Свети мученици Хрисант и Дарија

19. МАРТ

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА

ХРИСАНТА и ДАРИЈЕ

и других с њима (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за март)

 

Полемије, човек знаменит, велможа, рода кнежевског, са сином својим Хрисантом оде из Александрије у Рим. Тамо га велможе примише чесно, а цар га постави за сенатора. Желећи да му јединац син Хрисант изучи све науке, он га даде на школе. И он изучи све светске науке имајући најученије људе за учитеље. А кад изучи све науке, до руку младога Хрисанта дође Еванђеље и Дела Апостолска. Прочитавши их пажљиво, и удубљујући се у њих, он говораше себи: Теби је доликовало, Хрисанте, да читаш незнабожачке књиге, пуне нејасности, док ниси нашао светлост истине. Нашавши њу, ти се ње једино и држи. Јер није мудро и паметно, од светлости враћати се опет тами. Одбациш ли плодове твога труда око учења, узалуд си се онда учио и мучио. А плодове труда Бог даје онима који их траже. Јер тако наређује Бог, то си читао: Тражите, и наћи ћете (Лк. 11, 9). Ако пак оставиш оно што си тражио и нашао, онда ћеш се уподобити безумним и неразумним људима. Стога се чврсто држи онога чега се треба свим умом држати, да не би претрпео велику штету. А претрпећеш велику штету, ако се добровољно лишиш блага, које си с толиком муком нашао. Злато и сребро си нашао, драго камење си нашао. Зато си и тражио, да би нашао; и зато си нашао, да би наћено наследио. Пази дакле, да ти не буде одузето благо које си нашао.

Тако говорећи себи, Хрисант тражаше себи учитеља за Свето Писмо. И као што је раније био слушалац реторске и философске мудрости и ученик најученијих учитеља, тако је сада желео да нађе просте учитеље, као што некад беху некњижевни рибари који сав свет уловише у познање Христово. Такве учитеље ревносно тражаше благоразумни јуноша, јер је читао апостола који говори: Где је премудри? Где је књижевник? Где је препирач овога света? Не претвори ли Бог мудрост овога света у лудост? Јер пошто свет не позна Бога мудрошћу, би воља Божја да лудошћу проповеди спасе оне који верују (1 Кор. 1, 20. 21).

Размишљајући сваког дана о томе, и тражећи слуге Христове, он нађе некога који му каза да зна једнога хришћанина, по имену Карпофора, који је врло вичан Светом Писму, а који, кријући се због гоњења, живи у горама, у некој пећини, мало коме познатој. Чувши то, блажени јуноша се веома обрадова, и припаде к ногама овога човека молећи га са сузама, да му покаже место где живи тај Божји човек. И овај му показа, и Хрисант се упозна са блаженим Карпофором, који беше свештеник. И одлажаше к њему често, и слушаше од њега реч Божју и тајну вере хришћанске, и упућиваше се на пут спасења. И у току неколико месеци он би од презвитера Карпофора потпуно упућен у тајне Светога Писма, и доби свето крштење од њега. И толико се Хрисант утврди у светој вери, и показа савршен у љубави Христовој да седмог дана после свог крштења он стаде јавно у народу проповедати Христа, Сина Божјег.

Чуше то неки његови сродници, људи угледни, и рекоше његовом оцу: Пази, ти ћеш бити крив, и од тебе ће се тражити изјашњење за оно што твој син у дрскости чини: јер ружи богове, а говори да је неки Исус Христос истинити Бог. Дође ли то цару до ушију, онда ни теби, ни нама сродницима твојим, неће бити опроштено, и ми ћемо изгубити цареву милост. Јер такве хуле против богова усуђује се говорити само онај који се противи законима царским.

То разљути Полемија, и он сина свог Хрисента затвори у једну мрачну и смрдљиву избу, и мораше га глађу, дајући му по мало хране увече. А блажени Хрисант сматраше тај затвор и глад не као казну, него као вежбање у посту и испосничком молитвеном тиховању и тегобама хришћанског живота. И више вољаше овај тесни и мрачни затвор него простране и светле палате.

Када за то дознаше укућани и рођаци, они предложише оцу Хрисантовом ово: Ако хоћеш да сина одвратиш од хришћанске мисли, ти онда учини да он живи у раскоши и сластима; и ожени га неком лепом и паметном девојком, па кад се осети мужем, он ће заборавити на хришћанство. А тамницу, и окове, и глад, којима га ти мучиш, хришћани сматрају за славу и дику, а не за муку.

