Свети мученик Назарије и остали с њим

14. ОКТОБАР

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА

НАЗАРИЈА, ГЕРВАСИЈА, ПРОТАСИЈА и КЕЛСИЈА (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за октобар)

 

Свети Назарије родио се у Риму од оца Јеврејина и мајке хришћанке. Мајка му Перпетуа беше крштена самим апостолом Петром. Када одрасте у дечака, Назарије дуго размишљаше чије ће се вере држати, очеве или материне. Најзад он донесе одлуку да подражава своју свету матер, чија молитва много поможе његовом просвећењу; и он би крштен епископом Лином.[1]

Када Назарије достиже зрео узраст, он се показа савршен у врлинама: свесрдно служећи Господу, он вођаше бригу не само о своме спасењу него и о спасењу других, јер многе невернике обраћаше ка Христу. Но узевши од својих родитеља део имања који му припадаше, да би сиромасима чинио добра, он отпутова из Рима и дође у Медиолан. Тамо он мудро раздаде све што је имао: чинећи милостињу убогима и служећи сужњима који за Христа страдаху. Јер тада, у време царовања незнабожног Нерона,[2] би велико гоњење хришћана, и многи који исповедаху Христа беху држани у оковима и мучени: служећи њима, свети Назарије их утврђиваше у вери и укрепљаваше на мученички подвиг. У то време бише од стране обласног управитеља Анулина ухваћени и у тамницу бачени и свети мученици Гервасије и Протасије. Свети Назарије често долажаше к њима, и тешаше их својим богомудрим разговором. Он их веома заволе, јер виде да су они испуњени Божанске љубави и пламено желе да душе своје положе за Господа, који је душу Своју положио за нас на крсту. Назарије осећаше толику љубав према њима, да није хтео да се растане са њима него је жудио да заједно са њима страда и умре. Управитељ пак области сазнаде да Назарије посећује сужње по тамницама, доноси им што им треба и учвршћује их у хришћанској вери. Због тога он нареди да Назарија ухвате и доведу преда њ на суд. И упита управитељ Назарија, ко је и одакле је. И дознавши да је по рођењу Римљанин a no вери хришћанин, Анулин га стаде саветовати да се не одриче праотачких богова, које Римљани из давнина почитују жртвама и поклоњењем. Но светитељ не само не хте слушати његов савет него му ове насупрот говораше, кудећи лажне богове њихове и исповедајући Јединог Истинитог Бога, Исуса Христа.

Тада управитељ нареди да Назарија бију по устима. Али светитељ не престајаше неустрашиво говорити и изобличавати безбожје њихово. To још више разгневи управитеља и он нареди да мученика бију моткама, па га затим с бешчешћем протера из града. Протеран, блажени Назарије се радоваше што се удостоји добити ране за Христа, и као прогнан правде ради он се опомињаше Христових речи: Благо вама када вас узасрамоте, и успрогоне, и рекну на вас свакојаке рђаве речи лажући, мене ради (Мт. 5, 11). Једино туговаше он због тога што се одвоји од својих милих пријатеља, Гервасија и Протасија, са којима је желео да заједно и умре. Ову жељу Господ му касније испуни, а у ово време њему је ваљало још у другој земљи послужити спасењу људи и одвратити многе од заблуде. Наредне пак ноћи њему се у виђењу јави блажена мати његова, наређујући му да иде у Галију и тамо се труди у проповедању Еванђеља Христова.

Уставши, Назарије по наређењу своје матере отиде у Галију, и проповедајући Христа просвећиваше тамо светлошћу вере људе који сеђаху у тами и сенци смрти (ср. Мт. 4, 16). А када свети Назарије беше у граду, званом Мелија[3] он узе од неке високородне и верујуће жене трогодишње дете, по имену Келсије, крсти га и васпита у побожности. Дете растијаше по годинама и разумом, испуњујући се Божјом благодаћу. А када порасте, Келсије праћаше свога учитеља, светог Назарија, учећи се од њега вишњој мулрости и слажући у срцу своме његове богонадахнуте речи и родитељске поуке. Дечак Келсије беше толико мудар у Христу, да се изједначи са својим учитељем, и подједнако с њим служаше спасењу људи; проповедајући Христа, он подједнако с Назаријем трпљаше гоњења и муке, а касније удостоји се и подједнаког с њим венца мученичког.

Диновије, управитељ те земље, дознавши да Назарије шири хришћанство по многим градовима, одмах посла те ухватише Назарија заједно са Келсијем, и пошто их обојицу избише баци их у тамницу, с намером да их сутрадан стави на сваковрсне муке. А када свану, жена управитеља Диновија видевши где Келсија, дивног дечака воде на мучење, сажали се на њега и, павши пред мужем својим, усрдно га моли да се смилује на дечака и пусти заједно са учитељем његовим Назаријем; и све дотле неодступно мољаше управитеља док га не умоли, те он обојицу пусти слободне. Пуштајући их, управитељ им рече: Заузимање моје жене ослобађа вас од сваког мучења.

