенство саборности. Тројство у јединству, Јединство у Тројству. У Њој је савршено остварен идеал саборности, као што је саборно остварен идеал савршенства. У првих осам чланова Символа Вере говори се о Светој Тројици, а у деветом о светој Цркви, јер је Црква образ и подобије Свете Тројице на земљи. Црква је земаљски аспект Свете Тројице. У њу се слива све што се односи на Свету Тројицу. Зато је у њој све — тројично, све — свето, све саборно. Али не треба заборавити да је њена саборност ограђена чудном благодатном тројицом: јединством, светошћу, и апостолством, јер је речено: „У једну, свету, саборну, и апостолску Цркву“. Праве, православне, истинске, светотројичне, богочовечанске саборности нема без богочовечанског јединства, без богочовечанске светости, без богочовечанског апостолства. Саборност, ако није света и апостолска, није православна, није еванђелска.

Врло често појам саборности се римокатолицизира, географизира. Но по православном схватању, саборност није топографски, географски појам већ унутрашњи, супстанцијални, психолошки. Истинска саборност је идеално остварена у Светој Тројици. Ко истински, ко еванђелски исповеда Свету Тројицу, тај је истински саборан, апостолски саборан, светитељски саборан.

Овакво схватање саборности оправдава сама реч „саборна“ која на грчком гласи: καθολική. Она је сложена из речи καθ’ и όλου, а не из речи καθ’ и όλα, јер ова друга значи посвеместна, има географски карактер, а она прва: свецелостна, основана на целости исповедања вере, на неокрњености исповедања вере, на светом и апостолском јединству вере. Да, да, да; та реч значи: свеобухватна, свесаборна, свесабирна, католичанска.

Прагматика и методика богочовечанске саборности

Богочовечанска сила Цркве Христове, увек стваралачка и делатна, и увек свепобедна и непогрешива, убедљиво је посведочена васцелом историјом Цркве Православне. Ево ње: „Нађе за добро Дух Свети и ми“.[17] У томе је сва богочовечанска прагматика и богочовечанска методика првог Светог Апостолског Сабора, и свих за њим Светих Васељенских Сабора и Светих Помесних Сабора; прагматика и методика богочовечанске саборности Свете Цркве Православне, бесмртно Апостолске, и Једне, и Једине. Нема сумње, у томе је и сва саборска, саборна, католичанска, васељенска гносеологија Цркве Православне. У њој је све Богочовечанско: Бог Дух Свети, па људи за Њим, са Њим, у Њему; Бог увек на првом месту, човек увек на другом месту; све у категорији Богочовечанске Личности и делатности Спасове. Бог Дух Свети и јесте саборна, католичанска, васељенска, богочовечанска сила Цркве, јер је душа у телу Цркве.

У суштини, саборност и није друго до богочовечност, јер очовечени Бог Логос — Богочовек Господ Исус Христос и јесте тај који у Себи сједињује, сабира, осаборује, овасељенскује све твари са Собом — Творцем, и све твари међу собом. У то осаборњење се улази, и живи њиме по слободној вољи, преко светих тајни и светих врлина. У тој богочовечанској саборности нема удела онај који то неће по својој слободној вољи. Такав је, и такви су: Сатана и сви ђаволи с њим;[18] и међу људима сви окорели, свесно упорни и злоћно непокајани грешници, богоборци, безбожници, не-верници, покварењаци, јеретици.

Тројична саборност

Самим тим што је „сутелесник“ у телу Цркве, сваки хришћанин је ималац Богочовечанске, Светотројичне саборности. Да, он је слика и прилика те саборности. У томе се и састоји сво божанско величанство човекова бића, сва дубина и висина и ширина човекове боголикости, и човекове богочовечности. Све у њему, на крају свих крајева, бива и јесте: од Оца кроз Сина у Духу Светом. А то није друго до непрекидни подвиг отројичења, и подвиг обогочовечења. Са једним циљем: постати „обитељ Свете Тројице“. А то су постали, и постају, свети подвижници, које Црква радосно велича и слави у својим молитвама. Разуме се, сваки хришћанин постаје „обитељ Свете Тројице“ по мери свога ревновања и труда у светим тајнама и светим врлинама.

