Свети Силвестар

2. JAHУAP

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ

СИЛВЕСТРА папе римског (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јануар)

 

Свети Силвестар, у старом Риму рођен и у светој вери васпитан, би ученик презвитера Кирина. Од њега се научи књижној мудрости и добрим обичајима. Као пунолетан, беше веома гостољубив. Из љубави к Богу и к ближњему он довођаше странце у свој дом, и пошто би им опрао ноге, угошћаваше их, и чињаше им сваку услугу.

Једном из Антиохије дође у Рим, проповедајући Еванђеље царства, епископ Тимотеј, човек свет и исповедник[1] Христов. Њега Силвестар прими у свој дом. И добивши много духовне користи од његовог светог живота и учења, он постаде савршен у врлинама и вери. А Тимотеј, живећи у Силвестровом дому годину и неколико месеци, многе Римљане од идолопоклонства обрати к Богу. Због тога га епарх града[2] Тарквиније баци у тамницу, и дуго држаше у оковима. И би три пута бијен што не пристаде да принесе жртву идолима. Затим му мачем отсекоше главу. A блажени Силвестар ноћу узе његове свете мошти, и сахрани их у дому свом са одговарајућим песмама. Затим жена једна хришћанка, по имену Теонисија, са благословом епископа римског Мелхиада[3], подиже о свом трошку храм светом Тимотеју, у који и пренесе мошти светог мученика.

Епарх града Тарквиније дозва Силвестра и тражаше од њега имовину што је остала после Тимотеја, и присиљаваше га да принесе жртву идолима. А када овај не хтеде, он му грожаше мукама. Силвестар пак, провидевши да ће епарх брзо умрети од изненадне смрти, рече му еванђелску реч: Ову ноћ узеће душу твоју од тебе (Лк. 12, 20), и нећеш остварити оно што се хвасташ да ћеш ми учинити. – Разгневи се епарх на ове речи, и нареди да светога Силвестра вежу железним веригама и баце у тамницу. А сам седе да једе. И кад јеђаше рибу, западе му рибља кост у грло, коју никаквим начином ни лекаријом не могаше извадити. И мучећи се од тога све до поноћи, издахну, као што прорече светитељ. И сутрадан родбина с плачем сахрани епарха. A хришћани с радошћу изведоше Силвестра из тамнице. И веома га поштоваху не само хришћани него и нехришћани. Јер многе слуге епархове, када видеше да се пророштво Силвестрово испуни, удлашише се, и припадаху к ногама светитељевим бојећи се да се и њима не деси неко зло као њиховом господару; а други, убеђени тим чудом, повероваше у Христа.

Када свети наврши тридесет година, епископ римски Мелхиад произведе га за ђакона. Затим, после Мелхиада Силвестар би од свих изабран на престо римског епископа, и беше на њему као велика свећа на светњаку. И пасаше стадо Христово као други апостол, речју и делом упућујући га на спасоносну пашу. А када нађе неке свештенике, који су чин свој оставили и трговином се бавили, врати их опет црквеном служењу. И донесе канон да се нико од посвећених не сме бавити трговином.

Овај пресвети отац надену код Римљана имена седмичним данима, јер у то време, први дан седмице, који ми називамо недељом, Римљани називаху даном сунца, а остале дане називаху даном Месеца, даном Марса, даном Меркура, даном Јупитера, даном Венере, даном Сатурна[4]. Светитељу беху одвратна нечестива имена незнабожачких богова, и нареди да се први дан назива дан Господњи, јер у тај дан Господ наш славно васкрсе из мртвих, a остале дане онако како их Римљани и сада називају. А одреди и ово: да хришћани посте само у ону суботу у коју Христос умре и сиђе у ад да га разруши и изведе отуда праоца Адама са праоиима, a y остале суботе забрани да се пости.