Чувши то, Полемије нареди да се спреми засебна врло светла палата, њени зидови украсе скупоценим сликама, и постави раскошна постеља. И припреми све што је потребно за весеље и уживање. Онда изведе сина из мрачног затвора, одену га у златоткану одећу, и уведе у ту палату. Затим међу својим робињама изабере најлепше девојке, обуче их раскошно и украси накитима, па их затвори у тој палати са сином. Но претходно им под претњом заповеди, да се на све могуће начине потруде да Хрисанта наведу на телесну сладострасну љубав а одврате од Христа. И приређиваху се у палати гозбе уз најлепша јела и најбоља пића; девојке пред светим Хрисантом јеђаху, пијаху, весељаху се, играху, певаху разблудне песме, говораху бестидне речи, и употребљаваху сва саблажњива средства да би младићеву душу навеле на блуд и телесне сласти. А млади Хрисант усред свих тих саблазни, усред свих тих замки држаше се, не младићски него мушки и јуначки, и остаде неуловљив. И у таквој борби Христов војник се показиваше непобедив; укусних јела и дивних напитака он се не дотицаше; на девојке гледаше као на аспиде, и од њихових додира се опрезно чуваше као од додира змије; а непрестано се мољаше. И кад га је сан савлађивао, он би легао на голу земљу. Заводљиве и безобразне речи девојака сматрао је као стреле, које је одбијао од себе штитом вере, и вапијао к Богу говорећи: Господе, дигни се мени у помоћ! Реци души мојој: ја сам спасење твоје (Пс, 34, 2. 3). Ко може напад овај, што ђаво подиже на ме, савладати, ако га не савлада и не победи десница Твоја? Вара се ко мисли да може својом силом телесној страсти одолети и чистоту сачувати, ако кише Твога милосрђа не погасе телесне пожаре. Душа није у стању да достигне у дворове Твоје, ако је Ти сам не одведеш тамо. А телесна сласт је неки звер опаки, који се скрива у пустињи животне таштине, да би прождирао душе. Ко избегне његове чељусти, треба од све душе да узнесе благодарност Теби Богу Спаситељу своме. Јер од такве пропасти Ти нас спасаваш. Тако се и блажени угодник твој Јосиф Твојом помоћи ишчупа из руку блуднице, као из чељусти неукротиве звери. О Јосифу плачући отац његов говораше: Љута звер поједе сина мог (1 Мојс. 37, 33). Јер жена Пентефријева заиста као љута звер скочи на њега, и као нека лавица ноктима чупаше незлобиво јагње, Јосифа, вукући га на безакоње. И која звер може бити тако опака, као ђаво и жена? Тело и крв се у младићу од природе узбуђиваше и на пожуду га распаљиваше; а усто жена још више целомудреног младића распаљиваше и у пропаст и смрт вучаше заводљивим погледима, дивним хаљинама, лепотом лица, скупоценим накитима, богатствима, влашћу, и саблажњивим речима. И за чудо је, како се извуче из тако опасне мреже зверине! Не рече узалуд отац Јосифов: Доста ми је кад је још жив син мој Јосиф (1 Мојс. 45, 28), јер избеже од страшније и неизбежније и љуће смрти него што беше она када га браћа хтедоше убити. А избеже Твојом властитом помоћју, о свемоћни Боже! јер Ти беше са њим. И ја сада, Господе, смирено Ти се молим, пружи ми помоћ против ових звери и змија, са којима ме у једном месту закључа отац мој, да би, као што змије спавају опчињене гласом заклињача, тако и ове скверне девојке спавале у време моје молитве, како не би мом младом телу изазивале сладострасну пожуду. Помози ми, Спаситељу мој, јер знам Тебе јединог истинитог Бога, који спасаваш оне што верују у Тебе, и дајеш им непобедиву силу.

Пошто се свети Хрисант тако помоли Богу, све девојке оне падоше у тако дубок сан да се никако не буђаху из њега, нити их ико могаше пробудити, док их не изнеше из палате. А чим их изнеше, оне се пробудише, и затим једоше. А кад поново уђоше код светог јуноше у палату, одмах заспаше дубоким сном. И тако биваше сваког дана.

