Свети Никола – Житије

На дан прослављања великог светитеља Цркве, светог Николаја Архиепископа Мирликијског Чудотворца, желећи нашим посетиоцима срећан празник и божанско укрепљење, доносимо опис житија светога Николаја из пера преподобног Јустина Поповића.

+  +  +

Светитеља Христовог Николаја, великог Чудотворца, брзог помоћника и изврсног посредника пред Богом, одгаји земља Ликијска. Он се родио у граду Патари. Родитељи његови, Теофан и Нона, беху људи знаменити, високородни, правоверни и богати. Овај благословени пар, за свој богоугодни живот, многе милостиње и велике врли не, удостојио се као свети корен, произвести свети огранак и као дрво усађено крај потока донесе род свој у време своје. Када се роди ово благословено дете, наденуше му име Николај, што значи: победитељ народа. И он се, по благослову Божјем заиста показа победитељ зла, на добро целоме свету. Мати његова Нона, чим њега роди, одмах се ослободи болова, и од тога времена она све до смрти своје остаде нероткиња. Тиме сама природа као да сведочаше да ова жена не може родити другог таквог сина: Николај је имао бити први и последњи.

Још у утроби матере своје освећен богонадахнутом благодаћу, он чим поче живети – поче и Бога побожно поштовати, чим поче сисати – поче и чудеса творити, чим поче јести – поче и постити се, Јер он по рођењу свом, још у купељи крштења стајаше три сата на ногама својим сам, ни од кога придржаван, одајући тим стајањем поштовање Пресветој Тројици, које је он доцније имао бити велики служитељ и предстојатељ. У њему се могаше распознати будући чудотворац и по начину на који се прихватао материних груди: сисао је не као остала деца из обеју материних дојки, већ само из десне, означавајући тиме да ће стајати с десне стране Господу заједно са праведницима. Исто тако он се поче показивати и изванредан постник, јер средом и петком сисаше само једанпут, и то увече, по завршетку од стране родитеља уобичајеног молитвеног правила вечерњег. Томе се његови родитељи веома чуђаху, и предвиђаху да ће њихов син касније у животу свом бити строги испосник. Навикнувши још од повоја на такво уздржање, блажени Николај целог живота свог провођаше у строгом посту сваку среду и петак. Растући са годинама, дете уједно растијаше и разумом, и усавршаваше се у врлинама, којима га учаху његови побожни родитељи. И бејаше он као плодоносна њива, која прима у себе и узраста добро семе поуке и доноси сваки дан нове плодове добродушности.

Када дође време, Николај би дат да учи Свето Писмо. Природном бистрином свога ума и руководством Светога Духа он за кратко време стече велику мудрост, и у књижном учењу показа толики напредак колики беше потребан доброме крманошу Христове лађе и искусном пастиру словесних оваца. Поставши савршен у речи и учењу, он се показа савршен и у самом животу. Он се на све могуђе начине склањаше од сујетних пријатеља и празних разговора, избегаваше разговор са женама, па се чак чуваше и да погледа у њих. Неговаше он у себи истинску целомудреност, чистим умом свагда созерцавајући Господа и усрдно посећујући свету цркву, и тако следећи Псалмопевцу који каже: Волим бити у дому Бога мога (Псал. 83, 11). Много пута провођаше он у цркви по читаве дане и ноћи у богомисленој молитви и читању божанствених књига, учећи се духовном знању, богатећи себе божанском благодаћу Светога Духа и спремајући себе за достојно обиталиште Његово по речима Светога Писма: Ви сте храм Божји, и Дух Божји живи у вама (1 Кор. 3, 16). И дух Божји стварно живљаше у овом врлинском и чистом младићу; и он сав беше духован, духом горећи и Господу служећи. У њему се не примећиваху никакве навике, својствене младости; напротив, држањем својим он личаше на старца, због чега га сви уважаваху и дивљаху му се. Јер стар човек, ако има младићке поступке, служи на подсмех свима; али, ако младић има држање старца, њему се сви с поштовањем диве. Неприлична је у старости младост, но дивна је и достојна поштовања у младости старост.

Стриц блаженог Николаја беше епископ града Патаре, и зваше се Николај. Његово име и би дато младоме Николају. Стриц епископ, видећи да његов братанац напредује у врлинском животу и свом душом се клони света, саветова његовим родитељима да свога сина даду на службу Богу. Они послушаше савет и дароваше Господу чедо своје, које сами беху примили од Њега као дар. Јер у древним књигама повестује се о њима да су били бездетни, и већ се нису надали да ће имати деце, али многим молитвама и сузама и милостињама измолише себи од Бога сина, и сада не пожалише принети га на дар Дародавцу. Епископ, примивши овог младог старца који имађаше „седину мудрости и узраст старости, живот беспрекоран“ (Прем. Сол. 4, 9), узведе га у презвитерски чин. Када он рукополагаше блаженог Николаја за свештеника, то он, напунивши се Светога Духа, обрати се народу у цркви и пророкова говорећи: „Ево, браћо, видим ново сунце које се рађа над земљом и јавља собом милостиву утеху ојађенима. О, благо ономе стаду које се удостоји имати њега за свога пастира. Јер он ће добро пасти душе заблуделих, и прехраниће их на паши побожности, и биће усрдни помоћник онима што су у невољама и опасностима“. – Ово пророчанство се доцније стварно испуни, као што ће се видети из даљег повествовања.

Примивши свештенички чин, свети Николај додавши труд труду, бдећи и пребивајући у непрестаној молитви и посту, и стараше се у смртном телу свом подражавати Бестелесне Небеске Силе. Тако водећи равноангелни живот, и из дана у дан све више процветавајући лепотом душевном, он се показа потпуно достојан да управља Црквом. V то време његов стриц епископ Николај, намисливши да путује у Палестину да се поклони тамошњим светим местима, повери управљање Црквом своме братанцу, овом јереју Божјем, светом Николају.

Заступајући свога стрица, свети Николај се о свима црквеним пословима стараше као и сам епископ, стриц његов. У то време родитељи се његови преселише у вечни живот. Свети Николај, наследивши њихово имање, стаде га раздавати потребитима. Јер он не хајаше за пролазно богатство, нити се брињаше да га увећа; напротив, одрекавши се свих жеља овога света, он се свим бићем стараше да себе преда Јединоме Богу, и вапијаше к Њему: К теби, Господе, подижем душу своју. Научи ме творити вољу твоју, јер си ти Бог мој. Теби сам привржен од рођења, од утробе матере моје ти си Бог мој (Псал. 24, 1); 142, 10; 21, 11). – И беше рука његова пружена к потребитима, и изливаше на њих пребогату милостињу, као река обилна водом. Ево једно од многих милосрдних дела његових.