У то време беше у Риму велика змија која је живела у једној дубокој пећини под гором, званом Тарпеј. Тој змији незнабошци сваког месеца приношаху жртве као богу. Кад год је излазила из пећине, увек би затровала ваздух својим отровним дахом, те биваху многи смртни случајеви међу људима који живљаху у близини, нарочито међу децом. Свети Силвестар, желећи и да људе избави од те напасти и да их од безбожја[5] приведе истинитом Богу, сазва хришћане што живљаху у граду, и наложи им тродневни пост и молитву. А сам предњачаше свима у посту и молитви. И једне ноћи јави му се у виђењу свети апостол Петар, наређујући му да узме са собом неке свештенике и ђаконе, и да без бојазни отиде у пећину где змија борави, да на улазу пећине отслужи свету службу, и да затим уђе унутра у пећину, да призове име Господа Исуса, и тако учини да змија никада више не изађе из пећине.

Светитељ поступи по апостоловом наређењу: отиде пећини и, пошто отслужи свету службу, уђе у пећину, и нашавши у њој нека врата затвори их, говорећи: Нека се ова врата не отворе до дана другог доласка Христовог! – И затворивши тако змију, учини да никада не изађе. А незнабошци мишљаху да ће тамо змија појести Силвестра и свештенике његове. Но када видеше да изађе неповређен, дивише се. И отада не видеше да змија изиђе. И многи у томе познаше силу истинитога Бога, и обратише се вери.

У оно време када цароваше Константин Велики, који још не беше просвећен светим крштењем, а беше отишао из Рима у рат против Ликинија, наста у Риму у његовом отсуству гоњење на хришћане од стране римског Сената. Примораваху хришћане да приносе жртве идолима; и кад ови одбијаху, подвргаваху их најразноврснијим мукама. Због тога свети Силвестар узе свој клир, изиђе из града, и скриваше се у гори званој Сорактес. После тога цар Константин, победивши Ликинија, издаде заповест (едикт) о престанку гоњења хришћана, тако да нико не сме хулити Христа нити злостављати хришћане. И подиже у царском дому свом цркву у име Спаситеља Христа. И нареди да се слободно крсте сви који желе да буду хришћани, а да беле хаљине за крштење узимају из царских ризница. И крсти се у то време врло много људи; и из дана у дан растијаше и увећаваше се Црква Христова, а идолопоклонство опадаше. И настаде радост велика код хришћана, јер их беше тако много у Риму да хтедоше већ да протерају из града све који не желе да буду хришћани. Али цар запрети народу, говорећи: Бог наш не жели да Му ико приступа на силу и под морањем, него ако ко добровољно и благонамерно приступа Њему, тај My je пo вољи, и Он га милостиво прима. Стога, нека сваки слободно верује како хоће, и нека један другога не гони. – Таквој наредби царевој људи се веома обрадоваше, јер допушта свима да слободно живе, сваки у својој вери и по својој слободној вољи.

He само у Риму настаде радост код хришћана, него и у целом свету: јер свуда пуштаху из тамница и окова хришћане, за Христа мучене; враћаху се из прогонства исповедници Христови; слободно долажаху својим домовима они што су се из страха од мучитеља крили по горама и пустињама; и свуда гоњење умуче и мучење престаде.

Али, ђаво, не могући да гледа где се толико шири црквени мир и светлост вере, подстаче Јевреје да отиду славној Јелени, мајци царевој, која се тада налажаше у домовини својој Витинији[6]. И они јој овако говорише: Добро уради цар, син твој, што безбожје напусти и идолске храмове поруши. Али зло учини што поверова у Исуса и поштује га као Божјег Сина и истинитог Бога. А Исус је био човек Јеврејин и мађионичар, варао је људе маћионичарским привидностима. Њега је Пилат као злочинца мучио и на крсту распео. А што цар оздрави, то није силом Исусовом, него благодаћу Бога који је створио небо и земљу. Стога треба, царице, да одвратиш сина свог од такве заблуде, да се не би вишњи Бог разгневио и цару се неко зло десило.

Када Јелена ово чу, извести писмом сина свог о томе. А он, прочитавши, написа својој блаженој мајци да Јевреји, који тако говоре, дођу са њом у Рим, и нека се пред свима расправљају о вери са хришћанским епископима, па чија страна победи, њена ће вера бити боља.

