Свети мученик Патрокло

17. АВГУСТ

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА

ПАТРОКЛА (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за август)

 

У време Аврелијана[1] настаде велико гоњење на хришћане у Галији, као и свуда. У то време живљаше у граду Трикасини честит човек по имену Патрокле. Он становаше у предграђу града у кући која му беше остала од родитеља, имађаше велико имање и беше веома богат. Он служаше Богу дан и ноћ, љубећи свети закон Његов и водећи побожан хришћански живот. Добро упознат са наукама, он са великим усрђем стално читаше Свето Писмо, и сваког часа преклањаше колена своја на молитву. Храну је узимао једанпут дневно, у шест сати после подне, пошто би претходно обавио славословља и молитве Богу. А богатства која имађаше, он раздаваше невољнима, удовицама и сирочади, и нарочито сиромашним хришћанима који свим срцем љубљаху Господа. Милосрђе његово беше тако велико, да сиромаси мишљаху да он раздаје из небеских ризница, јер он не сабираше себи ризнице на земљи него на небу, и избегаваше задовољства овога света чекајући царство Божије. Овом светом човеку који провођаше живот у страху Божјем, у посту и молитви, и у сваком богоугодништву, Господ даде власт над ђаволима и дарова му благодат исцељења, те он силом Христовом изгоњаше нечисте духове и исцељиваше сваку болест по људима.

У то време незнабожни цар Аврелијан, свирепи гонитељ хришћана допутова из града Сенониска у Трикасин. Чувши за светог Патрокла, Аврелијан нареди да га ухвате и доведу к њему. Угледавши Патрокла, он му рече: Чух за твоје безумље: држиш ништавну веру и клањаш се ономе кога људи шамараше. – Светитељ не одговори ништа на ове безумне речи. Тада га Аврелијан упита: Како ти је име? – Светитељ одговори: Име ми је Патрокле. – Аврелијан опет упита: Које си вере, и коме се богу клањаш? – Свети Патрокле одговори: Клањам се Богу живоме и истинитоме, који живи на небесима и на смирене гледа, и који зна све пре но што се догоди. – Аврелијан рече: Мани се тог безумља и поклони се нашим боговима, па ћемо те наградити чешћу и богатством, и твоје ће име бити славно. – Светитељ одговори: Ја не знам другога Бога осим Онога истинога, који створи небо и земљу и море, и све видљиво и невидљиво. – Аврелијан на то рече: Докажи нам, да ли је истина то што говориш? – Патрокле одговори: Зацело је истина то што говорим; али пошто је код вас преовладала лаж, то и нећете да верујете истини, јер лаж ненавиди истину. – Аврелијан рече: Предаћу те огњу, ако боговима не принесеш жртву. – Светитељ одговори: Ја приносим жртву хвале, а и себе приносим на жртву Богу моме, који благоволи призвати ме на мучеништво за свето име Његово.

Испунивши се гњевом, цар Аврелијан нареди да усијане железне окове ставе на ноге мученику, и да му исто тако усијаним железним веригама вежу руке наопако, па да га баце у тамницу и држе тамо док он не смисли на који ће га начин погубити. Налазећи се у оковима, свети се мољаше Богу говорећи: Нека буде милост твоја утеха моја, да утеши, по речи твојој, мене слугу твога (Пс. 118, 76); и још: Обрадоваћу се и узвеселићу се о милости твојој, јер си погледао на смиреност моју (Пс. 30, 8).