У граду Патри живљаше неки човек, знатан и богат, који касније веома осиромаши, и постаде убог, јер је живот овога века непостојан. Тај човек имађаше три кћери, које беху веома лепе. А када оскудица постаде тако велика да нису имали ни шта јести нити се у што оденути, он намисли да због страшне немаштине кућу претвори у блудилиште и кћери своје у блуднице, да би на тај начин стекао средства за набавку хране и одеће себи и кћерима. О, јада! на како недоличне помисли наводи пуко сиромаштво! Привикавајући себе на ову ђавољу замисао, овај човек хтеде да своју злу намеру приведе у дело. Међутим Свеблаги Господ, који не жели гледати да човек пропада и човекољубиво нам помаже у невољама, стави мисао добру у срце угоднику Свом, светом јереју Николају, и тајним надахнуђем посла га у помоћ к човеку који душом пропадаше, да га утеши у сиромаштини и предупреди од пада у грех. Свети Николај, чувши за крајњу беду тога човека и Божјим откривењем дознавши за његову злу намеру, осети дубоко сажаљење према њему и реши да својом добротворном руком извуче њега заједно са кћерима из беде и греха као из огња. Ипак он не хте да отиде и јавно учини добро томе човеку, него намисли да му обилну милостињу да тајно.

Свети Николај поступи тако са два разлога. Први разлог: да би сам избегао сујетну славу људску, држећи се речи Еванђелских: Пазите да милостињу своју не чините пред људима (Мт. 6, 1); други разлог: да не би постидео тога човека, који је некада био богат па запао у велику сиромаштину. Јер свети Николај је знао како је тешка милостиња ономе који је из богатства и славе запао у убоштво, пошто га она подсећа на раније благостање. Зато свети Николај реши да поступи по речи Христовој: да не зна левица твоја што чини десница твоја (Мт. 6, 3). Он је толико избегавао славу људску, да је се старао сакрити себе и од онога коме чини добро. Стога он узе велику кесу злата, оде к дому тога човека, убаци кроз прозорчић кесу унутра, па се брзо врати дома. Сутрадан изјутра тај човек устаде, и нашавши кесу одвеза је. А кад угледа злато у њој он се запрепасти, и просто не могаше да верује да је то стварно злато, пошто ниоткуда не очекиваше он такво доброчинство. Затим, пипајући и разгледајући златнике он се увери да је то заиста злато. Обрадован и задивљен, он од радости плакаше, и дуго размишљаше ко би то могао бити што му учини овакво доброчинство; али ништа не могаше смислити. Стога, приписавши то промислу Божјем, он непрестано благодараше у души свога добротвора, узносећи хвалу Господу који се брине о свима. После тога он удаде своју најстарију кћер, давши јој као мираз злато које он доби на чудесан начин.

Свети Николај сазнаде о томе, и би му мило што овај човек поступи по његовој жељи; и заволе га и реши да такву милост учини и другој кћери, са жељом да законитим браком сачува и њу од греха. Стога, спремивши и другу кесу злата, равну првој, он ноћу, да нико не види, убаци ту кесу кроз исти прозорчић у дом онога човека. А када овај убога човек изјутра устаде, опет нађе кесу са златом. И поново се стаде чудити томе. И павши ничице на земљу, он говораше обливајући се сузама:

„Боже и љубитељу милости, Стројитељу нашег спасења, Ти си ме најпре искупио крвљу Својом, а сада дом мој и децу моју избављаш златом из вражијих замки, – Сам ми покажи слугу милосрдне воље твоје и човекољубиве доброте Твоје. Покажи ми тог земног ангела који нас чува од греховне погибли, да бих сазнао ко нас то извлачи из убитачне немаштине и избавља од злих замисли и намера. Јер ево, Господе, по милости Твојој, коју ми тајно чини дарежљива рука непознатог ми угодника Твог, ја могу и другу кћер удати по закону, и тако избећи замке ђавола, који је хтео да поганом зарадом увећа, и без тога, велику погибао моју“.

Помоливши се тако Господу и заблагодаривши Његовој доброти, човек тај удаде и другу кћер своју. Уздајући се у Бога, он гајаше у себи чврсту наду, да ће Он и трећу кћер његову збринути и дати јој законског супруга, опет му пославши потребно злато руком тајног добротвора. И отац, да би сазнао ко му и откуда доноси злато, не спаваше ноћу, него стражаше, еда би се удостојио видети свога добротвора. И гле, не прође много времена и очекивани се добротвор појави. Христов угодник Николај и по трећи пут дође тихо, и зауставивши се на уобичајеном месту убаци кроз исти прозор онаку исту кесу злата, и одмах похита натраг дому своме. Чувши звекет злата убаченог кроз прозорчић, отац трију девојака, потрча што је брже могао за угодником Божјим. Сустигавши га и познавши га, – јер светитељ беше познат по врлинама својим и по знатности порекла свог, – он паде к ногама његовим, целивајући их, и називајући светитеља избавитељем, помоћником и спасиоцем душа које су биле на ивици пропасти. Притом рече и ово: „Да ме велики у милости Господ није твојим милосрђем подигао, одавно бих ја кукавни отац заједно са својим кћерима пропао у огњу Содомском. Сада пак ми смо тобом спасени и од ужасног пада у грех избављени“.

То и много сличних речи са сузама говораше он светитељу. Светитељ га једва подиже са земље, и закле га многим заклетвама да док је жив никоме не каже шта је с њим било. Још му светитељ рече многе поуке корисне по душу, па га отпусти кући његовој.

Од многих дела милосрђа угодника Божјег ми испричасмо само једно, да би се сазнало колико он беше милостив према сиротињи. Нама би недостало времена када бисмо подробно говорили о томе колико је он био милосрдан према невољнима, колико је гладних нахранио, колико нагих оденуо, колико њих од поверилаца откупио.

