Свети свештеномученик Автонома

12. СЕПТЕМБАР

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА

АВТОНОМА (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за септембар)

 

Свети Автоном беше епископ у Италији за царовања Диоклецијанова. Када настаде љуто гоњење на хришћане он се опомену речи Христове из Еванђеља: Кад вас потерају у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 22), и оставивши Италију отпутова у Витннију Азијску, и по Божјем указању заустави се у месту званом Сореос. Тамо свети Автоном би примљен од неког гостољубивог Корнилија. Код њега он проживе дуго време и проповедајући Христа обраћаше многе незнабошце у хришћанску веру. И стече он тамо не мало душа Богу, јер се мноштво људи сабираше у дом Корнилијев да слушају учење светог Автонома. А он попут светих апостола проповедаше реч Божију са сваком слободом, јер у њему деловаше исти Дух Свети који некада у виду огњених језика сиђе на свете апостоле, и проповеђу Автономовом запаљиваше срца људска к вери и љубави Божјој, те они слушајући његово учење осећаху умилење и радо примаху речи његове, и тражаху од њега свето крштење. И у том месту свети Автоном приведе к светој вери толико људи, да дом Корнилијев не могаше сместити сав скуп верних. Тада свети Автоном сагради хришћанима цркву у име војводе Небеских Сила, светог Архистратига Михаила, предајући све новопросвећене под заштиту њему као чувару рода хришћанскога; и произвевши Корнилија за ђакона он му повери1 словесно стадо Христово, па отпутова у Ликаонију и Исаврију,[1] желећи да и тамо буде проповедник побожности.

Потрудивши се доста времена у тим крајевима проповедајући Еванђеље, свети Автоном се поново врати код Корнилија, да обиђе стадо Христово, њиме образовано. И поставивши Корнилија за презвитера, он заједно с њим служаше спасењу људи.

Када злочестиви цар Диоклецијан дође у Никомидију са циљем да уништи све тамошње хришћане, тада идолопоклоници стадоше тражити светог Автонома, као најистакнутијег међу хришћанима. Али светитељ, желећи да још много народа приведе из таме демонске ка светлости познања истинитога Бога, не предаде себе у руке мучитељима. Чувајући потребан Цркви живот свој, свети Автоном отплови у Клавдиопољ, који се налажаше на обали Црнога Мора. Ту он сејаше семе речи Божје. И оно, падајући на добру земљу срца људских, благодаћу Божјом убрзо донесе многе духовне плодове. И пошто ту уреди све што је потребно побожности, и пошто упути верне на пут спасења, свети Автоном се опет врати у Сореос.

Видевши да се у Сореосу број верних стално увећава, све ти Автоном постави Корнилија за епископа, а сам отпутова у Асијску покрајину,[2] где стаде искорењивати трње безбожја и засађивати свету веру у Јединога Бога. И ту, дејством благодати Божије, он много људи избави од заблуде и вечне погибли, проповеђу својом рушећи идолопоклоничка идолишта и подижући у срцима људским духовне храмове Духу Светоме.

Ускоро свети Автоном поново посети Корнилија и поверену му паству. Видевши да се ту сви поучавају закону Господњем и иапредују у врлинама, он се утеши, и благодараше Бога што труд његов не би узалуд, него се умножише његова духовна чеда која он роди Еванђељем.

Близу града Сореоса беше једно место звано Лимна чији сви житељи беху помрачени тамом идолопоклоншва. И свети Автонам, отишавши к њима, стаде им проповедати Христа, и за кратко време врло многе обрати у хришћанство, и научивши их тајнама свете вере просвети их крштењем, и тиме их присаједини изабраном стаду Христовом. Но месни житељи који остадоше у незнабожју приредише једном празник некоме свом поганом идолу, и приносећи жртве бесима весељаху се у свом идолском храму. Тада хришћани, којих у то време беше врло много, сабраше се и са гневом отидоше к празнујућим незнабошцима, пообараше им жртвенике, полупаше све идоле и храм њихов срушише до темеља. На тај начин они показаше идолопоклоницима да су богови њихови ништавни, јер не могу да даду отпор када их разбијају, нити вичу када их бију. Ово силно разјари незнабошце, и они смишљаху како да се освете хришћанима што им поразбијаше богове њихове, и тражаху згодну прилику за то. И када једном сазнадоше дан у који је служитељ Господњи Автоном имао у њиме подигнутој цркви светог Архистратига Михаила у граду Сореосу приносити бескрвну жртву Богу, они из Лимне заједно са незнабошцима из околних села скупише се у огромном броју и тајно припремише да изненада нападну на цркву и убију хришћанског предводника Автонома, што они и урадише. Јер за време саме божанствене литургије они великом силом нападоше на цркву, једни са оружјем у рукама, други са штаповима, трећи са камењем, разјурише из цркве све хришћане који беху тамо, и немилосрдно убише светог Автонома у светом олтару, те се сав олтар обагри светом крвљу његовом. Тако светитељ, приносећи Богу бескрвну жртву, сам би принесен као крвава жртва у наднебесни жртвеник.[3]

