Свети Јустин Ћелијски: Саборност Цркве (3)

3. САБОРНОСТ ЦРКВЕ

— католичност = καθολικότης Цркве —

Свети Оци Трећег Васељенског Сабора изјављују: Овај свети Сабор учинио је својим претседником и својом главом самога Христа. Општом сагласношћу свих Светих Отаца Сабор је осудио Несторијево учење и посведочио чистоту и преимућство еванђелског и апостолског Предања.[1] Исти Оци благовесте: Каква је запремина оваплоћеног Бога Логоса? Црква. А шта је Он сам? Глава тела Цркве.[2]

Црква је неимар, јер руководи схватањима наше вере.[3] Свети Оци Четвртог Васељенског Сабора благовесте: Црква је тело верних.[4] Сви који су Христови повезују се у једно Христово тело.[5] Христос је глава, а ми смо, према томе, удови, и треба да сачињавамо једио тело због нашег једномислија и једноверја.[6]

Свети Оци Шестог Васељенског Сабора изјављују: Ми смо удови међу собом, и сачињавамо једно тело Христово једномисленошћу својом према Господу Христу и један према другоме, и вером.[7] Исти Оци веле о светом Символу вере: У Никеји на великом и знаменитом Сабору Света Тројица је сама издиктирала Символ вере и осудила Аријево злоумље.[8]

Исповедати и чувати неокрњеном апостолско — светоотачку веру и јесте брига над бригама свих Светих Васељенских Сабора. Тако је најглавнија брига светих Отаца Шестог Васељенског Сабора ово: сачувати у целости и неповређености апостолско и еванђелско правило вере.[9] Свети Оци Петог Васељенског Сабора прописују: следовати у свему што су претходни Васељенски Сабори урадили за заштиту вере.[10] Јер једна је и иста вера коју су исповедали Четири Сабора, а и Пети с њима.[11] Свети Оци Петог Васељенског Сабора изјављују: „Ми у свему следујемо светим Оцима и Учитељима свете Цркве Божије, тојест Атанасију, Иларију, Василију, Григорију Богослову и Григорију Ниском, Амвросију, Проклу, Лаву, и примамо све што су они написали и објаснили о правој вери и на осуду јеретика. Ми смо свагда држали и држимо веру, од почетка предану Богом и Спаситељем нашим Исусом Христом светим Апостолима, и од њих проповедану целоме свету и објашњену од стране светих Отаца, и то нарочито оних који су учествовали на Четири Васељенска Сабора, којима ми у свему и потпуно следујемо. Дакле, ми објављујемо да смо држали и држимо све што су горе поменута Четири Васељенска Сабора решили и прописали, јер су они, иако држани у разна времена, ипак сачували и обнародовали једно и исто исповедање вере. Ради слоге у црквама, неопходно је држати се потпуно Светих Четири Сабора, и неприкосновеним чувати оно што су они прописали.[12] А свети Оци су то прописали под руководством Светога Духа који је говорио из њих“.[13]

