Свети свештеномученик Елевтерије

15. ДЕЦЕМБАР

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА

ЕЛЕВТЕРИЈА, епископа Илирског,

и матере његове АНТИЈЕ (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за децембар)

 

За царовања Елија Адријана[1] у Риму, великог ревнитеља идолопоклонства, засија као светла звезда дивни Елевтерије. Роди се он у Риму од чувених и богатих родитеља. Отац његов трипута беше антипат[2] царски, а мати његова удостоји се још веће части и славе, јер просвећена светим апостолом Павлом она верова у Христа и прими од њега свето крштење; а име јој беше Антија. Родивши дете она га назва Елевтерије; и васпитаваше га ревносно у побожности. Оставши рано удова она, када Елевтерије поодрасте, посвети Елевтерија Богу давши га на службу епископу Римском Анаклету,[3] као дар заиста достојан Бога. Видећи Елевтерија Богом обдарена и просветљена благодаћу Божјом епископ га прими у свој клир, и рукоположи га у петнаестој години за ђакона, у осамнаестој за презвитера, а у двадесетој години за епископа Илирије.[4]

Свети епископ Елевтерије, као свећа, на светњаку, светљаше светлошћу речи Божије и привођаше многе к познању Јединога Бога. Али завидљиви ђаво не могаше подносити то и устаде на светитеља, крвнички дишући својом убиственом злоћом против побожности. У том циљу он нахушка и наоружа злочестивог цара Адријана да устане против истине, и да почне гонити хришћане, а пре свега да убије Елевтерија. Исто тако намера му беше да на сваки начин уништи све најбоље учитеље побожности, и тако почупа најизврсније класје на Христовој њиви. Цар одмах са писмом пуним претње посла неког војводу Феликса да силом доведе Елевтерија на царски суд. Стигавши у Илирију, Феликс улучи прилику када пастир добри у храму Господњем храњаше своје духовне овце небеском храном Божанских речи, говорећи народу поуку. Он опколи цркву војском, па сам уђе у цркву дишући јарошћу и гледајући крвнички. Но посматрајући Елевтерија како мило и слатко поучава побожности своје слушаоце, он и сам стаде пажљиво слушати, и поче се дивити Христовој сили коју епископ проповедаше. И тада се у њему јарост измени у кротост, јер њива срца његова беше подесна за примање семена Божија: и он од вука постаде овца, од гонитеља – ученик Христов; и као заборавивши сву прошлост, он од разбојника постаде добри и верни слуга Господа Христа кога гоњаше. Стога, презревши царску наредбу, он припаде к ногама светога епископа, и од тога времена он се не одвајаше од свога учитеља, просвећујући се његовом проповеђу и утврђујући се у побожности.

Тако се Феликс обрати од безбожности к побожности, и више не помишљаше да се врати ономе који га је послао. Светн пак Елевтерије, желећи жарко да пострада за свету веру Христову, жураше на пут. Са њим крену и Феликс, али не као војвода који води сужња већ као јагње које следи пастиру. А када за време путовања наиђоше на воду, Феликс постаде као други евнух царице Кандакије[5] прими крштење од божанственог Елевтерија и свуче са себе таме идолодемоније као неке труле хаљине.

Када стигоше у Рим, хришћани дознаше да се Феликс присајединио Цркви Христовој; а он им исприча све односно епископа Елевтерија. По царевом пак наређењу Елевтерије би изведен на суд. Он ступи тамо храбро и неустрашиво, као да је позван не на суд већ на празник. Цар, погледавши на њега п видевши да је и млад и леп и ведар и свима природним даровима украшен, упита га: Елевтерије, зашто си оставио прадедовску веру и презрео поштовање богова, а почитујеш некаквог новог бога који је не само наочиглед свих умро, него притом најстрашнијом смрћу умро? – Елевтерије не хте ништа одговорити на ове безумне речи, угледајући се на Христа који усред страдања ћуташе пред Пилатом и ништа не одговараше Ироду. – Тада цар поново проговори: Одговарај, зашто си тако безуман постао, те си се безумној хришћанској вери присајединио? Покори се мени и принеси жртву нашим непобедивим боговима. Ако ме послушаш и поступиш по моме захтеву, одликоваћу те великом чашћу; у противном, ставићу те на тешке муке.