После тога преподобни отац Николај изволи кренути у Палестину, да тамо види и поклони се оним светим местима где је Господ Бог наш Исус Христос ходио Својим пречистим ногама. Када лађа пловљаше према Египту и путници не знађаху шта ће их снаћи, свети Николај који се налазио међу њима провиде да ће убрзо настати бура и олуја и обавести о томе своје сапутнике, рекавши им да је он видео ђавола где уђе у лађу, са жељом да потопи лађу и све путнике на њој. И тог часа изненада се небо покри облацима, смрачи се, и подиже се страховита бура на мору. Путници се силно уплашише очекујући смрт, и мољаху светог оца Николаја да им помогне да не изгину на пучини морској; и говораху: Ака нам ти, свече Божји, не помогнеш молитвама својим к Богу, ми ћемо потонути и изгинути. – Наредивши им да буду храбри, и да сву наду положе на Бога, и да без икакве сумње очекују брзо избављење, светитељ се стаде усрдно молити Господу. И море се одмах укроти, и настаде тишина велика, и свеопшта жалост претвори се у радост. Обрадовани путници одадоше благодарност Богу и Његовом угоднику, светом оцу Николају; и двоструко се дивљаху: и његовом проречењу буре и избављењу од опасности. После тога један морнар попе се на катарку да тамо нешто уреди, али се при спуштању омаче са велике висине, паде насред лађе, и тако се разби да одмах издахну. А свети Николај, и без позива готов на помоћ, васкрсе га својом молитвом, и подиже га из мртвих као из сна, и предаде га живог морнарима. После тога, разапевши сва Једра, они уз подесан ветар благополучно наставише своје путовање и спокојно пристадоше уз обалу Александрије. Ту угодник Божји свети Николај исцели многе болеонике и бесомученике, и утеши уцвељене, па продужи пут свој у Палестину.

Стигавши у свети град Јерусалим, свети Николај узиђе на Голготу, где Христос Бог наш изврши спасење роду људском раширивши на крсту пречисте руке Своје. Ту угодник Божји изли топле молитве из срца горећег љубављу, узносећи благодарност Спаситељу нашем. Обиђе он и сва света места, свуда творећи усрдно поклоњење. И када ноћу он хтеде да уђе у свету цркву, закључана црквена врата сама се отворише, пружајући неометан улаз ономе коме и небеска врата беху отворена. Пошто проведе у Јерусалиму доста времена, свети Николај се спремаше да иде у пустињу, али би задржан Божанским гласом с неба који му саветоваше да се врати у своје отачаство. Јер Господ Бог, који све уређује на корист нашу, не хте да остане у пустињи под поклопцем светилник који Он уготови да светли на светњаку Ликијске митрополије. Нашавши лађу, угодник Божји уговори с морнарима да га они превезу у његово отачаство. Међутим они намислише да га преваре, и управише своју лађу не у правцу Ликије већ на другу страну. Када испловише из пристаништа, свети Никола примети да лађа не плови пут његова отачаства, па припаде к ногама морнара и мољаше их да лађу скрену пут Ликије. Али они не обратише никакву пажњу на њвгову молбу већ продужише у истом правцу, не знајући да Бог неће оставити свога угодника у муци. И одједанпут дуну неки силовит ветар, окрену лађу на другу страну и брзо је понесе пут Ликије, претећи злим морнарима коначном пропашћу. И тако ношен Божанском силом по мору, свети Николај стиже у своје отачаство. Незлобив, он никакво зло не учини овим злонамерним непријатељима својим: он нити се разгњеви на њих, нити им рече какву прекорну реч, него их с благословом отпусти у њихов завичај. Сам пак он оде у манастир, основан његовим стрицем Патарским епископом, и назван Свети Сион. Ту свој братији свети Никола би веома мио сабрат.

Примивши га с великом љубављу као ангела Божја, они се наслађиваху његовим богонадахнутим речима, и назидаваху се равноангелиим животом његовим, и угледаху се на дивне навике његове, којима украси Бог дивног слугу свог. Нашавши себи у овом манастиру безмолвно живљење, усамљеничко молитвено тихо пристаниште за богоразмишљање, свети Никола се надаше да остало време живота свога проведе ту безизлазно. Али Бог му указиваше други пут, јер није хтео да тако богата ризница врлина, којом се имао обогатити свет, остане закључана и сакривена у манастиру, као благо закопано у земљу, него да та ризница буде отворена свима и да се њеним блатом обавља духовна трговина која стиче многе душе. И гле, једном светитељ, стојећи на молитви, чу глас с висине: „Николаје, пођи на подвиг у народ, ако желиш бити од мене увенчан“.

Чувши овај глас Николај се запрепасти, и стаде размишљати о томе шта хоће и шта тражи од њега овај глас. И поново чу глас који говораше: „Николаје, није овде она њива на којој ти имаш донети плод који ја очекујем, него се окрени к људима и иди у свет, да се прослави у теби име моје“.

Тада светом Николају би јасно да Господ захтева од њега, да остави подвиг безмолвија = подвиг усамљеничког молитвеног тиховања, и да иде служити спасењу људи. И стаде светитељ размишљати на коју страну да крене: да ли у постојбину своју, град Патару, или у неко друго место. И избегавајући сујетну славу људску у средини својих суграђана, познаника, и бојећи је се, он донесе одлуку да отпутује у други град где га нико не познаје.

У тој истој Ликијској нахији бејаше чувени град Мире, метропола целе Ликије. У тај град и оде свети Николај, вођен Божјим промислом. Тамо га нико не познаваше; и пребиваше он у том граду као просјак, немајући где главе склонити. Једино у дому Господњем нахођаше он себи уточиште, имајући у Богу једино пристаниште. У то време престави се архијереј тога града Јован, архиепископ и првопрестолник све Ликијске земље. Стога се у Мири сабраше сви епископи Ликије, да за упражњени престо изаберу достојнога мужа. Много угледних и благоразумних људи беше као кандидата за архиепископски престо. Пошто при избору беше великих несугласица, то неки, покренути божанском ревношћу, изјавише ово: Избор епископа за овај престо није ствар људи већ ствар промисла Божјег. Стога треба да се дамо на молитву, да би сам Господ показао ко је достојан примити такав чин и бити пастир целе Ликије.

Овај предлог наиђе на свеопште одобравање, и сви се предадоше усрдној молитви и посту. А Господ, испуњујући вољу оних који Га се боје и услишујући молитву њихову, откри Своју благу вољу најстаријем епископу на следећи начин. Када овај епископ стајаше на молитви, њему се јави Лучезаран Муж и нареди му да ноћу отиде и стане крај црквених врата и мотри ко ће пре свих ући у цркву. „Тај и јесте, – рече Лучезарни Муж, – мој изабраник; примите га с чешћу и поставите за архиепископа; њему је име Николај“.

О овом божанском виђењу свом епископ обавести остале епископе. А они, чувши то, удвостручише своје молитве. Епископ пак који се удостоји овог откривења, стаде на месту којему би указано у виђењу, и чекаше жељенога мужа. А када настаде време за јутарње богослужење, свети Николај покренут Духом дође цркви пре свих, јер у њега беше обичај: устајати у поноћ на молитву и пре других долазити цркви на јутарње богослужење. Чим светитељ уђе у притвор, епископ, удостојеник онога виђења, заустави га, и упита га: Чедо, како ти је име? -Свети Николај ћуташе. Епископ га поново упита то исто, Светитељ му кротко и тихо одговори: Име ми је Николај; слуга сам светиње твоје, владико.