Догмати су вечне богочовечанске светиње. Њих ум људски нити може свеобухватно схватити нити измислити. „Светиње светима!“ Догмати се могу само донекле схватити, и то умом Христовим, умом охристовљеним. Свети Оци Седмог Васељенског Сабора громогласе: Догмати су дело не царева већ архијереја, пошто ми имамо ум Христов.[14] Председник Седмог Васељенског Сабора, свети Тарасије патријарх, изјављује на Сабору: Што се тиче догмата то, погрешити у малом или у великом, свеједно је; јер се и у једном и у другом случају нарушава закон Божји.[15] Међу Светим Оцима нема никаквих несугласица; напротив, сви они, имајући као једну душу, проповедају једно и исто, и уче једном и истом.[16] Све што је у црквама Божјим установљено у славу и у част Бога, све је то свето и треба да се поштује.[17] Свети Оци наши су стражари Васељенске Цркве; они непрестано страже над мисленим бедемима њеним; они су прогнали све војске непријатеља и мачем духа уништили древне јереси и заблуде. Свети Седми Васељенски Сабор изјављује: „Нека нас исправе учења богоглагољивих Отаца. Црпући из њих, ми смо се напили истине; следујући њима, ми смо прогнали лаж; научени од њих, ми с љубављу примамо чесне иконе. Оци проповедају, а ми остајемо послушна чеда и хвалимо се пред лицем матере Предањем Васељенске Цркве. Верујући у једнога Бога, у Тројици слављенога, ми с љубављу примамо чесне иконе, а они који то не примају нека буду под анатемом; и нека буду далеко изгнани из Цркве. Ми следујемо древном законодавству Васељенске Цркве. Ми држимо заповести Отаца. Ми анатемишемо како оне који ишта додају учењу Васељенске Цркве, тако и оне који ишта одузимају од тога учења. У свему држећи се учења богоносних Отаца наших, ми проповедамо то учење једним устима и једним срцем, ништа не додајући и ништа не одузимајући од онога што нам је предано; напротив, ми се утврђујемо у њему и окрепљујемо њиме. Ми исповедамо и учимо онако како су прописали и утврдили Свети и Васељенски Шест Сабора.[18]

Пошто је Седми Васељенски Сабор донео потребне одлуке, и сваки учесник ставио свој потпис, рекавши: „прописао и потписао“, Свети Сабор проглашава: „Сви ми тако верујемо; сви тако мислимо; сви смо ми у томе сагласни, и ставили смо овоје подписе. То је вера апостолска; то је вера православна; та је вера утврдила васељену“.[19]

У Посланици, коју о своме раду на Сабору, свети Оци Седмог Васељенског Сабора упућују јерејима и клирицима Цариградским, вели се: Ми смо последовали Предању Васељенске = (Католичанске = Саборне) Цркве, и ништа нисмо ни одузели ни додали, и с љубављу примамо све што је испочетка примила писмено и усмено света Васељенска Црква, па у томе и живописане иконе. Оно пак што су одбацивали божанствени Оци, то одбацујемо и ми, и сматрамо то за непријатељско Цркви. Истинити и најправилнији суд Цркве састоји се у овоме: не допустити у Цркви новачења, а исто тако и не одбацивати ништа. И тако, следујући Отачким законима, и добивши благодат од једнога Духа, ми смо све што се односи на Цркву сачували непромењено и без одузимања, као што су нам предали Светих Шест Васељенских Сабора; и што су они оставили у Цркви достојно поштовања, све то ми примамо без икаквог колебања. Оне пак који ишта додају учењу Католичанске (= Васељенске = Саборне) Цркве, или ишта одузимају од њега, ми анатемишемо. Пошто је то тако, и пошто смо ми то потврдили, ми се радошћу и љубављу примамо божанствена правила, и потпуно и непоколебљиво држимо установљење тих правила, изложених од стране труба Духа Светога — свеславних Апостола, и Шест Светих Васељенских Сабора, као и Помесних Сабора који су се састајали ради доношења таквих заповести, и најзад од стране светих Отаца наших. Сви су они били просвећени једним и истим Духом, и озаконили оно што је корисно. И кога они предају анатеми, те и ми антемишемо, а кога свргнућу, те и ми одлучујемо; кога пак они подвргавају епитимији, те и ми исто тако подвргавамо.[20]

Васељенски Сабори о јересима

Васељенски Сабори су, нема сумње, савест Цркве Христове. Они најсавршеније и имају и знају и виде и исповедају Истину Христову. Пошто је Богочовек Господ Христос оваплоћење Истине = Свеистине, то је за њих свако одступање од ње и иступање против ње, у ствари, одступање од Христа и иступање против Христа. А такво је сво делање Антихриста и његових претеча. Свети Оци, те најсветије и највидовитије очи Цркве, скроз наскроз виде и тврде да су Јеретици — „претече Антихриста“.[21] Као што ће долазак и делатност Антихриста бита сва — „по чињењу Сатанину“,[22] тако је увек делатност сваке јереси — по чињењу ђаволову. Богоносни Оци Првог Васељенског Сабора тврде да јеретици — „понесени ђаволом који дела у њима“, и раде свој безумни и душегубни посао.[23] Светоотачко је сведочанство: у свакој јереси, и иза сваке јереси, таји се и скрива ђаво.[24] Зато су свети Оци Саборски тако непомирљиви противници сваке јереси. Зато их тако једнодушно и једногласно анатемишу.[25]