Елевтерије призва Господа који је рекао: Не брините се како ћете или шта ћете говорити, јер ћу вам ја дати премудрост којој се неће моћи противити (Мт. 10, 19; Лк. 21, 15), и одговори: Како могу ја служити таким боговима и сложити се са онима који им служе? Није ли боље да вам саветујем да одступите од њих? Али пошто ви нећете да ме послушате, онда треба плакати због вашег безумља, јер ви, иако обдарени од Бога разумом, постадосте толико гори од дрвља и камења, да њих сматрате за своје богове, оставивши Истинитога Бога који је премудрошћу саздао сву васељену: јер небо и земља су дело руку Његових; а између свега што је Он створио, ми људи смо најкраснија и најскупоценија творевина. Међутим ми лутамо у незнању, ходећи као у ноћи и, не знајући шта је Господу угодно а шта није, ми ратујемо против Њега. Оне пак који су заиста наши непријатељи и противници, а то су ђаволи, ми – о, безумља! – сматрамо за богове и Господе, и указујемо им почасти и приносимо им жртве! Што се мене тиче, ја сам се прилепио уз Господа мог, и свагда ћу Му бити веран, и послужићу Христу моме. Све пак ваше: и почасти и ругања и муке, – све то сматрам за дечје играчке и дечја плашила. Јер као што каже мој учитељ свети Павле: мени се разапе свет, и ја свету (Гал. 6, 14), и умрети за Христа – мени је уживање и радост.

Ове речи испунише цара гњевом, и он нареди да се донесе железни кревет, да се испод њега разастре много жара, а да се на кревету испружи мученик наг, и да се непрестано додаје испод кревета жар, и све тако док мученик не издахне. Када кревет би спремљен, мученик сам леже на њега и испружи се целим телом. Присутни пак народ приговараше цару због таквог мучења, и говораше: Зашто овог честитог, племенитог и чувеног по својој мудрости човека, на тако страховит начин погубљивати, као да је неки злочинац. – Међутим Бог одозго олакшаваше патње мученику, који се радоваше као росом расхлађиван и као да на меким ружама лежи.

После таког мучења цар укроти мало своју јарост, и нареди да мучениково тело скину с кревета, мислећи да је он већ умро. Међутим мученик устаде са кревета жив и здрав, ни најмање неповређен од огња; весео и раздраган он певаше: Узвишиваћу те, Боже мој, Царе мој, и благосиљаћу име твоје вавек; хвалићу Бога који весели младост моју. Нараштај за нараштајем хвалиће дела твоја, Господе, и казивати силу твоју и јављати чудеса твоја (Псал. 144, 1. 4. 6).

Пошто прослави Бога на такав начин, свештеномученик Елевтерије још неустрашивије ступи пред мучитеља и рече му: Царе, погледај на мене, за кога ои мислио да је изгорео у огњу, и познај проповеданог мноме Христа Бога, а познај и немоћ богова твојих.

Посрамљен и побеђен овако смелим и слободним речима мучениковим, цар стаде смишљати још веће муке. Тако, на средину поново би изнесена железна решетка; испод ње би наложен страховит огањ, притом је заливаху зејтином, што све ствараше огроман пламен. Но ни ту Господња благодат не остави мученика. Јер чим на ту решетку положише мученика, огањ се одмах угаси, жар остину, а железна решетка постаде хладна, као да су је заливали не зејтином него водом; и мученик остаде неповређен. Но, шта се догоди? да ли се тиме угаси и јарост царева? Ни најмање. Понесен страховитом љутином, он не постаде бољи: као слеп, он имађаше само једну намеру: да мучећи светитеља угоди својим боговима, који у ствари беху главом сами ђаволи човекоубице.

После тога цар нареди да донесу тигањ, растопе у њему восак, смолу и сало, наложе велики огањ испод њега, па положе на њега светог мученика. Када све то би урађено, и тигањ усијан, и смеса у њему узаврела, мученик ступи на тигањ са намером да поднесе и те муке. Но цар му рече: Елевтерије, налазећи се између смрти и живота, изабери оно што је корисно по тебе. Ево, ја силно бринем о теби, да те љута смрт не однесе, и волим те као свог рођеног сина. Тако ми богова, ја не желим да муж тако племенит, тако добар, речит и диван неразумно суновраћује себе у бесмислену погибао, и то из горде, сујетне и некорисне непокорности. – Но мученик, стојећи пред царем, стаде му говорити неустрашиво; одговарајући му на лукаву љубазност, он му по заслузи узвраћаше називајући га вуком који напада на овце Христове. Притом додаде и ово: Ма шта ти радио, нећеш ме убедити да оставим своје побожно живљење.

