Свети свештеномученик Дионисије Александријски

5. ОКТОБАР

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА

ДИОНИСИЈА,

епископа Александријског (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за октобар)

 

Свети Дионисије родио се у Александрији од богатих и угледних родитеља, незнабожаца.[1] У младости својој он доби потребно незнабожачко образовање и беше одан незнабоштву. По завршетку свога образовања Дионисије обављаше дужност ретора[2] и обучаваше младиће красноречивости у духу незнабожачке науке. Али његов бистри и светли ум није могао не видети грубе заблуде и сујеверје незнабожачке вере у којој се он родио и одрастао, и недостатке незнабожачке философије по чијим је начелима био васпитан. Његов радознали дух, гладан и жедан истине, није могао наћи задовољења у незнаболсачким знањима и веровањима; његово срце осећало је празноћу и лаж незнабоштва, те је, и пре но што је познало истинитог Бога, већ тежило Њему. И Дионисије, желећи да позна истину, изучава разна људска учења и веровања, и упоређује их. Овакав начин непристрасног испитивања људских учења помогао је Дионисију да нађе истиниту веру: да позна јединог истинитог Бога и свесно прими веру Христову. Касније свети Дионисије је сам говорио о себи: да се он „обратио ка Христу путем слободног истраживања, непристрасно испитујући учења људска“.

У то време Александрија беше чувена као средиште незнабожачке просвете. Но у њој се стаде развијати и хришћанска просвета, која имађаше и своју посебну школу и своје знамените учитеље, од којих најглавнији бејаше Ориген.[3] Одлични познаваоци незнабожачке философије, ови хришћански учитељи су вршили утицај на врло угледне учењаке незнабожачког света, те многи од њих стадоше примати хришћанство. Дионисије, већ упознат са многим хришћанским списима, ступи у присну везу са александријским хришћанским учитељима, и постаде ревностан ученик Оригенов. Усрдно изучавајући хришћанство, нарочито посланице светог апостола Павла, Дионисије доживе потпун духовни преврат и промену: јасно и свесно осети срцем и умом неизмерно преимућство хришћанства над незнабоштвом, хришћанске философије над незнабожачком. Зато он и прими свето крштење.[4] После тога он се још присније зближи с Оригеном. Еванђелски живот Дионисијев и његов успех у изучавању хришћанске философије учинише да на Дионисија обрати пажњу учитељ Александријске хришћанске школе Јеракло.[5] Након извесног времена свети Дионисије би рукоположен за презвитера. После Оригена Јеракло постаде управитељ Александријске хришћанске школе. А када Јеракло би постављен за епископа Александријског, Дионисије постаде управитељ Александријске школе.[6] По смрти пак Јеракла, Дионисије га наследи на епископском престолу Александријском.

Живот светог Дионисија као епископа пун је самопрегорних подвига против разноврсних непријатеља Цркве, и оних спољних и оних унутарњих. Гоњена од незнабожачких власти, Црква је патила и од унутрашњих раздора, јеретичких лажних учења и раскола. У такво вихорно време свети Дионисије стоји као дијамантски стуб вере; и благодарећи њему јединство Цркве остаје непоколебљиво. За његов свети архипастирски живот, за његову самопрегорну љубав, за његову кротост, смиреност, искреност, мудрост, њега сви дубоко поштују, па чак и његови непријатељи и јеретици. Цео хришћански свет дивио се његовим врлинама и учености, које су биле пуне богомудрости.