Међутим свети мученици туговаху што не стигоше до жељеног венца мученичког и што не завршише земаљско течење, да би се опростили тела и са Христом живели (ср. Флб. 1, 23). Отишавши одатле они стигоше у град Тимир,[4] и тамо, по обичају своме, проповедајући Еванђеље придобише многе душе за Христа. Али ђаво, не подносећи то, подстаче идолопоклонике на гњев, и они устадоше на светог Назарија и Келсија, ухватише их и послаше свом незнабожном цару Нерону. А светитељи, ставши пред царем, јасно исповедише Христа Бога. Због тога Назарије би бачен на земљу и ногама гажен, и Келсије би моткама бијен. А када свете исповеднике примораваху да боговима принесу жртве, они речју својом пообараше идоле на земљу; и због тога их бацише зверовима да их поједу, али их се зверови не дотакоше. Затим свети мученици бише бачени у море, али они иђаху по води као по равноме пољу. Видевши то, слуге цареве повероваше у Христа; свети Назарије их крсти; они оставише царски двор, и уклонивши се од светске вреве они стадоше служити Христу.

Свети Назарије са својим учеником, светим Келсијем, поново пође у Медиолан и затече још живе свете мученике Гервасија и Протасија, који у тамници тамноваху. А када он стаде проповедати Еванђеље у Медиолану, то он би од управитеља Анулина поново изведен на суд. Анулин га упита, где је био за ово време. И дознавпга да је био у рукама самога Нерона, Анулин се зачуди на који се начин он ослободи жив и здрав из руку његових, јер је знао да је Нерон – цар љут и бездушан, и да он немилосрдно убија не само криве него и невине. Управитељ примораваше Назарија да приступи и поклони се боговима њиховим. Али он не само не хте то учинити него их и руглу изврже. Управитељ нареди да га по устима бију; и пошто много бише светог Назарија и ученика његовог Келсија, бацише их у тамницу код светог Гервасија и Протасија. Назарије се веома радоваше што се удостоји да се поново види са милим пријатељима својим и да заједно са њима трпи окове за Христа у једној тамници.

У то време управитељ Анулин извести писмом цара Нерона о Назарију. А цар, чувши да је Назарије жив, силно се разгњеви на оне слуге којима је било заповеђено да га потопе у мору. И дуго их тражаше да их погуби, сматрајући да су они пустили Назарија, али их не пронађе, јер они већ беху побегли од света и добровољно посветили себе светом служењу. Цар онда написа управитељу Анулину да Назарија сместа погуби. Анулин, примивши царево писмо, изведе из тамнице светог Назарија са учеником његовим, светим Келсијем, и одсече им чесне главе мачем.

Један од верних који живљаше у предграђу, узе тајно свете мошти њихове и унесе их у своју кућу. A y њега беше кћер која узета лежаше на постељи. Када мошти светих мученика бише унесене у кућу, болесница тог часа устаде са постеље здрава, као да никада ни боловала није. Томе се веома обрадова домаћин куће са свима домашњима својим, и чесно погребе тела светих мученика у своме врту.

Ускоро по посечењу светих мученика Назарија и Келсија стиже у град војсковођа Астазије, који је ишао у рат против Морава.[5] Овога наговорише идолски жреци да побије преостале у тамници свете мученике Гервасија и Протасија. Тада Гервасије бијен оловним прућем, сконча; а Протасије оконча подвиг мучеништва на тај начин што му глава би одсечена мачем. Хришћанин Филип са својим сином узе тела светих мученика и погребе их у дому своме.

Мошти све четворице светих мученика: Назарија и Келсија, Гервасија и Протасија, остадоше тако сакривене у земљи, и нико није знао о томе све до времена светог Амвросија, епископа Медиоланског. Мошти Гервасија и Протасија он обрете, по откривењу Божјем, у време царовања Теодосија Великог, а мошти Назарија и Келсија – за царовања Аркадија и Хонорија.[6]

О обретењу моштију Назарија и Келсија презвитер Павлин у Житију светог Амвросија пише овако: Мошти светог мученика Назарија, нађене ван града у врату, донесе Амвросије уцркву светих Апостола. Ми видесмо у гробу, у коме лежаху мошти мученика, крв као да је сада истекла, главу са косом и брадом тако нетакнуто сачуване као да су малочас спуштене у гроб, а лице тако светло као да је овог тренутка умивено. И какво је чудо у томе, када је сам Господ раније обећао у Еванђељу: дани длака с главе ваше неће погинути (Лк. 21, 18). Ми у то време осетисмо такав миомир, који превазилази све мирисе. Подигавши мошти мученика и метнувши на кола, ми се одмах са светим Амвросијем дадосмо на трагање за моштима светог мученика Келсија, који је такође ту био сахрањен. Од сопственика тога врта ми сазнадосмо, да им је од предака завештано да не напуштају то место, јер су велика блага у њему сакривена. И стварно, тамо су се налазила таква блага, која ни мољац ни рђане квари, ни лупежи поткопавају ни краду.