Тада се Адријан разбесни, па остави речи и пређе на дело. Он поново нареди да мученика положе на тигању. Када то би урађено, догоди се оно што и раније: огањ се претвори у росу, и неки свеж ветар расхлађиваше светога јунака. Адријан, видећи да се све збива против његове воље, не знађаше шта да ради па севши он стаде размишљати. У то време поред цара се налажаше и епарх градски Корив; то беше човек богоизабран: он је већ делимично био упознат са хришћанским учењем; знао је на који је начин војвода Феликс постао хришћанин; и уопште, он је већ, као неко семе, био примио у своје срце зачетке хришћанске вере, али, држећи се још многобожачког незнабожја, он је веома повлађивао цару. И он, угледавши цара силно смућена и збуњена због тога што није знао шта да ради с мучеником, саветова цару да нареди: да што није знао шта да ради с мучеником, саветова цару да нареди: да се усија бронзана пећ, сва начичкана изнутра гвозденим клинцима, па да се у њу баци Елевтерије.

Када пећ би страховито усијана, мученик, подигавши своје телесне и душевне очи горе и уперивши сав ум у небо, испуни се богонадахнуте радости и говораше: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе Боже мој, што си ме удостојио толиких блага, што си ме опасао силом Својом, и што си ме укрепио да толико страдам за свето име Твоје. И сада погледај с неба и види шта смислише против мене ненавидници моји, и избави душу моју од замки њихових и од људи крвопија, јер си добар; сачувај ме, да би сви знали Тебе Јединога Бога на свој земљи. – Затим, слично светом првомученику Стефану који се молио за оне који га засипаху камењем, свети Елевтерије се стаде овако молити за мучитеље своје: О, свемилосрдни Господе, дарни срце њихово и учини да они познаду свето име Твоје, и приведи их к светој вољи Твојој, да би познали Тебе Јединога истинитог Бога и напустили убитачно клањање идолима, јер си благословен вавек, амин.

Док се мученик тако мољаше, Корив пажљиво прислушкиваше речи његове молитве, и одмах му се загреја срце, и почетци вере, које раније беше примио, разгореше се као жар, и он се потпуно промени. И он, као да није онај човек који предложи цару овакво мучење за Елевтерија, приступи цару и рече: Зашто се невини Елевтерије ставља на такве муке, као да је учинио неки злочин? и због какве кривице се осуђује на таку љуту смрт?

Цар, чувши ове неочекиване речи од Корива, сав се узруја, па јаросно погледавши на њега рече: Јеси ли то ти, знанче наш Кориве? Шта се то десило с тобом? да се ниси преластио златом које си узео од мајке његове, те је оно учинило да се неочекивано промениш? Зар ти није доста мојих дарова, и богатства, и славе, и части, и имања, преко којих те начиних чувеним у целоме Риму? А ако желиш и нешто више од мене, и то ти се не брани: ево, све су моје ризнице пред тобом отворене: обема рукама узимај колико ти је воља, само не дозвољавај да тајно будеш поткупљен од жене са мало злата.

Корив пак, испунивши се сав свете ревности и просвећен молитвом мученика, ускликну: Злато твоје нека ти буде на погибао, јер се од њега запаљује огањ вечни! Зашто ти добровољно ослепљујеш себе и паштиш се да поколебаш оно што је непоколебљиво? Та теби је добро познато, да ни један од твојих богова не може ни једнога од присутних сачувати неповређеним од огња, а Бог кога почитује Елевтерије начини Елевтерија јачим од огња и диже га изнад сваке друге муке.

Ове речи неисказано разбеснише мучитеља, јер заиста велико пријатељство рађа понекад и велику мржњу. И он нареди да епарха баце у ту саму пећ, коју по његовом савету спремише за Елевтерија. Када Корив дође близу пећи, он кликну к мученику Елевтерију: Помоли се за мене, и наоружај ме оним оружјем Христовим којим си наоружао и војводу Феликса.

