Свети мученик Неофит

21. ЈАНУАР

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА

НЕОФИТА (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јануар)

 

У Никеји, граду Витиније[1], живљаше човек, по имену Теодор са својом супругом Флорентијом. Они беху хришћани, који се Бога боје и заповести Његове побожно држе. Они добише сина, коме наденуше име Неофит. Пошто га просветише светим крштењем, они га васпитаваху хришћански. А када поодрасте телом и разумом, и беше му скоро десет година, и он се стаде учити књизи, усели се у њега благодат Божја, која из уста деце чини себи хвалу. Јер Дух Свети дише где хоће. И дете постаде чудотворац.

Неофит је имао обичај да, када су их из школе пуштали кућама, води својој кући своје сиромашне школске другове, и тамо им раздели свој ручак. А сам би остајао гладан. И док су његови другови јели, он би одлазио к источним вратима, прстом би нацртао крст на њима, и ту би се молио и клањао Христу Богу који је ради нас био распет на крсту. А пошто би се његови сиромашни школски другови најели, долазили су к њему и затицали га где се моли крај источних врата. А ту у зиду беше један камен, у који блажени Неофит ударајући руком извоћаше воду као из извора, да пију његови школски другови. И они пијаху. А свето дете чињаше ово сваки дан, хранећи своје вршњаке својим ручком, и појећи их водом, на чудесан начин из камена извођеном. И забрањиваше својим друговима да никоме не причају о томе. И они заиста никоме не говораху о томе. И читаву годину дана нико не знађаше за то његово чудотворство, ни родитељи његови, само она сиромашна деца. A y току друге године, мајци његовој Флорентији, која беше веома богољубива, би од Бога сткривено у сну, да син њихов изводи воду из камена као Мојсије. И поји жедну децу. Она пак уставши, мољаше се Богу да јој на очигледнији начин покаже то о сину њеном. И гле с небеских висина долете бео голуб блистајући неисказаном светлошћу, стаде на Неофитову постељу, и проговори му човечјим гласом: Послан сам од Спаситеља да постељу твоју сачувам непорочном. Чувши то, мајка паде мртва од великог страха.

Одмах се по целом граду Никеји пронесе глас да је Флорентија, жена Теодорова, умрла напрасно. И слеже се у њихову кућу много света, људи и жена, суседа и познаника, и чуђаху се шта јој се то десило те је напрасно умрла. А муж њен Теодор беше у то време на њиви. Одмах послаше по њега и известише га да му је супруга напрасно умрла. Он од жалости раздра одело на себи, и похита дому свом ридајући. На капији га срете Неофит, и рече: Зашто тугујеш, оче? Мајка моја није умрла, већ чврсто заспала. – И ушавши са оцем, узе мајку за руку, говорећи: Устани, мајко моја, слатко си заспала. – А она, уставши као од сна, загрли чедо своје, и с љубављу га љубљаше. Када то видеше присутни људи, прославише Бога. А Флорентија исприча мужу своме све по реду, и оно што виде у сну, и оно што виде на јави. И тада се дознаде и за оно чудо, да је Неофит из камена воду изводио. И сви беху веома задивљени. А многи од присутних јелина дивљаху се чудотворној благодати Божјој у чистом и непорочном детету Неофиту, и вероваше у Господа нашег Исуса Христа.

А голуб онај стално се појављиваше крај постеље светога детета, и говораше човечјим језиком. Једном рече Неофиту: Неофите, напусти дом свој, и хајде за мном! – И божанствено дете устаде, загрли своје родитеље, и оде за голубом. И голуб га одведе у гору Олимпијску[2], и у једној урвини улете у пећину. Ушавши за голубом у пећину, свето дете нађе у њој великог лава, и рече му: Иди ти одавде, и нађи себи другу пећину, а мени Гоопод нареди да овде живим. – Чувши то, лав му језиком полиза прах са ногу, и оде. И живљаше свети у тој лавовској пећини, храњен Анђелом. А после годину дана Бог му нареди да опет иде у град Никеју код својих родитеља, који беху на самрти. Он оде, даде им последњи целив, и одасла их Богу. Имање пак што беше остало иза њих, раздаде сиромасима, па се поново врати у гору Олимпијску у своје обиталиште, и би тамо док не напуни петнаест година од рођења, непрестано као анђео славећи Бога, а храну добијаше из руку анђелских.