Онда известише о томе оца његовог. А он стаде кукати за сином својим као да је умро. А неки пријатељи његови говораху му: Твој се син научио од хришћана мађионичарској вештини, и лако мађијама опчини просте девојке. Но ти треба да нађеш неку образовану и паметну девојку, па да му је узмеш за жену, иако он неће да се жени. И живећи стално са њим, она ће га кад тад навести на телесно сједињење, и одвратити од хришћанства. – Полемије упита: Где ћемо наћи тако паметну девојку, која би могла мог упорног сина одобровољити, усаветовати и придобити за наше законе? Одговорише му рођаци: Међу девојкама што служе богињи Минерви[1] има једна девојка која учи школу. Зове се Дарија. Она је врло лепа и паметна, и већ је изучила сву реторику и многе друге науке. А стасала је већ и за удадбу. Него похитај и испроси је за свог сина, да те неко други не претекне.

Полемије послуша овај савет, и замоли своје рођаке да отиду до те девојке, да јој кажу за Хрисанта како је залутао у хришћанску веру, и да јој понуде да се уда за њега и да га одврати од хришћанства. Они то учинише, и девојка пристаде на брак са Хрисантом. И претходно научише девојку на заводљиве речи, помоћу којих би могла приволети женика на телесну љубав и придобити га да се поклони боговима римским.

Затим девојку свечано доведоше у Полемијев дом. И њу, иначе по природи необично лепу, раскошно оденуше и украсише, па је уведоше у ложницу к Хрисанту. И тамо насамо, какве му све миле речи не говораше! и каквим све ласкама не мамљаше целомудреног јуношу на телесно сједињење! А војник Христов остаде чврст као дијамант, као стуб непоколебљиви, као гора непокретна, љубављу Божјом побеђујући љубав телесну, и оружјем крста одбијајући распаљене стреле лукавог ђавола пуштане на њега. И уздахнувши к Богу из дубине срца, и призвавши Духа Светога у помоћ, он стаде говорити девојци овако:

Када си се, о чудна девојко, ради краткотрајног сједињења са мном смртним човеком тако дивно удесила, и тако слатке речи просула, да би ме од добре намере одгратила и душу ми, обузету другом љубављу, развратила, и ум мој изменила, колико више треба да се постараш, да би нашла љубав у Бесмртног Цара – Сина Божјег! И то неће бити тешко, ако узажелиш. Јер ако душу своју заједно са телом сачуваш чистом и непорочном, и ако срце своје тако украсиш врлинама као што си сада тело своје украсила скупоценим накитима, онда ће ти Анђели постати другови, Апостоли пријатељи, Мученици ближњи, и они ће ти издејствовати то, да ће ти сам Христос постати женик, који ће ти спремити неразрушиву палату на небу, несравњено лепшу и светлију од земаљске, и даће ти вечне радости рајске, и цвет младости твоје обесмртиће, и у књизи вечног живота записаће те.

Слушајући овакве речи од светог јуноше, Дарија би тронута и рече: Овако дотерану, мене није довела овамо никаква телесна пожуда, него љубав твојих родитеља према теби и њихове сузе, да те обратим служењу боговима нашим. Свети Хрисант одговори: Ако за то имаш какве разлоге и јасне доказе, помоћу којих би ме убедила да је ваше служење боговима праведно и оправдано, онда ћу те послушати, и променићу ум свој. Треба дакле ради заједничке користи да о овоме поразговарамо. Дарија на то рече: Ништа није корисније и потребније људима него богове поштовати, и будно пазити да их својим занемаривањем не разгневимо. Напротив, треба их жртвама умољавати да нам буду чувари. Светитељ одговори: Како нам, о мудра девојко, могу бити чувари они богови који сами треба}у да их други чувају, и које стварно ноћу чувају привезани за њих пси, да их лопови не би украли? Зато их и гвозденим ексерима прикивају и оловом осигуравају, да их неко не би претурио, и они падну на земљу и поразбијају се. Дарија на то рече: Када би прост народ могао да поштује богове без вајаних ликова, онда их не би требало вајати и постављати. А вајају се од злата, сребра и бакра, и праве од мермера и дрвета, да би људи, видећи их, знали кога да умом замишљају и поштују, и кога да се боје.