Благочестиви епископ, чувши тако кротке и смирене речи, познаде како по самом имену – Николај, – казаном му у виђењу, тако и по смерности и кротком одговору, да је то тај муж кога хоће Бог за првопрестолника Мирске цркве. Јер је он знао из Светога Писма да Господ погледа на кроткога и ћутљивога и на онога, који дрхће од његових речи. И обрадова се епископ великом радошћу, као да је добио неку тајну ризницу. И одмах узевши светог Николу за руку он му рече: „Чедо, хајде са мном“. – И с чешћу га доведе к епископима. А они, испунивши се божанствене сладости и духовне утехе што нађоше самим Богом указаног мужа, одведоше га у цркву.

Глас о томе се врло брзо пронесе на све стране, и брже од птица стече се цркви огромно мноштво народа. Епископ, удостојеник виђења, обраћајући се свима, громким гласом рече: „Примите, браћо, свога пастира, кога вам помаза Аух Свети и коме Он повери бригу о душама вашим. Њега постави не скупштина људска већ сам Бог. Ето, сада имамо онога кога желесмо, и нађосмо и примисмо онога кога тражасмо. Под његовом управом и руководством ми се нећемо лишити наде да радосно предстанемо Богу у дан Његова јављења и откривења“.

Сав народ узношаше благодарност Богу и радоваше се неисказаном радошћу. А свети Николај дуго одбијаше да прими епископски чин. Најзад, уступајући усрдним молбама сабора епископа и свега народа, он ступи на архијерејски престо и против своје воље. На то би он побуђен и Божанственим виђењем које он имаде пред смрт архиепископа Јована. О томе виђењу патријарх Цариградски свети Методије казује ово:

„Једне ноћи свети Николај виде Спаситеља нашег у слави где стоји близу њега и даје му Еванђеље, украшено златом и бисерјем. Са друге пак своје стране свети Николај угледа Пресвету Богородицу која му на рамена ставља омофор. Неколико дана после тога виђења престави се архиепископ Мирски Јован, и Николај би постављен за архиепископа тога града“.

Сећајући се тога виђења, и видећи у њему очигледно благоволење Божије, и не желећи да се оглуши о молбе сабора, свети Николај прими паству. Сабор епископа са свим црквеним клиром изврши посвећење његово, и радосно одпразноваше веселећи се поводом Богоданог им пастира, светитеља Христовог Николаја. На тај начин Црква Божија прими јарки светилник који не остаде под поклопцем, него си постављен на долично архијерејско и пастирско место. Блистајући на овом месту, свети Николај правилно управљаше речју истине, и мудро учаше своју паству светој вери и животу по светој вери.

У почетку свога пастирствовања угодник Божји овако говораше себи: „Николаје, овај чин и ово место захтевају од тебе, да ти више не живиш себи већ другима“. – Желећи пак да своје словесне овце научи врлинама, он више не скриваше, као раније, своје живљење у врлинама. Јер раније он провођаше свој живот тајно служећи Богу, који једини и знађаше његове подвиге. Но сада, на положају архијереја, живот његов поставе јаван свима, не из сујете пред људима већ ради њихове користи и увећања славе Божије, да се испуни оно што је речено у Еванђељу: Тако да се светли видело ваше пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашега који је на небесима (Мт. 5, 16). Свети Никола беше стаду своме огледало свих добрих дела и, по речима светог апостола: пример вернима у речи, у живљењу, У љубави, у духу, у вери, у чистоти (1 Тм. 4, 12). Он беше по нарави кротак и незлобив, духом смирен, отресајући се сваког охољења. Одећа његова беше проста, храна испосничка, коју он узимаше само једанпут дневно, и то увече. Сав пак дан он провођаше у делима доличним његовом чину, саслушавајући молбе и потребе оних који му долажаху. Врата његовог дома беху отворена свима: јер он беше добар ипрема свима и веома приступачан свима, отац сиротама, милостиви даватељ ништима, утешитељ онима који плачу, помоћник потлаченима, и велики добротвор свима. Као помоћнике себи у црквеном управљању он изабра два врлинска и благоразумна саветника, почаствована презвитерским чином. То беху два у целој Грчкој позната мужа: Павле Родоски и Теодор Аскалонски.

Тако светитељ Николај дивно пасијаше поверено му стадо словесник оваца Христових. Но завидљиви зли враг, који никада не престаје ратовати против слугу Божјих, не подносећи цветање побожности међу људима, подиже гоњење Цркве Христове преко незнабожних царева римских Диоклецијана и Максимијана. У то време од ових царева изиђе наређење по целој царевини: да се хришћани имају одрицати Христа и клањати се идолима; оне који се томе наређењу не покоравају – приморавати на то оковима, тамницом, тешким мукама, најзад смртном казном. Та злосилна олуја, стварана љубитељима мрачног безбожја, ускоро захвати и град Мири. А блажени Николај, руководилац свих хришћана у том граду, слободно и неустрашиво проповедаше Христову веру, и беше готов пострадати за Христа. Због тога он би ухваћен од незнабожних мучитеља и посађен у тамницу са многим хришћанима. У тамници он проведе не мало времена, подносећи многа зла, трпећи глад и жеђ и тескобу тамничку. Своје сасужње он храњаше речју Божјом и појаше слатким водама побожности; појачавајући у њима веру у Христа Бога, утврђујући их на неразрушивом темељу, он их убећиваше да буду чврсти у исповедању Христа и да свесрдно страдају за истину.

Затим хришћанима поново би дарована слобода, и благочешће сину као сунце после тамних облака, и наступи као нека тиха прехладица после олује. Јер Христос Господ човекољубиво погледа на Своје достојање, уништи власт незнабожаца, збаци с царског престола Диоклецијана и Максимијана и разори силу ревнитеља. безбожног незнабожја. Јављењем Крста Свога цару Константину Великом, коме уручи Римску државу, Господ Бог „подиже рог спасења“ људима Својим. Цар Константин, познавши Јединога Бога и положивши ову наду на Њега, силом Чаонога Крста победи све непријатеље своје, и наредивши да се идолски храмови поруше а хришћанске цркве успоставе, он развеја празне наде својих претходника. Он пусти на слободу из тамнице све Христа ради затворене, и одаде им велике похвале као храбрим војницима. И исповедници Христови враћаху се, сваки у своје отачаство. Тада и град Мири поново прими свога пастира, великога архијереја Николаја, по намери мученика, и без крви овенчаника.

