Свети свештеномученик Филип

20. АВГУСТ

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА

ФИЛИПА,

епископа Ираклије Тракијске,

свештеника СЕВЕРА и ђакона ХЕРМЕСА (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за август)

 

Блажени Филип беше најпре ђакон, потом презвитер, па након извесног времена као искусан по узвишеном животу постављен за епископа Ираклије Тракијске. Своје ученике, презвитера Севера и ђакона Хермеса, учвршћујући честим поукама, он начини себи сличнима не само по мислима и осећањима, него и по страдању. Када незнабошци јурнуше да затворе и запечате хришћанску цркву, блажени Филип рече њиховом старешини Аристомаху: „Зар ти мислиш да је Бог затворен у зидове? Он живи у срцима“. Аристомах затвори и запечати храм, а блажени Филип са Севером и Хермесом остаде пред вратима и поучаваше паству.

Када их потом изведоше на суд пред намесника Баса, он их упита: Ко је од вас учитељ хришћана? – Епископ Филип одговори: Ја сам онај кога тражиш. – Ви знате, рече Бас, закон царева, који забрањује хришћанима да се скупљају и наређује им или да приносе боговима жртве или да буду убијани. Донесите ми сасуде ваше златне, сребрне и остале какве имате; тако исто и књиге које изучавате и читате. – Блажени епископ одговори: Немогуће је предати теби наше књиге.

Тада намесник дозва мучитеље, међу којима се појави Мукапор, човек веома свиреп. Намесник нареди да се доведе презвитер Север. Али њега не нађоше, и намесник заповеди да муче Филипа. Док блаженог Филипа жестоко мучаху, ђакон Хермес који стајаше близу рече намеснику: Ако се ти и дочепаш свих књига наших, наше ће присталице, бринући се о спасењу душа, написати друге и још усрдније обучавати вери у Христа. – За ове речи ђакона Хермеса тукоше моткама. А када он потом приговори чиновнику Публију што је покушао да присвоји себи црквену имовину, њега толико тукоше, да му сво лице обли крв.

Пронађене сасуде и књиге намесник предаде војницима. Епископ Филип и други бише доведени на трг. Намесник нареди да се развали кров на цркви; хришћанске књиге бише спаљене у огњу. А за то време свети Филип спокојно поучаваше народ. Онда намесник рече блаженом епископу: Принеси жртву; нашим господарима треба приносити кад. – Свети Филип одговори: Ми смо научени указивати царевима покорност, али не божанско поштовање. – Запањен Филиповом чврстином, намесник се обрати ђакону Хермесу са захтевом: Принеси ти жртву. – Не могу, одговори Хермес, ја у свему следујем моме учитељу. – А ако Филип принесе жртву, хоћеш ли му онда следовати? упита намесник. Хермес одговори: Нити ћу му ја следовати, нити ће он бити побеђен. – На то му намесник рече: Бићеш предат огњу. – Хермес одговори: Тај је огањ лак; али постоји неугасиви огањ, спреман за безбожнике.

Тада намесник Бас нареди да исповеднике затворе у тамницу. Они пођоше с радошћу и певајући псалме. Пошто проведоше неколико дана у тамници, они добише дозволу да бораве у оближњем дому Панкратијевом под стражом. Ту они бише примљени с љубављу; ту обављаху свете тајне и поучаваху народ.

Међутим намесника Баса замени намесник Јустин, човек покварен. Бас је попуштао пред паметним разлозима, а и жена је његова некада служила истинитоме Богу. Јустин није знао за страх Божји. Епископ Филип би изведен на суд пред намесника Јустина. Јустин рече: Господари наши наредили су да приморавамо хришћане на приношење жртава; не буду ли хтели, предавати их на смрт. – Епископ Филип одговори: Ја сам хришћанин, и не могу извршити то што захтеваш; ти ме можеш мучити, али ме не можеш победити. – Јустин нареди да га у оковима воде у тамницу. На путу ка тамници они га кињаху.

К намеснику Јустину доведоше и свештеника Севера. – Изврши наређење царево! рече му Јустин. Север одговори: Ја сам дужан извршавати оно чему сам научен. – Намесник нареди, те и њега одведоше у тамницу. – Онда би доведен пред намесника ђакон Хермес. – Тебе ће муке присилити да испуниш вољу царева, рече му намесник Јустин. – Не! одговори Хермес, ја сам порастао у светој вери, нисам намеран храмати; ти ме можеш мучити до миле воље. – Намесник Јустин посла и њега у тамницу.

Три мученика проведоше седам месеци у смрдљивој тамници. Потом их преведоше у Једрене. Када ту узаседе намесник да суди, епископа Филипа мучише тако бездушно, да му цело тело беше искидано и виђаху му се изнутрице. Намесник Јустин нареди да га одведу у тамницу. Затим би доведен Хермес; али он не попусти ни пред претњама ни пред ласкама. Трећега дана поново би изведен на суд епископ Филип. Намесник га упита: Зашто се ти тако неразумно противиш царској вољи? – Филип одговори: Не поступам ја неразумно, него испуњујем вољу Бога, Творца и Судије свију. Свето Писмо каже: „Подајте Богу Божије и цару царево“. То ја и испуњујем. Правичним наредбама царева ја сам се увек покоравао. – Хермес пак у одговор намеснику објасни глупост и безбожност идолопоклонства. – А намесник Јустин, ван себе од гњева повика: Шта ти бедниче мислиш да обратиш мене у хришћанску веру? – И одмах изрече пресуду оваку: Наређујемо да живи буду спаљени Филип и Хермес, зато што не извршују вољу царску.

Када свети мученици бише изведени на губилиште, Хермес дозва к себи једнога од браће хришћана, коме беше име Бјели, и закле га Господом Исусом Христом да његовом сину Филипу преда наређење оца да исплати све дугове. Ово се тицало новаца који су му били поверени од многих на чување. Потом додаде: Он је млад; нека радом зарађује себи храну; тако је поступао отац и живео са свима добро. – Тада мученици бише стављени на ломачу. Но намеснику Јустину сину у глави једна зла мисао: он нареди да тела светих мученика баце у реку Еврос (Марица). Када то би учињено, хришћани града Једрена поседаше у чамце, не би ли пронашли драгоцено благо: тела светих мученика. Жеља им се испуни: они извукоше мрежама нетљене остатке, и погребоше у месту званом Хетисиром, на два километра од града.

Када презвитер Север сазнаде у тамници за мученичку смрт епископа Филипа и ђакона Хермеса, он се радоваше њиховом слављу и мољаше Бога да и њега удостоји те части. Молитва његова би услишена: након три дана би и њему дарован исти венац. Заједно са Севером пострадаше мученички још тридесет хришћана.[1]

———————————
[1] Ови свети мученици пострадаше 304. године, у време Диоклецијана. По свему изгледа да су ови свети мученици били Словени.