Свети Максим Исповедник: Подвижничко слово

Часопис “Свети Кнез Лазар” је часопис Епархије рашко-призренске у егзилу за духовни препород.  Часопис излази тромесечно, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија. Сваки број часописа је права духовна ризница, духовно злато којим се Небо купује. Полазећи од ове чињенице налазимо за корисним да поједине чланке из часописа објавимо и на нашем сајту, прилажући на тај начин своје две лепте у хазну духовне обнове нашег народа, хазну у коју часопис „Свети Кнез Лазар“ свој прилог тромесечно доноси још од 1993. године.

Први избор је пао на поуку Светог Максима Исповедника из „Подвижничког слова“ (Свети Кнез Лазар“, година 1993, бр. 1, страна 63-82). Поука нам даје одговоре на питања као што су: Шта је био циљ очовечења Господњег? Које заповести треба да вршимо да би задобили спасење? Ко може испунити заповести Господње? Ко може Господа подражавати? Како да волимо оне који нас мрзе и избегавају? Како стећи трезвеност?

Поуке Светог Максима Исповедника, у преводу Епископа Артемија, заиста представљају духовно злато, преслатку духовну храну која весели душу, због тога их с љубављу предлажемо свим богољубивим душама у збору посетилаца нашег сајта.

Уредништво

 

 Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 1993, БРОЈ 1, СТРАНА 63-82. 

 

Свети Максим Исповедник 

ПОДВИЖНИЧКО СЛОВО[1] 

у питањима и одговорима

Брат и старац

 

1. БРАТ упита старца, говорећи: Молим те, оче, реци ми, шта је био циљ очовечења Господњег? А СТАРАЦ одговарајући, рече: Чудим ти се, брате, да слушајући сваки дан речи Символа вере, о томе ме питаш. Ипак кажем ти да је циљ Господњег очовечења био наше спасење. БРАТ рече: како то објашњаваш, оче? И одговори СТАРАЦ: Будући да је у почетку човек створен од Бога и постављен у рај, па преступивши заповест, пао у трулеж и смрт. Затим, и ако различитим промишљењем Божјим из нараштаја руковођен, остао је ипак напредујући само у горем, од различитих телесних страсти вођен у безнадежност живота. Тога ради Јединородни Син Божји, предвечни Логос, који је из Бога Оца, извор живота и бесмртности, јавио се нама који смо седели у тами и сени смртној (Мт. 4,16). Оваплотивши се од Духа Светога и свете Деве, показао је нама божански начин живљења, давши свете заповести, обећавши царство небеско онима који по њима буду живели, и запретивши вечним мучењем онима који их буду преступали. Затим, претрпевши спасоносно страдање и васкрснувши из мртвих, даровао нам је наду васкрсења и живота вечнога. Послушањем разрешивши осуду прародитељског греха, и смрћу уништивши моћ смрти, да, као што у Адаму сви умиру, тако у Њему сви да оживе (I Кор. 15, 22), и узневши се на небеса и седнувши с десне стране Оца, низпослао је Духа Светога на обручење живота, на просвећење и освећење душа наших, и на помоћ онима који се ради свога спасења буду борили да очувају Његове заповести. Ово је био циљ Господњег очовечења, као што је укратко речено.

 

2. А БРАТ рече: Које, дакле, заповести треба да чиним оче, да бих се њима спасао, хтео бих укратко да чујем. СТАРАЦ одговори: Сам Господ је рекао после свога Васкрсења Апостолима: »Идите дакле и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам Вам заповедио« (Мт. 28, 19-20). Тако, дакле, све што је заповеђено треба да држи сваки човек који је крштен у име Животворне и Богоначалне Тројице. Ради тога је Господ са правом вером повезао држање свих заповести, јер је знао да је човеку немогуће спасти се раздвајајући једну од друге. Зато и Давид, имајући праву веру, говорио је к Богу: »По свим заповестима Твојим управљах се, сваки пут неправедни омрзох« (Пс. 119, 128). Јер против сваког неправедног пута, дароване су нам од Господа све заповести, и ако се преступи једна, то сигурно одводи на њој супротан пут зла.

 

3. Рече БРАТ, Ко може, оче, испунити ове заповести, када их је толико?! Одговори СТАРАЦ: Онај који подражава Господа и следује за њим у стопу. БРАТ рече: Ко може Господа подражавати? јер је Господ био Бог, ако је и постао човек, а ја сам човек грешан, који робујем безбројним страстима. Како, дакле, могу Господа подражавати? СТАРАЦ одговори: Од оних који робују материјалним стварима овога света, нико не може Господа подражавати. Они пак који могу казати: »Гле, ми смо оставили све и за Тобом идемо« (Мт. 19, 27), они примају силу Његову и подражавају Га, и управљају се по свим заповестима Његовим. Рече БРАТ, Коју силу? Одговори СТАРАЦ: Чуј самог Њега који говори. »Гле, дао сам вам власт да наступате на змију и на скорпију, и на сваку силу вражију, и ништа вам неће нашкодити« (Лк. 10, 19).

 

4. Ту силу и ту власт примивши (свети апостол) Павле, је рекао: »Угледајте се на мене, као и ја на Христа« (Флп. 3, 17). И опет: »Нема сада осуде онима који су у Христу Исусу, и не ходе по телу него по духу« (Рим. 8, 1). И опет, »Који су Христови распеше тело са страстима и жељама« (Гал. 5, 24). И опет, »Мени се распе свет, и ја свету« (Гал. 6, 14).
5. Проричујући о тој власти и помоћи, Давид је рекао, »Који живи у помоћи Вишњега, у дворима Бога небескога настаниће се. Рећи ће Господу: »Ти си заштитник мој и прибежиште моје, Бог мој у кога се уздам« (Пс. 90, 1-3). И мало даље, »На аспиду и змију наступаћеш, и газићеш лава и змаја, јер ће анђелима својим заповедити о теби, да те чувају на свима путевима твојим« (Пс. 90, 11-13). Они пак који угађају телу и љубе ствари овога света, слушај шта су чули од Господа: »Онај који љуби оца или матер више него мене, није мене достојан« (Мт. 10,37). И мало даље, »И који не узме крст свој и не иде за мном, није мене достојан« (Лк. 14,27). И, »Онај који се не одрекне свега што има, не може бити мој ученик« (Лк. 14,33). Који, дакле, хоће да буде Његов ученик, и да се нађе Њега достојан, и да прими од Њега силе против духова зла, одваја себе од сваког телесног односа, и ослобађа се од сваке материјалне пристрасности, и тако се бори против невидљивих непријатеља за Његове заповести. Као што нам је Сам Господ дао себе за пример будући кушан у пустињи од вође демона, а вративши се у насеље, од оних који су деловали под његовим утицајем.

 

6. БРАТ рече: Али многе су, оче, заповести Господње, и ко их може све имати у уму, да би се за све њих трудио? Особито пак ја, човек малога ума. Хтео бих зато да чујем кратко правило, да би држећи га, њиме се спасавао. Одговори СТАРАЦ: ако су и многе, брате, заповести, но све се оне сажимају у једној речи, у реченоме, »Љуби Господа Бога својега свом снагом својом, и свом мишљу својом, и ближњега свога као самога себе« (Мк. 12, 30-31 Лк. 10, 27). И онај који се бори да одржи ту реч, све заповести заједно испуњава. Но ко није одвојио себе од пристрашћа према материјалним стварима, као што је речено, не може ни Бога ни ближњега љубити истински, зато што није могуће уједно бити привезан и материјалним стварима, и Бога љубити. То је оно што говори Господ, »Нико не може два господара служити« (Мт. 6, 24). И, »Нико не може служити Богу и мамону«. (Лк. 16, 13). Јер уколико ум наш прима ствари овога света, заробљава се њима, и презире заповест Божију, преступајући је.