Убивши светог Автонома, незнабошци набацаше на њега мноштво камења; и приредивши славље у част тога што одмаздише за бешчешћење богова својих, они отидоше. И светитељ лежаше убијен; и би тада велика пометња у цркви и неутешни плач верних због убиства њиховог оца и доброг пастира. А нека ђакониса, по имену Марија, узевши свето тело свештеномученика, чесно га погребе.

Пошто прође много година од погребења светог Автонома, у време када Константин Велики ступи на престо, велможа неки по имену Севиријан би послан од цара Константина у Александрију. Бојећи се буре на мору, Севиријан не пође морем него сувим крај обале морске. По промислу Божјем ваљало му је проћи поред гроба светог свештеномученика Автонома; и мазге одједанпут стадоше и не могаху маћи даље. Иако их много бише бичевима, али се ниједна мазга не помаче с места; поскидаше са њих и товаре, но оне ни тада не могаху продужити пут, као да их нека невидљива рука задржаваше. То доведе Севиријана у велику недоумицу. У пратњи Севиријана налажаше се и неки свети човек, који имађаше дар прозревања тајни Божјих. Он рече Севиријану: Треба да на овом месту саградиш цркву светом мученику, чији је гроб овде; и ако обећаш да ћеш то урадити, видећеш како ће мазге одмах кренути даље. – Севиријан то с радошћу обећа, и мазге стварно одмах кренуше и иђаху брзо. Севиријан тада, до повратка свог из Александрије, подиже на том месту мали молитвени храм светом мученику; а вративши се подиже дивну цркву над гробом светога.

Након много година један свештеник, не знајући да у тој цркви леже под земљом чесне мошти светог Автонома, разруши је због оронулости, па сагради нову на другом месту близу мора.[4] Место пак где под земљом лежаху светитељеве мошти, беше пусто шездесет година, све до смрти византијског цара Зинона,[5] и нико не знађаше за то скупоцено скровиште које земља скриваше у својим недрима. У то време један од царских телохранитеља по имену Јован, извршујући неко царско наређење, 6орављаше у гореспоменутим“ местима Сореосу и Лимни. Једнога дана он пође у лов, и кад беше на месту где некада стајаше црква над моштима светога мученика, он угледа зеца, пусти стрелу и уби га. Пошто налови и друге дивљачи он се врати кући. А л и ноћу, када он спаваше на постељи својој, њему се у сну јави свети мученик Автоном и нареди му да подигне цркву на аном месту где јуче уби зеца. Уставши од сна, Јован одлучи да уложи све старање и изврши што му је наређено. И заиста за кратко време он сагради дивну цркву у име свештеномученика Автонома; мошти пак његове он нађе у земљи читаве и потпуно нетљене, и од њих се стадоше збивати многа чудеса, и многи болесници добијаху исцељење.

О нетљености чесних моштију светог Автонома блажени Метафраст говори овако: „Видећи славног подвижника који и по смрти побеђује својства људске природе, ја стадох на славословље Божије: јер загледавши очима у гроб светог мученика Автонома, ја видех да његове свете мошти остају непобеђене силом смрти. Смрт, која се хвали да за три дана разори сав састав живога бића, није могла у току тако много година да уништи ниједну длаку овог преславног мужа. Глава његова и коса беху неповређени, лице цело, кожа чврста; ни једна длака не беше пропала на трепавицама његовим; само очи беху склопљене. И док га посматрах, изгледало ми је да га је смрт једино натерала да ћути, а све тело његово и ове састојке чува читаве: ни од главе његове ништа не беше отпало, ни од осталих делова тела ништа се не беше окрњило“.

Тако прославља Господ оне који Њега прослављају у светим телима својим. Њему приличи свака слава, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

——————————-
[1] Ликаонија – област Мале Азије, напоредо са Исавријом, такође малоазијском облашћу, са градом истога имена.

[2] Асија – римска провинција у западном делу Мале Азије.

[3] Свети Автоном нострадао око 313. године.

[4] То је било око 430. године; а обретење нетљених моштију светог Автонома догодило се након шездесет година.

[5] Царовао од 474. до 491. године.