Царица извести Јевреје о овом царевом наређењу. Одмах се скупише многи мудри Јевреји, вични њиховом закону, зналци пророчких речи и упознати са јелинским учењем, и готови на расправљање о вери. И они са царицом Јеленом отпутоваше у Рим. Међу њима беше и један врло мудар равин[7], по имену Замврије, који не само беше вичан и савршен у јелинској мудрости и у јеврејским књигама, него беше и превелики мађионичар. На њега Јевреји полагаху сву своју наду: ако хришћане не победи речима, надвладаће их мађионичарским чудесима.

Када дође дан расправљања између Јевреја и хришћана, седе цар на престо свој са целим Сенатом. И изиђе пред цара свети Силвестар са малом дружином: неколицином епископа који су се тада затекли у Риму. Уђоше у дворану и Јевреји, њих сто и двадесет. И поче расправљање, које и царица Јелена жељаше да чује, због чега и седе иза завесе. А цар и Сенат имали су да пресуде о ономе што буду говориле обе стране.

У почетку Јевреји захтеваху да од стране хришћана ступе у парбу с њима дванаест најмудријих људи. А свети Силвестар се успротиви томе, говорећи: Ми се не уздамо у множину људи Него у Бога који све укрепљује. Њега у помоћ призивајући, говоримо: Устани, Боже, брани ствар своју. – Јевреји на то рекоше: To је из нашег Писма, јер те речи наш пророк написа. Ти треба из вашег Писма да говориш, а не из нашег. – А Силвестар одговори: Истина, у почетку вама би говорено Писмо Старога Завета и проповеди пророка, али све то и нама припада, јер је у њима много шта речено о Христу Господу нашем. Стога треба данас о томе да расправљамо с вама, јер ваше књиге постадоше нам своје, a наше вама су туђе, и ви ћете радије веровати својим књигама неголи нашим. Због тога ћемо вам из ваших књига показати истину којој се ви противите. И победа ће бити чудесна и очигледна, када је однесемо оружјем које смо узели из руку противника. – На то цар рече: Правда је у речима епископа, а не може јој се противречити; јер ако вам, о Јевреји, хришћани из вашег Писма приведу доказ о Христу своме, онда ће несумњиво победа бити на њиховој страни, и ви ћете бити тучени од својих властитих књига. – Када ово рече цар, цео Сенат похвали суд његов.

Онда стадоше Јевреји говорити хришћанима овако: Сведржитељ Бог наш у Књизи Поновљених закона говори: Видите, видите да ја јесам, и да нема бога осим мене (5 Мојс. 32, 39), како онда ви Исуса, који беше човек, кога оци наши распеше, називате Богом, и уводите три Бога: Оца, у кога и ми верујемо; и Исуса, за кога кажете да је Син Божји; а трећим богом називате Духа? Верујући тако, зар се не противите јавно Творцу свега Богу, који учи да нема других богова осим њега? – На ово богонадахнути Силвестар одговори: Ако без икакве узрујаности и вреве разгледате Писма, наћи ћете да ми ништа ново не уводимо када исповедамо Сина Божјег и Светога Духа. Јер то нисмо ми измислили, него су нам то божански пророци објавили. Пре свега Давид, пророк и цар, предсказујући побуну ваших отаца противу Спаситеља нашег, рече: Зашто се буне народи, и људи помишљају узалудне ствари на Господа и на Христа (= на Помазаника) његовог (Пс. 2, 1-2). Ето дакле, говорећи о Господу и Помазанику његовом, он уводи не једно лице него два. А да је Христос – Син Божји, то објављује исти пророк, говорећи: Господ рече мени: Ти си Син мој, ја те данас родих (Пс. 2, 7). Јер је један који рађа, а други који је рођен.