 

7. БРАТ рече, За које ствари говориш, оче? СТАРАЦ одговори: за храну, новце, имања, славу, сроднике и томе слично. БРАТ рече, Реци ми, оче, није ли Бог све то створио и дао људима за употребу, и како (сад) наређује да се то не прима? Одговори СТАРАЦ: Јасно је да је Бог све то створио и дао људима на употребу. И све је добро што је од Бога створено, да би људи користећи их на добар начин, угодили Богу. Али ми, будећи слаби и материјалним умом, претпоставили смо материјална блага заповести о љубави, и прихватајући иста, ратујемо против људи. Треба да претпоставимо свему видљивоме, па и самоме своме телу, љубав према сваком човеку, која је знак љубави према Богу, као што сам Господ у Еванђељима показује, говорећи, »Онај који љуби мене, држаће моје заповести« (Јн. 14,15). А која је то заповест коју ако држимо, Њега ћемо љубити, чуј Њега Самог који говори: »А ово је заповест моја да љубите једни друге« (Јн. 15,12). Видиш да међусобна љубав сачињава љубав према Богу, која је испуњење сваке Божје заповести? Стога дакле заповеда свакоме ономе који жели да буде Његов ученик, не само да не прима ствари овога света, него да се одрекне и свега имања свога.
8. Рече БРАТ: Будући да си рекао, оче, да љубав према свакоме човеку треба претпоставити видљивоме, па и самоме телу, како могу љубити онога који ме мрзи и избегава ме? Ако ми пак (неко) завиди, ружењем ме рањава, сплетке ми прави и покушава да ми учини неко зло како могу њега љубити? То ми, оче, по природи изгледа немогуће, јер осећање увређености природно приморава (човека) да избегава онога који му је нанео увреду. Одговори СТАРАЦ: За гмизавце и звери које се природом руководе, заиста је немогуће да не узвраћају колико год могу онима који их нападају. Они пак који су створени по лику Божјем, руководе се разумом, удостојили се божанског познања и примили закон од Њега, могуће је да се не одвраћају од оних који их жалосте, и да љубе оне који их мрзе. Зато и Господ говорећи: »Љубите непријатеље своје, добро чините онима који вас мрзе« (Мт. 5, 44) и остало, заповеда не као нешто немогуће, него очигледно, као могуће, иначе не би Он кажњавао онога који ту заповест преступи. То показује и сам Господ сведочећи нам самим својим делима, а и сви ученици Његови који су се борили до смрти за љубав према ближњем, и топло се молили за оне који их убијају. Али будући да смо ми земљољубиви и сластољубиви, и то више волимо од ове заповести, зато не само да не можемо да љубимо оне који нас мрзе, него се често због истих (материјалних блага и уживања) често враћамо и од оних који нас љубе, будући гори од зверова и гмизаваца. Због тога нисмо у стању да следујемо стопама Божијим, нити да познамо циљ Његов, да би примили силе од Њега.

 

9. БРАТ рече: Ево, оче, све сам оставио, сроднике, имовину, раскош и славу (овога) света, и ништа немам у животу осим тела, али брата који ме мрзи и одвраћа се од мене не могу да волим, ако и приморавам себе да не узвраћам на делу злим за зло. Реци ми, дакле, шта треба да чиним да бих могао њега од срца љубити, па и свакога који ме на било који начин жалости или клевета? Одговори СТАРАЦ: Немогуће је некоме да љуби онога који га вређа, па иако се одрекао свега, ако истински не познаје циљ Господњи. Ако пак њему буде дано од Господа да тај циљ упозна, и ако он хита по њему, тада је могуће из срца љубити онога који га мрзи и вређа, као што су и Апостоли љубили (непријатеље своје) познавши циљ Господњи.

 

10. Рече БРАТ: А шта је био циљ Господњи? Молим да сазнам, оче. Рече му СТАРАЦ: Ако хоћеш да сазнаш циљ Господњи, (онда) слушај разумно, Господ наш Исус Христос, дакле, будући Бог по природи, благоизволе да постане човек из човекољубља. Родивши се од жене, био је под законом, по божанском Апостолу, да би сачувавши заповест као човек, уништио старо проклетство Адама. Знајући, дакле, Господ да цео закон и пророци висе о двема заповестима закона, тј о, »Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и ближњега као самога себе« (Мт. 22, 37), њих је од почетка до краја хитао да сачува човекодолично. Ђаво пак, који је из почетка преварио човека, и кроз то стекао моћ смрти, видећи да је за време крштења Отац сведочио о Њему, и да је (Господ) као човек примио с неба сроднога Духа Светога, који га је и одвео у пустињу на кушање, сав свој бес сабрао је против Њега, да би, ако је икако могуће, учинио да и он претпостави материјалне ствари овога света љубави Божијој. Ђаво, дакле, знајући да су три ствари (најбитније) око којих се врти све човечије, и то, храна, новци и слава, помоћу којих је вековима низводио човека у бездан пропасти, са ово троје кушао је и Господа у пустињи. Но будући да се Господ показао изнад свега тога, заповедио је ђаволу да иде од Њега.

 

11. То је, дакле, знак љубави према Богу (тј. стајати изнад тих ствари), коју не могавши приволети Господа Исуса Христа тим обећањима да је преступи, ђаво је касније, када је Господ ушао у насеља, на све начине покушавао да Га наведе да преступи заповест о љубави према ближњему, делујући кроз безаконе Јевреје. Тога ради, када је Господ учио путевима живота и делом показивао небеско живљење, и објављивао васкрсење мртвих, и обећавао верним живот вечни и царство небеско, а невернима претио вечним мукама, и за потврду онога што је говорио показивао је преславне божанске знаке, и призивао масе народа у веру, ђаво је нахушкавао безаконе фарисеје и књижевнике на различите сплетке против Њега, да би Он, како је (ђаво) очекивао, не издржавши искушења, пао у мржњу према својим ненавидницима, – тако би он, злочинац (ђаво) достигао свој циљ, показавши Њега (тј. Господа) нарушитељем заповести о љубави према ближњему.
12. А Господ, као Бог, знајући замисли лукавога, није омрзао фарисеје који су делали под његовим утицајем, (јер, како би то могао када је Он по природи добар), него је љубављу према њима, одбијао самог хушкача. Њиме пак опседнуте (фарисеје), који су могли не бити опседнути, него су се добровољно подвргли њему кроз немар и безбрижност, саветовао је, обличавао, укоревао, оплакивао, не престајући чинити им добра. Од њих ружен – трпео је, патећи – подносио је, и тиме показивао према њима сва дела љубави, а подстрекаче (њиховог) побеђивао је човекољубљем према њиме поседнутима. О преславног ли рата! Место мржње, Он љубав показује и добротом збацује оца лажи. Тога ради, претрпевши од њих (фарисеја) толика зла, боље рећи – ради њих, подвизавао се човекодолично до смрти за заповест о љубави, и одневши потпуну победу над ђаволом, примио је венац васкрсења нас ради. И тако, Нови Адам, обновио је старог (Адама). И то је оно што говори божански Апостол: »Ово да се мисли међу вама, које је у Христу Исусу « и тд. (Флп. 2, 5).

 

13. Такав је, дакле, био циљ Господњи, да, с једне стране, као човек буде послушан Оцу до смрти нас ради, чувајући заповест љубави, а с друге стране, да порази ђавола пострадањем од њега кроз нахушкаване њиме књижевнике и фарисеје. И тако је, будући вољно (привидно) побеђен, победио онога који се надао победити Га, и тиме свет избавио из његове власти. На такав начин Христос је по слабости био распет (II Кор. 13, 4), но том слабошћу Он је смрт умртвио и сатро онога који има моћ смрти (Јеб. 2, 14). На такав начин је и Павле био слаб сам по себи, и хвалио се »слабостима својим«, да би се уселила у њега сила Христова (II Кор. 12, 9).

 

14. Научивши начин ове борбе, рекао је (св. Павле) пишући Ефесцима: »Наш рат није против крви и тела, него против поглаварстава и власти« и остало (Еф. 6, 12). И рекао је да они који имају рат против невидљивих непријатеља, узму оклоп, шљем, штит вере и мач духовни, да би могли погасити све распаљене стреле лукавога. Делом пак показујући начин те борбе, рекао је, »Ја, дакле, трчим, не као на непоуздано, тако се борим, не као онај који бије ветар, него морим тело своје и савлађујем га, да проповедајући другима сам не будем одбачен« ( 1Кор. 9, 26-27). И опет, »До самог овог часа и гладујемо и жеђујемо, и наготујемо и мучимо се« (I Кор. 4, 11). И опет у труду и напору, често у неспавању, у зими и голотињи…« (II Кор. 11,27), без осталога.