Након три дана цар Аврелијан заседе на јавном судишту пред народом и нареди да мученика доведу из тамнице преда њ на суд. Кад светог мученика доведоше, цар му рече: Хајде, хулитељу, спаси себе од смрти и принеси боговима жртву. – Мученик одговори: Господ наш спасао је вечне смрти душе слугу Својих, и неће оставити оне који се уздају у Њега. Ако желиш, царе, нешто од мојих блага, даћу ти, јер те видим убога. – Аврелијан рече на то: Како ти називаш убогим мене, цара, који имам безбројна блага? – Свети Патрокле одговори: Ти имаш само земаљска, пролазна блага, али си убог, јер ни самога себе немаш, пошто ниси стекао у срцу свом свету веру у Господа нашег Исуса Христа. Зато ћеш од Праведног Судије, Бога, бити осуђен са оцем својим, ђаволом. – Аврелијан рече: Ти ме много вређаш и зато не могу бити милостив према теби. – Мученик рече: Милостив је према мени Бог мој, коме од младости служим. Но тешко биће теби, када будеш одведен на оно место где мучен борави ђаво коме ти сада служиш; тамо ћеш угледати вечне муке које те очекују. – Цар на то рече: Ја не разумем шта ти говориш; разумем само то, да си ти у мојим рукама и нема никога који би те могао спасти из мојих руку. – Светитељ рече: У твојој власти налази се само тело моје, али се душе моје дотаћи не можеш, јер нико нема власти над њом осим Бога јединога који ју је саздао, и који је нама слугама својим рекао: Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити, него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу огњеном (Мт. 10, 28).

Цар Аврелијан рече на то: Зар богови наши немају такву исту власт? Они су истинити за нас, јер они дају одговоре о свему што их питају; они и теби, непријатељу и хулитељу њиховом, допуштају те живиш до сада. – Светитељ упита: А ко су богови ваши? – Аврелијан одговори: Наши су богови: изврони Аполон[2], и велики Зевс[3], и мати богова Дијана[4], јер они нелажно предсказују будућност људима. – Свети Патрокле рече на то: Што се тиче Аполона, кога ти називаш богом, ми смо слушали од предака наших да је он био чобанин код цара тесалијског Адмета; о Зевсу, коме се ти клањаш као богу, ми знамо да је он био гладан и покварен човек, блудник, прељубочинац, отмичар, и измишљач свакога зла; он је међу људима сејао непријатељства и буне, вршио убиства и отимао туђе, па и умро најсрамнијом смрћу, те му и земља не прими мртво тело. А односно Дијане, такозване мајке ваших богова, ко не зна да је она подневна мора. О, кукавног безумља људи, ослепљених неверјем и клањајућих се ништавном и лажном! – Цар рече: Велико је моје трпљење, јер досада слушам твоје хуле. Но ево, последњи пут ти кажем: ако се не поклониш и не принесеш жртве Аполону, Зевсу и Дијани, ја ћу те овог часа предати на смрт. – Мученик одговори: Погани мучитељу, ти личиш на разбојника који убија невиног човека, а тело његово не може да једе. Тако и ти, премда се хвалиш да ћеш тело моје предати на смрт, али га нећеш појести. Но, ако би и појео тело моје, ипак души мојој не можеш нашкодити.

Ове речи светог мученика силно разбеснеше Аврелијана, и он одмах изрече пресуду: да Патрокле буде посечен мачем. При томе Аврелијан нареди војницима да мученика не посеку на сухој земљи него у неком мочварном месту, да не би био удостојен ни људске сахране, те да би био поједен од гмизаваца, птица и звериња.

Војници узеше мученика Христова и поведоше ка обали реке зване Секвана, да га тамо посеку у баруштини покрај обале. А свети мученик, весело идући на смрт, мољаше се говорећи: Господе Исусе Христе, не допусти да тело моје буде погубљено у тој баруштини, него узвеличај пресвето име Своје, да би постало славно пред очима непријатеља Твојих, те да незнабошци не би рекли: где је Бог њихов? Услиши, Владико, молитву моју, као што си услишио Мојсија и Арона који су се молили за људе Твоје, и раздвојио им море и превео их по суву; тако нареди и мени да пређем ову реку на ону страну на место немочварно, да би на сувој земљи била проливена за Тебе крв моја и да тело моје не би почивало у блату. Спаси ме од глиба, да не пропаднем (Пс. 68, 15); избави ме од мучитеља мојих!

Тек што се светитељ помоли тако, мрак паде на очи војницима који га вођаху те они престадоше видети мученика. А свети Патрокле, ушавши у реку, иђаше по води до испод колена, мада река бијаше велика и дубока; поред тога она беше тада и од киша набујала, но вода не досеже мученику ни до колена; и прешавши на другу обалу, суву, мученик узиђе на тамошњу гору и рече: Господ чува душе преподобних својих и избавља их из руку грешника.