У то време цароваху на Истоку и Западу Диоклецијан и Максимијан[3] мучитељи. A y Витинији намесник беше Декије и са њим Уap. И настаде гоњење на Цркву Христову по целој васељени од безбожних идолопоклоника. А кад Декије дође у Никеју, биров објави да се сви грађани Никеје и околине саберу ради приношења жртава боговима. И би одређен дан за то погано славље. Тих дана беху и цареви у Витинијској покрајини, па дођоше и у Никеју. И када настаде демонски празник, и народ сав приношаше жртве идолима, тада Анђели Божји узеше светог Неофита са Олимпијске горе и поставише насред трга никејског. Лице је његово блистало, као некада Мојсијево. И светитељ повика громко: Обретох се међу онима који ме не траже, и показах се онима који не питају за ме, да изобличим заблуду и обману безбожне вере. – А народ, и са њим и намесник Декије, зачудише се када угледаше светла младића где се изненада појави, и стаде усред њих, и громко проговори. И они се питаху: Ко је, и откуда је? И грађани одмах распознаше да је то Неофит, син Теодора и Флорентије. Намесник Декије нареди Неофиту да заједно с њима принесе жртве њиховим боговима.А светитељ, отворивши јуначка уста своја, стаде му говорити: Безакониче и крвопијо, шта радиш, гурајући толике душе људске у погибао? He знаш ли да ћеш за све ове, које приводиш те приносе демонске жртве, бити страшно истјазаван, и мучити се вечито у гејни огњеној?

Ово излобличење разјари намесника Декија, и он нареди да светог младића свуку, за руке обесе о дрво, и што јаче бију воловским жилама, па онда скину, и гурну у оцат помешан са сољу. А светитељ то мушки трпљаше, и громко говораше присутном народу: Људи, ослепљени безбожјем и опседнути незнањем, покајте се и избавите од те таме, и приступите Истинитој Светлости – Христу Богу, и просветите се светим крштењем, да би сте добили вечни живот. – А намесник, слушајући такве речи светога младића, још се више разјари, и нареди да га опет обесе о дрво и железом му стружу груди. Мучен тако, свети Неофит не говораше ништа до ово: Сине Божји, помилуј ме!

Тада светом Неофиту приступи један од саветника намесникових и рече: Што лудујеш, Неофите, те се противиш царској наредби? Обећај да ћеш принети жртве боговима, и одмах ћеш бити ослобођен тих страшних мука? – Светитељ му одговори: Ја Богу небескоме приносим жртву хвале, а мртвим идолима и у њима живећим демонима нећу се поклонити. – И нареди намесник да му на смену све јаче и јаче стружу тело. И слуге немилосрдно стругаху тело, смењујући се, и виђаху се кости голе. А светитељ, крепљен Богом у тим мукама, певаше: Ако пођем посред сени смрти, нећу се бојати зла, јер си ти са мном. Господе! (Пс. 22, 1). – Видевши да ништа не помаже, намесник нареди те престадоше да га муче и скидоше га с дрвета. И тешаше га намесник, говорећи: Видећи младост твоју, и штедећи здравље твоје, ја те више мучити нећу. Саветујем ти да се поклониш боговима нашим, и одмах ће ти цареви послати најмудрије лекаре, који ће те брзо излечити од тих рана. – Мученик одговори: Ја имам лекара – Господа мог Исуса Христа, за кога трпим, и на кога се надам. – И нареди намесник да га окована затворе у тамницу.

Сутрадан отиде намесник у царски дворац, и обавести цареве о Неофиту. И рече им: Јуче сам једног младића хришћанина оковао, и ставио на муке, јер неће да се поклони боговима. А он и не хаје за муке, већ непрестано призива Христа свога. – Цареви наредише да се младић жив спали. И не само он, него и сви који исповедају Христа. И оде из дворца намесник Декије, a c њим и старешина Уap. И дошавши на место, звано Херкулово Вежбалиште[4], иставише царске ликове, па нареди Декије да му из тамнице доведу младог Неофита. Када га доведоше, рече намесник светитељу: Неофите, приступи и принеси жртву богу Херкулу, и бићеш драг свима боговима, и мио царевима и нама. – А светитељ одговори: Ја се молим Богу моме Исусу Христу, да Њему постанем драг и мио. – Нареди мучитељ да се силно ужеже пећ, да би сажегао светог Неофита. И вргоше светитеља у пећ, па затворише врата од пећи на три дана и три ноћи, да ни од костију мученикових не би остало трага. А свети мученик Неофит, усред огња хлађен божанском росом као у неком одморишту весело певаше: Господ је пастир мој, и ништа ми неће недостајати. На зеленој паши пасе ме; тамо ме настани (Пс. 22, 1-2). И остаде потпуно читав, као и Три Младића некада у вавилонској пећи.

