Свети мученик Конон

5. МАРТ

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА

КОНОНА ИСАВРИЈСКОГ (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за март)

 

Исаврија[1], престоница Исавријске покрајине, почетак свете вере у Господа нашег Исуса Христа прими од учитеља народа, светог апостола Павла, који је тамо проповедао и неке привео вери. У време апостолске проповеди беше неки човек, по мену Нестор, који је живео у селу, званом Биданије, удаљеном од града Исаврије осамнаест стадија. Он имађаше жену која се свала Нада; са њом доби сина, овог светог Конона о коме је реч. Када Конон одрасте, родитељи зажелеше да га ожене, и заручише му дивну девојку Ану. Но пре свадбе Конону се јави свети Архистратиг Михаило у облику пресветлог човека, поучи га светој вери, одведе га на реку, крсти га у име Пресвете Тројице, и причестивши га Божанским Тајнама осени га крсним знаком и постаде невидљив. А младић се испуни Духа Светог, и Арханђео Михаило беше с њим невидљиво. Дође и дан свадбе и сви се весељаху. И кад би са невестом уведен у ложницу, Конон узе свећу и метну под суд, па упита своју невесту: Шта је боље, светлост или тама? Она одговори: светлост је боља од таме. Тада свети Конон, отворивши уста своја пуна благодати Божје, поче јој говорити о вери у Христа, истинитог Бога, и о чувању девствености и чистога живота. То је, говораше он светлост незалазна, а дела телесна и незнабожачка безбожна вера, јесу тама. И невеста, имајући срце као добру земљу, подесну за пријем семена речи Божје, сложи се у свему са својим жеником: верова у Христа, и обећа чувати девство своје нетљеним. И живљаху ово двоје светих у неповређеној чистоти девственичкој као брат и сестра, или боље рећи као два анђела Божја, серафимски горећи љубављу к Богу и служећи Господу.

Потом блажени Конон усаветова и родитеље своје да се одрекну идола, и приведе их Христу. И крсти оца и мајку и невесту своју. И они, руковођени и поучавани светим Кононом, вођаху богоугодни живот. А отац његов, блажени Нестор, удостоји се мученичког венца, јер би убијен од идолопоклоника зато што им се противљаше изобличавајући њихову заблуду. После неког времена мати светог Конона, блажена Нада, пресели се к Богу у добром вероисповедању. Затим и блажена девственица Ана, заручена му невеста, оде у вечне дворе небеског женика Христа. И сахрани их свети Конон у један гроб. И живљаше свети Конон сам у Богу, предавши се богомислију. И тело своје умртвљиваше и потчињаваше духу постом и трудовима и свеноћним молитвама. А дато му благо благодати Светога Духа скриваше док не дође време да га покаже. То се догоди тек у старости његовој. А поче на овај начин:

