Свети Прокло Цариградски

20. НОВЕМБАР

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ

ПРОКЛА,

патријарха Цариградског (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за новембар)

 

Свети Прокло бејаше ученик светог Јована Златоуста.[1] Он се удостоји видети како свети апостол Павле у чудесном виђењу тајно говори светом Златоусту на уво. Један цариградски великаш би оклеветан од завидљиваца пред царем Аркадијем,[2] изгнан из дворца, и лишен свог високог чина. Желећи искати помоћ од светог Златоуста он преко посредника замоли светитеља да га прими ноћу, пошто се бојао да иде к њему по дану, да га неко од непријатеља његових не би видео, па још више оклеветао пред царем. Тада свети Златоуст позва свог прислужника Прокла, мужа побожног и свима врлинама украшеног, и нареди му да му пријави тог велможу ноћу и да га приведе к њему. Јер се Проклово послушање код светог Златоуста састојало у томе: да му пријављује посетиоце, и да их уводи код њега. А када паде ноћ велможа дође са жељом да поразговара с патријархом и подробно му изложи своју невољу. Блажени Прокло устаде, приђе врати ма патријархове спаваонице, завири кроз браву и виде Јована Златоуста где седи и пише а свети апостол Павле, нагнут к њему иза леђа, говори му на десно уво. По изгледу апостол беше сличан пророку Јелисеју, без косе изнад чела, и с великом широком брадом. Шта свети апостол говораше, Прокло не могаше чути. Отишавши пак од врата, Прокло рече великашу: He узнемируј се; стрпи се мало; јер има неко који је пре тебе ушао код патријарха, и ја те не могу увести к њему док тај не изађе.

У самој ствари Прокла беше обузео ужас, јер не могаше објаснити себи ко је то могао ући код патријарха: мимо Прокла нико није могао доћи до патријарха, а да је то јављење апостола Павла, то он знао није. Велможа је пак дуго седео, и најзад опет стао молити блаженога Прокла да га пријави патријарху: Прокло одговори: Ти сам видиш колико времена ја чекам да изађе тај што разговара с патријархом. – Уосталом, ево идем да видим кроз кључаоницу јесу ли престали са разговором. – И Прокло оде, завири и виде да посетилац још говори. Онда се Прокло врати и седе. Потом он по трећи пут приђе к вратима, завири и виде оно исто. Требало је, оче, да никога не пушташ пре мене, пошто знаш да сам у великој невољи и с дана на дан очекујем смрт. – Прокло му одговори: Веруј ми, брате, ја га нисам увео, и не знам ко је и када је ушао, нити постоји други улаз којим би неко могао ући, осим овог улаза. Ипак, причекај још мало.

Утом ce чу клепање за јутрење, и Прокло рече велможи: Сада иди с миром: од овог тренутка патријарх не разговара ни с ким, и у време одређено за ноћну молитву ни о чему другом не мисли већ свим умом погружен у молитву проводи до сванућа једино у разговору с Богом. А ти дођи наредне ноћи, и ја ћу те на сваки начин увести код њега пре свију других. – Велможа устаде веома тужан, и са сузама у очима отиде кући својој.

Наредне ноћи велможа опет дође у патријаршију. Прокло поступи као и прошле ноћи: пође да пријави велможу, али опет угледа истог светог апостола где говори на уво блаженом Јовану, па се врати не смејући да им прекида разговор. А кад клепало удари за јутарње богослужење, велможа се опет врати кући својој плачући.

Прокло се веома чуђаше и никако не могаше да схвати ко је то што улази код патријарха, и када то он улази. И зарече се Прокло да неће ни јести, ни пити, ни спавати, нити се одмаћи од врата блаженога Јована док злосрећног великаша не уведе код патријарха и не сазна ко је тај човек што улази код патријарха на необјашњив начин. Наредне ноћи споменути великаш по обичају свом опет дође. А Прокло, знајући да нико није ушао код патријарха, рече великашу: Због тебе, господине мој и брате, ја се уопште никако не помакох са овога места, и ево сада идем да те пријавим патријарху. – И одмах пође, и дошавши до врата он кроз браву опет угледа апостола где говори на уво патријарху. Тада Прокло приђе великашу и рече му: Иди, брате, кући својој, и моли Бога да ти помогне, јер како видим онај што говори патријарху од Бога се шаље пошто на невидљив начин улази к њему; а на ова врата нико осим патријарха ушао није. – Великаш оде у сузама, и потпуно изгуби наду у помоћ светог Златоуста.

