Свети Павлин Милостиви

23. ЈАНУАР

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ

ПАВЛИНА МИЛОСТИВОГ

епископа Ноланског (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јануар)

 

Угодник Божји Павлин родио се у Аквитанији, у Италији. Као мирјанин био је римски сенатор. Човек од вере, побожан и богобојажљив. Имао је супругу Тарасију, која је по вери, врлинама и нарави личила на њега. Пошто нису имали деце, узимали су сирочад, и о њима се бринули као о својој деци: хранили су их и одевали, и учили их страху Божјем. И из дана у дан напредоваху у свакој врлини, чинећи многе милостиње ништима. Најзад и сами Бога ради по својој вољи постадоше ништи: јер продадоше своје огромно имање, и све раздадоше потребитима, и живљаху у добровољном сиромаштву, уздајући се у Божји промисао. А када већ потпуно осиромашише, дође један убожјак просећи милостињу. Ho y њих не беше ништа више осим једнога хлеба. И нареди блажени Павлин супрузи својој да и тај последњи хлебац да сиромаху, говорећи: Бог ће се постарати о нама, само да не жалимо Бога ради дати ономе који иште. – Али Тарасија не даде, него задржа хлебац за њих, пошто није имала ништа више тога дана да изнесе на трпезу. У том дође код блаженог Павлина посланик од jeдног богатог пријатеља његовог, извештавајући га да му овај шаље морем много брашна, и да последња лађа потону са брашном. Чувши то, Павлин рече својој супрузи: Видиш, да си сиромаху дала онај последњи хлеб, не би последња лађа потонула на мору с брашном. Тако Бог због тврдичлука многима одузима имање.

Напустивши са имањем и славу и сјај овога света, они отпутоваше из Рима у покрајину Кампанију[1], где беху за себе задржали једно своје мало имање. Ту живљаху у граду, званом Нола[2], служећи Господу крај гроба светог мученика Феликса[3]. А скриваху се од света. Али се Павлинова врлина на могаше скривати за дуго. Јер га због његове врлине силом узеше за нолански епископски престо и он преко своје воље би постављен за епископа[4]. И руковођаше паству своју свето и ревносно, као верни и мудри пристав, кога постави Господ над чељади својом (Лк. 12, 42). Јер их храњаше не само духовном храном, учећи их и саветујући, грешнике покајању приводећи, и свакога на пут истине упућујући, него се стараше и о телесној храни и о свима потребама својих оваца. А сиротињу и удовице храњаше и одеваше, и робове откупљиваше и пушташе на слободу.

По попуштењу Божјем деси се тих година најезда Вандала[5] на Италију. Они је сву освојише, па дођоше и у област Кампанијску, где беше град Нола. И ту многе градове и села опустошивши, нагрнуше и у Павлинову епархију, чинећи то исто. Много народа поробише, и у своју земљу, у Африци, као робље преко мора одведоше. У то време блажени епископ Павлин, све што имађаше у епископији, даде за откуп робља и за прехрану опљачканих од варвара. И тако му ништа више не остаде. А када војници вандалски, свирепи и бездушни, мучаху хришћане да им прокажу сакривена у земљи блага, свети Павлин много сажаљеваше своју паству, и вапијаше к Богу: Господе, дај да мене муче због злата и сребра, јер Ти знаш где ја сакрих своје богатство: у руке твојих ништих и убогих слугу.

Једном дође к њему једна сирота удовица, плачући и кукајући: „Сина мог одведоше Вандали у ропство, и чујем да се налази у Африци код зета вандалског цара Риге. Стога молим твоју светињу да ми да чиме бих откупила сина, јединог хранитеља мог, наду и потпору старости моје“. – А Божји човек веома усрдно претражи све да би ишта пронашао и дао сиротици, и пошто не наће ништа осим себе сама, рече сиротој удовици: „Жено, немам ништа да ти дам. Једино, узми мене самог. Ево, ја теби дајем себе као роба. Продај ме, дакле, и откупи свога сина. Или ме дај у ропство у замену за свог сина“.

Чувши то из уста таквог човека, жена мишљаше да је то пре ругање него милосрђе. Али он, паметан и мудар, објасни жени да јој се он не руга већ говори истину. И убеди је да треба да верује његовим речима, и да се не плаши да епископа преда у ропство ради ослобођења сина свог. И отпутоваше обоје у Африку. И пронашавши кућу оног царевог зета, кнеза, код кога беше удовичин син, они чекаху пред вратима. А кад кнез излажаше из куће, паде пред њим удовица, молећи га с плачем да јој отпусти сина. А горди варварин јој не само не хтеде отпустити сина, него ни чути за њену молбу. Удовица пак, показујући на слугу Божјег Павлина, рече: Ево, овог човека дајем место сина. Молим те, учини ми ту милост: пусти ми сина, јер ми је јединац! – Он мирно погледа у Павлина, и упита га: Какав занат знаш? – Свети Павлин му одговори: He знам никакав занат, само знам да добро обрађујем башту. – Чувши то, кнез се обрадова, јер му такав човек беше потребан. И даде удовици сина. Она га узе, и отпутова кући својој. А свети Павлин остаде у ропству; узе на себе обрађивање баште, и рађаше трудећи се. Господар његов стаде често долазити у башту, и разговарати са својим баштованом. Увидевши да је његов баштован мудар и благоразуман човек, он разговараше с њим о свему. И много пута остављаше своје укућане и пријатеље, да би се наслађивао разговором са њим. А блажени Павлин му сваки дан ношаше из баште разно поврће за трпезу; и добијајући хлеб из његових руку, враћаше се на свој посао.