У том крају налазила се у дивљим и непроходним горама једна страшна и мрачна пештера. У њој беше идолиште и демонско обиталиште. И тамо стајаше велики камени идол поганог бога Аполона[2], кога је исавријски крај нарочито поштовао. И Исавријанци имађаху обичај да се сваке године о одвратном празнику Аполоновом скупљају тамо са жртвама, и проводе тај богомрски празник. А једне године пред тај празник, кад се цео град спремао да иде к идолу у оној пештери, свети Конон покренут Духом Светим дође у град. И видевши мноштво народа, једне наоружане на коњима, а друге пешке, као за рат спремљене, он им се громко обрати овим речима: Људи Исавријанци, станите мало, јер имам нешто да вам кажем. Зашто сте се тако ратнички опремили? Еда ли неко зарати на вашу земљу, и зове вас на мегдан? А они одговорише: Не, него идемо к Богу Аполону да му принесемо жртве и празник његов прославимо. Светитељ их упита: А ко је то Аполон? Желео бих да ми кажете. И каква је његова моћ? Они му одговорише: То је наш промислитељ; он нам даје сва добра; он нас крепи у ратовима, као што је крепио и оце наше, који нам и оставише овај обичај празновања. А светитељ их упита, потсмевајући им се: Јесте ли икада чули глас бога свог, или коју реч од њега? Они одговорише: Нисмо, али нам је од отаца наших остао обичај да верујемо у њега. На то им свети Конон рече: Оци ваши, не знајући истинитог Бога, као неразумне животиње беху у заблуди. Да су знали истинитог Бога, они не би толику ревност показивали према глувом и немом и непотребном идолу. Допустите ми, и ја ћу вам показати кога поштујете, и ко је бог ваш. Мастилом ћу га намазати, може ли себе измити? Чекићем ћу га разлупати, може ли се опет вратити у свој првобитни облик? Храну ћу му понудити, да ли ће пружити руку, и узети, и почети јести? Докле ћете бити луди, и то не увиђати? Послушајте ме, јер сам и ја из вашег племена, али сам туђ делима вашим. Оставите се идолопоклонства, и ја ћу вас научити кога Бога да поштујете и да се клањате Ономе који је на небесима. Јер је он невидљиви Бог, но свевидећи Творац неба и земље и мора, и свега што је у њима. Он је Цар моћан и силан, који спасава слуге Своје и погубљује непријатеље Своје који се клањају идолима и жртве приносе демонима. Он не тражи крвне жртве, него жели да Га знају они који Му прилазе без покварености и лукавства, и да верују у Њега, знајући да је Он истинити Бог, Отац једнородног Сина свог, Господа нашег Исуса Христа, који се од Оца не одваја, којим и векове сатвори, чијег је живота и царства заједничар Дух Свети који од Оца исходи. Ова пак три Лица Божанством су један Бог. Он је огањ који спаљује ненавидеће Га идолослужитеље; Он љуби оне који Њега љубе, и прославља оне који Њега прослављају. Јер је неизмерно милосрдан и милостив према свима који у Њега верују и призивају Га истински.

Док је светитељ говорио то и много друго, народ се узруја, и настаде велика гужва. Јер једни полетеше на њ да га убију, а други их спречаваху, не дајући никоме да га дарне и желећи да што више чују од њега. Пошто једва умирише народ, они питаху светитеља: Како нас можеш убедити да постоји Бог већи од нашег бога Аполона, кога ми поштујемо више од свих других богова? Покажи нам неки знак о Богу твом, да бисмо веровали у њега? А свети Конон, видећи да знаке ишту, сву наду положи на Бога, и рече им: Ето, многи су од вас на коњима, а није мало ни младих пешака, кршних и здравих; пођимо дакле сви ка пештери Аполоновој, на место сабора вашег, ви напред а ја као стар за вама. Само да се погодимо: ко први стигне тамо, његов је Бог истинит и велик, и треба веровати у Њега. Ако ви што сте на коњима, и ви млади, кршни и здрави пешаци, претекнете мене стара и слаба телом, и први стигнете до Аполоновог места, онда је ваш бог велики; ако пак ја стар пешке претекнем вас и стигнем тамо пре вас, онда је мој Бог већи од вашег бога, и ви ћете бити дужни да верујете у Бога мог.

Сви похвалише овај предлог и пристадоше на услов светога Конона. И говораху међу собом: Овај старац једва може стићи тамо за четири дана, пошто је пут далек и тежак, преко високих гора и дубоких провалија.

И сви кренуше журно, једни уздајући се у своје коње, други у своје ноге, а свети Конон иђаше за њима хитајући с муком. Затим се помоли Богу, и тог тренутка стаде преда њ свети Архистратиг Михаило, узе га, и за трен ока пренесе на оно место ка коме су хитали. А оне што су јурили на коњима, и пешаке, Арханђео невидљиво помете, те неки залуташе по горама и дубодолинама, падаху са окомитих литица планинских, и разбијаху се и сами и коњи њихови. И тако цео онај дан и сву ноћ не могаху стићи до Аполонове пештере, нити пут распознати куда иду. А сутрадан свети Конон им изиђе у сусрет; и кад га угледаше, они се запрепастише. А он их стаде корити, говорећи: Што се разленисте, те тако споро идете? Мени се досади чекајући вас дуго, па вам ево изађох у сусрет. А они, мртви уморни, испричаше светитељу све што им се догодило, и мољаху га да им буде путовођа до Аполоновог места. И он, идући пред њима, доведе их тамо. И рече им: Ето, ја добих опкладу, претекох вас и први стигох овде. Треба дакле да признате да је Бог мој велик, и да поверујете у Њега. А вашег бога препустите мени, да му одмаздим што вас је досада обмањивао. Они пак викаху: Не, немој окривити нашег бога, нити устајати против њега! Ми смо сами криви што, залутавши с пута, закаснисмо.