Имајући у себи благодат Божију, свети Николај, као и раније, исцељиваше страсти и болести код људи, не само верних него и неверних. Због велике благодати Божје што обитаваше у њему, сви му се дивљаху, и слављаху га, и веома љубљаху: јер он сијаше чистотом срца, и беше украшен свима даровима Божјим, служећи Господу своме у светињи и правди.

У то време још бејаше много незнабожачких идолишта, за које незнабожни људи беху привезани демонском љубављу, те многи житељи и града Мири пропадаху. Архијереј пак Бога Вишњега, запаљен ревношћу по Богу, прође сва та места, рушећи идолишта и у прах их претварајући, и стадо своје очишћујући од демонских поганштина. Тако ратујући против злих духова, свети Николај дође и у храм Артемиде, који беше огроман и богато украшен, демонима пријатно обиталиште. Свети Николај сруши до темеља тај храм, високу граћевину сравни са земљом, а сам темељ раскопа и развеја по ваздуху, окомивши се више на демоне неголи на сам храм. Зли пак дуси, не могући поднети долазак угодника Божјег, силно запомагаху и бежаху из својих обиталишта, прогоњени оружјем молитава непобедивог војника Христовог, светитеља Николаја.

Благоверни цар Константин, желећи утвдити Христову веру, нареди да се у граду Никеји одржи Васељенски сабор. Свети Оци се сабраше, право учење вере изложише, а Аријеву јерес и самог злоумног јеретика Арија проклеше. Исповедивши да је Син Савечан Оцу и да Сину и Оцу припада једнака част, свети Оци васпоставише мир у светој Божанственој апостолској Цркви. На том Сабору међу 318 светих Отаца бејаше и свети Николај. Он јуначки стајаше против безбожног учења Аријевог и заједно са светим Оцима Сабора утврди и предаде свима догмате православне вере. О светом Николају инок Студитског манастира Јован повестује ово: Понесен божанском ревношћу, као други пророк Илија, он усред Сабора посрами јеретика Арија не само речју него и делом, ударивши га по образу. Због тога свети Оци Сабора узнегодоваше против светитеља, и решише да га за тако дрско дело лише архијерејског чина. Али сам Господ наш Исус Христос и Преблагословена Мати Његова, гледајући с неба на подвиг светитеља Николаја, одобрише његов смели поступак и похвалише његову божанску ревност. Јер неки од светих Отаца Саборских имадоше онакво исто виђење каквог се и сам светитељ удостоји још пре свога постављења за архијереја. Они видеше да с једне стране светитеља стоји сам Господ Христос са Еванђељем, а с друге – Пречиста Дјева Богородица са омофором, и враћају и дају светитељу знаке његовог чина, који су му били одузети. И познавши по томе да је та светитељева смелост била угодна Богу, Оци Сабора престадоше прекоравати светитеља и указаше му поштовање као великом угоднику Божјем.

Вративши се са Сабора к своме стаду, свети Николај му донесе мир и благослов. Својим медоточивим устима он предаде свему народу здраво учење, сасече у корену нездраво и туђе учење, а окореле и упорне у злоћи јеретике он изобличи и прогна из Христовога стада. Као што мудар земљоделац очишћује све што се налази на гумну, сабирајући добро зрневље а одбацујући кукољ; тако благоразумни делатељ на гумну Христовом, свети Николај, пуњаше духовну житницу добрим плодовима, а кукољ јеретичке заблуде он развејаваше и далеко од пшенице Господње одбациваше. Зато света Црква и назива њега лопатом, која развејава кукољна учења Аријева. И беше он заиста светлост свету и со земљи, јер и живљење његово беше светло и реч његова сољу мудрости зачињена. И добри пастир овај имађаше велико старање о стаду своме у свима његовим невољама, хранећи га не само духовном пашом, него бринући се и о телесној храни његовој.

Једном у Ликијској нахији беше велика глад, и град Мири силно оскудеваше у храни, и људи се много мучаху због тога. Сажаљевајући јадне људе умируће од глади, архијереј Божји се ноћу у сну јави једноме трговцу који се налажаше у Италији и који тек што беше натоварио своју лађу житом, и намеравао да отплови на другу страну, даде му три златника као капару и нареди му да са лађом отплови у град Мири и тамо прода жито. Пробудивши се из она и нашавши у руци три златника, трговац се запрепасти, дивећи се сну, праћеном чудесном појавом златника. Због таквог чуда трговац се не оглуши о наређење светитеља, већ отпутова у град Мири и распрода жито тамошњим житељима. При томе он не сакри од њих и јављење светог Николаја њему у сну. Нашавши такво избављење од глади и слушајући трговчево казивање, грађани узношаху Богу благодарност и хвалу, и величаху свог чудесног хранитеља, великог архијереја Николаја.

У то време настаде побуна у великој Фригији. Сазнавши за то, цар Константин посла три војводе са подручном им војском, да умире побуну. То беху војводе: Непотијан, Урс и Ерпилион. Они веома хитно отпловише из Цариграда, и зауставише се у једном пристаништу Ликијске епархије, које се зваше Адриатска обала. Ту беше град. Пошто им силна бура морска не даваше да продуже пловидбу, то они стадоше чекати у том пристаништу да се пролепша време. За време тог задржавања неки војници, излазећи на обалу ради куповања потребних ствари, много штошта узимаху силом. Пошто се то дешавало често, житељи града се озлоједише, и на месту званом Плакомата почеше између њих и војника бивати расправе, свађе и туче. Дознавши о томе, свети Никола не би лењ допутовати на ту обалу и у тај град, да умири те међусобице. На глас о светитељевом доласку, сви грађани заједно с војводама изађоше светитељу у сусрет и поклонише му се. Светитељ упита војводе, откуда и куда иду. Они му казаше да су од цара упућени у Фригију, да угуше тамошњу побуну. Светитељ им саветова да своје војнике држе у послушности и да им не дозвољавају чинити људима зла. После тога он позва војводе у град и срдачно их угости. Војводе, казнивши међу војницима кривце, утишаше немир, и удостојише се благослова од светог Николаја.

Док се ово збивало, дођоше из града Мири неки грађани, ојађени и плачни. И припавши к ногама светитељу, мољаху га да заштити невино осуђене, причајући му са сузама да у његовом одсуству игемон Евстатије, подкупљен од завидљивих и злих људи, осуди на смрт три човека из њиховог града, који ни у чему нису криви. Због тога сав наш град, – говораху они -, тугује и плаче, и очекује твој повратак, владико. Јер да си ти био с нама, игемон се не би усудио да донесе такву неправедну пресуду.