Светитељ на то рече: Расмотримо и расудимо јесу ли достојни обожавања они које ливени ликови претстављају и чији се идоли истављају. Не може се назвати Богом онај који нема потпуну светост, и потпуну праведност и божанску славу. Какву, на пример, има светост и праведност и божанску славу ваш српоносац Кронос, који је своју сопствену децу прождирао, као што о томе написаше његови служитељи?[2] Или, шта је достојно похвале и у самом Јупитеру[3], који колико дана поживе толико безакоња, толико прељуба, толико убистава изврши? Он је био гонитељ свога оца, погубитељ своје деце, прељубочинац са туђим женама, муж своје сестре, тиранин царства, проналазач мађија, посредник смрти! Он је подложан толиким безакоњима и гадостима, да их је немогуће слушати, јер дела његова беху срамна и одвратна. Верујеш ли да је такав одвратни човек Бог? А да је био такав, сведоче ваши књигописци, који написаше да од безумних људи беху називани боговима цареви, који беху храбри у биткама, и у своје време изгибоше. Хајде, покажи ми какву је врлину имао ваш Јупитер, који све до смрти беше непријатељ сваке чистоте и поштења. Он крађом дечака Ганимида сам ваздух оскврнави, а силовањем својих сестара земљу Окаља. А и у вашем Меркуру[4] какво божанство налазиш? Његова глава изгледа као крилато чудовиште. Он мађијама проналажаше злато у земљи, а бајањем и мађионичким штапом укроћаваше змије. То пак чињаше помоћу демона, којима сваки дан приношаше на жртву вепра или петла. А каква светост беше у Херкулесу[5], који сустаде убијајући своје суседе, и који се сам баци у огањ, и изгоре бедник са батином коју ношаше и са кожухом? Чега доброг налазиш у Аполону[6], или у тајним бахусовским жртвама[7], у пијанкама и неуздржањима? Још да споменемо царицу Јунону, сестру и жену Јупитерову, и безумну Паладу и бестидну Венеру[8], које се свађају међу собом, љубоморне су једна на другу, и љуте се једна на другу, и препиру се око лепоте која је најлегапа, и позивају чобанина да им то пресуди. Нико од ових такозваних богова и богиња нема божанства, нити икакве светости и праведности. Ко је од њих достојан да му се одаје божанско поштовање? А о осталим мањим боговима не треба ни говорити. Јер је једна у њих глава, којој они као удови следују. И који се од њих може сматрати за бога или богињу, када нису богови Кронос, Јупитер и Венера, од којих, по мишљењу безумних људи, нема већих богова? И када су, као што показасмо, ваши богови тако бедни и ништавни, колико су онда беднији од њих они који их поштују као богове.

Слушавши пажљиво Хрисантове речи, Дарија рече: Ако су ништавна казивања и басне песника, обратимо се философима, који уче да се изабира врлина а одбацује сваки порок. Они на разне начине описују устројство света, и тумаче имена богова: Кронос кажу да је време, које све прождире и у ништа претвара, а Јупитера називају жегом, Јунону ваздухом, Венеру огњем, Нептуна морем, Цереру земљом, и осталим божанским именима називају остале ствари.

Свети Хрисант на то рече: Они кажу да постоје слике оних ствари које не могу стално да постоје, него су у току времена прошле; а земља стално постоји, исто тако и море и огањ и ваздух стално постоје, и сви их виде. Но ја не знам нити разумем, зашто ви озаконисте да се одаје богодолично поштовање тим истим стихијама, када руке људске начине од њих човеколике идоле. Зашто се не клањате земљи, ваздуху и мору? Постоји ли који цар или кнез, који би наредио да њега цара и кнеза презиру, а клањају се његовом извајаном лику, његовој слици? А пошто не постоји ни такав цар ни такав кнез, онда треба признати истину, да ви помоћу тих идолских ликова не изображавате ни стихије ни богове, него смртне људе.

