Свети мученик Терентије

10. АПРИЛ

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА

ТЕРЕНТИЈА, АФРИКАНА, МАКСИМА, ПОМПИЈА,

ЗИНОНА, АЛЕКСАНДРА, ТЕОДОРА

и осталих 33 с њима (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за април)

 

Римски безбожни цар Декије[1], желећи да својим идолопоклоничким зловерјем све низрине у провалију погибли, посла наредбу у све крајеве царства, да сви хришћани морају приносити жртве идолима, у противном да их изводе на суд и кажњавају. Добивши овакву наредбу, намесник Африке је објави свему народу, пропративши то оваквом претњом: Приносите жртве боговима, иначе ћете бити љуто мучени и зло изгинути. Учинивши то, он изложи справе за мучење. Многи се од тога уплашише, отпадоше од вере Христове и поклонише се идолима. Но ови мученици, њих четрдесет на броју, решише да јуначки умру за Христа. И с поуздањем говораху међу собом: Чувајмо се, браћо, да се не одрекнемо Христа Бога нашега, те да се и Он нас не одрекне пред Оцем својим небесним и светим Анђелима. Сећајмо се речи коју Господ рече: Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити; него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу (Мт. 10, 28).

И кад се слуге Христове тако храбраху, намесник Фортунијан им рече: Видим да сте зрели и паметни људи, само се чудим вашем безумљу, јер исповедате да је једини Бог и цар онај кога Јевреји распеше као злочинца. Одговори му свети мученик Теренције у име свих: Када би ти, намесниче, напустио идолопоклоничку заблуду, познао би силу распетога Христа, и поклонио би Му се, и служио би Му. Јер је Он Син Божји, добар, милосрдан и милостив: Он по вољи Бога Оца свог на земљу сиђе, и своје Божанство сједини са човечанском природом, и добровољно претрпе крст ради нашег спасења. На то намесник рече: Принесите жртву боговима! Не учините ли то, ја ћу вам тела сажећи и погубити вас. Свети Теренције му одговори: Мислиш ли да нас заплашиш? Но ми нисмо таке слаботиње да напустимо живот бесмртни и његовог Даваоца, а да се поклонимо туђим боговима. Зато чини брзо што желиш, измишљај муке против нас, ми смо чврсте и постојане слуге Христове.

Разгневи се намесник и нареди да им свима свуку одећу. и да их одвуку у храм идолски. Идоли пак беху уркашени златом и сребром и скупоценим одећама. И ушавши у храм, намесник рече светима: Принесите жртву великом богу Херкулу, јер видите његов сјај и силу. На то свети Теренције рече: Вараш се, не знајући шта је корисно по тебе, јер твоји богови су камење и дрвље и бакар и гвожђе, а украшени су златом да би обмањивали људе и одвлачили их од вечног живота. Та они сами не виде, нити говоре, нити чују, нити ходе, јер су их руке људске правиле и лиле и дале им обличје људско; стога какви су они, онаки су и они који их граде, и сви који се уздају у њих (Пс. 134, 18). Молим те, реци, могу ли они које ви називате боговима, помоћи себи или одмаздити онима који им се ругају? А кад себи не могу помоћи, како ће онда помагати нама?

Чувши то, намесник нареди да Теренција, Африкана, Максима и Помпија вргну у најдоњу ћелију тамничку и будно их чувају, па ће их сутра извести на суд. А блаженог Зинона, Александра, Теодора и остале, њих тридесет и шест, изведе на суд у близини идолског храма, и рече им: Пошто од прве ваше препирке не би никакве користи ни успеха, то ме сад послушајте, па принесите жртву великом богу Херкулу. Свети одговорише: Много пута изјависмо да смо хришћани. То си ти дознао приликом првих испитивања. И никада нас нећеш моћи савладати, да се поклонимо поганим идолима. То је наш одговор на сва твоја питања. Намесник на то рече: Ако нећете да послушате моје савете, мораћете послушати наређења непобедивих царева.

