Свети Софроније Јерусалимски

11. МАРТ

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ

СОФРОНИЈА,

патријарха Јерусалимског

 

Свети Софроније, истог имена са целомудријем, роди се у Дамаску[1] око 580. године од знаменитих родитеља, побожних и целомудрених, који се зваху Плинт и Мира. Још од младости своје блажени Софроније стаде живел ти животом достојним свога имена: љубљаше духовну и светску мудрост, и чуваше своју девственичку чистоту недарнутом и беспрекорном. А то двоје, духовна мудрост и девственичка чистота, назива се целомудријем. Штавише, по речима светог Јована Лествичника,[2] целомудрије је заједнички назив за све врлине. А целомудрени Софроније беше ревносни творитељ свих врлина.

Он најпре изучи светску философију, због чега би прозван софист, то јест мудри. У она времена назив софист означавао је велику част. Тако су називани најодабранији философи. Али блажени Софроније, сабравши светску мудрост, жељаше да стекне и духовну мудрост. Са том намером он обилажаше манастире и пустињачке испоснице, сабирајући у богоносних отаца благо корисно по душу његову. Тако дође и у свети град Јерусалим. И обилазећи околне манастире, он дође у општежиће Теодосија Великог. Ту нађе инока Јована Мосха, презвитера по чину, човека врлинска и веома искусна и у светској и у духовној философији. И Софроније се свим срцем приљуби уз њега, као син уз оца и ученик уз учитеља. И праћаше га на свима путовањима његовим све до кончине овога, идући заједно с њим по манастирима и пустињама, посећујући свете оце, и описујући житија њихова ради духовне користи. О томе сведочи књига коју су заједно написали: Лимонар или Цвећник, која је одобрена Седмим Васељенским Сабором.[3] У овој књизи светог Софронија учитељ његов често назива софистом, као равног себи у философији. Па не само то, него га блажени Јован понегде назива господином својим, а понегде и оцем. Јер га није сматрао као ученика већ као пријатеља и сапутника и сатрудољубца, по животу изврсна. Усто је блажени Јован провиђао Духом да ће Софроније бити велики пастир и непоколебљиви стуб Цркве Христове.

Са овим преподобним Јованом свети Софроније је још пре свог пострига живео најпре у Палестини доста дуго, у киновији Теодосија Великог, и у пустињи Јорданској, и у манастиру Светог Саве који се називао Нови. Затим обојица, Јован и Софроније, напустише Палестину из страха од Персијанаца који су наилазили, и одоше у пределе Антиохије Велике. Јер у то време персијски цар Хозрој Млађи поведе рат против Грчке због овога: Фока мучитељ, као што о томе опширно пише грчки историчар Никифор, уби грчког цара Маврикија и заузе царски престо. А цар Маврикије беше велики добротвор Хозроју персијском, кад овај беше пребегао из Персије у грчку царевину. Тада му Маврикије беше уместо оца, и поможе га и новцем и војском, те он поврати свој престо у Персији, и тако се створи између Грка и Персијанаца вечити и чврст мир. Но кад Хозрој чу за убиство свога добротвора цара Маврикија, веома се ожалости. И уништивши уговор о миру са Грцима, он крену да освети Маврикија: и упаде војска персијска у многе покрајине грчке, нарочито у Сирију, Феникију и Палестину, и пустошаше их. Тада оци свети, који се подвизаваху у тим покрајинама, напуштаху своје манастире и пустињска обиталишта и бежаху куда. је ко могао. У то дакле време одоше из Палестине и ова два света оца, Јован и Софроније. По њиховом одласку Персијанци заузеше свети град, Јерусалим, и са пресветим патријархом Захаријом одведоше у ропство и Часни животворни Крст Христов, који остаде четрнаест година у ропству у Персији, на велику тугу и жалост целог хришћанског света.

Дошавши у пределе Антиохије, ова два светитеља стадоше обилазити тамошње врлинасте оце, и по обичају свом, као пчеле летећи од цвета до цвета и скупљајући мед, они скупљаху слађе од меда духовне поуке, и слагаху их у своју споменуту књигу Лимонар као у саћу мед. Али кад се и тамо приближи персијска војска, они отпловише у Египат и Александрију. И тамо чинише што и раније: описаше дела и поуке многих светих отаца, које очима својим видеше и ушима својим чуше. V то време свети Софроније још не беше пострижен у монашки лик, што се види из шездесет девете главе њиховог Лимонара, где учитељ Софронијев Јован каже овако: Стигосмо у Александрију ја и кир Софроније, брат мој, пре пострижења његова, и одосмо к ави Паладију, човеку врлинском и слузи Божјем. И опет у глави сто десетој он исти каже: Ја и господин мој Софроније одосмо у Лавру, удаљену од Александрије осамнаест стадија, к једном веома врлинастом старцу, Египћанину, и ја рекох старцу: Господине аво, кажи нам поуку, како да живимо, јер господин софист (Софроније) жели да се одрекне света и постане монах. Старац нам рече: Добро чините, децо, што остављате свет ради спасења душе своје. Седите у келији молитвено тихујући и чувајући ум и молећи се непрестано и имајући наду у Богу, и Он ће вам дати знања свог и просветити ум ваш.