Пошто су сви присутни Оци Шестог Васељенског Сабора подписали Саборске одлуке — „Свети Сабор ускликну: Сви тако верујемо; једна је вера; сви тако мислимо; сви смо подписали сложно и саосећајно. Ово је вера Апостола; ово је вера Отаца, ово вера Православна. Несторију, Евтихију, Диоскору анатема! Аполинарију и Севиру анатема! Једномишљеницима њиховим анатема! Теодору Фаранскоме анатема! Сергију и Хонорију анатема! Пиру и Павлу анатема! Киру и Петру анатема! Макарију, Стефану и Полихронију анатема! Свима уопште јеретицима анатема![26]

Свети Васељенски Сабор у Халкидону донео је ову одлуку: Не дозволити никоме да изговара, или пише и саставља другу веру осим одређене од светих Отаца, сабраних Духом Светим. А ко се дрзне или саставити другу веру или произнети, то такви, ако је то епископ или клирици, нека буду одлучени: епископ од епископства, клирици од клира, а световњаци нека се подвргну анатеми.[27] Суд Цркве је свагда сматрао да заслужује одлучење онај који или што одузме од вере или што дода вери. Јер вера, потпуно и јасно нам предана од Апостола, не допушта ни додавање ни одузимање.[28]

Јерес је душегубна сила која човека потапа у све смрти, јер га одваја од Цркве Христове, у којој се једино и налази бесмртност и живот вечни за људско биће. Свети Оци Седмог Васељенског Сабора благовесте: „Очигледно је: јерес одваја од Цркве свакога човека“.[29] Јеретици обично узимају понека места из богонадахнутог Светог Писма, и својим безбожним расуђивањима унакажују оно што је правилно изречено Духом Светим. На то указује апостол Петар говорећи: „које ненаучени и неутврђени изврћу“ по својој жељи; јер јеретицима је својствено извртати, по својој жељи,[30] смисао истинитих и божанских догмата.[31]

Они хоће да нас хришћане заплаше као децу својим софизмима.[32] Они болују од несхватања црквених предања, и подчинивши се тој смртоносној болести, покварили су ум свој.[33] Одпадање од истине јесте ослепљење ума и разума.[34] Спасове речи: „врата паклена“,[35] по тумачењу светих Отаца Петог Васељенског Сабора означавају: „смртоносна уста јеретика“.[36]

Свети канони и богочовечанска вера

Свети канони су свети чувари светих догмата; свети чувари богочовечанских светиња богочовечанске вере православне. У Богочовечанском бићу и животу Цркве они су неопходни и обавезни. То посведочавају и потврђују сви Свети Васељенски Сабори, сви Свети Помесни Сабори, и уопште свети Оци. Прво правило Светог Четвртог Васељенеког Сабора гласи: „Установљујемо, да морају важити правила, која су од светих Отаца до сада на сваком сабору изложена била“.[37] Тако се једино може сачувати истинита и неповређена вера богочовечанска, православна. Свети Оци Светог Шестог Васељенског Сабора, у првом правилу, наређују: да се има чувати чиста од сваког новачења и неповређена вера; да се ништа не додаје и не одузима.[38] У другом правилу исти свети Оци прописују: „Печатом засведочавамо и сва остала света правила, која су изложена од светих и блажених Отаца наших.[39] „И нико не сме горе споменута правила мењати или укидати, или осим изложених правила имати друга, која су под лажним насловима измишљена од неких који су хтели да тргују истином“.[40] Свети Оци у 21. правилу Гангрског Сабора веле: „Ми желимо да буде очувано у Цркви све што јој је Светим Писмом и Апостолским Предањем предано“.[41] У својој Првој Канонској Посланици Светом Амфилохију Иконијском, Правило 1., Свети Василије Велики вели: Они који су одступили од Цркве, нису више имали на себи благодати Духа Светога, јер је предавање исте код њих престало услед тога што се прекинуло прејемство, наследност.[42]