Дарија на то одговори: Твоји разлози убеђују мој разум. Вајане ликове обожавају прости људи, а ми обожавамо саме оне ствари, саме оне оригинале, чији су ликови истављени. Свети Хрисант јој на то рече: Ако желиш да свој разум нашим разлозима убедиш, онда да наведемо неке стихије које идолопоклоници обожавају. Тако, они обожавају земљу. Онда треба да је достојно поштују као богињу своју, а не да је бешчесте: да је не ору, не копају и ни на који начин не раскопавају, него да је оставе на миру од орања и копања. А земљоделац поступа с њом као да је не сматра за богињу: преврће је плугом и мотиком, не одајући јој никакво божанско поштовање. И шта видимо? Чије њиве и градине рађају: да ли оних који земљу не ору и не копају него је поштују као богињу, или оних који је без икаквог обожавања ору и копају? Ако је земља заиста богиња, као што ви кажете, онда би требало да она вама, поклоницима својим, даје све плодове без вашег труда, ни орана, ни копана, ни засејана. А ако је и море бог, онда плови по њему без весла, и нека те однесе куда желиш. Исто тако, ни рибе не очекуј од свог риболовачког труда, него клањајући се мору као богу, измоли их од њега молитвом. Тако и на остале стихије треба да гледаш, јер оне не знају своје поклонике, пошто немају душе ни разума, већ по заповести Божјој служе потребама људским. Јер земља, по заповести свога Творца, напајана одозго кишом и росом и загревана сунчаним зрацима, производи семена, узраста усеве, и у своје време доноси одговарајуће плодове. Због тога треба обожавати само Бога Творца, који је све то створио, уредио и нама за живот дао, а не обожавати ствари које нам је дао. Јер и ученици у школама не одају поштовање књигама, таблицама и хартији, него учитељима својим; и болесник, излечен и оздрављен, не чини поклон и не узноси благодарност за своје исцелење леку, него самом лекару који га излечи.

Пошто свети Хрисант изговори то и многе друге ствари, верова Дарија у једног истинитог Бога, Господа нашег Исуса Христа. И договорише се да живе као брат и сестра премда привидно у браку, чувајући своју девственост и боравећи у страху Господњем. И доби свети Хрисант слободу од оца свог због тога што се ожени. И Полемије беше веома радостан због женидбе свога сина, не знајући за тајну младих супружника. И даде своме сину власт над целокупним имањем својим као једином наследнику свом. И после кратког времена умре. То Бог удеси тако, да би Му света двојица, Хрисант и Дарија, девствујући у браку, слободније могли служити.

Тада свети Хрисант, потпуно слободан, крсти у своме дому блажену супругу своју девственицу Дарију. И она ускоро изучи цело Свето Писмо, и прочита све хришћанске књиге. И би света животом, савршена слушкиња и невеста Христова. И стараху се Хрисант и Дарија не само о свом спасењу него и о спасењу многих: јер он многе људе ка Христу обраћаше и младиће за девственички живот придобијаше, а она многе жене и девоЈке Христу обручиваше. И одвојише се у засебне домове, устројене као манастири: Хрисант имађаше своју дружину девственика и мадића који презреше све сласти овога света, а Дарија имађаше дественице које се обручише Христу.

У току неколико година умножи се у Риму и дружина Хрисантова и Даријина. Али неочекивано изби у граду метеж и побуна. Јер гомиле народа слегоше се к епарху[9] Целерину, оптужујући свете слуге Христове, Хрисанта и Дарију. И викаху људи: Изгубисмо жене своје! а младићи грајаху: Због Дарије изгубисмо своје веренице! Исто тако жене довикиваху: Лишисмо се мужева својих! а девојке вапијаху: Због Хрисанта лишисмо се својих вереника! И буњаше се народ вичући: Како ће се рађати деца када се брак одбацује? Настаће оскудица у људима, пошто Хрисант и Дарија својим чудноватим учењем и мађионичарском вештином одвајају мушки пол од женског.

Епарх одмах нареди да ухвате и Хрисанта и Дарију, и да их на разне начине муче, ако не принесу боговима жртве. Епарх предаде светог Хрисанта неком трибуну[10] Клавдију, а овај га даде војницима својим, рекавши им: Водите га ван града у идолиште Јупитерево, па ако тамо не буде хтео да се поклони непобедивом Херкулесу, ви га на разне начине мучите све дотле док се не покори и не принесе жртву.