 

15. Такав је рат он водио против демона који су побуђивали телесне сласти, одгонећи их изнуравањем сопственог тела, а против оних (демона) који покрећу на мржњу и тиме немарније људе побуђују против побожних, да би ови, искушавани њима, омрзли их и тако преступили заповест о љубави, опет нам је делима показао начин победе, говорећи: »Кад нас грде, благосиљамо, кад нас гоне, трпимо, кад хуле на нас, молимо, постасмо као сметлиште света, свима смеће до сада« (I Кор. 4, 12-13). Јер демони су ради тога и наметали да се псује, хули и прогони, да би тиме покренули њега (побожнога) на мржњу према псовачу, хулитељу и прогонитељу, имајући за циљ преступање заповести о љубави. А Апостол, знајући замисли њихове (демонске), оне који су га псовали благосиљао је, гонитеље трпео, хулитеље умољавао да одступе од демона који су их на то подстицали, и да постану домаћи благоме Богу. Демоне пак, који су подстицали (људе) на та зла, поражавао је (Апостол Павле) таквим начином борбе, побеђујући увек зло добром, по угледању на Спаситеља. И тако он, и остали апостоли, сав свет су отргли од демона и усвојили Богу, побеђујући привидним поразима оне који су се надали да победе. Ако, дакле, и ти брате, будеш држао тај циљ, моћи ћеш и ти да љубиш оне који те мрзе, а ако не, нећеш моћи, јер иначе је то немогуће.

 

16. БРАТ рече: Уистину је, оче, то тако и никако друкчије. И ради тога Господ будући ружен и мучен, и остало трпећи што је протрпео од Јудеја, подносио је саосећајући им као незналицама и прелашћенима, због чега је и рекао на Крсту: »Оче, опрости им, јер не знају шта раде« (Лк. 23, 34), а злобу ђавола и његових кнезова победио је на Крсту, борећи се против њих до смрти за заповест о љубави, као што си рекао, подаривши и нама победу над њима, и разрушивши моћ смрти, подарио је своје васкрсење у живот целом свету. Но, моли се за ме, оче, да бих потпуно могао познати циљ Господњи и Његових Апостола, и да бих могао бити трезвен у временима искушења и познати замисли ђавола и демона његових.

 

17. СТАРАЦ одговарајући, рече: Ако будеш имао стално усрђе за све напред речено, моћи ћеш то знати. Но када схватиш, да као што ти биваш кушан, да се тако и твој брат искушава, тада кушаноме брату опраштај. Кушачу пак, који је хтео да те наведе на мржњу према искушаваноме брату, противи се, не подавајући се његовим лукавству. То је оно што говори и Јаков брат Божји у саборној посланици: »Покорите се Богу, а успротивите се ђаволу, и побећи ће од вас« (Јк. 4, 7). Ако, дакле, као што је речено, будеш имао трезвену ревност за све напред изнето, моћи ћеш да познаш пут Господњи и апостола Његових, и да, с једне стране, љубиш људе и саосећаш им када греше, а с друге стране, да се непрекидно противиш лукавим демонима љубављу. Ако смо пак охоли, безбрижни, немарни и мисао своју прљамо телесним насладама, тада се боримо не против демона, него против себе (самих) и против браће (своје), а демонима чак угађамо, војујући за њих са људима.

 

18. БРАТ рече: Тако је, оче, јер због немарности моје демони увек узимају повода (да устају) против мене. Но, молим те, оче, да ми кажеш како треба да стичем трезвеност? Одговори СТАРАЦ: Потпуно нестарање за земаљске ствари, и непрекидно изучавање божанског Писма приводи душу у страх Божји, а страх Божји доноси трезвеност. Тада душа почиње да види демоне који кроз помисли војују против ње, и да се брани, о чему је Давид рекао, »И погледа око моје на непријатеље моје« (Пс. 53, 7). Побуђујући ученике на ту борбу (с демонима) и врховни апостол Петар је рекао: »Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи, и тражи кога да прождере. Њему се противите утврђени вером« (I Петр. 5, 9). А и Господ (је рекао):»Бдите и молите се, да не поднете у напаст« (Мт. 26, 41). Такође и Проповедник (Еклезијаст) говори:»Ако дух владатеља (таме) нападне на те, не остављај места свога« (Еклез. 10, 4). Место пак ума је врлина, и знања, и страх Божји. А дивни Апостол који се веома трезвено и храбро борио, говорио је, »Јер ходећи у телу, не војујемо по телу, јер оружје нашег војевања није телесно, него силно Богом за рушење утврђења, обарајући помисли и сваку охолост, која устаје против познања Божијег, и покоравајући сваку помисао на послушност Христу, те смо готови казнити сваку непослушност« (II Кор. 10, 3-6). Ако се, дакле, и ти будеш угледао на Светитеља, и с напором се бавио Богом, бићеш трезвен.

 

19. БРАТ рече: Шта треба да чини неко, оче, да би могао непрестано бавити се Богом. Одговори СТАРАЦ: Немогуће је да се он непрестано бави Богом, ако се не стекну ове три врлине, љубав, уздржање и молитва. Јер љубав укроћује гњев, уздржање – исушује похоту, а молитва – одваја ум од свих помисли, и поставља га нагим пред самога Бога. Ове, дакле, три врлине садрже у себи све остале врлине, и без њих ум се не може бавити Богом.

 

20. БРАТ рече: Молим те, оче, да научим како љубав укроћује гњев? Одговори СТАРАЦ: Будући да је љубав својство да има милост и да чини добро ближњему, да га дуго трпи и подноси све што од њега долази, као што смо више пута рекли, то, дакле, имајући, љубав укроћује гњев онога који ју је стекао. БРАТ рече: Нису мала дела њена, но блажен је онај ко је у стању да је стекне. Ја сам пак, уистину далеко од ње. Ипак, молим те, оче, да ми кажеш шта је то дуготрпљење?

 

21. Одговори СТАРАЦ: Бити истрајан у невољама, подносити зло и чекати крај искушењу, недозвољавајући да букне гнев неконтролисано, нити да се каже реч неразумна, нити да се подозрева шта или да се мисли нешто од онога што не доликује благочестивом човеку, као што говори Свето Писмо, »До времена трпи дуготрпљиви, и крај ће му дати радост, до времена ће сакрити речи своје, и уста многих исповедиће разум његов« (Сир. 1, 23- 24).

 

22. То су, дакле, одлике дуготрпљења. И не само то, него и сматрати себе узроком искушења, је својство дуготрпељивости. А можда тако и јесте (тј. да је узрок искушења у нама), јер много од онога што нам се догађа, догађа се ради нашег исправљања, или ради очишћења прошлих грехова, или ради лечења садашње немарности, или ради спречавања будућих грехова. Онај, дакле, који помишља да му се искушење десило ради једнога од наведених узрока, неће негодовати будући бијен, поготову када је свестан својих (ранијих) грехова, нити ће окривљавати онога кроз кога је дошло искушење, јер било кроз њега, било кроз другог, тек он је требао да испије чашу судова Божијих, него упире поглед у Бога и захваљује Ономе који му је допустио да пострада, и себе самог окривљује, и радо прима прекор, као Давид од Самеје (II Сам. 16, 5—10) и Јов од жене (Јов, 2, 9-10). А неразуман, често моли Бога да га помилује, а када милост дође, не прима је, јер није дошла као што је он желео, него како је сматрао за корисно лекар душе. Због тога је презире и бунтује, час се на људе гњеви, а час и на Бога хули, и тако и неблагодарност показује и уразумљење од жезла (карања) не прима.