И нареди намесник да их немилосрдно бију гвозденим полугама и сувим жилама. А свети мученици подигоше руке своје к небу и једногласно узвикнуше: Погледај на нас, Господе Боже наш, и помози слугама твојим, и избави нас од противника! Слушајући то, намесник наређиваше да их свирепије бију. И многе се слуге измењаше бијући их, жиле се покидаше, полуге поломише, а он опет нареди да их штаповима бију. Иако им се сва унутрашњост виђаше, мученици ипак беху тако светла и весела лица, да се сви дивљаху њиховом трпљењу и непобедивом јунаштву.

Пошто их намучише, намесник им рече: Принесите боговима жртву, па ћу вас пустити. Но свети ћутаху. То наљути намесника и он нареди да се ужегу железне плоче и жегу мученицима леђа, па отворене ране посипају сољу и сирћетом и онда трљају сурим крпама. Тада Христови мученици подигоше очи к небу и рекоше: Господе Боже наш, Ти си спасао из огњене пећи три младића: Ананију, Азарију и Мисаила, не допустивши да их пламен ни најмање повреди; Ти си избавио Данила из уста лавових; Ти си сачувао Мојсија од руку Фараонових; Ти си заштитио свету Теклу[2] од огња и зверова; Ти љубљенима својим дајеш савршени тријумф над непријатељима; Ти си подигао из мртвих Великог Пастира овцама, Сина Твог, Господа нашег Исуса Христа; Ти си нам показао многа и различна доброчинства; Ти си створио светлост и распростро небо као кожу; Ти знаш број звездама и свима им имена дајеш, Ти си послао истину у све крајеве земље, Ти услиши и нас који ти се молимо, и избави нас од наших невоља, јер је твоја слава вавек, амин.

Пошто свети завршише молитву, намесник се опет разбесне и нареди да их обесе о мучилишне справе и стружу железним ноктима. И течаше крв потоцима из рана светих мученика. Али их ни те свирепе муке ни најмање не поколебаше, нити они изнемогоше, јер их Бог утврђиваше, и крепост им и силу даваше. И упита их намесник: Опаметише ли вас муке, и тргоше ли вас од вашег безумља, или ћете и даље остати у безбожју свом? А свети му ништа не одговорише. На то намесник бесно повика: Вама ово говорим, безбожници! А свети, погледавши у небо, рекоше: Свемоћни Боже! Ти си некада огањ одаждао на Содом због безакоња, и сада истине Твоје ради сруши и разори овај безбожни храм поганих богова! Рекавши то, они се прекрстише и дунуше према идолишту, и тог часа сви идоли у њему попадаше с великим треском и у прах се расуше.

Тада свети мученици рекоше намеснику: Видиш ли богове твоје! Где је сада њихова крепост и сила? Да ли могоше да помогну себи? – А после мало времена сруши се и храм до темеља. Силно разјарен због уништења идола и храма, намесник нареди да мученике мачем посеку. А они се смртној пресуди веома обрадоваше, и слављаху Бога. И с радошћу иђаху на губилиште. Дошавши тамо, они преклонише колена, и врло радо подметнуше вратове своје под мач Христа ради. И тако бише мачем посечени. А хришћани узеше света тела њихова и сахранише их на светом месту.

После погубљења ових светих мученика, намесник нареди да изведу преда њ свете мученике: Теренција, Африкана, Максима и Помпија. И рече им: Принесите боговима жртву; ако не, зло ћете изгинути, и нико вас неће моћи отети из мојих руку. Одговорише свети: Хришћани смо, као што много пута изјависмо, и на Христа сву наду положисмо, а демонима се нећемо поклонити, нити боговима твојим жртве принети, и мука се твојих не бојимо. Хајде, стави нас на какве хоћеш муке, а ми верујемо Богу нашем да ћеш бити побеђен од нас као што је и ђаво побеђен од Христа који нас укрепљује да победимо твоју злу намеру.