Војници ухватише светог Хрисанта, и везујући га сировим жилама они га тако немилосрдно стезаху и тако чврсто жиле затезаху, да му се оне упише до костију. Али се те жиле изненада за трен саме развезиваху. И друго се мучише војници везујући светитеља, али пошто не успеше да га вежу, они се разјарише, и у тамницу мрачну и смрдљиву га посадише. И тамо га у троструке окове оковаше, и у кладе ставише, па му се ругаху и псоваху га. Но и ти окови и све те кладе одмах се као прах расуше. Они онда стадоше изливати на њега мокраћу људску, говорећи: Сада ти неће помоћи твоје мађије и чаролије! – Али мокраћни смрад се изненада претвори у диван мирис. Они онда одраше теле, и у његову сирову кожу умоташе мученика нага, па га метнуше на сунце. Но иако је била силна жега, ипак мученику не би ништа од тога. Онда га опет у жељезне окове оковаше, и у тамницу вргоше. Али се окови поново изненада покидаше, и у тамници засија светлост као кад многе свеће горе.

Војници онда известише свога трибуна Клавдија о свему што се дешава. Он дође до тамнице, и угледавши у њој светлост, нареди да светог мученика Хрисанта изведу преда њ. И он га упита: Каква је то у теби мађионичка сила којом чиниш овакве ствари? Ја сам многе мађионичаре и чаробњаке укротио, али не нађох такве силе код њих. Но пошто видим да си човек угледан и мудар, ништа од тебе не тражим, само да напустиш дрско учење хришћанско, због кога бива узбуна и метеж у народу римском. Учини дакле оно што је достојно твога порекла: принеси дужне жртве свемоћним боговима.

Свети Хрисант му одговори: Када би у теби била и најмања искра мудрости, ти би лако познао да мени помаже и крепи ме, не мађионичка вештина већ Божија сила. Али ти гледаш на мене као и на богове своје очима које су помрачене неразумношћу. Јер када би очи твоје гледале правилно, ти би угледао да богови твоји не виде; и када би уши твоје послушале истину, ти би сазнао да богови твоји, ка којима ти вапијеш, глас не чују; и када би у теби било и трунке здравога разума, ти би схватио да твоји богови унутра у себи немају ништа осим праха, прашине и олова.

Тада трибун Клавдије нареди да мученика вежу за дрво и бију гвозденим штапом. Но штап беше у рукама оних што га бију тврд и тежак, а на телу светитељевом као гранчица мек. Када то виде трибун, он нареди да престану са бијењем. И одвезавши мученика од дрвета, обуче га у његово одело, па се обрати војницима овим речима:

Нема сумње, и мени и вама добро су познати све мађионичарске и врачарске обмане и опсене, али сада видим да овде није по среди никаква мађионичарска вештина већ сама сила Божја. Јер се и јаке сирове жиле саме одвезаше, и окови покидаше, и кладе на ногама у прах претворише, и сирова се телећа кожа цео дан на сунцу не исуши, и тешки окови се по други пут невидљивом силом разрешише и покидаше, и мрачна тамница се осветли великом светлошћу, и гвоздени штап тежак у рукама вашим додирујући тело његово постаје мек као гранчица. : Видећи очигледно да у њему делује сила Божја, шта нам друго остаје него да сви припаднемо к ногама овог Божјег човека и измолимо од њега опроштај за сва зла и насиља која му починисмо. Хајде да га умолимо да нас помири са својим свемоћним Богом, који таква чудеса твори и који слуге своје чини тако јакима и у свима борбама непобедивима, као што сами видимо. Јер, гле, овај многострадални слуга његов, као што нас победи, тако ће и наше кнезове и цареве победити и посрамити непобедивом силом небеског Бога која је у њему.

Рекавши то, Клавдије са свима војиницима припаде к ногама светога Хрисанта, говорећи: Заиста познасмо да је твој. Бог истинити Бог. Стога те молимо да и нас приведеш с Њему и учиниш нас слугама његовим. Свети Хрисант им одговори: Ако хоћете да приђете к Богу моме, онда Му прилазите срцем а не ногама. Јер Бог бива близак свакоме који Га срцем и вером тражи.

И пошто им свети Хрисант много говори о истинитом Богу, поучавајући их дуго, верова Клавдије трибун, и жена његова Иларија, и два сина његова Јасон и Мавр, и сви сродници и пријатељи његови, и сав дом његов. И сви заједно примише свето крштење. И провођаху дан и ноћ у поукама Хрисантовим, слушајући свим срцем речи о, Господу Христу, и сви жељаху да страдају за Њега.