Међутим када свану, блажени се Јован опомену великаша, па дозва Прокла и упита га: Није ли долазио онај човек за кога сам ти наредио да га уведеш код мене? – Да, оче, одговори
Прокло, он стварно ево већ трећа ноћ долази овамо, али ти си са неким другим разговарао насамо, и ја се због тога не усудих ући код тебе и пријавити га. – С ким сам разговарао? узврати Јован. Ове ноћи никога није било код мене. Тада Прокло описа изглед онога што је био код патријарха, и како му, нагнут одастраг, шапуће на уво. Затим Прокло, погледавши случајно на икону светог апостола Павла која је висила на зиду у келији златоустот патријарха, одједном кликну: Ево, овога управо видех где говори теби, оче! Ово је његова права слика!

На тај начин обојица, Јован и Прокло, сазнадоше да се патријарху јављао свети апостол Павле, и они оба узнесоше благодарност Богу: један – што је у своме писању био тајно надахњиван од светог апостола, а други – што се удостојио видети таког небеског житеља, светог апостола Павла.

После тога свети Јован указа потребну помоћ гоњеном великашу, а блажени Прокло, руковођен својим светим учитељем и духовним оцем, светим Јованом Златоустом, напредоваше у врлинама и усавршаваше се у богоугодном животу.

После пак прогонства и престављења светог Јована Златоуста блажени Прокло би од стране патријарха цариградског Сисинија[3] постављен за епископа града Кизика.[4] Но дошавши на свој престо он не би примљен од тамошњих клирика, палих у јерес, па се зато врати у Цариград и проживе тамо годину дана. По смрти пак патријарха светог Максимијана,[5] још док његове чесне мошти лежаху у цркви несахрањене, свети Прокло би изабран за патријарха Цариградског и на Свети Велики Четвртак узведен у овај високи чин.

Ступивши на патријаршијски престо свети Прокло мудро пасаше стадо Христово до краја свога живота. Између осталога он усаветова цара Теодосија, сина цара Аркадија,[6] да пренесе мошти светог Јована Златоуста из Комана у Цариград.[7]

За патријарховања светога Прокла у Византијској царевини догоди се велики земљотрес који се продужавао шест месеци. Од тог земљотреса срушише се многе величанствене грађевине, цркве, палате, и томе слично, а и камени бедеми градски; многа села и малене градове прогута земља; нека острва потпуно нестадоше; неки извори и реке изненада пресушише, а на сувим и безводним местима потекоше воде. Овај страшни земљотрес бејаше по целој царевини, но нарочито у Витинији, Хелеопонту и Фригији.[8] Када се у Цариграду рушаху најлепше и најтврђе грађевине, цар Теодосије и царица Пулхерија са свјатјејшим патријархом Проклом и свим житељима, изишавшаши из града, вршаху литије у пољу, са сузама молећи Господа да се смилује на људе своје. И зби се велико чудо: док преплашени народ испуњаваше ваздух молитвеним усклицима: „Господе, помилуј!“ изненада једно дете усред народа би узето невидљивом силом и на очиглед свију узнесено на висину, недосежну за људски поглед, и кроз кратко време опет истим путем спуштено са висине доле. И то дете исприча пред царем, патријархом и свим народом да чу Ангеле који певају на небу песму: „Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни“. – Сав народ одмах поче понављати ту Трисвету песму додавши јој молитву: „помилуј нас“. И земљотрес престаде. А малишан који донесе Трисвету песму с неба тог часа предаде дух свој Богу, и би чесно сахрањен у цркви свете Ирине. Од тога времена у целој хришћанској Цркви поче се употребљавати Трисвета песма.

Свети Прокло послужи као патријарх двадесет година и пет месеци и с миром отиде ка Господу.[9]

————————————
[1] Свети Прокло бејаше при светом Јовану Златоусту ђакон, потом јеромонах и сингел, тојест келејни прислужитељ патријархов, који је живео у истим одајама, с њим, и у исто време био његов најприснији ученик.

[2] Аркадије, син Теодосија Великог, цар Источне Римске царевине, царовао од 395. до 408. године.

[3] Сисиније био патријарх Цариградски од 426. до 427. године.

[4] Кизик – малени град на северној обали Мале Азије. – Блажени Прокло постављен за епископа 426. године.

[5] Свети Максимијан био патријарх од 431. до 434. године.

[6] Теодосије II Млађи, – царовао од 408. до 450. године.

[7] Коман – град у Јерменији, где је умро на путу у прогонство, и првобитно сахрањен био свети Јован Златоуст.

[8] Витинија, Хелеспонт и Фригија – малоазијске покрајине Византијске царевине.

[9] Свети Прокло се преставио 446. године.