 

23. БРАТ рече: Добро си рекао, оче, него молим те, реци ми то, како уздржање исушује похоту? Одговори СТАРАЦ: Пошто уздржање чини да се уклањамо од свега што није неопходно да се изврши, него само причињава насладу, нити да се учествује у било чему, сем онога што је неопходно за живот, нити да се јури за пријатним, него само за корисним, да се одмерава према (стварној) потреби и храна и пиће, и да се не допусти телу сувишна течност, него само да се одржава живот тела, чувајући га слободним од похотних стремљења. Тако, дакле, уздржавање исушује похоту. А уживање и обиље јела и пића, разгара стомак и упаљује силну жељу за срамне жеље, и као неко живинче гурају целог човека на безаконо смешивање. Тада су очи бестидне, руке необуздане, језик говори само оно што чеше уши, ухо слуша само сујетне речи, ум презире оно што је Божије, и душа, вршећи блуд мислено, призива и тело к безаконим радњама.

 

24. БРАТ рече: Ваистину, оче, тако је. Но молим те, научи ме и о молитви, како она одваја ум од свих помисли? Одговори СТАРАЦ: Помисли наше су помисли о стварима, а ствари су једне чулне, а друге умне. Ум, будући заузет њима (тј. стварима), носи у себи помисли о њима. Благодат пак молитве спаја ум с Богом, а спајајући га с Богом, одваја га од свих помисли. Тада ум слободан (=наг) говорећи Богу постаје боголик. А поставши таквим, он моли од Њега само оно што му приличи, и никада не греши у својој просби. Зато, дакле, Апостол и заповеда, »Молите се непрестано« (I Сол. 5, 17), да би, сједињујући стално ум свој са Богом, мало помало одбацили пристрасност к материјалним стварима.

 

25. БРАТ рече: Но како може ум непрестано да се моли? јер када певамо, или читамо, или разговарамо (с ким), или служимо (коме), тада га расејавамо многим помислима и представама. Одговори СТАРАЦ: Божанско Писмо не заповеда ништа немогуће, јер и сам Апостол, кроз кога је то речено, и певао је, и читао, и служио (обављао дело свога служења – апостолског), и непрстано се молио. Јер »непрестано молити се« значи имати ум великом побожношћу и жарком жељом прилепљеним к Богу, и који стално виси надом у Њега, и у Њему има смелост у свему – у делима, и у догађајима. Апостол будући у таквом стању, рекао је, »Шта ће нас одвојити од љубави Христове? жалост или тескоба, и остало (Рим. 8, 35). И мало после, »Јер знамо јамачно, да ни смрт, ни живот, ни анђели« (Рим. 8, 38). И опет, »Свачим смо угњетавани, али не потиштени, збуњени, али не очајни, прогоњени, али нисмо остављени, оборени, али не погубљени, свагда носећи на телу умирање Господа Исуса, да се и живот Исусов на телу нашем покаже« (II Кор. 4, 8-10).

 

26. Тако, дакле, Апостол расположен будући, непрестано се молио, јер у сваком делу, као што је речено, и догађају своме, висио је о нади на Бога. Због тога и сви Свети увек су се радовали невољама, (надајући се) да кроз њих дођу у стање божанске љубави. Зато је и говорио Апостол: »Дакле ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова« (II Кор. 12, 9). И мало после, »Када сам слаб онда сам силан« (II Кор. 12, 10). Но тешко нама беднима, јер смо напустили пут Светих Отаца, и зато смо празни од сваког духовног дела.

 

27. БРАТ рече: Зашто, оче, ја немам умиљења? Одговори СТАРАЦ: Зато што нема страха Божијега пред очима нашим. Зато што смо постали свратиште сваког зла, и због тога презиремо страшне Божије претње као голе (празне) појмове. А како да се неко не искушава, слушајући Мојсија где говори од лица Божјег грешницима: »Јер се разгоре огањ од гњева мога, и гореће до дубине ада, спалиће земљу и род њезин и попалиће темеље гора. Згрнуће на њих зла, и стреле моје побацаћу на њих« (В Мојс. 32, 22-23). И опет: »Изоштрићу као муњу мач мој, и узеће суд рука моја, и узвратићу освету непријатељима својим, и вратићу онима који ме мрзе« (В Мојс. 32, 41). Или, како виче Исаија: »Ко ће вам објавити да огањ гори? Ко ће вам објавити место вечно« (Ис. 33, 14).И опет: »Идите у светлост огња својега, и у ватру који распалисте« (Ис. 50, 11). И опет:, »Излазиће и гледаће кости људске, оних који су ме преступили, јер црв њихов неће умрети, и огањ њихов неће се угасити, и биће на гледање сваком телу« (Ис. 66, 24). И Јеремију који говори: »Дајте славу Господу Богу вашему пре но што се смркне, и док се нису спотакле ноге ваше по горама мрачним« (Јер. 13, 16). И опет: »Слушајте народе неразумни и без срца, који имате очи а не видите, имате уши а не чујете, Мене ли се нећете бојати, вели Господ? и од лица мога нећете ли се застидити? (мене) који поставих мору границу од песка, вечном наредбом и неће је преступити?« (Јер. 5, 21-22). И опет: »Отпад твој покараће те и злоћа твоја изоблиће те, и познај и види, да ти је горко то што си ме оставио, вели Господ… Ја насадих виноград родан сав истинит, како си се претворио у горчину, виноград туђи?« (Јер. 2, 19-21). И опет: »Не седих на скупу ругачком, него се бојах од лица руке Твоје, седих усамљен јер се испуних горчином« (Јер. 15, 17). А ко да се не ужасне читајући Језекиља где говори: »Излићу гњев свој на тебе и довршићу љутњу своју на теби, и судићу те по путевима твојим, и даћу на тебе све гадости твоје…и неће жалити око моје нити ћу се смиловати… и тада ћеш познати да сам ја Господ« (Јез. 7, 3 и 9). А ко да се не скруши слушајући Данила, који описује нарочито дан страшнога суда, говорећи: »Ја, Данил гледах, док се преостали поставише и Старац (Ветхиј денми) седе. Одело му беше бело као снег, и коса главе његове као вуна чиста. А престо Његов (беше као) пламен огњени, точкови његови као огањ разгорео. Река огњена тецијаше, излазећи испред Њега. Хиљаде хиљада служаху Му, и десет хиљаде по десет хиљаде стајаху пред Њим Суд седе, и књиге се отворише« (Дан. 7, 9-10), тј. дела свакога. И опет, »Видех у утвари ноћној, и гле, беше као син човечији који иде на облацима небеским, и дође до Старца (Ветхога денми), и к Њему приведе се, и даде му се власт и част и царство. И сви народи, племена и језици служиће Му, и власт је Његова власт вечна, и царство вечно. И уздрхта дух мој у бићу моме, Ја Данил, и утваре главе моје узнемираваху ме« (Дан. 7, 13-15).

 

28. Ко да се не уплаши, слушајући Давид где говори: »Једном рече Бог, двапут ово чух, да је моћ Божја, и твоја, Господе, милост, јер ћеш Ти дати свакоме по делима његовим« (Пс. 62, 11- 12). И опет шта говори Еклезијаст: »Крај говори, све слушају, Бога се бој, и заповести Његове чувај, јер је то сваки човек, јер ће Бог свако дело извести на суд ма колико да је скривено, било добро или зло« (Еклез. 12, 13-14).

 

29. Ко пак да не уздрхти, слушајући слично и од Апостола, који говори: Јер нам се свима ваља јавити на суду Христовом, да прими сваки оно што у телу учини, било добро или зло« (II Кор. 5, 10). Ко да не усплаче (после свега овога реченог) због неверја нашег, и због слепоће душе наше, јер чувши све то, не кајемо се, и не плачемо горко због толике безбрижности и немарности своје? коју провидећи, Јеремија говораше, »Проклет онај који врши дело Божија немарно« (Јер. 48, 10). Јер када бисмо имали бригу за душе наше, уздрхтали би од речи Господње, и похитали би да извршимо заповести Његове, којима се и спасавамо. Али ми, чувши Господа где говори, »Уђите на уска врата, која воде у живот« (Мт. 7, 13-14) више смо заволели пут широк и простран, који води у пропаст. Зато, кад дође Он с неба да суди живима и мртвима, чућемо од Њега: »Идите од мене, проклети, у огањ вечни, који је припремљен ђаволу и анђелима његовим« (Мт. 25, 41).