Чувши то архијереј Божји, душа му се испуни тугом, и он у пратњи војвода одмах крену на пут. Стигавши у место звано „Лав“, светитељ срете неке путнике и упита их, знају ли они што о три човека осуђена на смрт. Они му одговорише: Ми их остависмо на пољу Кастора и Полукса где их вуцијаху на погубљење. – Тада свети Никола пође брже, журећи да предупреди погубљење невиних људи. Стигавши на место казне, он угледа мноштво народа који се ту слегао. А три осуђена мужа, са рукама наопачке везаним и са лицима покривеним, већ се беху нагнули к земљи и обнажене вратове опружили, очекујући ударац мача. Светитељ виде да је џелат, свиреп и бесан, већ извукао мач свој. Призор беше ужасан и болан за све. Тада светитељ Христов, спојивши с кротошћу јарост, слободно прође кроз народ, без икаквог страха и бојазни истрже мач из руку џелата, баци га на земљу, па онда ослободи од уза три осуђена мужа. Свето он уради са великом неустрашивошћу, и нико се не усуди да га заустави, јер реч његова беше са влашћу и делање његово са Божанском силом: бејаше он велики пред Богом и свима људима. А три мужа, избављени од смрти, видевши себе неочекивано враћене са ивице смрти к животу, проливаху од радости топле сузе и добродушно уздисаху; а сав присутни народ одаваше благодарност своме светитељу. Стиже тамо и игемон Евстатије, и хтеде да приступи к угоднику Божјем. Али угодник Божји не хте ни да га погледа. А кад овај припаде к ногама светитељевим, светитељ га одгурну. Призивајући на њега освету Божију, свети Николај му прећаше мукама овога света због злоупотребљавања власти, и изјави да ће га тужити цару. Изобличаван својОм савешћу и уплашен претњама светитељевим, игемон са сузама мољаше за милост. Кајући се за своју неправду и желећи измирење са великим оцем Николајем, он сваљиваше кривицу на градске старешине Симонида и Евдоксија. Но лаж се није могла сакрити, јер је светитељ насигурно знао да је игемон, подкупљен златом, осудио невине људе на смрт. Игемон дуго и дуго мољаше Христовог угодника да му опрости, и тек када игемон са великим смирењем и многим сузама исповеди да је оно његов грех а не кога другог, угодник Христов му подари опроштај.

Видећи све то, три војводе што дођоше са светитељем дивљаху се ревности и благости великог архијереја Божјег. Затим, удостојивши се светих молитава његових и узевши од њега благослов за свој пут, они отпутоваше у Фригију да изврше царево наређење. Дошавши на место побуне, они брзо угушише побуну потпуно. И пошто извршише поверени им од цара посао, вратише се с радошћу у Византију. Цар и све велможе одадоше им велику хвалу и част, и удостојише се учешћа у царском савету. Али зли људи, завидећи такој слави ових војвода, кренуше у злобу и мржњу против њих. И сковавши зао план противу њих, они одоше управитељу града Евлавију, и оклеветаше их говорећи: Војводе не саветују мудро, нити ће се добрим завршити њихов савет, јер, како смо чули, они уводе новотарије и кују зло против цара. – Рекавши то противу њих, они дадоше много злата епарху, да га придобију на своју страну. Епарх достави ту клевету цару. Чувши то, цар без икаквог ислеђења нареди да те три војводе посаде у тамницу, бојећи се да они не побегну тајно и изврше своју злу намеру. И војводе тамноваху, не знајући због чега су бачени у тамницу, свесни да нису низашта криви. Након мало времена клеветници се стадоше прибојавати да се не обелодани њихова клевета и злоба, па се на њих сручи њихово зло. Због тога они одоше к епарху и усрдно га молише, да не оставља тако дуго у животу оне војводе него да их што пре осуди на смрт. Уплетен у мрежу златољубља, епарх се одмах даде на посао, да ствар приведе крају. Он се сместа упути цару и, као весник зла, предстаде му лица невесела и погледа тужна. Уједно с тим он је желео да покаже како се веома брине о царевом животу и како му је свесрдно одан. Трудећи се да у цара изазове гњев против невиних војвода, он стаде говорити цару ласкаво и лукаво, тврдећи: „Царе, ниједан од закључаних у тамници не жели да се покаје. Сви су они упорни у својој злој намери, и не престају плести замке против тебе. Стога нареди да их без одлагања уморе, да они не би предухитрили нас и извршили своју злу намеру“.

Узнемирен оваквим речима, цар одмах осуди војводе на смрт. Али пошто беше вече, то извршење казне би одложено за сутрадан. О томе сазнаде тамнички стражар; и пошто насамо проли много суза због страхоте која прети невиним војводама, он оде к њима и рече им: Боље би ми било да се нисам упознао с вама и уживао у пријатном разговору с вама и заједничкој трпези, јер бих лако поднео растанак с вама, и не бих толико патио душом због страхоте која иде на вас. Сутра ћемо се растати, авај мени! последњим и горким растанком, и ја више нећу угледати мила ми лица ваша нити чути глас ваш, јер је цар наредио да вас погубе. Оставите ми завештање шта да се уради с вашим имањем, док има времена и док вас смрт није омела да изразите своју вољу.

Ове речи стражар изговори јецајући. А војводе, знајући да ништа нису згрешили цару и да не заслужују смрт, раздреше хаљине своје и стадоше чупати косу своју, говорећи: Који враг позавиде нашем животу? Зашто смо ми осуђени на смрт као злочинци? шта то урадисмо због чега заслужујемо смрт? – И призиваху они поименце своје сроднике и пријатеље, узимајући Бога за сведока, да они никакво зло учинили нису. И плакаху горко. Но један од њих, по имену Непотијан, сети се светог Николаја како се он показа у граду Мири брзи славни помоћник и благи заштитник избавивши она три мужа од смрти. Поразговоривши о томе међу собом, војводе се стадоше молити овако:

Боже Николајев, Ти си избавио три мужа од неправедне смрти, погледај сада и на нас, јер нам међу људима нема помоћника. Ето, снашла нас је велика несрећа, и нема никога који би нас избавио од напасти. Ево и глас наш издаде нас пре изласка из тела душа наших, и језик нам се суши сагореван огњем муке наше, те нисмо у стању ни молитву да Ти упутимо. Нека нам милосрђе Твоје, Господе, брзо похита у помоћ, и отми нас из руку оних који ишту душе наше. Сутра хоће да нас погубе; пожури нам у помоћ и избави од смрти нас невине!