Тако говори презвитер Павлин о моштима Назарија и Келсија. О моштима пак Гервасија и Протасија постоји овакво писаније светог Амвросија:

„Амвросије, слуга Христов, браћи по целој Италији жели вечно спасење у Господу. Божанско Писмо назива дужником онога који, добивши што забадава од Господа, не даје то другама; јер он као да нешто краде од Цркве када утаји оно што може бити од користи другима. Зато Давид рече: Правду твоју не сакрих у срцу свом, истину твоју и спасење твоје казах; не утајих милост твоју и истину“ твоју од сабора великог (Пс. 39, 11-12). И као желећи награду за то дело, додаде: А ти, Господе, не удаљи милости твоје од мене (Пс. 39, 12). Он као да вели: као што ја учиних другима да нађу милост, тако и ти не удаљи милост твоју од мене. – Но зашто правимо овај увод? Објавићу вама који верујете и побожно умујете у Господу, и позваћу вас на весеље поводом обретења светих моштију.

„У прошлу Свету Четрдесетницу, по милости Божјој, ја бејах међу онима што се посте и моле. Једном ноћу када стајах на молитви мене ухвати такав танан сан, да нити сам спавао нити што осећао. И видех два младића у белим хаљинама, подигнутих руку увис они се мољаху; захваћен дремежом, ја не могох говорити с њима. А када се освестих, они постадоше невидљиви. И ја молих благог Господа да то одагна од мене ако је то демонска прелест; а ако је посреди нека истина, онда да ми је јасније покаже. – Да би Господ услишио ову молитву моју, ја појачах свој пост, и друге ноћи у петле видех исто што и први пут: видех она иста два младића где се моле са мном. Треће пак ноћи, када моје тело изнемогло од поста не могаше да заспи, опет ми се јавише они младићи, али тада ја нисам спавао него сам се свему томе чудио. Са њима беше и трећи благолик муж, сличан светом апостолу Павлу какав се на иконама виђа. Он једини говораше са мном, а они ћутаху. И он говораше овако: To су они који, послушавши речи моје, презреше свет и богатство, и следоваху Господу нашем Исусу Христу, не желећи ништа земаљско или телесно; провевши овде у Медиолану десет година у служењу Богу, они се удостојише постати мученици Христови; тела њихова ти ћеш наћи где леже у сандуку у земљи на том месту где ти стојиш и молиш се. Извади их из земље и сагради цркву у њихово име. – Ја га онда упитах за њихова имена, а ан ми одговори: Крај њихових глава наћи ћеш књижицу, у којој је написано о њиховом рођењу и кончини.

„После тога ја сазвах братију и епископе и испричах им шта сам видео, и сам почех први копати, а епископи ми помагаху. И као што свети Павле каза, ми нађосмо сандук, у коме угледасмо тела светих као да су овог часа погребена, и која дивно мирисаху. Крај њихових пак глава нађосмо књижицу, у којој беше све по реду овако написано: Ја, слуга Божји Филип, узех тела ових светитеља у свој дом и погребох. Мати њихова беше Валерија, а отац Виталије; они родише ова два сина као близанце, и једнога назваше Протасије а другога Гервасије. Виталије беше војник и живљаше у Медиолану, тајно служећи Богу са својом супругом. Када он са судијом Павлином оде у град Равену, тамо се сазнаде да је он хришћанин. Мучен, он се не одрече Христа; бачен у дубоку јаму, и одозго бијен камењем, он жив погребен сконча. Супруга његова, сазнавши за смрт свога мужа, оде по тело његово, желећи да га погребе у дому свом, на утеху свога удовишта. Но грађани Равенски, који беху хришћани, не дадоше јој да носи тело свога мужа, јер се сами радоваху таквоме благу и сматраху га за свога заступника. He добивши што је желела Валерија, враћајући се у Медиолан, пролажаше кроз једно село у коме су незнабошци житељи празно вали овој богомрски празник и приносили жртве свом поганом богу Силвану.[7] Идолопоклоници, по обичају своме, угошћавајући странце путнике идоложртвеним месом, позваше и Валерију, која је шпла својим путем, да се прихвати тога меса. Но ана се згади на такву нечистоту, и не желећи да окуси од демонске жртве она изјави да је хришћанка. Незнабошци се разгњевише, па је немилице штаповима тукоше, тако да је њени сапутници једва живу одведоше у Медиолан. Дошавши својој кући и поучивши истинитој вери своје синове Гервасија и Протасија, Валерија у трећи дан предаде душу своју у руке Божије. Када после својих родитеља, који се удостојише мученичких венаца, Гервасије и Протасије остадоше сиротани, они продадоше кућу и сва имања своја, па све раздадоше убогима, и робовима дадоше слободу, а сами се затворише у једној кућици, и ту проведоше десет година у усрдној молитви, посту и читању божанствених књига. Једанаесте пак године њих управитељ Анулин затвори у тамницу, и они почеше страдати за Христа. А када војсковођа Астазије иђаше из Медиолана у рат против Морава, идолски жреци, зашавши напред, сретоше га на путу и рекоше: Ако хоћеш да се вратиш цару са победом, онда приморај Гервасија и Протасија да боговима принесу жртву, јер се богови разгневише зато што их та два човека презиру, и већ нам богови не желе давати одговоре на наша питања.