О Тројичној саборности Цркве богонадахнуто говори и Никеоцариградски Символ Вере. Првих осам чланова благовесте тајну Свете Тројице и богочовечанску веру у Њу. Девети члан бдаговести тајну Богочовекове Цркве, и веру у њу. Тако се сва Света Тројица настањује у Цркви и живи у њој, те у њој све бива: од Оца кроз Сина у Духу Светом. О томе богоречито сведоче многобројни Тројични возгласи, којима се обично завршавају све молитве Цркве и сав богослужбени живот њен; на првом месту света Литургија; то богочовечанско срце њено. У Цркви Пресвета Тројица непрестано сва дела, сва свештенодејствује. По свеистинитој речи Спасовој: „Отац мој до сада дела и ја делам“:[19] дела кроз Сина у Духу Светом. Таква је природа, и неизменљива категорија богочовечанске вере. Црква је пуна и препуна Господа Христа, Богочовека. А због Њега и преко Његовог Богочовечанског домостроја спасења пуна и Свете Тројице. Да, пуна Свете Тројице, јер пуна Бога Сина, због Сина пуна и Духа Светога, и кроз то пуна Бога Оца. Богонадахнута је реч Учитеља Цркве Оригена: „Црква је пуна Свете Тројице“.[20]

У Богочовечности Цркве је њена Тројична саборност, и у томе њена посебна вечност; вечност њене Вечне Истине, њене Вечне Правде, њене Вечне Љубави, њеног Вечног Живота. Изузетна вечна новина Новог Завета је то што је Црква — Богочовек Господ Христос, вечно тело Његово, и Он вечна глава њена. У њој непрестано дела Свесамостална Друга Личност Пресвете Тројице; и то дела „тројично“, саборно са остала Два Свесавршена и Свесамостална Лица Пресвете Тројице. У Богочовечански саборном телу Цркве, у коме постоје милиони и милиони личности као сутелесника Спасових, свака личност поседује своју боголику свеслободу, и кроз свете тајне и свете врлине живи богочовечанском љубављу у слободној богочовечанској хармонији и слози са безбројним члановима Цркве, напајана животворним силама Тројичне саборности, која је сва присутна у Цркви кроз Богочовека Господа Христа. У томе је и сва новина, и изузетност, и савршенство богочовечанског друштва Христовог. У томе и света тајна свих богочовечанских личности у Цркви скупа, као и сваке личности посебно. Ту се сав живот живује и збива кроз свете тајне и свете врлине: од Оца кроз Сина у Духу Светом. Да, доживљује се и остварује отројичење свих верних кроз обогочовечење, кроз охристовљење. Јер се све човечије само преко и због Богочовека отројичује. Таква је вечна категорија Цркве, њенога бића, и њенога живота, и њене богочовечанске бесмртности, и њене богочовечанске вечности.

У Word пребацио Монах Салаатил

* НАПОМЕНА: Текст о Саборности Цркве преп. оца Јустина (Поповића) преузет је из његовог дела: Догматика Православне Црке, књига трећа, Београд, 1978, 213-217. Бројеви напомена испод текста се не поклапају са редним бројевима у Догматици; разлика је следећа – напомена бр. 1 овде, у књизи је напомена бр. 11, и тако је до краја.

——————————————————————————
[1] Ср. Рм. 8, 19-24.

[2] Кол 1, 16.

[3] Кол 1, 17-18.

[4] Ср. Кол 1, 19-22.

[5] Еф 1, 23.

[6] Еф 4, 16.

[7] Еф 2, 21.

[8] Еф 4, 16.

[9] Ср. Еф 4, 15-16.

[10] При томе никада не заборављати да Богочовек Господ Христос увек има своју личну, човечанску душу.

[11] In Ephes. Cap. 4, vers 11-16; P. gr. T. 95,col. 844 A.

[12] Ср. Мт 28, 18-20.

[13] Мк 16, 15.

[14] Кол 3, 11.

[15] Ср. Гал. 3, 28.

[16] Ср. Мт 16, 18.

[17] Д. А. 15, 28.

[18] Св. Максим богоумује: Ни демони нису по природи рђави – φύσει κακοί; Злоупотребом природних сила постали су рђави (De carit., cent. III, 5; P. gr. t. 90; col. 1020 A).

[19] Јн 5, 17.

[20] P. gr. t. 12, col. 1264.