После три дана дођоше мучитељеве слуге да отворе пећ и избаце пепео, јер су сматрали да је мученик потпуно сагорео и пећ се угасила. А када отворише врата, неочекивано сукну из пећи велики пламен, и опали многе идолопоклонике који се беху слегли тамо, те једва ко остаде читав. А светитељ громко повика: Благословен си, Господе Боже мој, који ме чуваш читава и неповређена у мукама, и избављаш од лукавства мучитељева, и који си ми огањ у росу претворио, и пламеном опалио оне који заслужују неугасиви огањ. Молим те, дакле, Господару, немој посрамити слугу свога никако, док помоћу Твојом не завршим подвиг свој. – И изиђе светитељ из пећи читав, нимало неповређен од огња. И ухватише га слуге који остадоше неопаљени од огња, и одведоше га намеснику. А он, и идолопоклоници који беху с њим, дивљаху се таквоме чуду, и приписиваху га бедници враџбинама, ма да сами беху у власти демонских враџбина. Јер их злоба беше ослепила, те не могаху познати силу Христову.

После тога паде одлука да светитеља баце зверовима. И спремише гледалиште, у средини побише колац, и нага светитеља привезаше за њега. Тада пустише медведа на њега. Медвед јурну на светитеља, али, кад му се приближи, стаде, погледа га, и тог часа се поврати на своје место. Томе се зачуди намесник и сви који беху дошли у гледалиште. Онда пустише медведицу веома опаку, коју су само два пута годишње пуштали у гледалиште, јер беше врло зла, и многе беше растргла. Она притрча, паде крај светитељевих ногу, указујући поштовање Божјем угоднику, па се врати на своје место. Док се то у гледалишту одигравало, дођоше к намеснику неки пастири и јавише му да су довели једног огромног и свирепог лава, кога су пре пет дана били ухватили у пустињи, и за све то време нису му дали ништа да једе. Намесник се обрадова томе, и нареди да лава уведу у гледалиште, где свети мученик стајаше привезан наг за колац. Уведоше лава, коме се сви зачудише, јер беше огроман и врло бесан. И кад га пустише на светитеља, он полете, али дошавши до њега, погледа га и стаде, па саже главу, и лијући силне сузе, лизаше ноге светитељу. А то беше онај лав што га свети Неофит затече у пећини на Олимпијској гори, и одасла на друго место, а сам се усели у његову пећину. Светитељ га познаде, и нареди му да се врати у своје прво обиталиште на Олимпу, које беше њему уступио. И запрети му да никада људе не напада. Лав се поклони мученику, и пође из гледалишта ричући страшно, сломи врата од гледалишта, и пројури кроз народ. Сви се препадоше и стадоше бежати, бојећи се опаког лава. Али он никоме ништа не учини, и оде у пустињу на своје првобитно место, као што му светитељ нареди.

А мучитељ, престрављен и ужаснут, не знајући више шта да ради, заповеди да убију мученика. Ту стајаше један зверолик и свиреп варварин са копљем у руци. Он полете на светитеља, зари му копље у груди, и прободе га скроз. И тако свети мученик Неофит, заклан као јагње, предаде душу своју у руке Господа свог, у двадесет први дан месеца јануара[5]. А беше му тада петнаест година и четири месеца од рођења. Сада пак, наследивши бесконачни живот, слави извор живота – Христа Бога, слављеног са Оцем и Светим Духом вавек.

—————————————————————————————–
[1] Витинија – северозападна област Мале Азије. Никеја – сада Исник – у старини богат и напредан град, сада бедан и малени градић. У Никеји су одржани Први и Седми Васељенски Сабор.

[2] Олимп – гора у Малој Азији, на граници између Фригије и Витиније.

[3] Диоклецијан – римски цар, царовао у источној половини царевине, Максимијан – у западној половини од 284. до 305. године.

[4] Херкул – херој старогрчких предања, који је, по веровању старих Грка, поседовао надприродну силу и оличавао у себи физичку силу човека; доцније обожаван од њих као један од најомиљенијих богова. Као оваплоћење физичке снаге, Херкул се сматрао покровитељем свих гимнастичких вежби. По свима „Херкуловим вежбалиштима“ били су истакнути Херкулови кипови.

[5] Свети Неофит мученички пострада за Диоклецијанова гоњења између 303. и 305. године.