У време жестоког гоњења римског цара Декија[7] на хришћане неки епископи, не из страха од мучења, него да не би паства остала без богопосвећених архипастира као руководилаца, повлачили су се у мање опасна места, и отуда управљали својом паством.[8] Тако је поступио у ово тешко време по Божјем внушењу и свети Дионисије. Боравећи у потајном месту, свети Дионисије је наставио управљати Александријском паством, шаљући јој посланице преко поверљивих презвитера. Но плашећи се мучења, многи су се хришћани одрицали Христа. После тога они су се са дубоким кајањем и искреном тугом обраћали епископу, смирено га молећи да их прими у крило Цркве Христове. Кротки и смирени Дионисије снисходљиво их је примао у број деце Цркве Христове, налажући на њих извесне забране и епитимије, и тиме их спасавао од коначног очајања.[9]

Међутим, по овоме питању појави се нови унутрашњи непријатељ Цркве: раскол новацијански. Новацијан и његови следбеници иступише јавно и одлучно против примања отпалих у крило Цркве, и тиме удвостручише њене невоље и многе стадоше доводити у очајање.[10] Тада свети Дионисије, који је с љубављу примао пале, нарочито на посредовање исповедника Христових, устаде против новацијанаца и мољаше и саветоваше Новацијана да напусти свој пагубни раскол. „Ти си дужан претрпети све, само не цепати Цркву Божију, – писао је овај богомудри пастир Новацијану. Умрети да не би раздерао Цркву, исто је тако славно као и не принети идолима жртву. По моме мишљењу, прво је и узвишеније, јер се у том случају умире ради добра целе Цркве, а у другом ради спасења своје душе“.

После смрти нечестивог Декија, за време краткотрајног царовања цара Гала[11] гоњење хришћана престаде и у Цркви Христовој зацари се мир. Свети Дионисије се са неуморном ревношћу труђаше да се у Цркви очува једномислије и правоверје, борећи се против разних јереси. Но тај свештени труд његов би прекинут, јер букну ново гоњење на хришћане под новим римским царем Валеријаном.[12] У самом почетку овог свирепог гоњења свети Дионисије, иако тешко болестан, би заједно са презвитером Максимом и ђаконима: Фавстом, Јевсевијем и Херимоном, изведен пред царског намесника Емилијана. Намесник покуша на све могуће начине да наговори светог Дионисија да се одрекне Христа и принесе жртву идолима, јер би њему следовали многи други. На све то свети Дионисије неустрашиво одговори ово: Ми смо дужни покоравати се већма Богу него човеку.

Тада намесник Емилијан забрани светом епископу да има ма какву везу са хришћанима, и посла га на заточење у најзабаченије село, звано Цефро, усред дивље пустиње Либијске. Али и тамо, упркос забрани, свети епископ продужи проповедати реч Божју, и као врли мученик Христов одби да изврши мучитељево наређење. Зато га незнабошци више пута тукоше камењем. Без обзира на то, свети Дионисије доживе радост: јер и у пустињи обрати светој вери Христовој многе незнабошце. Овај успех још више раздражи царског намесника Емилијана, и он посла светог епископа у месташце Колуто, које се налазило у још забаченијем и дивљијем крају Либије. Но и одатле он је имао радости што је одржавао везе са својом паством и са другим епископима. У том суровом и љутом заточењу свети Дионисије проведе три године. А како се тамо мучио и злопатио, то само једини Бог зна. Но када на римски престо ступи цар Галијен,[13] свети Дионисије би враћен из заточења, на велику радост своје пастве и целе Цркве Христове.

Међутим, и у Александрији су овог дивног страдалца Христовог очекивале нове туге, нове невоље, нове патње. После грађанског рата наступи љута глад, а за глађу чума (куга) која је харала и косила страховито. Свети Дионисије се с родитељском љубављу бринуо о свима патницима, како о хришћанима тако и о незнабошцима. Описујући невоље и патње житеља Александријске области за време чуме, он пише и ово: „Многи од наше браће, из превелике љубави, не марећи за свој живот, брину се један за другог, посећују болеснике, дворе их непрестано, лече их о Христу; они су добровољно умрли заједно са њима узимајући на себе њихова страдања, испирајући им ране предано. Многи од оних који су се тако трудили око болних и повратили им здравље, сами су умрли … И ова врста смрти из побожности и чврсте вере ни по чему није нижа од мучеништва. Они су рукама својим узимали тела светих и држали их на коленима, затварали им очи и уста, носили их на леђима као децу, намештали их, служили им, измивали их и облачили“.

