Свети мученик Емилијан

18. ЈУЛИ

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА

ЕМИЛИЈАНА (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јули)

 

За царовања безбожног Јулијана богоодступника[1] диже се љуто гоњење на хришћане као вихор и олуја и узнемири сву васељену У целој царевини римској, по свима областима и градовима би објављено царево наређење, да се хришћани свакога племена и народа, обадва пола и свакога узраста, без милости стављају на разне муке и предају горкој смрти. Оваквим неправедним наређењем богомрски цар уништи праведне законе и зали сав исток и запад немилице проливаном крвљу хришћанском, пламтећи гневом и непријатељством против Христа и Његових слугу. Разашиљући свирепе игемоне у разне области и градове да муче хришћане, он посла у град Доростол што је у Мизијској области немилосрдног мучитеља по имену Капитолина, крволока и идолољубитеља. Стигавши у споменути град, он прво оде у идолски храм и принесе жртве демонима клањајући се њиховим бездахним идолима. Затим идућег дана он изађе на судиште, које се налажаше на тргу, седе на високи престо осионо и страшилно на страх хришћанима, објави царево наређење, па стаде марљиво распитивати има ли у граду који противник богова и исповеда ли ко хришћанску веру. Грађани му са заклетвом тврђаху да у њиховом граду нема ниједног таквог и да се сви клањају боговима и свакодневно им приносе жртве. Чувши то, игемон Капитолин се веома обрадова и позва све виђене грађане к себи на обед, рекавши: Пошто видим да усрдно служите боговима отачким, то треба данас да заједно једемо, пијемо и повеселимо се.

Међутим у том граду беше један потајни хришћанин по имену Емилијан, роб једног угледног одборника градског, човека честитог, идолопоклоника. Он за време игемонове гозбе са виђеним грађанима улучи згодну прилику, те кришом уђе сам са гвозденим чекићем у идолски храм, полупа идоле у парампарче, пообара жртвенике, поразбаца и изгази жртве, поломи и уништи огромне светњаке што стајаху пред идолима; и свршивши то све, он као храбар војник оде радујући се и ликујући у души. По његовом одласку, у идолиште уђе неко од незнабожаца, па видевши све поломљено препаде се и отрча те извести игемона и грађане што обедоваху с њим. На ову вест сви се узнемирише, а игемон се силно разјари и нареди да се одмах пронађе онај који је то учинио. Послани похиташе и убрзо угледаше једнога сељака који је из поља пролазио поред идолишта, ухватише га и одвукоше ка игемону бијући га као злотвора. Притом много народа са жречевима иђаху за њима, грајући и љутећи се због срамоте нанете боговима њиховим.

Видећи то, блажени Емилијан, помисли у себи: Ако ја сакријем дело своје, каква ће ми корист бити од тога? Тиме ћу само оптеретити своју савест, ако због мене убију невиног човека, и ја ћу се наћи као убица пред Богом. – Помисливши то, он притрча к онима што су вукли и били сељака и стаде их задржавати, вичући на сав глас: Пустите тог невиног човека, узмите мене! јер сам ја поразбијао и изгазио ваше бездахне богове!

Они онда оставише сељака, бесно зграбише светог Емилијана, па га одведоше к игемону бијући га и злостављајући га. А игемон, севши на обичном судишту пред народом и угледавши приведеног к њему Емилијана, упита грађане: Ко је овај? – Грађани одговорише: То је злотвор, који поразбија богове и пообара жртвенике. – Препун гнева, игемон се оштрим речима обрати грађанима: Ви рекосте пре да у вашем граду нема ниједног противника богова; а ево, такав се нађе благодарећи вашем нехату! за ту кривицу ви имате дати у царску ризницу литру злата.