Да је Клавдије трибун поверовао у Господа нашег Исуса Христа, и крсти се са целим домом и свима војницима, дође до ушију цара Нумеријана[11] који у то време цароваше у Риму. Цар одмах нареди да се Клавдију веже камен о врат и у море баци а да се сви војници и оба сина његова мачем посеку.

На месту, на коме бише посечени мученици Христови, беше нека стара гробница. Хришћани је очистише, и ноћу узеше тела светих мученика и у њу положише. Тамо често долажаше Клавдијева жена Иларија и мољаше се Богу крај мученичких моштију, где и оба сина њена посечени лежаху. И неверни је једном ухватише на том месту, и повукоше на истјазање. А она их моли говорећи: Допустите ми да завршим своју молитву, а потом ме водите куда хоћете.

Они јој допустише. И она, преклонивши колена н“ земљу, подиже очи и руке к небу, и рече: Господе Исусе Христе, кога свим срцем својим исповедам, придружи ме синовима мојим, које си позвао на мученички подвиг за Тебе, и они душе своје положише за Тебе, Господа свог!

Молећи се тако, она предаде дух свој у руке Божје. А кад неверници, који је беху ухватили, видеше где изненада издахну, па отидоше. Робиње узеше тело своје госпође и чесно сахранише поред.оне старе гробнице, у којој лежаху свети мученици.

Цар Нумеријан нареди да свете мученике Хрисанта и Дарију стављају на разне муке. Хрисанта оковаше у жељезне вериге, па вргоше у дубоку тамницу, страшну и пуну смрада, јер тамо сав измет градски пролажаше. А Дарија би одведена у блудилиште. Али Бог обојима помагаше, показујући преко њих своју свемогућу силу. Јер светом Хрисанту у оној мрачној и смрдљивој тамници светљаше небеска светлост, и место смрада бејаше диван мирис. А светој Дарији, која у блудилишту лежећи ничице на земљи мољаше се Богу, дотрча лав који побеже из кавеза, и чуваше је. Грађани, не знајући за то, послаше једног бестидног младића да је оскврни. И кад он уђе у одају код светитељке, лав га одмах дохвати и, оборивши га на земљу, газаше га ногама. Притом гледаше у свету Дарију као разумни слуга, очекујући наредбу госпође своје шта да ради са бестидником, да ли да га убије или пусти жива. А света Дарија, схвативши то, рече лаву: Заклињем те Сином Божјим, пусти га да од мене чује реч Божју. – Пустивши младића, лав изиђе напоље, и леже пред вратима стражарећи да неко други не уђе унутра.

И светитељка рече томе младићу: Ето, свирепи лав, чувши име Христово, укроти се; и звер, као разуман човек, зна истинитог Бога, и боји Га се, и поштује Га. А ти, јадниче, иако си човек и имаш разума, не бојиш се Бога и живиш у толиким залима и прљавштинама. И ти се хвалиш оним због чега би требало да се стидиш и кајеш. – А младић паде пред њом, и стаде вапијати и говорити: Допусти ми, о слушкињо Христова, да одавде изађем читав, и ја ћу свима проповедати да је Христос, коме ти служиш, једини истинити Бог и да нема другог осим Њега.

Света Дарија нареди лаву, и звер допусти ономе младићу да слободно изађе и оде. И младић иђаше кроз град, громко вичући: Знајте сви Римљани да је Дарија богиња! – Тада неки позоришни борци, људи одважни и јаки, дотрчаше до блудилишта, желећи да лава извуку отуда. Али лав, крепљен Богом, све их редом, једног за другим, похвата, пообара и поређа пред ногама свете Дарије, и не даваше им да се макну. Притом никог не повреди нити уби, него чекаше наређење од Дарије. И светитељка рече оним људима: Ако поверујете у Христа, онда ћете моћи изаћи читави одавде. Не поверујте ли, онда нека вас богови ваши избаве од смрти. – А они једногласно викаху, говорећи: Ко не верује да је Христос – Бог истинити и живи, нека не изађе одавде жив! – Док они тако викаху, светитељка нареди лаву да ове људе пусти живе и здраве. А они, пошто изађоше, викаху громогласно: Људи Римљани, верујте да нема другог Бога осим Христа, кога Дарија проповеда!