На то рекоше Јевреји: Пошто кажеш да Бог роди, ти тиме бестрасног чиниш страсним. И како то, Син је Бог рођен у времену, и постао је у времену? Јер реч „данас“ означава време, и не допушта да се верује да је Бог вечан. – Силвестар одговори: He кажемо ми, о Јевреји, да је у Богу рођење страсно, него исповедамо да је Божанство бестрасно, а такво и рођење; као што се од ума рађа реч. Нити уводимо временско рођење Сина од Оца, него верујемо да је његово роћење вечно невременско, јер знамо да је Син, заједно са Оцем и Духом, Творац времена. А Творац времена није под временом. Та пак реч: „Ја те данас родих“, означава не горње и предвечно божанско рођење, него рођење доле, примљено у времену и у телу ради спасења нашег. Знао је пророк да је Христос Бог пре векова, због чега и каже: Престо је твој, Боже, вечан (Пс. 44, 7). А објављујући унапред Његово оваплоћење које је имало бити у последње време, говори: Ти си Син мој, ја те данас родих. – Овим дакле речима: „Ти си Син мој“, означава не временско него предвечно рођење Његово; a речима: „ја те данас родих“, означава Његово рођење које се догодило у времену. А што рече: „Ја те родих“, пророк показа да и оно рођење Сина, које је имало бити у времену, Отац приписује себи као своје властито, јер је имало бити по Његовој вољи. Но осим тога, та реч: „ја те данас родих“, означава вечност рођења Божјег, у којој не постоји ни прошлост ни будућност, него је „данас“ свагда садашње. – A o Духу Светом исти Давид сведочи, говорећи: Речју Господњом небеса се учврстише, и Духом уста његових сва војска њихова (Пс. 32, 6). Овде дакле спомиње Оца – Господа, и Сина кога назива Речју због вишег и бестрасног рођења, и Духа Светога. И на другом месту каже: Светога Духа свог немој узети од мене (Пс. 50, 11). И опет: Куда бих отишао од Духа твога? (Пс. 138, 7). Овим речима пророк јасно показује да постоји Дух Свети, и испуњује све и сва. И опет говори: Пошљеш Духа свог, и постају (Пс. 103, 30). Није ли то све Давид рекао? Но и Мојсије Боговидац у Књизи Постања наводи овакве речи Божје: Да начинимо човека по обличју своме и по подобију (1 Мојс. 1, 26). С ким то онда говораше Бог ако не признамо да друго Лице беше с Њим? He може нико рећи да је то говорио Бог Небеским Силама. Јер саме те речи: „по обличју своме“, не допуштају ни да се помисли на то. Јер није исто обличје и подобије Бога и Анђела. Анћели су нижи по природи и по сили. Једно је природа Божја, а друго анђелска. Морао је дакле неко други бити онај са којим Бог изговори те речи: „по обличју своме“. И морао је тај други бити исте природе и обличја и подобија и истости са Богом који говори. А ко може бити такав, ако не Син, који је са Оцем једносуштан, једнославан и једномоћан, неизменљиво Обличје Очево? Шта онда ми ново уводимо када верујемо и говоримо да постоји Отац и Син и Свети Дух? И ако то незнабошцима изгледа невероватно и бесмислено, није чудновато, јер не знају Свето Писмо. Али зашто не верујете ви, који се поучавате речима светих Пророка, међу којима нема ниједнога који није пророковао о Спаситељу нашем?

А када овај божанствени отац жељаше да још говори о Пресветој Тројици, прекидајући његов говор цар рече Јеврејима: Ове речи које нам епископ наведе из Писма, о Јевреји, јесу ли тако написане и у вашим Књигама? – Они одговорише: Јесу. – Цар рече: У овом расправљању о Пресветој Тројици, мислим, да сте побеђени. – А они одговорише: He, добри царе! никако нас Силвестар победити не може, ако ми изнесемо противразлоге које имамо. Јер ми имамо многе противразлоге, и готови смо да их одмах изнесемо, али видимо да је излишан разговор и узалудан труд расправљати о Тројици. Није сада реч о томе, да ли је један Бог или три, него о овоме: да Назарећанин није Бог. Јер, ако се и допусти да постоје три бога, из тога не излази да треба сматрати да је Исус Бог. Исус није Бог, него то беше човек, рођен од људи, с грешницима живео, с цариницима јео и пио; и као што у његовом Еванђељу пише, био кушан од ђавола, затим издан од ученика, ухваћен, исмејан, бијен, жучју и оцтом напојен, раздевен, хаљине његове коцком подељене, иа крст прикован, умро и погребен, – како се такав човек може називати Богом? To је разлог о царе, што се сада говори противу хришћана да они уводе новог бога. Ако дакле о њему могу да што кажу, и ако имају какве доказе нека нам их изложе.