Предивна врлина светог целомудреног Софронија огледа се у томе, што он као световњак толики труд улагаше путујући дуго по манастирима и пустињама, и што се толико брињаше и ревноваше око проналажења духовно корисних ствари, које би га научиле путу спасења. И пре пострижења у монаштво он се већ показиваше савршен монах, проводећи у врлинама савршено монашко житије.

Затим би пострижен од свог учитеља, пошто се тешко разболе од очију, и очекиваше да ће умрети. И имаћаше за време болести вићење. О томе његов учитељ пише у сто другој глави Лимонара, говорећи: Када мој брат Софроније мудри беше на самрти, стајах крај њега ја и ава Јован схоластик, и он нам рече: Као да иђах неким путем, и видех девице које се скупише око мене, и ликоваху говорећи: Добро дошао, Софроније! Венчао се Софроније! А девице ликоваху пред њим зато што је истог имена са целомудријем.

То о њему написа учитељ његов. После свог оздрављења, и већ у монашком чину, блажени Софроније се даде на још веће подвиге, бринући се о свом спасењу и о спасењу других. У то време се беше у Египту раширила Севирова јерес.[4] Софроније и његов учитељ силно се бораху са овим јеретицима. Као мудри и вични Светом Писму, они у свима препиркама побеђиваху јеретике. Због тога их пресвети патријарх александријски Јован Милостиви (609-620. г.) веома вољаше и поштоваше, као искрене своје пријатеље, помагаче и тешитеље у борби против јеретика. У Житију светог Јована Милостивог, написаном од неапољског епископа Леонтија, каже се да је свети Јован Милостиви имао обичај да средом и петком седи пред вратима цркве, и примао свакога ко је желео да му дође, саслушавао свачије молбе, помагао, мирио завађене, и мир творио међу људима. А кад би се десило да му нико ни с каквом молбом не дође, док је он седео, он би тужан и са сузама одлазио дома, говорећи: Данас ништавни Јован ништа не уради, нити што принесе Богу за грехе своје. – А блажени Софроније, пријатељ његов, тешећи га говорио му је: Оче, данас треба да се истински веселиш, јер овце твоје живе мирно без препирке и свађе, као анђели Божји. – Из овога се јасно види у каквом је поштовању и љубави код пресветог патријарха био свети Софроније са учитељем својим.

Обојице ових светих беше лозинка и брига: сваки дан научити нешто ново од духовне користи. И догоди им се једном ово, као што о томе прича Јован: Једном у подне ја и господин мој Софроније мудри иђасмо у дом Стефана философа, који се налазио поред пута што води ка цркви Пресвете Богородице, подигнутој блаженим патријархом Евлогијем на истоку од Великог Тетрафила. Кад стигосмо до философовог дома, закуцасмо на врата, а вратар нам рече: Мој се господин још одмара, причекајте мало. Тада предложих господину моме Софронију: Хајдмо мало до Тетрафила! – Александријци поштују то место, јер кажу да је на том месту цар Александар Македонски положио мошти светог пророка Јеремије, које је донео из Египта, када је основао град Алекеандрију. Кад стигосмо тамо, не нађосмо никог сем три слепца. И ћутке седосмо близу њих, сваки са својом књигом. А слепци су међу собом много разговарали. И један упита другог: Пријатељу, како си ти ослепио? Онај му одговори: У младости бејах морнар. Пловећи из Африке, много сам пиљио у море, због чега ми очи побелеше, и ја ослепех. Затим други, упитан на који начин је он ослепео, одговори: Бејах стаклар. Једном приликом правећи стакло ја се непажњом опекох, и од тога изгубих вид. Тада ова два слепца упиташе трећег, на који је начин он ослепео. Овај им одговори: Када бејах млад, нисам волео да радим и да се мучим, а волео сам да ленствујем. Пошто нисам имао од чега да живим, ја стадох да крадем и да многа зла чиним. Једнога дана видех где носе да сахране једног мртваца, преко кога беше скупоцен покров. Ја пођох за пратњом, желећи да видим где ће га сахранити. И сахранише мртваца поред цркве светог Јована. Чим паде ноћ, ја откопах гроб, свукох са мртваца све, само један огртач оставих на њему. И кад изађох из гроба, рече ми зла помисао моја: Врати се и узми огртач, јер је врло добар. И ја се кукавац вратих са намером да узмем огртач и мртваца оставим нага. И гле, мртвац се диже и седе преда мном, затим пружи руке и прстима ми одра лице и извади оба ока. Тада се ја несрећник са великом муком једва извукох из гроба. Ето, рекох вам на који начин ослепех.