Бог који пажљиво слуша молитве оних који Му се моле и који Га се боје, посла осуђенима у помоћ светог угодника Свог, великог архијереја Николаја. Те ноћи у сну стаде пред цара светитељ Христов и рече му: „Устани брзо и пусти из тамнице три војводе: они су оклеветани и страдају невини“. – И светитељ подробно објасни цару целу ствар, па додаде: „Ако ме не послушаш и њих не пустиш, ја ћу изазвати против тебе побуну, сличну оној у Фригији, и ти ћеш погинути злом смрћу“. – Зачуђен таквом смелошћу, цар стаде размишљати како се овај човек усуди ноћу у невреме ући у унутрашња одељења палате, и упита га: Ко си, да смеш такве претње упућивати нама и нашој држави? – Овај одговори: Име ми је Николај, архијереј сам Мирске митрополије. – Цар се натушти, и уставши стаде размишљати шта значи ово виђење.

Међутим, те исте ноћи светитељ се јави у сну и епарху Евлавију, и рече му за осуђене војводе оно што и цару. Тргнувши се из сна, Евлавије се уплаши. И док размишљаше о овом виђењу, к њему дође посланик од цара и исприча му све што цар у сну виде. Епарх журно оде к цару и обавести га о свом виђењу, и обојица се чуђаху том необичном подједнаком виђењу. И цар нареди да одмах доведу преда њ војводе из тамнице, и рече им: Каквим то враџбинама наведосте на нас такве снове? Појављени муж силно се гњевљаше и прећаше нам, да ће ускоро изазвати побуну противу нас.

Војводе ништа не знајући, у недоумици згледаху се међу собом и питаху да ли ко од њих што зна. Али ниједан ништа не знађаше; и они благо гледаху један другога. Приметивши то, цар пређе у кротост, и рече им: Не бојте се никаквог зла, кажите истину. – Онда они са сузама и ридањем одговорише: Царе, ми не знамо никакве враџбине, нити смишљасмо какво зло против твоје државе, сведок нам је сам Свевидећи Господ. Ако пак није тако, и ти дознаш о нама нешто рђаво, онда немој имати никакве милости према нама, и немој поштедети не само нас тројицу него и сав род наш. Ми се од отаца наших научисмо да цара поштујемо и да му изнад свега будемо верни. Стога и сада ми верно чувамо твој живот, и као што је својствено нашем чину, ми одлучно извршисмо поверене нам тобом задатке. Свесрдно служећи теби, ми угушисмо побуну у Фригији, прекратисмо међусобно непријатељевање, и своју храброст довољно показасмо делима, као што ће то посведочити они којима је то добро познато. Твоја држава нас је раније обасула почастима, а сада си с јарошћу устао против нас и немилосрдно нас осудио на насилничку смрт. Тако дакле, царе, ми сматрамо да страдамо једино због нашег усрђа к теби, због њега смо осуђени, и уместо славе и почасти које смо се надали добити, нас постиже страх смрти.

Ове речи тронуше цара, и он се раскаја за свој непромишљени поступак. Јер он уздрхта од суда Божјег и постиде се царске порфире, видећи да он, законодавац другима, доноси безаконе одлуке. И сада он милостивно гледаше на осуђене, и кротко разговараше с њима. А војводе, с умилењем гледајући у цара, изненада угледаше светог Николаја где седи поред цара и знацима им обећава опроштај. А ово нико други не виђаше већ само ове три војводе. Тада војводе, испунивши се смелости, стадоше громко говорити: Боже Николајев, ти си у граду Мири избавио негда три мужа од неправедне смрти, избави и нас слуге Твоје из ове опасности! – Цар им прекину молитву и упита их: Ко је тај Николај, и какве је то мужеве спасао? Испричајте ми о томе.

Непотијан исприча цару све редом. Тада цар, познавши да је свети Николај велики угодник Божји, удиви се његовој неустрашивости и великој ревности за оне којима је неправда учињена, ослободи ове војводе и рече им: Живот вам дарујем не ја него велики служитељ Господњи Николај, кога ви призивасте у помоћ. Идите дакле к њему и изразите му благодарност. А реците му и од мене ово: „Ето, ја испуних твоје наређење; стога се, Христов угодниче, не гњеви на мене“.

Рекавши то, цар уручи војводама златно Еванђеље, златну кадионицу украшену драгим камењем, и два светњака, и нареди им да све то предаду Мирској цркви. И тако три војводе, чудесно спасени, одмах кренуше на пут. Стигавши у Мири, они беху веома радосни и весели што се удостојише поново видети светитеља. И од све душе они одадоше благодарност светоме Николају за његову чудесну помоћ. И певаху хвалу: Господе, Господе! ко је као ти, који избављаш страдалца од онога који га кињи (Псал. 34, 10). И раздадоше они богату милостињу ништима и убогима, и срећно се вратише дома.

Таква су дела Божија, којима Господ узвелича угодника Свог. Слава о њима, као на крилима, разнесе се на све стране, за морем, и по свој васељени, тако да не беше места где нису знали за велика и дивна чудеса великог архијереја Николаја, која он чињаше благодаћу, дарованом му од Свемогућег Господа.

Једном путници, путујући лађом из Египта у Ликијску покрајину, обретоше се у великој олуји у бури: ветар им покида једра, лађа се тресијаше од страхотних удара валова, и сви очајаваху за свој живот. Но када се опоменуше великог архијереја Николаја, кога они никада не беху видели већ само чули за њега да је брзи помоћник свима који га призивају у невољама, они му се обратише молитвом и стадоше га призивати у помоћ. Светитељ им се одмах јави, уђе у лађу и рече: „Ви ме позвасте, и ево ја вам дођох у помоћ; не бојте се!“ – И сви видеше да он узе крму и стаде управљати лађом. Затим запрети ветровима и мору, као некада Господ наш Исус Христос, који је рекао: „Који верују у мене, дела која ја творим и он ће творити“. – Тако верни слуга Господњи заповедаше мору и ветровима, и они га слушаху. После тога путници при благопријатном ветру приспеше у град Мири. И изишавши из лађе они одоше у град да виде онога који их избави од опасности. Угледавши светитеља где иде у цркву, они познадоше свога добротвора, па похиташе и припадоше к ногама његовим, одајући му благодарност. А дивни Николај их не само избави од опасности и смрти телесне, него се побрину и за њихово душевно спасење. Јер он, будући прозорљив, угледа у њима својим духовним очима, грех блудочинитељ који човека одбацује далеко од Бога и одвраћа га од држања заповести Божјих, и рече им: Молим вас, чеда, поразмислите у себи и исправите срца ваша и мисли за угађање Богу. Јер, макар се и ми сакрили од многих људи и сматрали себе добрима, но од Бога се не може ништа сакрити. Стога се постарајте свим срцем да сачувате светост душе и чистоту тела. Јер божанствени апостол Павле каже: Ви сте храм Божји; ако поквари ко храм Божји, поквариће њега Бог (1 Кор. 3, 16. 17).