Када они то рекоше, свети Силвестар поче говорити: He кажемо ми да су три Бога, као што сматрате ви, о Јевреји! него исповедамо једнога Бога, који се у три Лица или Ипостаси поштује и обожава од нас. Но требало је да ви најпре покажете да разлози, које поводом вашег првог питања наведох из ваших Књига, нису добри, па да онда идемо даље у расправљању. Али пошто се сада отказујете да о томе говорите, ми ћемо као што сами предлажете, поразговарати о Господу нашем Исусу Христу. Почећемо од овога: Бог који је све привео у биће, створио је човека; и када виде да је он постао склон свакоме злу, не презре створење руку Својих које је пропадало, него благоволе да Син Његов, који је нераздељиво са Њим (јер је Бог свуда присутан), сиђе к нама. И Он сиђе, и родивши се од Дјеве би под законом, да искупи оне који су под законом (Гал. 4, 4. 5). А да се имао родити од Дјеве, прорече божанствени пророк Исаија, говорећи: Ето, девојка ће затруднети, и родиће сина, и наденуће му име Емануил (Ис. 7, 14). A то име, као што и ви знате, означава Божји долазак к људима, и у грчком преводу се каже да Емануил значи: с нама Бог. Овај пророк дакле пре много времена унапред објави да се Бог има родити од Дјеве. – А Јевреји рекоше: На нашем јеврејском језику у књизи пророка Исаије не стоји дјева него девојчица, а ви то искваристе, јер написасте у својим књигама дјева место девојчица. – Свети епископ Силвестар одговори: Ако у вашим књигама не стоји дјева него девојчица, то није ли девојчица једно исто што и дјева? Погледајмо даље, када пророк Исаија, као од лица самога Бога, рече Ахазу: Ишти себи знак од Господа Богa свог, ишти оздо из дубине или озго с висине. Ахаз рече: Нећу искати, нити ћу кушати Господа. Тада рече пророк: Зато ће вам сам Господ дати знак: ето, девојка ће затруднети (Ис. 7. 10. 11. 12. 14). Ако пак ви кажете да пророк говори не о девојци него о девојчици и да девојчица није девојка, онда се и обећани знак не може назвати знаком, јер да удата девојчица роди, то није знак већ природни закон и обичај. Али родити без везе са мушкарцем, није обична појава већ знак који премаша природне законе. Та девојчица дакле, као што је код вас написано, беше девојка, пошто Господ обећа да у њој да знак, и то такав знак да натприродно роди сина не познавши мужа. И ми не искварисмо Писмо, написавши место девојчица девојка, него пре исправисмо, да бисмо јасније познали у њој тај пречудни Божји знак који превазилази природу људску. Ко се икада од људи роди без мушког семена осим Адама сазданог од земље, и Еве саздане од ребра његовог? И где то роди жена не саставши се с мужем? Та Бог не би ни обећавао знак, када би та девојчица затруднела, не на натприродан начин него на природан начин саставши се с мужем. To би била обична природна ствар. Али пошто чедна девојка заче без мужа од Духа Светога, зато је то знак Божји нови и преславни. И би с нама Бог, по обећању, натприродно рођен од Дјеве чисте.

Јевреји рекоше: Но пошто рођени од Марије не би назван Емануил већ Исус, онда то није онај кога Бог обећа преко пророка него други. – Свети Силвестар одговори: Обичај је у Светом Писму да се понекад место имена употребљавају догађаји и дејства, као ово: Надену му име: брз на плен, хитар на грабеж (Ис. 8, 3) Иако се нико никада није називао таквим именом, ипак пошто је Христос имао да победи непријатеље и заплени плен, као име му се сматраху та дела његова која је имао учинити. A што каже и о Јерусалиму исти пророк: Назваћеш се град правде (Ис. 1, 26)? Нико никада није тај град називао градом правде, него га сви зову његовим обичним именом: Јерусалим. Али пошто се тада Јерусалим узвисио пред Богом, дато му је у пророштву име град правде, због онога што се у њему догодило. И још се у Светом Писму може наћи тога да се извесна дела употребљавају као имена.