Пошто чусмо то, господин Софроније ми даде знак и ми одосмо од њих. И рече ми Софроније: Аво Јоване, данас нам заиста није потребно да се чему другом научимо, јер се данас довољно поучисмо духовно: нико, који зло чини, не може се сакрити од Бога.

Из овога се јасно види да се оба ова светитеља, Јован и Софроније, стараху да сваког дана стекну себи по коју духовну корист. Јер ове речи Софроннјеве сведоче да им је сваког дана била главна брига: како да дођу до неке нове духовне користи.

За време боравка у Александрији блажени Софроније записа чудеса светих мученика Кира и Јована, одајући им на тај начин благодарност што му исцелише очи. Јер када му оболеше очи, он прибеже овим светим бесплатним Лекарима са молитвом и вером у њиховој цркви у Александрији, и доби од њих мољено исцељење. И имађаше велику љубав према њима.

Но после неког времена стаде и Египту, и у њему Александрији, грозити опасност од персијске најезде. И ови блажени оци, Јован и Софроније, бише приморани да и одатле беже. И они отидоше на Синај, затим на Јегејска острва, и после у Рим. А и пресвети патријарх Јован Милостиви донесе одлуку да бежи од варвара. Али у путу су пресвети патријарх разболе, и у завичају свом, граду Амантунту, он се престави у Господу. Касније, мудри Софроније одаде дужну пошту и хвалу узвишеном животу светог патријарха и његовом неизмерном милосрђу, и описа његово житије.

Блажени дакле Софроније са својим учитељем Јованом и дванаесторицом братије отпутова у Рим. И тамо, после неког времена Софронијев учитељ преподобни Јован, већ стар, отиде ка Господу (619. г.). Пред смрт он остави завештање свом ученику и духовном сину блаженом Софронију, да тело његово не сахрањује у Риму, него да га однесе на Синајску Гору. А ако би због најезде варвара било немогуће доћи до Синајске Горе, онда да га сахрани у Палестини у киновији светог Теодосија Великог, где је он спочетка монаховао.

И би тако. Јер подражавајући Јосифа старозаветног који тело Јаковљево пренесе у гробницу отаца његових, свети Софроније узе из Рима тело преподобног Јована, духовног оца свог, и са братијом крену у грчке земље. Кад допловише у Аскалон, он чу да је због варвара немогуће ићи на Синајску Гору, зато оде у Јерусалим, који је био у рукама Персијанаца, и у Теодосијевој киновији погребе тело свог духовног оца. Затим свети Софроније оде у Александрију да убеди тамошњег патријарха Кира да не пристаје на јерес монотелитску. Одатле отиде и у Цариград исто тако да убеди патријарха цариградског Сергија. Али га они не послушаше, и он се врати у Јерусалим. Тада је на патријаршијском престолу у Јерусалиму био Модест уместо патријарха Захарија, који је са Часним Крстом био у ропству у Персији.

Убрзо по доласку светог Софронија у Палестину, Бог благоволи вратити из ропства у Јерусалим Часни Крст и патријарха Захарију. Јер војвода Ираклије уби цара Фоку тиранина,[5] сам заузе царски престо византијски, зарати на Персију, много пута победи Хозројеве пукове, и седам година пустошаше његове градове. Тада Сироес, син Хозројев, уби свога оца Хозроја, и затражи мир од грчког цара Ираклија.[6] Овај као први услов за мир постави захтев: да персијски цар уступи Јерусалим Грцима, и да врати Часни Крст, и с њим патријарха Захарију.

И би тако. После четрнаест година Часни Крст би веома свечано враћен из Персије. Сам цар Ираклије унесе га на својим леђима у Свети Град. И пресвети патријарх Захарија заузе свој престо. Но после неколико година исти цар Ираклије пренесе Часни Крст Господњи из Јерусалима у Цариград, да би ову велику драгоценост хришћанску склонио од непријатеља, који потом опет заузеше Јерусалим. А патријарх Захарија није дуго седео на свом престолу после свог повратка из ропства, већ пређе ка Господу. После њега опет дође Модест, и поживе само две године. А кад се Модест престави, за патријарха би изабран свети Софроније, 634. године.