И тако не одржаше задату реч, и преварише светитеља. Онда их светитељ упита: Пошто не верујете Богу мом, хоћете ли да верујете богу вашем и испуните оно што вам он буде рекао? Они сви одговорише: Само да чујемо бога нашег шта каже, готови смо да одмах поступимо по речи његовој, јер му чврсто верујемо.

И опет се погодише са светитељем, и дадоше чвршћу реч од прве, да ће веровати речи коју им бог њихов буде изговорио. И светитељ стаде пред пештером оном што беше идолиште Аполоново, и громко довикну идолу: Теби говорим: наређује ти Господ мој Исус Христос, изиђи из идолишта свог и дођи мени овамо! – И одмах бездихани идол постаде као жив, јер задрхта, и паде са свога места, и ваљајући се суљаше се по земљи ка светитељу; и кад се докотрља близу њега, устаде са земље, и стајаше право пред светим Кононом. А сав народ се силно престрави, и стадоше од страха викати, и кукати, и бегати. Светитељ им руком даваше знак, и говораше им да се не боје. И једва их задржа и умири. Па се опет обрати идолу, док су сви врло пажљиво посматрали шта ће бити. И рече светитељ идолу: Кажи нам, бездихани идоле, ко је истинити Бог: ти или Господ мој Исус Христос кога ја проповедам? – И идол одмах с трепетом пружи к небу своје камене руке, и веома громко људским гласом изјави, говорећи: Једини истинити Бог је Христос кога ти проповедаш. – Рекавши то, он паде и разби се.

Када се ово чудо догоди, сав народ стаде громоглаоно викати: Један је истинити Бог! Бог Кононов однесе победу! – и мноштво народа верова у Христа Бога. И пошто поразбијаше идоле, примише свето крштење. А остали, окорели у своме неверју, веома жаљаху због пропасти идола Аполонова. Али, касније се и они постепено убеђиваху, гледајући разна чудеса која чињаше свети Конон.

У истој Исавријској покрајини, само на другој страни, у једном пустом месту беше нека пештера. У њој живљаше опаки демон, који као убојица и разбојник нападаше пролазнике, људе и стоку, и убијаше их. И Исавријанци приношаху многе жртве томе демону, молећи га, да им не чини толике пакости и убиства. Али од тога имађаху само већу штету, а никакву корист. Стога се сабраше људи, и хришћани и нехришћани, те молише светог Конона да иде и отера тог демона из њиховог краја. Хришћани га мољаху с вером, не сумњајући нимало у силу Христову која беше са светим Кононом. Али нехришћани га мољаху, не са вером, него кушајући га, јер сматраху да Канон не може отерати оданде оног опаког демона. Чак се надаху да ће га демон убити.

Светитељ оде тамо, праћен од народа, стаде пред пештером, док народ издалека стајаше са страхом. И именом Христовим запретивши нечистом духу, свети Конон му нареди да на видљив начин изађе из пештере како би га сав народ видео. А демон изнутра викаше молећи светитеља да му не наређује да изађе на видљив начин, да људи не би видели његову одвратну појаву. Али светитељ му строго запрети да себе видљиво покаже. И, док су сви посматрали, он изиђе у облику женском, као нека одвратна баба, сва кљакава телом, дршћући и тресући се. И забранивши демону да никоме никакву пакост не учини, светитељ га посла у пакао. И демон одмах постаде невидљив, а народ викаше: Велики је Бог Кононов! – И тада многи од незнабожаца вероваше. у Христа. Свети Конон поучи народ колико треба о Богу; и вратише се у град сви певајући: свети Конон је почињао песму, а народ је прихватио, славећи Христа, истинитог Бога.

