Свети мученик Ерминигелд

1. НОВЕМБАР

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА

ЕРМИНИГЕЛДА, царевића Готског (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за новембар)

 

Ерминигелд, син цара Готског Лувигелда,[1] би обраћен од Аријеве јереси православној вери Леандром, епископом шпанским. Сам аријанац, Лувигелд се веома ожалости што његов син напусти аријанско зловерје, и стараше се да га одврати од православља и поново врати својој јереси. Стога он као отац употребљаваше миле речи, молећи га и саветујући да напусти православну веру и да буде једне мисли с њим као и раније. Али када увиде да је он непоколебљив, стаде му претити мукама и ранама. Остајући непоколебљив у вери као стуб, син ни у шта не сматраше ни очеве милоште ни претње. Страховито разјарен, Лувигелд најпре лиши свога сина царског престола и сацаровања, наследства и свеколике имовине. Затим, видећи да је непроменљивог ума, он му железним ланцима окова врат, руке и ноге, па га врже у тесну и мрачну тамницу. Међутим блажени Ерминигелд, иако млад по годинама али зрео разумом, згадивши се на земаљско царство, свим срцем искаше небеско, и лежећи окован у тамници мољаше се свемоћном Богу да га укрепи у овом страдању. А кад настаде велики празник светог Васкрсења, цар Лувигелд позва једног аријанског епископа и посла га ноћу к своме сину у тамницу да причести Ерминигелда. И ако се причести, цар обећа да ће му повратити своју родитељску љубав и првобитно достојанство. Међутим свети страдалац се страховито згади на аријанског епископа, и сјајно изобличивши његово зловерје отера га од себе не примивши јеретичко причешће. Али њега причести пречистим и животворним Тајнама Христовим један православни презвитер, кога му тајно посла свети епископ Леандар. Аријански пак епископ врати се посрамљен к цару и исприча му све што чу од његовог сина. To цара доведе у неизразив бес, и шкргућући зубима он одмах посла неке своје истакнуте бољаре са наређењем да сина његовог Ерминигелда убију у тамници. Ови одоше и секиром одсекоше чесну главу страдалчеву. И чујаху се преслатки гласови светих анђела који певаху над светим телом његовим, и виђаху се свеће које гораху ноћу. Видећи то, верни се радоваху и благодараху Бога који таквим чудесима прославља верног слугу Свог после страдалничке кончине његове; а зловерни се стиђаху запрепашћени. Чедоубица пак отац, раскајавши се због убиства невиног сина, разболе се од туге, и хтеде се одрећи аријанства и примити православље, али се бојаше аријанаца; и тако се не удостоји да буде увршћен у православне. А када му се приближи крај он с поштовањем позва к себи блаженог епископа Леандра, – кога раније не вољаше и гоњаше, – и моли га да његовог млађег сина Рехадера, кога постави за наследника царског престола, упути својим богонадахнутим учењем у православље, као некада Ерминигелда. Лувигелд умре, а Рехадер се зацари и одмах прими православну веру, научен светим Леандром епископом, и приведе благоверју сву земљу Готску, која дотле беше заражена Аријевом јереси.“[2] Тело светог Ерминигелда, свог старијег брата, он обасу доличном чашћу као мученика Христова, на коме се зби еванђелска реч: Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди (Јн. 12, 24). Јер страдалник Христов, слично пшеничном зрну, један међу Готима умре за Христа, али плодом његове смрти постаде православни живот свеколиког народа земље Готске: јер сви почеше православно веровати у Христа Бога, једносушног и равночесног Оцу и Светоме Духу, коме слава вавек. Амин.

———————————-
[1] Поред ових постоје још два пара светих који се зову Козма и Дамјан: св. Козма и Дамјан из Рима, који се празнују 1. јула, и св. Козма и Дамјан из Арабије, празнују се 17. октобра.

[2] Азија, друкчије Асија. Назив Асија употребљаван је у старини не у подједнаком смислу. Првобитно је означавао малу, богату водом, баруштинску равницу у Лидији, тј. средину западног дела садашњег Малоазијског полуострва, на источној обали Јегејског Мора. Малоазијско полуострво Римљани су делили на два скоро подједнака дела: североисточни, покрај Црнога Мора, називали су Понт, а југозападни називали су Асија; и један и други део делили су се на покрајине. Са утврђењем хришћанства, свака се покрајина, у црквеном погледу, делила на неколико епархија. Још у Апокалипсису спомињу се седам Асијских цркава (Апок. 1, 4. 11). У току времена назив Азија се стао примењивати на сво садашње Малоазијско полуострво; најзад – на сав уопште део света, који се налази источно од Европе, на истом континенту с њом.