Онда намесник нареди да свете мученике поново одведу у тамницу: да им метну тешке окове око врата, на руке и на ноге, да по поду начичкају гвоздене трозубце и преко њих положе мученике, и да никог од хришћана не пуштају к њима, да им не би давали храну. Налазећи се у таквим мукама и молећи се Богу, светитељима у поноћи засија светлост у тамници, и Анђео Господњи стаде пред њих и рече им: Теренције, Африкане, Максиме и Помпије, слуге Бога вишњега, устаните и поткрепите тела своја. Рекавши то, Анђео додирну окове скованих, и окови се одмах распадоше и спадоше. И гле, пред њима се појави трпеза, обилно постављена, пуна разних ђаконија- И рече им Анђео: Седите за трпезу и једите што вам Христос посла. Тада свети захвалише Христу Богу, па се поткрепише јелом и пићем. А стражари, видевши светлост у тамници, уђоше унутра и угледаше свете мученике радосне и веселе. И одмах известише о томе намесника.

Намесник сутрадан изведе свете мученике преда се на суд. И рече им: Не опаметише ли вас муке од свога безумља? Хајде, приступите боговима и поклоните им се. Свети Теренције му одговори: Да, безумље је наше с нама и са свима који љубе Бога, „јер је лудост Божја мудрија од људи“, а мудрост људска је лудост пред Богом (1 Кор. 1, 25. 20). Ми бисмо били луди и безумни, када бисмо оставили Бога и приклонили се демонима, као што ти радиш.

Ове речи наљутише намесника и он нареди да их обесе на мучилишту и стружу им тела железним ноктима. Стругани тако, свети се мољаху Богу говорећи: Исусе Христе, Сине вечно живога Бога, светлости хришћанска, надо наша свепоуздана, буди с нама, и помози нам, и не посрами нас који страдамо ради светог имена Твог. Молећи се тако, они не осећаху муке, јер им Христос олакшаваше патње.

Потом намесник опет нареди да их вргну у тамницу. И онда сазва врачаре и чаробњаке који су умели опчињавати зверове и змије, и нареди им да покупе најсвирепије животиње и најотровније аспиде, гује и змије, па да их затворе са мученицима у тамници. И то би учињено. Али све те животиње само пужаху крај ногу светих мученика не додирујући их нити им шкодећи. А свети мученици појући слављаху Бога. Тако они проведоше са тим животињама три дана и три ноћи. А четврте ноћи намесник посла људе да виде да ли су мученици уморени од животиња и поједени. Када ови дођоше пред тамничка врата, чуше како свети сужњи поју и славе Бога. И да би се боље осведочили шта се збива у тамници, они се попеше на кров, открише га и угледаше свете мученике где седе а Анђео Божји стоји и не допушта да им се животиње приближе. Видевши то они се препадоше, и отрчаше те известише намесника. Намесник устаде врло рано и нареди чаробњацима да иду и узму из тамнице све оне животиње, и да мученике доведу на суд. Кад чаробњаци стигоше до тамнице, стадоше по своме обичају бајати. Али их животиње не послушаше, већ кроз отворена врата љуто навалише на њих, изуједаше их све и у смрт отераше, па се онда разбегоше.

После тога свети страдалници бише доведени на суд пред намесника. Кад намесник виде да ни најмање нису повређени, он се разјари и изрече пресуду да се мачем посеку. Тада се свети мученици испунише неисказаном радошћу, и идући у смрт весело појаху: Господе, Ти си нас спасао од оних што нас злостављају и посрамио си оне што нас ненавиде. – И кад стигоше на губилиште, слуге извршише намесниково наређење. И тако исповедници Христови добише венац мучеништва. А побожни људи опремише света тела њихова, и чесно их погребоше на два попришта далеко од града, у славу Спаситеља нашег Исуса Христа који живи и царује кроза све векове, амин.

Ови свети мученици пострадаше за Господа Христа 250. године.

—————————————————
[1] Цар Декије, познати гонитељ хришћана, царовао од 249. до 251. г.

[2] Света Првомученица Текла празнује се 24. септембра.