„Чувши то, Астазије изведе свете мученике из тамнице, постави пред собом и рече им: Наређујем вам да не вређате богове наше него им са страхопоштовањем принесите жртве, да би наш пут био срећан. – Гервасије рече: Победе над непријатељима треба да иштеш од самог Свемогућег Бога, а не од идола који не виде, не чују, не говоре и не дишу. – Тада Астазије нареди да Гервасија бију оловним прућем све док не умре. И свети Гервасије тако бијен издахну. Астазије, наредивши да Гервасијево тело изнесу, рече Протасију: Бедниче! поштеди живот свој, и немој бити луд као брат твој. – Протасије одговори: He знам ко је од нас двојице бедан: да ли ја који се не бојим тебе, или ти који се бојиш мене. – Астазије викну: Како! ја се бојим тебе, бедниче? – Светитељ одговори: Ти се бојиш да те не увредим, ако не принесем идолима жртву; јер када се не би бојао, ти ме не би приморавао на жртвоприношење. Аја се тебе не бојим и претње твоје презирем; идоле твоје сматрам за ђубре, а само се клањам Јединоме Богу који царује на небу.

„Тада Астазије нареди да Протасија моткама бију. И дуго бише светог мученика; а када га са земље подигоше, Астазије рече: Несрећниче! зашто си тако горд и непокоран? Зар хоћеш да погинеш као и твој брат? – Протасије одговори: Ја се не љутим на тебе, Астасије, јер видим слепило твојих очију: неверје твоје не да ти да видиш оно што је Божје. Господ мој није грдио Своје распињатеље него се молио за њих, рекавши да они и не знају шта раде. И ти не знаш шта радиш, зато те ја и жалим. Ипак, продужи што си почео, да бих ја сада са милим братом мојим могао угледати Спаситеља мога.

„Тада Астазије нареди да Протасија посеку мачем. И када се то зби, ја слуга Христов Филип, заједно са сином својим, узех тајно ноћу тела њихова у своју кућу, о чему зна само Бог, и погребох их у овом мермерном гробу. Верујем да ћу молитвама њиховим и ја добити милост од Господа нашег Исуса Христа, који са Оцем и Светим Духом живи и царује вавек“.

To нам казује свети Амвросије и пронађена књижица Филипова. Када пак те свете мошти бише изнесене из земље, многа се исцељења даваху болеснима, ђаволи се из људи изгоњаху, слепи прогледаху. Исти свети Амвросије спомиње да у њиховом граду бејаше један свима познати слепац, по имену Севир: он се само дотаче краја од хаљина што беху на моштима светих, и одмах прогледа.[8] – Молитвама светих Твојих, Господе, просвети очи душа наших „да бисмо ходили у светлости Лица Твога и о имену Твоме радовали се вавек. Амин.

—————————————
[1] Свети Лин, први епископ Римски; припада Седамдесеторици апостола. Спомен његов 5. новембра и 4. јануара.

[2] Нерон – римски цар од 54. до 68. године после Христа; један од најсвирепијих, најуображенијих и најразвратнијих римских царева. Он подигао прво гоњење хришћана у Риму; у његово време пострадаше и свети апостоли Петар и Павле.

[3] Мелија или Кимела – град у Галији, Француској, близу данашње Нице, на југу Француске.

[4] Тимир или Трир – многољудни, напредни град у северној Галији.

[5] Морави, Моравијани – Словенско племе, у границама данашње Чехословачке.

[6] Аркадије – син и наследник Теолосија Великог, управљао источном половином царевине (395-408. године); Хонорије такође син и наследник Теодосија Вел. управљао западном половином царства (395-422. год.)

[7] Силван је код Римљана сматран за бога шума, поља и стада.

[8] Обретење моштију светих мученика било је у јуну 395. или 396.