Пошто свети Елевтерије благослови Корива крсним знаком, Корив би бачен у пећ, али остаде у њој неповређен, и после једнога сата изађе из ње здрав славећи Бога. Цар пак Адријан, већ малаксао од мучитељског беса, нареди да се Кориву одсече глава. И тако Корив прими мученичку смрт, и за кратко време стече ризницу, за којом многи толико жуде.

После тога и Елевтерије би бачен у ту исту пећ; у њој они га стадоше вући по оштрим железним клинцима, али огањ се као и раније угаси, и пећ остину, и оштри се клинци поломише, као указујући поштовање мучениковом телу, а изобличавајући душевно слепило мучитељево, и привлачећи присутне к познању Бога који чини таква преславна чудеса. И сви присутни клицаху: Велики је Бог хришћански кога проповеда Елевтерије! – Мучитељ се поново нађе у великој недоумици не знајући шта да ради, и нареди да мученика одведу у тамницу. Сам пак сазва своје саветнике и васцели дан проведе у саветовању с њима на који би начин погубио Елевтерија.

Међутим, свети мученик Елевтерије у тамници беше морен глађу много дана. Али Онај који је некада хранио пророка Данила преко Авакума и пророка Илију преко гаврана,[6] Тај не допусти да и Елевтерије умре од глади: јер га храњаше анђелском храном, шаљући му је у тамницу по голубу.

Напослетку мучитељ нареди да се доведу дивљи коњи и за њих привеже мученик, да би вучен и мрцварен од њих умро. И када се то поче приводити у дело, Ангео Господњи сиђе с неба, одреши светитеља, и отевши га из руку мучитеља одведе на гору недалеко од града: у пусто место које бејаше обиталиште звериња. Тамо свети мученик Елевтерије, узносећи хвалу Богу, живљаше са зверима као са овцама. Њега окружаваху лавови и медведи и умиљаваху му се; и као познајући глас његов они иђаху свуда за њим као слуге за господарем, служећи му и чувајући га. Но након не мало времена сазнадоше за светитеља ловци. Глас о томе дође и до цара Адријана. Он одмах посла војнике да ухвате Елевтерија. Када војници наиђоше на светитеља, звери полетеше на њих као на непријатеље господара свога, и умало их не растргоше да им свети Елевтерије не запрети и не одасла их у пустињу. Сам пак пође с војницима радујући се као позван на гозбу и разговарајући путем с њима о Царству Божјем, и о паклу огњеном који је спремљен за идолопоклонике И светитељ их путем просвети учењем Христовим и крсти, а с њима и друге, до пет стотина њих који повероваше у Господа Христа.

Када стигоше у Рим, цар осуди светог Елевтерија: да буде поједен од зверова. Ради извршења пресуде свети Елевтерије би уведен у цирк – место погубљења. На њега прво пустише лавицу, па затим лава. Али они, поставши кротки као овце, стадоше лизати ноге мученику. Јер како су они могли дарнути њега, коме, по наређењу Божјем, служаху у пустињи тако многи зверови као своме господару? Видећи шта се збива, народ стаде викати: Велики је Бог Елевтеријев! – Неки пак хуљаху, називајући Елевтерија волхом и мађионичарем. Но такве изненада постиже казна Божија: неколицина од тих хулитеља онемише. – А мучитељ, не знајући шта још да ради, нареди да светитељу мачем одсеку главу. И када то би извршено, мајка светога Елевтерија блажена Антија, која је сво време с радошћу посматрала подвиг свога сина, загрливши мртво тело његово, стаде га целивати. Ликујући и благодарећи Бога што се примљена од ње крв проли за Христа, она и сама, посечена мачем од незнабожаца, паде мртва над телом сина свога. А хришћани који се налажаху ту, како они из Илирика тако и они из Рима, узевши света тела угодника Божјих, чесно их погребоше, хвалећи Бога, коме слава вавек. Амин.

————————————
[1] Адријан – Римски цар, царовао од 117-138. године.

[2] Антипат – Царски намесник; проконзул; управитељ области у коју је улазило неколико покрајина.

[3] Римски епископ од 79-91. године.

[4] Илирија, или Илирик, обухватала источно приморје Јадранског мора, са позадином. Данашња Далмација, Босна, Албанија.

[5] Сравни: Д. Ап. 8, 26-39.

[6] Дан. 14, 37; 3 Цар. 17, 6.