Када за то сазнаде епарх Целерин, он нареди да се пред вратима блудилишта, у коме беше Дарија са лавом, наложи велика ватра, да би Дарија заједно са лавом била спаљена. Угледавши ватру, лав се уплаши и стаде рикати. А светитељка му рече: Не бој се, јер нећеш бити спаљен, нити ће те ко ухватити, ни убити, него ћеш у своје време умрети својом природном смрћу. Стога одбаци сваки страх и изађи, и мирно иди у пустињу. Јер Онај коме си ти у мени одао поштовање, заштити ће те.

Преклонивши главу, лав изађе, и прође кроз град никог не дирајући, и оде у пустињу. А сви који се спасоше његових чељусти, примише крштење.

Када о свему томе известише цара Нумеријана, он нареди епарху да љутим мукама умори Хрисанта и Дарију. И свети Хрисант би наг обешен о дрво, и принеше упаљене свеће да га пале. Али се одмах и дрво сломи, и окови покидаше, и свеће погасише. А који хођаху да се косну свете Дарије, њима се руке тог часа укочиваху, и жиле им се кидаху, и они јаукаху од силних болова.

Видевши то, епарх се уплаши, и похита те брзо извести цара. А он, пршшсавши таква чудеса не сили Божјој него мађионичкој вештини, нареди да и Хрисанта и Дарију изведу ван града, и да поред пута Саларије ископају дубоку јаму, баце обоје у њу и живе их заспу камењем и земљом. Доведени тамо, свети мученици Хрисант и Дарија, певајући и молећи се, сиђоше у ту јаму, и заједно примише мученичку смрт и сахрану, пошто бише живи засути земљом и камењем. И као што у овом животу имађаху заједничко житије у духовном браку, тако заједнички и скончаше. И Бог их прими као жртву живу и пријатну. То би 283 године.

А на том месту збиваху се многа чуда и исцељења. И врло многи хришћани: људи, жене и деца, скупише се тамо у једној оближњој пештери, радосно празнујући дан кончине светих мученика, и причешћиваху се Божанским Тајнама. Сазнаде за то мучитељ, и нареди да се одмах зазида улаз у ту пештеру, и да се натрпа земља. И то би урађено брзо. И тако, у зазиданој пећини мученички скончаше многобројни хришћани. Мећу њима беше презвитер Диодор, ђакон Маријан, и многи клирици, и врло многи хришћани. Пострадаше у Риму 283. и 284. године.

Све ово што се збило, описасмо, по наређењу свјатјејшег папе римског Стефана, ми браћа: Уарин и Арменије, и разасласмо у све градове, да би сви знали како свети мученици, Хрисант и Дарија, венце мученичке добише у небеском царству од Господа нашег Исуса Христа, коме слава и сила сада и свагда и кроза све векове, амин.

———————————————–
[1] Минерва (или Атина, или Палада) – грчка богиња, кћер врховнога бога Зевса, која се родила без матере из главе његове. Код Грка она је била оличење разума Зевсова; разум и сила су главне одлике њене. Стога је она – богиња свих уметности и вештина, сваке мудрости и науке.

[2] Крон или Кронос (или Хронос, од грчке речи χρονος = време) – бог времена, син Урана (неба); прождирао своју властиту децу, но његова супруга Реја спасла је Зевса, сакривши га у шевару острва Делоса, где га је коза отхранила.

[3] Јупитер или Зевс – грчко-римски бог, сматран господарем неба иземље, оцем свих богова и људи.

[4] Меркур или Хермес – гласник богова, покровитељ трговине и беседништва.

[5] Херкулес или Херкул – син царице Алкмене и бога Зевса; идеал дивовске снаге код Грка; био национални херој код старих Грка.

[6] Аполон или Феб – син Зевса и Латоне, један од најомиљенијих грчко-римских незнабожачких богова; сматран богом сунца и просвете, друштвеног благостања и поретка, чуварем закона, божанством претсказивања будућности.

[7] Бахус или Дионис – син Зевса и Семеле, бог винограда и виноградарства; он вином весели срца људска и разгони тугу и бриге. Празници у част Бахуса били су провођени у силној разузданости.

[8] Венера – грчкоримска богиња љубави, лепоте, сладострашћа и похоте.

[9] Епарх – управитељ града или области.

[10] Трибун – чин у војсци, отприлике данашњи пуковник.

[11] Нумеријан царовао од 283. до 284. године.