Свети Оци у првом Правилу Светог Другог Васељенског Сабора наређују: „Мора бити предана анатеми свака јерес“.[43] Правило 33. Лаодикијског Сабора прописује: „С јеретицима, или расколницима, не треба се заједно молити“.[44]

Правило 45. светих Апостола заповеда: „Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи“.[45] Правило 10: „Који се заједно са одлученима, ма било и у кући, буде молио, нека се одлучи“.[46] Правило 46. светих Апостола гласи: „Заповедамо да се свргне епископ, или презвитер, који призна крштење или жртву (= Евхаристију) јеретика“.[47] Свети Василије Велики у Првој Канонској Посланици Светом Амфилохију Иконијском, Правило прво вели: „Древни су установили, да се крштење јеретика има сасвим одбацити; оно расколника, пошто припадну Цркви, признавати“.[48]

Саборност Цркве? — Сва зависи од богочовечанске апостолности, од богочовечанске светости, од богочовечанског јединства. И још: од богочовечанске вере наше, од богочовечанске љубави наше, од богочовечанског живљења нашег, од богочовечанске молитвености наше, од богочовечанске врлинскости наше, од богочовечанске охристовљености наше. Речју: саборност Цркве сва зависи од Богочовека Господа Христа: „све и у свему Христос“ (Кол. 3, 11); „сви једно у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28). „Јер кроз њега би саздано све што је на небу и што је на земљи, што се види и што се не види. Све се кроза њ и за њ сазда. И Он је пре свега, и све је у њему. И Он је глава телу Цркве, да буде он у свему први“ (Кол. 1, 16-18). „Црква је тело његово, пуноћа онога који све испуњава у свему“ (Еф. 1, 23).

У Цркви Христовој, која је тело Христово, све има своје богочовечанско место; све је усклађено, све богочовечански уграђено и учлањено. Господ Христос – глава Цркве држи у богочовечанској саборности све светове видљиве и невидљиве. У самој ствари: Богочовек Господ Христос и јесте сва дубина, сва висина, сва ширина саборности. Он је све у нама, и све у свему нашем: све у вери, све у љубави, све у свакој врлини нашој, све у свакој светој тајни нашој. Кроза Њ, и Њиме свака врлина наша постаје богочовечански саборна, богочовечанеки апостолска и светоотачка. Господом Христом ми смо небоземна бића, и док смо на земљи – ,,наше живљење је на небесима“ (Флб. 3, 20).

Све наше Господ Христос осаборњује својом богочовечанском силом. У Цркви, телу Христовом, ми увек живимо саборно – „са свима светима“ (Еф. 3, 18); сваки наш молитвени уздах благодаћу Христовом претвара се у саборни уздах; свака наша врлина преображава се у саборну, богочовечанску врлину; све наше у богочовечанском, саборном телу Цркве претвара се у апостолско-светоотачко живљење; све се помоћу животворних сила богочовечанских ухристовљује и охристовљује, обогочовечује и обожује. У Цркви, сваки хришћанин постаје богочовечански саборно биће; постаје своје врсте благодатни свечовек, богочовечански свечовек. Једном речју: постаје благодатни богочовек. У богочовечанском телу Христовом – Цркви сва се творевина доживљује у свима њеним логосним, богочовечанским размерама. И у свом том саборном подвигу обогочовечења доживљује се благовест – свеблаговест еванђелска: Богочовек Господ Христос: „Алфа и Омега, Почетак и Свршетак, Први и Последњи, Сведржитељ“ (Откр. 1, 8. 10. 17; 21, 6).