Војници пак, не видећи мученика кога вођаху, чуђаху се и спопаде их ужас, јер се бојаху да цар не помисли да су они по својој вољи пустили осуђеника, те да их због тога казни. И говораху војници међу собом: „Како је велики Бог тога човека, јер га невидљиво избави из руку наших!“ А неки од њих говораху: „То не беше човек него, неко привиђење, јер ишчезе из очију наших“. – Док се војници дуго време препираху тако, не смејући да се врате к цару, нека жена незнабошкиња која чамцем дође с оне стране реке чу њихову препирку и виде њихову муку, па им рече: Човека хришћанина кога ви тражите ја видех на оној страни реке где ничице лежи и моли се своме Богу.

Војници онда, имајући ноге брзе на проливање невине крви, одмах чамцем пређоше реку, попеше се на гору и нађоше светог мученика, као што им каза жена. Тада најстарији војник љутито рече светитељу: Заиста заслужујеш смрт, јер си побегао од нас; али, ето си опет у нашим рукама, и сада нам нећеш умаћи и бићеш погубљен; него ако хоћеш да останеш жив, ти принеси жртву боговима нашим. – Светитељ им одговори: Ја се нећу поклонити нечистим демонима, јер се клањам само јединоме истиноме Богу. – Војници га упиташе: Какав је тај бог твој, је ли рођен или створен? – О, луде заблуде! рече светитељ; о, неверја, безумног! о, речи бесмислених! Ко од људи може шта рећи о Богу беспочетном? јер порекло Његово ко ће исказати? Он рече, и све постаде; Он нареди, и саздаде се све, видљиво и невидљиво. Он посла Избавитеља роду људском, Сина Свог Јединородног, Господа нашег Исуса Христа, који проли за нас свету крв Своју, да нас избави од погибли и вечне смрти; но Господ васкрсе у трећи дан из мртвих, узнесе се на небо у присуству ученика и посла им, као што обећа, Светога Духа. И треба веровати онако како учи Дух Свети кроз уста светих апостола, јер је то учење право и истинито; онај пак који не верује у то учење, неће угледати вечнога живота, него ће гнев Божји вавек бити на њему. Ми хришћани непоколебљиво верујемо и надамо се добити живот вечни од Христа Бога нашег; стога ми и страдамо за Њега с љубављу и умиремо с радошћу, знајући да ми, живели или умирали, Господњи смо. Сви пак који се клањају демонима, као ви, заједно ће са демонима бити бачени у огањ паклени.

Када светитељ говораше ово војници се још више разјарише, па назвавши га хулитељем богова њихових исукаше мачеве да га. посеку. А мученик, обраћајући се Богу, рече: „У руке Твоје, Господе, предајем дух свој, јер Ти знаш да за пресвето име Твоје умирем“. -И би одсечена глава светом мученику Патроклу.[5] И војници узеше главу мученикову и бацише је далеко од тела, па отидоше.

У то време у близини тог места на гори налажаху се два остарела просјака који раније добијаху милостињу из светитељевих руку, а и сами беху хришћани. Они видеше кончину мученикову и чуше последње речи његове. Када војници отидоше, они узеше мучениково тело и главу са великим страхом, бојећи се да их не примете незнабошци, па их сакрише до вечера, и тајно обавестише о томе протопрезвитера тога града, по имену Јевсевија. А када паде ноћ, протопрезвитер са ђаконом Аиверијем оде на то место где беше сакривено мучениково тело, и обавивши чистом плаштаницом то свето тело они га погребоше те ноћи, тихо појући потребно псалмопјеније и са не много свећа, из страха од незнабожаца.

Свети мученик Христов Патрокле сконча за царовања у Риму Аврелијана, док међу нама хришћанима влада Господ наш Исус Христос, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

———————————–
[1] Ахаја – старогрчка област на полуострву Пелопонезу.

[2] Декије царствовао од 249. до 251. године.

[3] Град Кизик налазио се на полуострву Арктониси.

[4] Свети мученик Мирон пострадао 250. године.

[5] Аврелијан царовао од 270. до 275. године.