У то време појави се, као што рекосмо, јерес монотелита, тојест једновољника. Они су учили да у личности Христовој у двема његовим природама, Божанској и човечанској, постоји једна воља и једно дејство, као да свака природа нема своју посебну вољу и посебно дејство. Учећи тако они одричу да је Христос савршен у обема природама. О тој јереси опширно је писано у Житију преподобног Максима Исповедника, под 21. јануаром. Цар Ираклије сазва помесни сабор, и нареди да се тако верује. На њега се угледа цариградски патријарх Сергије (610-638. г.) и римски папа Хонорије (625-638. г.). А за овима Кир александријски, па касније цариградски патријарх Пир, и други. А многи православци пострадаше не пристајући уз ову јерес.

Против ове јереси силно устаде пресвети патријарх јерусалимски, Свети Софроније. Он сазва и помесни сабор, на коме прокле јерес монотелитску. И одлуке овога сабора он разасла на све стране. Ове одлуке бише читане на Шестом Васељенском Сабору 680. године, и од Светих Отаца потврђене, и усвојене као правоверне.

Свети Софроније је написао и многе друге, корисне Цркви Христовој, беседе, поуке и химне, а и житија неких светитеља, као и житије свете Марије Египћанке, која равноангелни живот проведе у пустињи на надчовечански начин. И свети Софроније мудро пасаше Цркву Божју, запушујући уста јеретицима, и далеко их као вукове одгонећи од разумног стада. Затим, по попуштењу Божјем, би опет најезда варвара на Сирију и Палестину, али не Персијанаца већ Арапа мухамеданаца. Ови најпре заузеше град Дамаск, затим Витлејем, па онда опседоше Божји град Јерусалим, и две године га освајаху. Јер када они победише у Сирији Грчку војску и њеног војводу Сергија убише, пресвети патријарх Софроније са палестинским хришћанима затвори се у Светом Граду. Постоји једна његова беседа, коју је одржао на Божић у опседнутом граду. У њој он као други Јеремија оплакује разорење и опустошење светих места, које је Бог допустио због грехова људских. А нарочито жали што не могу да Дан Рођења Христова по обичају прославе у Витлејему, јер је Витлејем већ био у рукама агарјанским.

На крају друге године опсаде, 637. године, хришћани су били прннуђени да се предаду непријатељима, и да им отворе град. Али претходно пресвети патријарх Софроније посла халифу агарјанском Омару изасланство са условима о предаји града. А први услов беше овај: да се хришћанској вери и светој Цркви Божјој не чини никакво насиље и зло. Омар прими тај услов у потпуности, као и остале. И кад хришћани отворише агарјанском вођи градске капије, он, притворица и лукавац, узе на се овчију кротоет и смиреност, ма да је био унутра вук грабљиви: обучен у кострет од камиље длаке, уђе пешице у град и питаше: где је храм Соломонов? желећи да тамо узнесе своје богомрске молитве. А свети Софроније, који му беше изашао у сусрет, видевши га где улази у лицемерном обличју, рече: Ево, мрзост опустошења, претсказана пророком Данилом, биће на месту светом. – И плакаше много са свима хришћанима. А Омару предлагаше да баци са себе рите и обуче кнежевску одећу која му доликује.

И тако свети град Божји заузеше Агарјани, и хришћанство паде у тешко ропство. Јер нечестиви вођа агарјански, не испуни услове мира, које обећа да ће испунити, и стаде многа зла наносити јерусалимским хришћанима. Гледајући то, свети Софроније непрестано ридаше, и мољаше Бога да му узме душу, између живих на земљи да не гледа више патње хришћана и мрзост опустошења која скврнави светиње. И услиши Бог његову молитву убрзо, и он сконча свој тужни живот, 638. године, и пређе из земаљског сузног Јерусалима у горњи радосни Јерусалим, где је обиталиште свих који се веселе у Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек, амин.

————————————————-
[1] Дамаск – главни, најбогатији град Сирије, један од најстаријих градова у свету; лежи на североистоку од Палестине, на реци Баради, у дивној и плодној равници, крај источног Анти-Ливана. И у данашње време Дамаск је главни и најбогатији град Сирије и има до 600.000 становника.

[2] Празнује се 30. марта.

[3] Овај Свети Сабор одржан је у Никеји 787. год. против јереси иконоборачке.

[4] Севир, јеретички патријарх Антиохијски (512-518, један од главних заштитника монофизитске јереси, која је учила ово: Христос, иако састављен из двеју природа, не борави у двема њима, тј. нема две природе, Божанску и човечанску, пошто је при оваплоћењу Бога Логоса човечанска природа у Христу изгубила сваку властиту стварност и само се мислено може разликовати од Његове Божанске природе. Али из таквог јеретичког учења произлази да Христос није истинити човек.

[5] Византијски цар Фока царовао од 602. до 610. године.

[6] Ираклије царовао од 610. до 641. године.