Управљајући Црквом под врло мучним околностима, свети Дионисије се стално држао као богомудри исповедник вере Христове, како у свом односу према спољним непријатељима Цркве – незнабошцима, тако и према унутарњим непријатељима – јеретицима. За то време писао је многе посланице и друге саставе пастви својој, поучавајући је и храбрећи у држању Православља. Његови списи су пуни мудро изложених догматских истина; а налазе се и неколики канони које је Црква прихватила. Исто тако и његово писмо против Новацијана сматра се канонским писмом. Управљао Црквом седамнаест година, и упокојио се 265. године у дубокој старости.

————————————-
[1] Свети Дионисије родио се око 195. године.

[2] Ретори – учитељи беседништва, красноречивости. Реторика се високо ценила у незнабожачком свету, но исто тако имала је велики значај и у хришћанском свету.

[3] Ориген – знаменити учитељ Цркве у трећем веку; велики испосник; најутицајнији наставник у Александријској школи; мудри борац против незнабоштва и јереси; гоњен за време Декија, исповедник; скончао у Тиру 254. године, у 70. години живота. Нека његова учења осуђена као јеретичка.

[4] Крштен у зрелим годинама од Александријског епископа Димитрија (189-231. г.).

[5] Јеракло – познати учитељ хришћански; спочетка био помоћник Оригену, предавајући у Александријској школи. Године 231. наследио Оригена као управитељ те школе; године пак 233. постао епископ Александријски; умро 246. године.

[6] Свети Дионисије постао управитељ знамените Александријске школе 233. године, и на том положају био 14 година.

[7] Царовао од 249. до 251. г. Жесток гонитељ хришћана; под њим било прво свеопште гоњење хришћана.

[8] Тако је поступио и св. Кипријан Картагенски, знаменити отац Цркве, који је касније јуначки примио за Христа мученичку смрт (+258. г.) А пре св. Дионисија и св. Кипријана тако је поступио и св. Поликарп Смирнски, који је такође мученички потом скончао 167. г.; a пoсле њих и св. Атанасије Велики (+ 373. год.).

[9] Према палима потпуно исто је поступао као св. Дионисије св. Кипријан, епископ Картагенски. Пре примања палих у црквену заједницу они су захтевали од њих доказе покајања, иако је било много њихових савременика који су били одлучно против примања палих, сматрајући да су пали учинили смртни грех.

[10] Новацијан – истакнут красноречиви презвитер римски у време Декијева гоњења; рукоположен насупрот саборским правилима, јер крштен на самртном одру, без неопходног миропомазања; касније, копао и рукама и ногама да се дочепа епископског престола у Риму; пошто у томе успео није, одвојио се од Цркве поставши епископ новацијанаца, и тако створио пагубни раскол у Цркви. Новацијан нарочито устајао против поновног примања у Цркву оних који су отпали од ње у време гоњења. По учењу новацијанаца: Црква је заједница светих; стога сви пали и који су учинили смртне грехе после крштења, морају бити избачени из ње, и нипошто се не могу поново примати у њу; Црква нема право праштати тешке грешнике; а ако их прашта, онда она сама постаје нечиста и несвета. Зато су се новацијанци називали „катари“, тојест: „чисти“, „заједница чистих’.

[11] Гал царовао од 251-253. год.; био мирољубив по души и снисходљив према хришћанима.

[12] Валеријан царовао од 253. до 259. године. Гоњење које је он дигао на хришћане одликовало се посебном, неизмерном свирепошћу.

[13] Галијен – римски цар од 260. до 268. године. Он је обуставио гоњење на хришћане, започето Валеријаном, и издао наређења, којима су враћени сви из заточења и објављена слобода вероисповести.