Рекавши то грађанима, игемон се окрете к блаженом Емилијану и стаде га јаросно испитивати: Реци нам, безбожна главо, како се зовеш? – Храбри јунак Христов одговори: Ја сам хришћанин. – Још беснији, игемон повика: Кажи нам име своје, о свепогани! – Мученик одговори: Родитељи моји назваше ме Емилијаном, а Христос, истинити Бог, удостоји ме да будем и да се називам хришћанин. – Игемон га упита: Реци, непобожни човече, ко те наговори да бесмртним боговима нанесеш увреду? – Христов слуга одговори: Бог и душа моја наредише ми да полупам бездахне кипове које ви називате боговима, да бисте сви сазнали да су они без душе, глуви и неми, да немају разума, већ су камење и дрво безосећајно. Знај дакле, ја не нанесох увреду истинитоме Богу који је све створио, него наружих лажне богове ваше који ништа створили нису већ су сами начињени од вас, и њих побацах на земљу, да би пропали занавек. – Игемон га на то упита: Јеси ти сам поразбијао богове или је још неко био с тобом? – Светац одговори: Сам ја уз помоћ Христа мог поразбијах у прах идоле ваше, и ногама изгазих жртве и светњаке њихове; и ни један ми не могаде одмаздити за увреду, нити се отети из мојих руку, јер су немоћни и без осећаја. Такви будите и ви који их правите, и сви који се уздају у њих!

Бесан од једа, игемон нареди да слугу Христовог свуку и бију. Када мученику свукоше одело игемон га упита: Кажи нам, кукавче, ко те наговори да поразбијаш богове? – Светац одговори: Ја ти већ једном казах, и опет ти кажем, да нико други сем Бог и душа моја наредише ми да то урадим. – Тада игемон нареди слугама: Повалите га и бијте снажно, да би сазнао да му дрскост помоћи неће и да га нико не може избавити из мојих руку.

И стадоше жестоко бити мученика. А када мученика толико бише да се земља обагри његовом крвљу, игемон га упита: Реци, осуђениче, ко те наговори да учиниш онај злочин? – Бијен, мученик одговори: рекох ти да ми Бог и душа моја наредише да то учиним, и ти ми још не верујеш; уствари, ја учиних не зло него добро, јер посрамих беса а прославих Бога. – Игемон онда рече слугама: Окрените га и бијте га по стомаку и грудима, јер је охол и оглушио се о царске законе.

И немилице бише мученика дуго. Затим игемон нареди да престану бити мученика и упита га: Јеси ли роб или слободњак? – Мученик одговори: Роб сам градоначелников. – Игемон се онда наљути на градоначелника, господара Емилијановог, што држи код себе таквог роба, противника богова и непокорног царском наређењу, и наложи му за казну да у царску ризницу да литру сребра, а мученика осуди на сажежење.

Слуге и мноштво народа одмах дохватише светог мученика, изведоше га ван града, па на обали реке Дунава наложише велики огањ и бацише мученика у њега. Пламен огњени окружаваше светитеља, али га не додириваше: затим се надалеко разли унаоколо и сагоре све незнабошце које достиже, а друге опече веома, док остали једва утекоше. Потајни пак хришћани који беху међу народом не добише никакве повреде од огња, иако пламен досезаше до њих. Свети мученик стајаше у огњу, окренут лицем на исток, ограђујући себе крсним знаком и благосиљајући Бога. Пошто се помоли колико је хтео, он рече: Господе Исусе Христе, прими дух мој! – Рекавши то, он леже и усну у Господу када се огањ већ гасаше.[2] Тело његово ни најмање не беше повређено од огња, чак му се ни власи не опалише.

Они пак од грађана који тајно држаху хришћанску веру, одоше к игемоновој жени која такође беше потајна хришћанка, испричаше јој све о светом мученику и усаветоваше је да измоли од мужа да се погребе мучениково тело, на чудесан начин недарнуто огњем. Она умоли мужа и он допусти да се слободно узме тело мучениково. И верни га узеше, обавише платном с мирисима и чесно погребоше на месту званом Гизидина, удаљеном од града три попришта.[3]

Свети мученик Емилијан пострада за Христа осамнаестог јула, у петак, од игемона Капитолина; за владања над Римљанима и Грцима Јулијана Отступника, док над нама царује Владар наш Исус Христос, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

————————————–
[1] Јулијан Одступник царовао од 361. до 363. год.

[2] Свети Емилијан упокојио се у Господу 362. године.

[3] Касније у Цариграду би подигнута црква у част светог мученика Емилијана, у коју беху пренете чесне мошти његове. Место у Цариграду где овај храм би подигнут звало се Равдос (од грчке речи ραβδος = жезал, тојест Мојсијев жезал, донесен при цару Константину Великом у Цариград и положен у цркви Богоматере, близу које се налажаше храм светог мученика Емилијана).