Потом свети Конон живљаше у своме селу Виданији у , родитељском дому, чудотворећи и исцељујући сваку болест код оних који су му прибегавали с вером, и изгонећи демоне, над којима му Бог беше дао власт. Уто се деси да један од највиђенијих грађана исавријских би покраден: лопови му однеше силно злато. Поводом ове крађе многи беху клеветани и мучени, и по тамницама невини држани. Али се украдено злато не могаше пронаћи. Онда к светоме Конону дође онај покрадени грађанин, и сродници оклеветаних и ухапшених, и припадајући к ногама светитељевим, мољаху га да се помоли Богу поводом ове крађе. Светитељ се сажали на оклеветане и невино злостављане, и оде у град. И ставши усред града, подиже руке своје к небу и сатвори усрдну молитву Богу. И мољаше се док му не би откривено од Бога где је метнуто украдено злато. Онда узе са собом многе људе из народа, оде с њима из града далеко у пустињу, и дође до једног камена, показаном му од светог Архистратига Михаила. Под тим каменом беше злато сакривено. Свети Конон га пронађе, и нареди људима што беху дошли с њим да узму злато и носе у град. И видевши то, сав се народ дивљаше веома, и слављаше Бога. А покрадени грађанин, желећи да сазна ко су лопови, упита светитеља о томе, а он му одговори: Узми своје, и буди задовољан, јер се твоје врати теби без штете, а ухапшене ослободи. – И би тако. А глас о овоме чуду разнесе се по целом крају оном, и многи се обраћаху к Богу, и из дана у дан растијаше и множаше се Црква Христова.

Када једном свети Конон испоснички молитвено борављаше у своме дому, угледа читав пук демона који беху дошли против њега. Јер сви демони, који беху изгнани из људи и из идолишта, наоружаше се против светитеља и дођоше да му науде. Видевши их, светитељ их све веза именом Исусовим, тако да се нису могли маћи. И мољаху демони светитеља, да им не наређује да иду у бездан, него да им заповеди да раде што он жели. Забранивши им да никакво зло не чине људима, светитељ их посла на разне послове: једне да копају по баштама, чупају непотребну траву, трње и чкаљ; друге, да ору њиве и сеју; треће, да чувају берићет; четврте, да пасу стада стоке, и бране од звериња; пете, да секу дрва, доносе воду и врше све домаће послове. Тако их све запосли као заробљенике. И служаху демони робовски и заробљенички светом Конону док му беше воља, ревносно извршавајући сваки посао каји им је одређивао. Јер они беху везани нераскидивим узама силе Божје, а поробљени и потчињени под ноге Божјем угоднику.

Једне ноћи на кућу светитељеву нападоше разбојници, очекујући да код њега нађу неко богатство, пошто беше чувен у целом том крају. Везаше га и стадоше мучити да прокаже своје злато. Но чим га стадоше мучити, слегоше се, по Божјем наређењу, демони што служаху светитељу, дохватише разбојнике, тукоше их без милости, па и ватру у пећи наложише, те им тела огњем жегоше, а светитеља одвезаше. Но светитељ им забрани, и они оставише разбојнике једва живе. И помоли се светиггељ за разбојнике Богу, те они дођоше к себи. И пошто их блажени поучи да више не чине разбојништва, отпусти их с миром.

Но не само из руку разбојника демони избавише светитеља, по наређењу Божјем, него и углед имена његова чуваху, пошто је Бог тако хтео. Јер када би се ко од Исавријанаца незнабожаца дрзнуо да наружи име Кононово, одмах је бивао бијен од демона на невидљив начин. И беше име Кононово свима чесно и страшно. Тако, два идолопоклоника, када негде би споменуто Кононово име, стадоше ружно говорити о њему, и одмах их демони нападоше, и бијући их вуцијаху их путем за косу, и довукавши их до светитеља, бацише их пред ноге његове. И растијаше страх код свих незнабожаца тако, да нису смели ни помислити зло о светом Конону.

Једнога човека, који је крао род на њиви Кононовој, ухватише ови невидљиви стражари, и бијући га одведоше га светитељу заједно са његовим магарцем, на коме беше врећа пуна украденог рода. Светитељ га посаветова да не краде, и пусти да иде дома.