Да је пак Бог имао живети с људима, чуј шта о томе пророкује Варух: Овај Бог наш, коме нико није сличан, откри све путеве знања, и даде га слузи своме Јакову, и Израиљу кога он љуби; затим се јави на земљи, и са људима поживе (Варух. 3, 36. 37. 38). А да је имао бити кушан од ђавола, прорече Захарија: И показа ми Господ Исуса поглавара свештеничког, који стајаше пред анђелом Господњим, и ђаво му стајаше с десне стране да му се противи. И рече Господ ђаволу: Господ нека ти запрети, ђаволе! (Захар. 3, 1. 2). А да је имао бити продан од свога ученика, унапред објави псалмопевац: Који једе хлеб мој, подиже на ме пету (Пс. 40, 10). О хватању Његовом би проречено у књизи Соломоновој: Рекоше у себи они што помишљају неправо: ухватимо на превару праведника, јер нам је непотребан, и противи се нашим делима (Прем. Солом. 2, 1. 12). И о лажним сведоцима писано је унапред: Усташе на ме лажни сведоци (Пс. 26, 12). A o распећу Његовом рече: Прободоше руке моје и ноге моје; избројаше све кости моје (Пс. 21, 17. 18). Исти пророк унапред говори и о дељењу хаљина Христових: Разделише хаљине моје међу собом, и за доламу моју бацише коцку (Пс. 21, 19). Он исти прорече да ће бити напојен оцтом са жучи: Дадоше ми жуч да једем, и у жеђи мојој напојише ме оцтом (Пс. 69, 22). И опет о сахрани Његовој претсказа: Метнуше ме у таму најдоњу (Пс. 87, 7). И ваш праотац Јаков, провидећи то исто Духом, рече: Спусти се и леже као лав и као љути лавић (1 Мојс. 49, 9).

Та и врло многа друга сведочанства о Господу Христу наводећи из светих Пророка, свети Силвестар убеди Јевреје. Јер устима његовим говораше Свети Дух, и он показа јасно да је Христос истинити Бог, рођен од Дјеве. А Јевреји рекоше: Зашто је било потребно да се Бог роди у телу људском? Зар није могао друкчије спасти род људски? – Светитељ одговори: У Бога је све могуће. Али је требало да ђаво буде побеђен од онога, који је од њега био побеђен. Човек је би побеђен од њега, али човек рођен не на обичан природни начин, не од мушкарчевог учешћа, него човек саздан од земље, и то од такве земље која је била као девојка чиста и чедна. Јер тада земља још не беше проклета од Бога, нити је беше оскрнавила крв убијенога брата или неко убиство зверова; још је не беху почели кварити трулежна тела мртваца; нити беше окаљана од неких нечистих и прљавих дела. Од такве земље би прародитељу саздано тело, које божанско удахнуће оживе. Када свезлобни ђаво победи таквога и тако рођенога човека, требало је стога да и сам буде побеђен од таквог истог човека. А такав је Господ наш Исус Христос, рођен, не на обичан начин и по природном закону, него од чисте и свете девојачке утробе, као Адам од чедне земље. И као што Адам би оживљен божанским удахнућем, тако се и Господ наш Исус Христос оваплоти дејством Духа Светога који је сишао на Пресвету Дјеву, и беше савршени Бог и савршени човек по свему, осим греха, имајући у једном лицу две природе: божанску и човечанску. Човечанска природа дакле пострада за нас, а Божансгво остаде нестрадално. И употреби светитељ овакво поређење: као што се не секу сунчани зраци када се сече дрво обасјано сунчаним зрацима, тако и човечанска природа Христова, сједињена са Божанством, мада претрпе страдања, Божанство ипак не пострада.

Када то говораше свети Силвестар, цар и цео Сенат похвалише Силвестра, и признадоше му да је у овом расправљању однео победу. А Јевреји не беху у стању да ишта више рекну против Силвестра.