 

30. И то ћемо ми чути, не што смо зло радили, него што смо били немарни у добрим делима, и што нисмо ближње љубили. Ако смо пак и зло чинили, како ћемо поднети дан онај, будући у тако рђавом стању душе? Осим тога знамо шта је било речено старима преко Мојсија: »не чини прељубе, не укради, не убиј и остало« (Мт. 5, 28), но Господ знајући да хришћанину није довољно да се држи само тога да би био савршен, рекао је: »Заиста вам кажем, ако ваша правда не буде већа него код књижевника и фарисеја, нећете ући у царство небеско« (Мт. 5, 20). Због тога је у оба случаја поставио као правило освећење душе, кроз коју се и тело освећује, као и искрену љубав према свим људима, кроз које можемо да стекнемо и љубав према Њему. А образац тога дао нам је (Господ) у Себи самом до смрти, и у ученицима својим, као што је више пута речено.

 

31. Које ћемо, дакле, оправдање имати у онај дан, имајући такав образац (пред собом), и остајући у таквој немарљивости. Пророк Јермија, оплакујући нас, који смо се удостојили такве благодати, а остајемо у таквој небризи, шта више испуњене сваког зла, рекао је: »Ко ће дати воду глави мојој, и извор суза очима мојима, да оплакујем народ овај дању и ноћу« (Јер. 9, 1). А чујем и Мојсија где за нас говори: »Једе Јаков (Израиљски народ) и насити се, и одврже се возљубљени, напунио се салом, удебљао се, раширио се, и остави Бога који га је створио, и одступи од Бога спаса свога« (В Мојс. 32, 15). И Михеја, који плачући, говораше: »Јао мени, душо, јер неста побожног са земље, и онога који исправља нема међу људима. Сваки вређа увредом ближњега свога, на зло припремају руке своје« (Мих. 7, 2). И Псалмопевца, који слично говори о нама: »Спаси ме, Господе, јер неста преподобнога, јер се умањише истине од синова људских« (Пс. 11, 1) и остало.

 

32. И Апостол, оплакујући нас, пророчки говораше: »Нема га који чини добро, нема баш ни једнога. Њихово је грло гроб отворен, језицима својих вараху, отров је аспидин под уснама њиховим. Уста су им пуна клетве и горчине. Ноге су им брзе да проливају крв. Пустош и беда је на путевима њиховим, и пута мирног не познаше. Нема страха Божијега пред очима њиховим« (Рим. 3, 12-18). Због тога опет, провиђајући будуће, о нашем садашњем живљењу, пише к Тимотеју: »Ово пак знај да ће у последње дане настати тешка времена. Јер ће људи бити самољубљиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, и тд«. (II Тим. 3, 1-4). Зато, тешко нама, јер до краја у злу стигосмо. Јер ко од нас, реци ми, нема заједницу са небројаним залима? Није ли се на нама испунило пророштво? Нисмо ли сви чревоугодници? Нисмо ли сви сластољупци? Нисмо ли сви грамзљиви и љубитељи материје? Нисмо ли сви гневљиви? Нисмо ли сви свадљиви? Нисмо ли сви злопамтљиви? Нисмо ли сви издајници сваке врлине? Нисмо ли сви опадачи? Нисмо ли сви подругљиви? Нисмо ли сви пренагли? Нисмо ли сви братомрзци? Нисмо ли сви охоли? Нисмо ли сви разметљиви? Нисмо ли сви гордељиви? Нисмо ли сви сујетни? Нисмо ли сви лицемерни? Нисмо ли сви лукави? Нисмо ли сви завидљиви? Нисмо ли сви непокорни? Нисмо ли сви лењиви? Нисмо ли сви колебљиви? Нисмо ли сви безбрижни? Нисмо ли сви немарљиви за заповести Спаситељеве? Нисмо ли сви испуњени сваком злоћом? Нисмо ли постали уместо храмом Божјим, храм идола? Нисмо ли уместо станишта Духа Светога, постали обиталиштем злих духова?. Не називамо ли лицемерно Бога Оцем својим? Нисмо ли уместо синова Божјих, постали синови геене? Нисмо ли постали гори од Јевреја, ми који сада носимо велико име Христово; И нико се не узбуђује слушајући истину, јер иако су они (Јевреји), безакони будући, говорили: »Ми имамо једнога Оца – Бога« (Јн. 8, 41), ипак су од Спаситеља чули: »Ваш је отац ђаво, и сласти оца вашега хоћете да чините« (Јн. 8, 44).

 

33. Како, дакле, и ми, будући преступницима Његових заповести, да не чујемо слично од Њега? Ево и Апостол назива синовима Божјим оне који су вођени Духом, говорећи: »Јер које води Дух Божји, они су синови Божји« (Рим. 8, 14). Како, дакле, и ми, вођени смрћу, можемо чути да смо синови Божји? »Јер је мудровање телесно – смрт« (Рим. 8, 6). А који су вођени Духом, показују да су од плодова Духа. А знамо плодове Духа: »Јер плод Духа јесте, говори Апостол, љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање« (Гал. 5, 22, 23) Дакле имамо ли ми то у себи? Није ли све супротно? Како, дакле, можемо чути назив – синови Божији, а не пре од супротнога? Јер рођено од некога, слично је ономе од кога је рођено. А то показује и Господ, говорећи: »Рођено од Духа, дух је» (Јн. 3, 6). Ми смо пак постали тела која желе против Духа, и зато ћемо с правом чути од Њега: »Неће пребивати Дух мој у тим људима, зато што су тела« (I Мојс. 6, 3). Како се, дакле, можемо називати хришћанима, немајући у себи ништа Христово?

 

34. Али, рећи ће, можда, неко, Имам веру, и доста ми је вера у Њега за спасење. Но, таквоме одговара апостол Јаков, говорећи да »и демони верују и дрхте« (Јк. 2, 19). И опет: »Вера без дела је мртва сама по себи« (Јк. 2, 17, 20), као и дела без вере. А како и верујемо у Њега, или како можемо рећи да му верујемо о будућим стварима, ми који Му не верујемо у пролазним и садашњим стварима. Због тога смо привезани за материјалне ствари, и по телу живимо, и против Духа војујемо. Они пак који истински вероваху у Христа, који су Га целог уселили у себе кроз држање заповести, овако говораху: »А живим не више ја, него живи у мени Христос. А што сада живим у телу, живим вером Сина Божијега, који ме заволи и предаде Себе за мене« (Гал. 2, 20). Зато и страдајући за Њега ради спасења свих, као прави Његови подражаваоци, и истински чувари Његових заповести, говораху: »Кад нас псују – благосиљамо, кад нас гоне – трпимо, кад хуле на нас – молимо« (I Кор. 4, 12-13), јер су чули Њега где говори: »Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе, и молите се Богу за оне који вас вређају и гоне« (Мт. 5, 44). Тако се и у речима њиховим и у делима показивао Христос који је у њима деловао. Ми ипак, будући да радимо супротно свим Његовим заповестима, испуњени смо сваком нечистотом. Зато смо и постали место храма Божјег дом трговачки, и место дома молитве – пећина разбојничка, место светог народа – род грешан, и место народа Божјег – народ препун грехова, место светим семеном – семе зло, и место синова Божјих – синови безакоња, будући да смо оставили заповести Господње, и робујемо злим дусима кроз нечисте страсти, и прогневисмо Свеца Израиљева.