Поучивши те људе душекорисним речима, светитељ их отпусти с миром. Јер светитељ по нарави беше као чедољубив отац, и лице му сијаше Божанском благодаћу, као у ангела Божија. И излажаше од лица његова, као од лица Мојсијева, нека пресјајна луча, и велика корист биваше свима видети га. Јер свакоме, обузетоме каквом било страшћу или муком душевном, беше довољно да само погледа на светитеља, па је одмах добијао потребну утеху; и свакоме, ко би поразговарао с њим, бивало је на велики успех у добру. И не само хришћани него и неверни, када су имали прилике чути слатке и медене речи светитељеве, испуњаваху се умилењем и ступаху на стазу спасења, одбацујући издавна укорењену злоћу неверја и примајући у срце праву реч истине.

Велики угодник Божји поживе много година у граду Мири, сијајући божанским красотама, по речима Божанскога Писма: као звезда јутарња усред облака, као месец пун у данима својим, као сунце које сија на храм Бога Вишњега, као крин крај извора воде, и као скупоцено миро које омиомирује све (Ис. Сирах. 50, 6. 7. 8). Достигавши дубоку старост, светитељ исплати општи дуг људској природи, пошто претходно мало одболова телом, добро заврши временски живот, и са радошћу и псалмопојањем пређе у нестарив и блажени живот, провођен од светих анђела и сусретан од сабора светаца. На његов погреб сабраше се епископи Ликијске области са свим клиром и монасима, и безбројно мноштво народа из свих градова. И чеоно тело светитељево би с чешћу положено у саборној цркви Мирске митрополије у шести дан месеца децембра. И биваху многа чудеса од светих моштију угодника Божјег. Јер његове мошти точаху миомирисно и целебно миро, којим се болесници помазиваху и здравље добијаху. Са тог разлога ка гробу његовом притицаху људи са свих крајева земље, иштући исцељења болестима својим, и добијаху га. Јер тим светим миром исцељиваху се све болести, не само телесне него и духовне, и прогоњаху се зли дуси. Јер се светитељ не само за живота свога него и по престављењу своме окомљиваше на демоне и побеђиваше их, као што их и сада побеђује.

Неки богобојажљиви људи који живљаху крај ушћа реке Танаиса, чувши за мироточиве и целебне мошти светитеља Христова Николаја које почивају у Ликијском граду Мири, договорише се да морем отпутују тамо ради поклоњења светим моштима. Али зли дух, кога раније свети Николај прогна из Артемидина идолишта, видевши да се лађа спрема да отплови к овом великом оцу, а киван на њега што му разруши храм и прогна га отуда, спреми осветнички план: да спречи ове људе од намераваног пута, и тиме их лиши светиње. Стога се он претвори у жену, са судом у рукама, пуним јелеја, и рече тим људима: Желела бих да овај суд однесем на светитељев гроб, али се веома бојим путовати морем, јер је опасно за слабу и болесну од стомака жену отиснути се на толики пут морем. Зато вас молим, узмите овај суд, однесите га на светитељев гроб, и налијте јелеј у кандило.

Са тим речима демон предаде богољупцима у руке суд. Не зна се са каквим је демонским враџбинама био помешан тај јелеј, али је несумњиво био намењен да нашкоди путницима и да их погуби. Они пак, не знајући убитачно дејство тога јелеја, изађоше у сусрет молби и узеше тај суд. И отиснувши се од обале, они сав тај дан пловише благополучно. Али сутрадан изјутра дуну ветар северац и поче правити тешкоће њиховој пловидби. Пловећи много дана и ноћи са великим тешкоћама и патећи се, они изгубише стрпљење због дуготрајне буре и решише да се врате натраг. И када они већ стадоше окретати лађу у правцу свога завичаја, пред њима се појави свети Николај у малом чамцу и рече им: „Куда путујете, луди? Зашто напуштате пут који сте предузели, и враћате се назад? У вашим је рукама утишати буру и осигурати лађи удобну пловидбу. Јер вас у пловидби ометају ђавоље оплетке, пошто вам тај суд даде не жена него ђаво. Стога баците суд у море, и одмах ће ваша пловидба постати благополучна“.

Чувши то, људи бацише ђавољи суд у море, и из њега тог часа сукну црни дим и пламен, и ваздух се испуни силним смрадом, а море се раседе, вода узавре и усклокота из дубине, и водене капље беху као огњене варнице. Људе на лађи спопаде ужасан страх, и они стадоше запомагати од страха, но појавивши им се помоћник наложи им да буду храбри и да се це боје, утиша море, и избавивши путнике од страха устроји им безбедну пловидбу у Ликију. Јер тог часа на њих дуну неки прохладан и миомирисан ветар, и они радосни допловише срећно до жељенога града. И поклонивши се мироточивим моштима брзог помоћника и заштитника свог, они узнеше благодарност свемоћноме Богу, и одслужише молепствије великоме Оцу Николају. После тога они се вратише у своју земљу, причајући свуда и свима шта им се догоди на путу.

Многа велика и преславна чудеса сатвори на земљи и на мору овај велики угодник Божји: помажући у невољама, спасавајући од потопљења, износећи из дубине морске на копно, отржући људе из ропства и преносећи их њиховим кућама, избављајући од окова и тамнице, заштићујући од посечења мачем, ослобађајући од смрти, дајући многа исцељења многима, слепима прогледање, хромима ход, глувима слух, немима говор. Он обогати многе који се паћаху у убоштву и пуком сиромаштву, он даваше гладнима храну, и бејаше свима у свакој невољи готов помоћник, усрдни заступник, брзи бранитељ и заштитник. И сада он тако исто помаже свима који га призивају и избавља од невоља. Немогуће је избројати чудеса његова, као што је немогуће и описати их сва подробно. Великог чудотворца овог зна и исток и запад; и сви крајеви земље знају чудотворства његова. Стога нека се због њега слави Један у Тројици Бог, Отац и Син и Свети Дух, и Свето име Његово нека је хваљено устима свих вавек. Амин.