Тада Замврије мађионичар рече цару: Иако нас Силвестар надвлађује својим речима, јер је богат у речима и вешт у разговору, ипак ми нећемо отступити од свог отачког закона, нити ћемо поћи за човеком кога оци наши сви сложно предадоше на смрт. А да је једини Бог онај кога ми поштујемо, и да нема другога, ја сам готов да то покажем, не речју као Силвестар, већ делом. Само, нареди, о царе, да доведу овде великог и љутог бика, и одмах ће твоја царевина и сви присутни сазнати да нема Бога осим нашег Бога. – А неко од присутних рече цару: Има такав бик у моме стаду, недалеко од градских зидова; њега не може нико у јарам ухватити, нити га руком погладити или додирнути. – И одмах посла цар да тог бика доведу.

У то време разговарајући, свети Силвестар упита Замврија: Због чега тражиш бика? И када га доведу шта ћеш му радити? – Замврије рече: Хоћу да покажем силу имена Бога нашег, које када будем шапнуо бику на ухо, одмах ће угинути. Јер смртна природа не може да поднесе име Божје, нити може жив остати онај који чује то име. Наши оци, када волове довоћаху за жртву, име су то изговорили на уши воловима, а ови су одмах са силним рикањем падали и умирали, и бивали готови за жртву. – Силвестар рече: Ако то име, као што кажеш, убија свакога који га чује, онда како си га ти научио? – Замврије одговори: Ти не треба да знаш ту тајну, јер си наш непријатељ. – На то цар рече Замврију: Ако нећеш да ту тајну откријеш епископу, онда је кажи нама. – Одговори Замврије: Ни кожа, ни хартија, ни дрво, ни камен, нити икаква ствар може држати на себи то име ако се напише на њој; јер ће одмах погинути и онај који пише и уништиће се ствар на којој се пише. – А цар рече: Кажи нам како си се ти сам научио томе имену? Јер је немогуће сазнати га, ако се не изговара нити пише. – Замврије одговори: Ја седам дана постих, о царе; онда у нов сребрни умиваоник налих чисте воде са извора, и молих се. Тада невидљиви прст исписа по води речи које ме научише имену Божјем. – На то мудри Силвестар рече: Ако си се тако научио имену томе као што причаш, шта онда бива када то име говориш некоме на уво, не чујеш ли га и сам као онај коме га казујеш? и како чувши то име, и сам не умреш? – Одговори мађионичар: Рекох ти да ти не треба да знаш ову тајну, јер си наш непријатељ. Но нашта речи, када треба делом доказати оно што се говори! Изабери једно од двога: Или ти призови име твога Назарећанина и умртви бика, па ћемо и ми у њега веровати; или ћу му ја рећи на уво име Бога нашег, и на тај га начин умртвити, али ћеш тада и ти морати веровати у нашег Бога.

Сви присутни, када то чуше, похвалише Замвријев предлог. А хришћани се колебаху, но свети епископ их успокоји. Цар пак рече Замврију: Треба најпре да ти испуниш што си обећао, јер си обећао да ћеш једном речју убити бика. – Мађионичар одговори: Када тако наређујеш, о царе, погледај силу Бога мога. – И рекавши то, приближи се бику, кога везана чврстим конопцима снажни људи с великом муком једва држаху и вођаху за рогове. И када приђе бику, шапну му нешто на уво, и бик страшно рикну, затресе се, и паде мртав.