 

35. Ради тога оплакујући нас велики Исаија, и желећи да нам помогне у нашем паду, виче говорећи: »Шта се још рањавате додајући безакоње? Сва је глава у болу, и сво срце у тузи, од ногу до главе нема у њему ништа здраво, него рана и модрица, и рана позлеђена, нити завијена, нити уљем заблажена« (Ис. 1, 5-6). И шта, после тога? »Оставиће се кћи Сионска као колиба у винограду, као складиште поврћа у башти за краставце, као град опкољени« (Ис. 1,8). Тако опустошење душе наше показујући, и Апостол је рекао: »И како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично, њих који су испуњени сваке неправде, блуда, злоће, лакомства, неваљалства, пуни зависти, убиства, свађе, лукавства, злоћудности, дошаптачи, опадачи, богомрсци, насилници, гордељивци, хвалисавци, измишљачи зала, непокорни родитељима, неразумни, невјере, неосетљиви, непомирљиви, немилостиви. Они, познавши правду Божју, да који то чине заслужују смрт, не само да чине то, него и одобравају онима који то чине. Зато их предаде Бог у жељама њихових срца у нечистоту, да се бесчасте телеса њихова међу њима самима«(Рим. 1, 28-32. 24). И шта још о њима? »Открива се, вели, гнев Божји с неба на сваку безбожност и неправду људи« (Рим. 1, 18).

 

36. Означујући такво опустошење душе, и Господ је говорио: «Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш Пророке и засипаш камењем послане теби, колико пута хтедох да саберем чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила, и не хтедосте! Ето ће вам се оставити кућа ваша пуста« (Мт. 23, 37-38). А Исаија опет, гледајући нас тобожње монахе, који обављамо само телесна служења а презиремо духовна, и због тога још охола, говорио је: »Чувајте реч Господњу, старешине Содомске, пазите на Закон Божји, народе Гоморски. Шта ће ми мноштво жртава ваших? Сит сам жртава паљеница од овнова, и дебљине од јагањаца, а нећу крви јунчије и јарчије. Јер ко је тражио то од ваших руку? Нећете више газити по моме дворишту. Ако ми принесете (на жртву) и најфиније брашно, узалуд је, кад, гад ми је. Младине ваше и суботе (ваше) и дан велики нећу трпети. Пост и празновање и празнике ваше, мрзи душа моја. Били сте ми досадни, не могу више подносити. Кад пружите руке ваше к Мени, одвратићу очи моје од вас «. Зашто? » Јер су руке ваше, говори, пуне крви« (Ис. 1, 10- 15), зато што онај који мрзи брата свога, човекоубица је« (I Јн. 3, 15). Због тога сваки подвиг који нема љубави постаје стран Богу.

 

37. Због тога изобличавајући из далека наше лицемерје, (Бог) рече: »Народ овај, уснама ме поштује, а срце његово далеко стоји од мене, но узалуд ме поштују« (Ис. 29, 13) и тако даље. Оно што је и Господ наш говорио, оплакујући фарисеје, применљиво је и на нас, садање лицемере, који смо се удостојили толике благодати, па се показујемо гори од оних. Не вежемо ли и ми бремена тешка и незгодна за ношење, и товаримо их на рамена људи, а прстом својим нећемо да их прихватимо (Лк. 11, 46)? – Не чинимо ли и ми сва дела наша да се покажемо људима (Мт. 6, 5)? Не волимо ли и ми зачеље на гозбама и прва места у зборницима, и да нас људи зову, учитељу, и оне који нам не указују ту част, не прогонимо ли до смрти? Нисмо ли и ми узели кључ од знања, и не затварамо ли царство небеско пред људима, и нити сами улазимо, нити другима дамо да улазе? Не прилазимо ли и ми море и земљу да би једнога придобили, и кад га добијемо, не чинимо ли га сином пакленим удвоје већим од себе? Нисмо ли и ми вођи слепи, који комарца оцеђујемо, а камилу прождиремо? Не чистимо ли и ми чашу и зделу споља, а унутра смо пуни гарежи и лакомства, а нарочито раскалашности? Не дајемо ли и ми десетак од кима, и метвице, и сваког поврћа, а преступамо судове и љубав Божју? Нисмо ли и ми као гробови сакривени, који се споља показујемо људима праведни, а унутра смо напуњени лицемерја и безакоња и сваке нечистоте? Не подижемо ли и ми гробове мученицима, и украшујемо споменике апостолима, а слични смо онима који су их побили? (Види, Мт. 23). Ко да не заплаче за нама који се налазимо у таквом стању? Ко да не зарида због нашег таквог заробљеништва? Због тога ми, као часни синови Божји, показујемо се као лончарски судови. Зато је потамнело злато, изменило се сребро добро (Плач Јер. 4, 1-2). Зато ми, назореји Сиона, који смо се блистали боље од снега, постали смо као Етиопи, бивши бељи од млека, потамнесмо више од црнила. Зато се помрачи лице наше више од чађи. Који смо однеговани у раскошу, обукли смо се у нечистоту, и умножи се безакоње наше, више од безакоња Содомљана. Зато ми синови дана и светлости, постали смо синови ноћи и таме (I Сол. 5, 5). Зато ми синови царства, постали смо синови паклени. Зато ми синови Вишњега, као људи умиремо, и као један од кнезова падамо (Пс. 81, 6-7). Зато смо предани у руке безаконих непријатеља, тј. дивљим демонима, и цару неправедноме и лукавијем од свих на земљи, тј. њиховом кнезу (=сатани), јер сагрешисмо и безаконовасмо, преступивши заповести Господа Бога нашега (Дан. 3, 31-32) погазивши Сина Божијега, и крв Новога Завета ниушта не сматрасмо (Јевр. 10, 29). Но, Господе, не остави нас до краја, имена Твојега ради, и не разори завета Твога, и не уклони милост Своју од нас (Дан. 3, 34-35), ради милосрђа свога, Оче наш, који си на небесима, и милости ради Духа Твога Светога. »Не опомињи се наших старих безакоња, него нека нас брзо сретне милосрђе Твоје. јер осиромашисмо веома. Помози нам, Боже Спаситељу наш, ради славе имена Твојега. Господе, избави нас и очисти грехе наше имена Твојега ради (Пс. 78, 8-9). Господе, опоменувши се првине наше, коју од нас по човекољубљу прими Твој Јединородни Син, и који ради нас има на небесима, да би нам дао сигурну наду спасења, да не би ми кроз очајање постали горима. Помози нам ради Часне Крви Његове, коју је излио за живот света, ради Његових светих Апостола и Мученика, који су ради имена Његова пролили своју сопствену крв, ради светих Пророка, Отаца и Патријараха, који су се трудили да угоде светом имену Твоме. Не превиди молитву нашу, Господе, нити нас остави на крају. Јер се не уздамо у правде наше, него у милост Твоју којом се бринеш за род наш. Преклињемо и молимо Твоју светињу, да нам не буде на суд тајна устројена од Јединородног Сина Твога за наше спасење, и не одбаци нас од лица Твога. Немој се згадити на нашу недостојност, него нас помилуј по великој милости Својој, и по обиљу милосрђа Твога, отпусти грехе наше, да неосуђено дошавши пред лице свете славе Твоје, удостојимо се покрова Твога Јединородног Сина, и да због грехова наших не будемо одбачени као зле слуге. О, Владару, свемогући Господе, чуј мољења наша, јер осим Тебе другога (бога) не знамо, име Твоје именујемо, јер си Ти који чиниш све у свему, и сви од Тебе тражимо помоћ. Погледај, дакле, с неба, Господе, и види из дома свете славе Твоје. Где је ревност Твоја и моћ Твоја? Где је обиље милости Твоје и милосрђа Твога, јер си трпео пад наш? Јер си Ти био Отац наш, јер нас Аврам није знао, и Израиљ (Јаков) није нас познао, него Ти, Господе, Оче, наш избави нас, јер је од почетка Твоје свето име на нама, и Твог Јединородног Сина, и Духа Твога Светога. Што допусти, Господе, да зађемо од пута Твога, не кажњавај нас палицом судова Твојих. Што си отврднуо срца наша, да Те се не боје? Што си нас предао самовољи заблуде? Поврати, Господе, робље Твоје, ради свете Цркве Твоје, и ради свих од века Светитеља Твојих, да некако наследимо Гору Твоју (Сион). Противници наши погазише светињу Твоју, постадосмо као у почетку, док још ниси владао нама, нити се беше призивало име Твоје на нас. (Ис. 63, 15-19).