Када су једног дана разговарали, Павлин свети тајно рече своме господару: Пази, ти хоћеш да путујеш, али треба да мислиш о преузимању вандалског царства, јер овај цар, твој таст, умреће напрасно и неочекивано, па ако ти будеш отпутовао, онда ће други преузети царство. – Чувши то од свога баштована, кнез не могаше никако да ћути, већ отиде и каза цару, јер му беше веома веран, а и цар љубљаше њега више свих. Цар се замисли, па рече: Хоћу да видим тог човека о коме говориш. Царев зет одговори: Сад ћу му наредити да ти за ручак донесе поврће из баште, па ћеш га видети.

Цар беше за ручком када Павлин уђе доносећи поврће за царску трпезу по наређењу свога господара. Чим га цар угледа, прође га језа, и дозва свога зета, и каза му тајну, коју је иначе хтео крити, говорећи: Истина је што си чуо од овог човека, јер прошле ноћи видех у сну неке кнезове где седе на престолима, и суде ми. А усред њих сеђаше овај. И према њиховој пресуди, мени би одузета царска палица и власт, које некад бејах добио. И упита свога зета, ко је тај човек. Ја сматрам, продужи цар, да ово није прост човек, јер га у сну видех у великом чину.

Тада царев зет позва насамо блаженог Павлина, и упита га, ко је. А Божји човек му одговори: Ја сам роб твој, кога си примио место удовичиног сина. – Кнез упорно настојаваше да му каже, не шта је сада, него шта је био у својој земљн. И дуго га заклињаше да не крије од њега своју тајну, и да му каже истину. А човек Божји салетан, и не могући да одоли заклетвама, каза му да је епископ. Када то чу његов господар, уплаши се веома, и са смирењем рече му: Ишти у мене што хоћеш, па се врати у своју земљу са великим даровима. Одговори му угодник Божји Павлин: Једно добро молим од тебе, а ти га можеш учинити: све робове из мога града и из моје земље, који су овде доведени, пусти да се слободни врате својим кућама. – Кнез одмах нареди да се по целој Африци пронађу хришћани из Кампаније, који су као робље доведени, и да се упуте светом Павлину. И би свети пастир, са свима духовним овцама пастве своје, испраћен чесно, уз много других дарова и довољно хране. И лађама дођоше у своју земљу радосни и весели. А после не много дана умре Рига, цар вандалски, као што светитељ прорече, и престо царски заузе зет његов.

Тако свети Павлин, предавши себе једног у ропство, изведе многе људе из ропства на слободу, следујући Господу Христу, који узе на себе обличје роба, и избави род људски од робовања ђаволу. И поживе свети Павлин, по повратку из вандалског ропства, много година, и као пастир добри добро пасаше поверено му стадо, полажући душу своју за овце. И огромне милостиње почини убогој браћи, не штедећи себе. И године 431, 22 јуна он пређе к Начелнику пастира, Христу, Господу свом, од кога сада стоструко добија, као наследник вечног живота, славећи Га вавек, амин[6].

—————————————————————————————–
[1] Древна област средње Италије, на југу од Рима.

[2] Нола – један од најстаријих градова Кампаније; постоји и данас.

[3] Празнује се 25. јануара.

[4] To je било 409. године. Пре тога он је био презвитер, од 393. г.

[5] Вандали – германско племе; обитавали спочетка у средњој Германији, касније у јужној Шпанији, и затим у северној Африци, одакле су чинили пустошне налете на суседне приморске крајеве.

[6] Мошти св. Павлина почивају у Риму у цркви св. апостола Вартоломеја. – Св. Павлин је остао познат, као писац и учитељ Цркве, првенствено као хришћански песник. Од њега је остало 35 химни и до 50 песама, особито важних по њиховој дубокој побожности. У њима се врло живо описује узвишеност хришћанског савршенства, вредност еванђелске смирености, љубави према Богу и ближњему; говори се о промислу Божјем, о првородном греху, о светој Евхаристији, о заузимању светих за свет, о молитвама за умрле, о иконопоштовању. Свети Павлин је исто тако остао познат као љубитељ украшавања храмова светим иконома; а предање му приписује а проналазак црквених звона, око 400. године.