Сви се присутни веома удивише томе, а Јевреји, пљескајући, повикаше: Победисмо! победисмо! – Свети Силвестар замоли цара да нареди да се утишају. А кад настаде тишина, епископ рече Јеврејима: Није ли у вашим Књигама написано ово што свемогући Бог говори: Ја убијам и оживљујем; раним и исцељујем? (5 Мојс. 32, 39). – А они одговорише: Да, тако је написано. – Силвестар рече: Ако је Замврије именом Божјим убио бика, онда нека га тим истим именом и васкрсне. Јер је Бог добротвор а не злотвор; и у Његовој је природи да чини добро, а чинити зло – противно је Његовој природи. Воља је његова свагда добра, свагда хоће да чини добро; а каткад бива да и по нечим злим казни некога ради користи других. Али то бива по нужди; и такве ствари не чини радо, него приморан нашим злочинима. Када дакле Замврије лако учини оно што природа Божја не воли, утолико лакше може учинити оно што је за Бога природно: да оживи вола оним истим именом Божјим којим га умртви, и ја ћу пристати уз веру његову. – А Замврије рече цару: Царе, Силвестар још хоће да се препире речима. Али речи нису потребне, када се догодило овако чудесно дело. – А Силвестру рече: Ако имаш, о епископе, какву силу, онда учини и ти неко чудо именом твога Исуса. – Епископ одговори: Ако хоћеш, ја ћу ти показати силу Христа мог, када призивањем светог имена његовог васкрсне бик кога си ти убио. – Замврије рече: Напразно се хвалиш, Силвестре, јер је немогуће да бик оживи. – Цар пак рече Замврију: Ако дакле то што ти називаш немогућим, епископ учини, да ли ћеш онда поверовати у његовог Бога? – Замврије одговори: Ваистину ти се заклињем, о царе! да ћу, ако видим васкрслог бика признати Христа Бога и примити Силвестрову веру. – To исто рекоше и остали Јевреји.

Тада епископ клече и свесрдно се са сузама помоли Богу. Затим устаде, подиже руке к небу, и говори громко да сви чују: Господе Исусе Христе Сине Божји и Боже, Теби је лако и умртвљивати и оживљавати, ранити и исцелити, благоволи да призивањем пресветог и животворног имена твог оживи бик кога Замврије умртви призивањем ђавола, јер је време да се јаве чудеса твоја ради спасења многих. Услиши ме слугу твога у овај час, да се прослави пресвето име твоје!

Онда приђе бику и рече громко: Ако је Исус Христос, рођени од Дјеве Марије, кога ја проповедам, истинити Бог, устани и стани на ноге своје, и одбацивши сваку дивљину, буди кротак!

Чим то светитељ рече, бик одмах оживе и устаде, и стајаше кротак. Светитељ нареди да му са рогова скину конопце и рече бику: Иди одакле си дошао, и немој никоме удити, него буди кротак, тако ти наређује Исус Христос Бог наш. – И отиде бик веома кротак, иако је пре тога био неукротиво диваљ.

Кад то видеше, сви као једним устима повикаше: Велики је Бог кога Силвестар проповеда! – А Јевреји са Замвријем притрчаше светитељу, стадоше му целивати ноге, и мољаху га да се помоли Богу за њих и да их прими у хришћанску веру. Тада и блажена Јелена трже завесу иза које је седела слушајући расправљање и гледајући шта се догађа, изиђе и паде светитељу пред ноге, исповеди Христа да је истинити Бог и замоли да је удостоји светог крштења. – И крштена би тада света Јелена, тако исто и Јевреји са Замвријем, и врло многи људи приступише Богу и присајединише се Христовој Цркви.

После тога свети Силвестар брањаше веру православну од јереси аријанске и посла своје претставнике на I Васељенски Сабор у Никеју. Поживе остало време свога живота у свом уобичајеном труду и старању о Цркви Христовој. И пошто је тако добро пасао своје разумно стадо, у дубокој старости пређе ка Господу, године 335. У епископству проживе двадесет и три године и десет месеци. А сада у бесконачном животу са Анђелима прославља Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је слава вавек, амин.

———————————————————————————-
[1] Исповедницима се називали у старој Цркви хришћани, који су у време гоњења јавно објавили, исповедили да су хришћани и због тога претрпели мучење, али су остали у животу.

[2] Епарх града = управник града, градоначелник.

[3] Свети Мелхиад – папа римски од 311. до 314. године.

[4] Све су то били богови, које су незнабожни Римљани сматрали за покровитеље дотичних дана.

[5] Незнабошци су поштовали многе богове, али истинитог Бога нису познавали; зато их свети Павле назива безбожнима (Еф. 2, 12).

[6] Северозападна покрајина Мале Азије.

[7] Равин – почасна титула у Палестини, давана истакнутим учитељима и тумачима старозаветног закона.