 

38. Ако отвориш небо, трепет ће обузети горе од Тебе, и растопиће се као восак на домаку огња, и попалиће огањ противнике, и страшно ће бити име Твоје противницима (Твојим). Када будеш чинио преславна дела, трепет ће обузети горе од Тебе. Од века не слушасмо, нити очи наше видеше Бога, осим Тебе. И дела Твоја која ћеш учинити онима који чекају милост, срешће оне који чине правду, и сећају се путева Твојих. Гле, Ти си се разгневио, и ми сагрешисмо. – Боље речено, ми сагрешисмо и Ти си се разгневио. Зато залутасмо и постасмо као нечисти сви ми, јер је сва правда наша нечиста хаљина, и отпадосмо као лишће због безакоња наших, тако да ће нас ветар однети, и нема никога који призива име Твоје, и који би се сетио да Те се држи. И окренуо си лице Твоје од нас, и предао си нас због грехова наших. И сада, Господе, Ти си Отац наш, а ми смо сви блато, дело руку Твојих. Не гневи се сувише на нас и не сећај се у времену грехова наших. И сада погледај, јер смо ми сви народ Твој, град светога Сиона Твога пуст постаде, као пустиња поста Јерусалим. Проклет поста дом свети наш, и слава коју благословише оци наши би спаљена огњем, и сва славна дела наша падоше. И све си ово трпео, Господе, и ћутао, и понизио си нас веома.

 

39. Све се то десило старом народу Твоме (Јеврејима) преобразно, а сада се на нама испунило истински, и постадосмо руг суседима нашим – демонима, подсмех и поруга онима који су око нас (Пс. 78, 4). Но погледај с неба и види, и спаси нас ради светога имена Твога, и покажи нам лукавства противника наших, и избави нас од замки њихових, и не удаљи од нас помоћ Твоју, јер ми нисмо способни да победимо оне који нападају на нас, а Ти си моћан да нас спасеш од свих противника. Спаси нас, Господе, од непријатности овога света, по благости Твојој, да би чистом савешћу пребродивши море живота, предстали страшном престолу Твоме непорочни и без мане, и удостојили сс вечнога живота.

 

40. БРАТ чувши све то, и сокрушивши се веома, са сузама рече старцу, Како видим из овога, оче, не остаје ми наде спасења. Јер безакоња моја превазиђоше главу моју (Пс. 37, 4), но молим те, реци ми шта ми треба чинити? А СТАРАЦ одговарајући, рече: Спасење по човечијим силама немогуће је, но за Бога, све је могуће, као што је рекао сам Господ (Мт. 19, 26). Достигнимо дакле, лице његово у покајању и поклонимо му се, и припаднимо, и плачимо пред Господом који нас је створио, јер је Он Бог наш (Пс. 94, 2. 6), и чујмо глас Његов који говори кроз Исаију пророка, да »кад се обратиш и уздахнеш, спашћеш се« (Ис. 30, 15). И опет, »Зар не може рука Господња да спасе? или је отежало ухо Његово да не може чути? Него греси наши стали су између нас и Бога, и због грехова наших окренуо је лице Своје, да нас не помилује« (Ис. 59, 1-2). Зато говори, »Умите се, и чисти бу дите, одвојте лукавства од душа ваших пред очима мојима, престаните од лукавстава ваших, научите да се добро чинити, тражите суда, избавите окривљенога, дајте правицу сирочету и оправдајте удовицу, и дођите, па ћемо се парбити, вели Господ, и ако греси ваши буду као скерлет, убелићу их као снег, и ако буду као црвац, убелиће их као вуну. И ако хоћете, и послушате мене, јешћете добра земаљска. Јер уста Господња говорише ово « (Ис. 1, 16-19). И опет кроз Јоиља: »Обратите се к мени свим срцем својим, у посту и у плачу и у ридању, раздерите срца своја, а не хаљине своје, јер је милостив и милосрдан Господ, и изглађује злобе« (Јоиљ 2, 12-13). А Језекиљу пак, вели Господ: »Сине човечији, реци дому Израиљеву, ви говорите овако и кажете, преступи наши, и безакоње наше на нама су, и у њима гинемо, и како да живи будемо? Реци им, тако био ја жив, говори Господ, нећу смрти грешника, него да се обрати он од пута свога, и буде жив, обраћањем обратите се од путева ваших, и зашто да помрете, доме Израиљев«? (Јез. 33, 10-11). А трећа књига о царевима (тј. I Царства), показујући изобиље Божије благости, овако говори, Цар Ахав, будући у винограду Навутејевом, којег је присвојио убивши га наговорен од Језавеље, кад је чуо речи Илије, где говори: »Овако говори Господ, Ниси ли убио, и ниси ли наследио? – на месту где су лизали пси крв Навутеја, тамо ће лизати пси и твоју крв, а Језавељу ће пси појести у предграђу Језраела. А када чу Ахав речи ове, раздера хаљине своје, и привеза кострет око тела свога, и пости, и би обучен у кострет и дан и ноћ. И би реч Господња к Илији, говорећи: Виде ли да се раскајао Ахав од лица мога? – Стога нећу пустити зла (она) за његова живота« (III одн. I Царство, 21, 19. 23. 27. 29). А Давид говори: »Безакоња своја познах, и греха свога не сакрих. Рекох, признаћу Господу безакоње моје на мени, и Ти си опростио бешчашће срца мога. Тога ради нека Ти се моле сви преподобни у погодно време, и потоп вода многих к њему се не приближује» (Пс. 31, 5-6). У Еванђељу, пак, говори Господ: »Покајте се јер се приближи царство небеско« (Мт. 4, 17). А када Га је Петар упитао, колико пута на дан, ако сагреши брат мој, да му опростим, до седам ли пута? одговори му по природи благ и неизмеран у благости: »Не велим ти седам пута, него до седамдесет пута седам« (Мт. 18, 21-22). Шта се може сравнити с таквом благошћу? Шта да се упореди с таквим човекољубљем?
41. Познавши, дакле, страх Господњи, његову благост и човекољубље како из Старог тако и из Новог Завета, обратимо се (к Њему) од свег срца свога, и зашто да гинемо, браћо? Очистимо руке (своје) грешници, очистимо срца наша, двоједушни, помучимо се, тугујмо, и плачимо за грехе своје. Престанимо од злих дела својих, поверујмо у милосрђа Господња, убојмо се претњи Његових, сачувајмо заповести Његове, заволимо један другог из свег срца. Рецимо и онима који нас мрзе и који нас вређају, ви сте браћа наша – да се прослави име Господње, и покаже у радости Његовој. Дајмо опроштај једни другима за узајамна искушавања, као оних против којих ратује заједнички непријатељ. Противимо се помислима нашим, призивајући Бога за савезника, и прогнаћемо од нас лукаве и нечисте духове. Подчинимо тело духу, притешњујући га и васпитавајући сваким злострадањем. Очистимо себе од сваке прљавштине тела и духа. Побуђујмо једни друге на такмичење у љубави и добрим делима. Не завидимо једни другима, нити се раздражујмо кад нам завиде, него боље саучествујмо једни другима, и смиреноумљем лечимо једни друге. Не оговарајмо једни друге, нити се потсмевајмо узајамно, јер смо људи једни другима. Одбацимо од себе безбрижност и немарност, и стојмо храбро борећи се против духова зла, и имамо заступника пред Оцем Исуса Христа Праведника, и Он је помирење за грехе наше. Помолимо се, дакле, к Њему чистим срцем, из све душе своје, и опростиће нам грехе наше. Јер је близу Господ свима који Га призивају у истини (Пс. 144, 18). Зато говори, »Жртвуј Богу жртву хвале, и подај Вишњему молитве своје, и призови ме у дан невоље твоје, и извадићу те, и прославићеш ме« (Пс. 49, 14-15). А Исаија опет: »Разрешавај сваку везу неправде, раскини ужа принуде, отпусти потлачене, и сваки уговор неправедни поцепај. Раздели гладнима хлеб свој, и сиромахе без крова уведи у кућу своју. Ако видиш нагога – одени га, и од својих сродника не криј се. Тада ће гранути ујутру светлост твоја, и оздрављење твоје брзо ће се засијати. И ићи ће пред тобом правда твоја, и слава Господња обузеће те« (Ис. 58, 6-8). А шта после тога? »Тада ћеш завикати, и Бог ће те чути, још док будеш говорио, рећи ће ти: Гле, ту сам. Тада ће засијати у тами светлост твоја, и тама ће твоја бити као подне. И биће Бог увек с тобом, и наситиће се душа твоја како жели« (Пс. 58, 9-10). Видиш ли да кад разрешимо сваку везу неправде од срца свога, и развежемо свако уже присиле променом старе мржње, и журимо да чинимо добро ближњему из све душе, тада ћемо бити обасјани светлошћу познања, и ослобођени од страсти безчешћа, и испуњени сваке врлине, и просветљени од славе Божје, и ослобођени сваког незнања. Молећи се чућемо речи Христове, и Бога ћемо имати са собом за увек, и испунићемо се жеље по Богу.