Нека сирота удовица, носећи на рукама своје мало јединче, за време жетве ишла је по њивама и за жетеоцима сабирала класје. Тако једном положи дете на земљу, и прилично се удаљи од њега сабирајући класје. Утом наиђе из шуме вук, зграби дете и однесе га у пустињу. Трчаше за њим, али га немогаху стићи и отети му дете из чељусти. Тада жена та отрча к чудотворцу светом Конону, пошто његова кућа беше близу; и плачући припаде к ногама његовим и исприча му своју муку. Он одмах нареди невидљивим слугама, и они полетеше, и за трен ока ухватише вука са дететом у чељустима, и донесоше пред светитеља. Светитељ даде матери дете живо и здраво, а вука одасла на његова места.

Потом други демони, који не беху везани, стадоше у том крају нападати људе разним болестима, нарочито богињама. Видевши ово њихово непријатељство, светитељ се помоли Богу, и одмах му Бог даде власт над њима. Онда их светитељ похвата све, и једне прогна из оних крајева у пуста места, друге посла у бездан, а треће веза, па их у тридесет глинених судова стрпа, оловом зали, силом крсном запечати, и закопа у земљу под темељ своје куће.

У то време настаде гоњење на хришћане, и у Исаврију стиже са царском наредбом неки војвода Магдон. Он најпре светог Онисија ухвати у селу Усорову, и мукама умори. Затим ухвати и светог Конона, и стављаше га на многе и жестоке муке, приморавајући га да принесе жртву идолима. А кад Исавријанци чуше да војвода мучи светог Конона, сабраше се много наоружаних људи, и појурише ка селу Усорову са намером да убију војводу. Сазнавши за то, војвода уседе на коња, и са својим слугама побеже из оних крајева. Исавријанци се дадоше у потеру за њим, али га не стигоше. Светог пак мученика Конона нађоше везана, и по целом телу изранављена и окрвављена. Одрешивши та, они плакаху над њим. И отирући крв његову, мазаху тела своја, желећи да се крвљу његовом освете, и с љубављу целиваху ране његове за Христа добијене. А свети мученик туговаше и жаљаше веома што му не дадоше да до краја пострада, јер жељаше да умре у мукама за Христа свог. Затим га одведоше његовом родитељском дому у селу Виданији, и стараху се око исцељења његових рана.

Две године после тога престави се свети Конон Богу. И сабра се сва Исавријска покрајина, и сатвори велики плач над њим. И погребоше га заједно са блаженим родитељима његовим и са светом невестом његовом.

По престављењу и погребењу светог Конона зажелеше Исавријанци да родитељски дом мучеников претворе у цркву. Проширујући дом, они стадоше копати темељ, и обретоше у земљи оних гореспоменутих тридесет глинених судова, у које свети Конон затвори демоне. Не знајући дакле шта је у тим судовима, они се обрадоваше мислећи да је у њима сакривено злато или сребро, и брзо један разбише. И одмах изиђоше из њега демони у облику врло мрачног и смрдљивог дима и, помрачивши ваздух, сатворише страшан вихор. Људи се од тога препадоше, и једни од страха попадаше, а други побегоше. Демони пак, летећи по ваздуху, силну грају прављаху, и један другог по имену дозиваху. И велики страх завлада оним селом, те се нико по заласку сунчевом не смејаше обрести ван своје куће, јер се многа демонска страшилишта ноћу јављаху и плашаху људе и стоку. Ово пак би за неко време допуштено од Бога као казна лакомим људима што се дрзнуше разбити један суд, мислећи да је у оним судовима благо. Потом, молитвама светог Конона бише прогнана та демонска привиђења и страшилишта. А осталих двадесет и девет судова, са демонима у себи, осташе и до данас у земљи под темељом цркве светог Конона, чије свете молитве нека и нас свагда чувају неповређене од демона, да бисмо славили Оца и Сина и Светога Духа, једнога у Тројици Бога, вавек, амин.

Овај дивни светитељ поживе и пострада у другом столећу.

—————————————————————–
[1] Исаврија – у планинском крају Мале Азије, граничила се на истоку Ликаонијом, на северу Фригијом, на западу Писидијом и на југу Киликијом.

[2] Аполон, у старих Грка и Римљана, бог светлости, нарочито сунчане, бог просвете, поезије, музике, и још – бог прорицања, исцелитељ болести, чувар грађанског поретка.