Таквим Богочовеком – „Сведржитељем“ – у Цркви и кроз Цркву остварује се богочовечанска саборност Цркве; и то остварује светопредањским, апостолско — светоотачким силама. А сврх свега: најчудеснијом и најсавршенијом Личношћу ове планете: Богочовеком Христом Исусом. Отуда и спасоносни савет светог Благовесника: „Зато и ми, гледајући око себе толику гомилу сведока, да одбацимо свако бреме и грех који је за нас прионуо, и с трпљењем да трчимо у битку која нам је одређена, гледајући на Оснивача и Извршитеља вере Исуса, који место одређене себи радости претрпе крст, не марећи за срамоту, и седе с десне стране престола Божјега“ (Јевр. 12, 1 – 2). – И тако оствари богочовечанску саборност свих богочовечанских благовести и свих богочовечанских стварности у телу свом – Цркви својој.

Богочовек и јесте та свемоћна и свесавршена осаборњујућа сила која савршено осаборњује сву твар и Творца телом својим — Црквом. Но исто тако Он осаборњује све светове, видљиве и невидљиве. У ствари, најсавршенија саборност у нашем човечанском свету остварена је у Богочовеку Христу, у богочовечанском телу његовом – Цркви. А душа те саборности је свето Предање, апостолско и светоотачко. Сва је твар заступљена у Богочовеку Христу. Отуда је сва тајна твари у Богочовеку Христу, али и сва тајна Бога. Нема сумње, човек је човек Богочовеком, али и Бог је Бог Богочовеком. Тако је у Богочовеку једина права антроподикеја; но исто тако и једина права теодикеја. У Њему, једино у Њему је и савршени Бог и савршени човек. Ван Њега Богочовека нема ни истинског Бога ни истинског човека.

У Word пребацио Монах Салаатил

—————————————————————————–
[1] стр. 281, Дјејанија Вселенских Соборов, том. VII; Казањ, 1909.

[2] тамо, стр. 208.

[3] тамо, стр. 521.

[4] тамо, стр. 531; том IV; Казањ, 1865.

[5] тамо, ст,р. 514.

[6] тамо, стр. 295; том VII; Казањ 1909.

[7] тамо, стр. 232; том VI; Казањ, 1908.

[8] тамо, стр. 233.

[9] тамо, стр. 54.

[10] тамо, стр. 18; том V; Казањ 1914.

[11] тамо, стр. 19.

[12] тамо, отр. 20. 21. 23. 24.

[13] тамо, стр. 151.

[14] тамо, стр. 22; том VII; Казањ 1909.

[15] тамо, стр. 52.

[16] тамо, стр. 55.

[17] тамо, стр. 68.

[18] тамо, стр. 169. 170; ср. тамо, стр. 205.

[19] тамо, стр. 293.

[20] тамо, стр. 299. 300. 301. 302. 303.

[21] Стр. 38. Дјејан. Вселенских Соборов; том I; Казањ 1859.

[22] 2 Сол. 2, 9.

[23] тамо, стр. 40.

[24] тамо, стр. 44.

[25] тамо, стр. 544; том VI; стр. 219; Казањ 1908.

[26] тамо, стр. 230; том VI; Казањ 1908.

[27] тамо, отр. 763; тсш I; Казањ 1859.

[28] тамо, стр. 384.

[29] стр. 47; том VII; Казањ 1909.

[30] 2 Петр. 3, 16.

[31] тамо, стр. 240.

[32] тамо, стр. 241.

[33] тамо, стр. 267.

[34] тамо, стр. 272.

[35] Мт. 16, 18.

[36] стр. 211; том V, Казањ 1914.

[37] Стр. 57; Никодим Милаш: Правила Свете Православне Цркве.

[38] тамо, стр. 57.

[39] тамо, стр. 69.

[40] тамо, стр. 70.

[41] тамо, стр. 129.

[42] тамо, стр. 269.

[43] тамо, стр. 48.

[44] тамо, стр. 142.

[45] тамо, стр. 32.

[46] тамо, стр. 26.

[47] тамо, стр. 32.

[48] тамо, стр. 268.