 

42. Заволимо, дакле, један другог и бићемо вољени од Бога. Трпимо једни друге, и Он ће дуготрпети грехе наше. Не враћајмо зло за зло, и нећемо примити по гресима нашим. Опроштај грехова наших, налазимо у опраштању браћи. И милост Божја скривена је у милостињи (нашој) према ближњем. Зато је Господ казао: »Опраштајте, и опростиће вам се« (Лк. 6, 37)— И, »Ако опростите људима грехе њихове, и Отац ваш небески опростиће вама грехе ваше« (Мт. 6, 14). И опет, »Блажени милостиви, јер ће бити помиловани« (Мт. 5, 7). И, »Којом мером мерите, онаквом ће вам се мерити« (Мт. 7, 2). Гле, Господ нам је даровао начин спасења, » и дао нам је власт да вечно будемо деца Божја« (Јн. 1, 12). У вољи нашој, дакле, јесте спасење наше.

 

43. Даднимо, дакле, себе свецело Господу, да би Њега примили свецелог, и постали богови кроз Њега, јер зато је Он постао човек, будући по природи Бог и Владика. Покоримо се Њему и послушајмо Њега, и Он ће неуморно одбијати непријатеље наше. »Кад би народ мој послушао мене, говори Он, Израиљ ако би ходио путевима мојим, у ништа би сатро непријатеље њихове, и на оне који их вређају поставио бих руку моју« (Пс. 80, 13-14). Сву наду своју положимо само на Њега, и сву бригу нашу бацимо само на Њега, и од сваке невоље Он ће нас избавити, и целог живота нашег Он ће нас хранити. Сваког човека заволимо од душе, но ни на којег човека не полажимо наду своју, јер уколико нас Господ чува, утолико ће нам и пријатељи помагати, и непријатљи изнемоћавати према нама. Кад нас Господ оставља, тада нас и сви пријатељи напуштају, а непријатељи јачају против нас. Али који се у себе самог узда, пашће падом великим, а који се боји Господа, узвисиће се. Зато је и Давид рекао, »Не надамо се у лук мој, и мач мој неће ме спасти. Јер си нас Ти спасао од оних који нас вређају, и оне који нас мрзе, посрамио си« (Пс. 43, 6-7).

 

44. Не трпимо помисли које умањују грехе наше, и убеђују нас да су нам они већ опроштени. Јер Господ, осигуравајући нас, о њима је рекао: »Чувајте се од лажних пророка, који вам долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви« (Мт. 7, 15). Јер док се год ум наш узнемирава грехом, још нисмо добили опроштај истога, јер још нисмо учинили плодове достојне покајања. Плод покајања је бестрашће душе, а бестрашће је истребљење греха. Јер ми немамо савршено бестрашће, будући понекад узнемиравани страстима, а понекад не. Нисмо дакле, добили ни пуног опраштаја грехова. Јер од прародитељског греха ослободили смо се ми кроз свето Крштење, а од оног греха на који смо се усудили после крштења, ослобађамо се кроз покајање.

 

45. Покајмо се, дакле, искрено, да би ослободивши се страсти, задобили опроштај грехова. Презиримо привремена блага, да не би гложећи се због њих са људима, преступили заповест о љубави, и отпали од љубави Божје. »У духу ходимо, и жеља телесних не узвршујмо« (Гал. 5, 16). Бдимо, будимо трезвени, одбацимо сан немарности. Угледајмо се на свете Подвожнике Спасове, подражавајмо подвиге њихове, оно што је остраг заборављајући, а за оним што је напред сежући се. Подражавајмо неуморно пут њихов, топлу ревност, истрајност уздржања, светост целомудрија, чврстоћу трпљења, непоколебљивост дуготрпљења, тугу састрадања, неколобљивост кротости, топлоту ревновања, нелицемерје љубави, висину смиреноумља, једноставност нестјаженија, храброст, благост, снисходљивост. Не попуштајмо насладама, не раслабљујмо се у помислима, не прљајмо савест. Имајмо мир и светињу са свима, без којих нико неће видети Господа (Јевр. 12, 14). Због свега тога бежимо, браћо, од света и кнеза његовог. Оставимо тело, и што је телесно. На небеса изиђимо, тамо ћемо имати наше живљење. Подражавајмо божанског Апостола, да достигнемо Начелника живота, и живимо од Извора живота. Са Анђелима славимо, са Арханђелима певајмо Господа нашега Исуса Христа. Коме нека је слава и моћ заједно са Оцем и Светим Духом, сада и увек и у векове векова. АМИН.

—————————————————-

[1] Овај наслов у грчком оригиналу гласи: »λόγοs askhtikός« који се код нас може превести и са: »Аскетска реч« или »подвижнички« доста магловит и нејасан, што захтева извесно, ма и најкраће, разјашњење.

Реч »askhtikός«, српски »подвиг«, означава уопште узевши — вежбу, вежбање у нечему, практично спознавање (чега), и то кроз непрекидно бављење нечим, при чему се у том спознавању или вештини напредује. Отуда словенска и српска реч »подвиг«, изведена од корена глагола »двизатиса« (кретати се, ићи) означава кретање напред, напредовање у нечему.

Но и у грчком и у словенским језицима »askhtikός« или »подвиг«, у савременом животу или подвижника, који у своме животу настоје да задобију духовно савршенство кроз потчињавање природних чежњи и потреба узвишенијим циљевима. Тај начин светског спасења душе. То је у материјалном погледу веома умерен начин живота. Но подвижници и аскете не остају само на овом спољашњем, видљивом подвигу, него се труде да сачувају себе од свих грешних дела, речи и мисли и да задобију гресима супротне врлине. Тај унутрашњи, духовни подвиг се остварује у пуном послушању монаха-подвижниика своме духовном оцу — старцу, или игуману, ако се живи у општежићу, чиме се достиже у толико од монаха жељено смиреноумље.

Из реченога не би се смело закључити да је »подвиг« привилегија или дужност само монаха. Никако! Православно хришћанство је по своме духу и назначењу аскетска вера, јер смо сви без разлике позвати на усавршавање кроз добровољна лишења и уздржања, кроз борбу са гресима и страстима, кроз међусобну љубав и поштовање »док сви не достигнемо у човека савршена, у меру раста висине Христове« (Еф. 4, 13). Христос је рекао свима људима: »Будите ви дакле савршени, као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5, 48), и тиме нам показао да је наш циљ на небу, да смо позвани да се уздижемо = подвизавамо. На томе путу усавршавања нема стајања ни застајања, него непрекидно кретање напред = подвизавање целог живота.

У тој теми веома је богата светоотачка литература цркве Православне, из чијег обиља овде доносимо овај краћи спис Светог Максима Исповедника, али који веома јасно и исцрпно говори кроз дијалог »брата и старца«, тј. монаха-подвижника и његовог духовног оца, о начину, сврси и циљу подвига.

 

На светог МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА 21.1/3.II — 1993. г. У ПРИЗРЕНУ

Превео са грчког

+ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