Свети свештеномученик Протерије

28. ФЕБРУАР

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА

ПРОТЕРИЈА

патријарха Александријског (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за фебруар)

 

У египaтском граду Александрији, по престављењу светог Кирила[1], патријаршијски престо заузе јеретик Диоскор, који сав Египат испуни својом јереси. У то време у Александрији беше један побожан и у православним догматима непобедив презвитер, по имену Протерије. Он беше светог живота, и испуњен богонадахнутог разума и мудрости. Видећи да врло многи прилазе патријарховој јереси, која је булазнила да је у Христу једна природа, Протерије им се моћно противстављаше непобедивим речима. Патријарх Диоскор беше љут на њега. Али, желећи да га придобије за своје непобожно учење, он му притворно ласкаше, па му и протопрезвитерски чин даде. Но нимало не успе. Јер свети Протерије беше чврст у вери, пошто се одлично беше научио Православљу од светог Кирила, пређашњег патријарха Александријског.

Потом, за царовања Маркијанова састаде се у Халкидону Четврти Васељенски Сабор светих Отаца 451. године. На њему Диоскор би због јереси изобличен, и патријаршијског чина лишен, и од Цркве одлучен, и у пафлагонијски град Гангрију прогнан, где после неког времена и умре. A у Александрији, по свргнућу Диоскора, за патријарха би изабран од православних архијереја и клирика и благочестивих људи Свети Протерије, човек уистини достојан таквог чина[2]. Али већина александријског живља, затрована Диоскоровом јереси као душешкодљивим отровом, па још нахушкана од неких јересујућих клирика, не пристајаше на Протеријев избор. И када свети Протерије, постављен од православних за патријарха, заузе свој престо, и стаде величати Православље, светим Оцима утврђено на Халкидонском Сабору, настаде у народу узбуна и метеж. Јер се неки клирици, на челу са презвитером Тимотејем, прозваним Елур, и ђаконом Нетром Могосом, одвојише од црквеног сабора, не желећи да имају општење са светим Протеријем, и ствараху у народу раскол, потстичући на буну. И настаде у александријској цркви велики раздор: једни се држаху новопостављеног патријарха и православно умоваху, а други су опет хтели Диоскора, проклињали догмате Халкидонског Сабора, бунили се и борили међу собом, па и на патријарха посегнули. Јер безумни бунтовници викаху на светог Протерија, називајући га прељубочинцем, пошто је живом архијереју Диоскору, иако је у заточењу, преотео невесту његову – свету цркву. Па још говораху да је Протерије јеретик, и недостојан патријаршког чина.

Пошто је свети Протерије многе муке трпео од метежног јеретичког света, и бојао се њихових крвничких руку, он би приморан да тражи за себе војну заштиту. Али беше непрестано у страху, очекујући напад, пошто су они већ били устали и на високе чиновнике у граду, па и на саму царску војску у граду кидисали. У то време из Тиваиде стиже у град царски намесник да умири побуну. А на његову војску народ се бацао камењем. Војници пак видећи народну побуну, утрчаше у храм, звани Серапидиск, и у њему се затворише. Народ опколи храм, запали га, и све војнике сажеже огњем живе.

Чувши за то, благочестив цар Маркијан се силно разгневи, и посла велику војну силу, те умири грађане и народ. Усто нареди да се жито, које се лађама преносило из египатских крајева и покрајина у Александрију, упути у Пилусију, а одатле у Цариград. И још одузе александријцима народна купатила, и друге неке удобности, и сваку слободу. А забрани им и уобичајена позоришта.

Погођени тиме, а нарочито оскудицом у хлебу, јер их глад мучаше, грађани се умирише, и молише пресветог патријарха Протерија да иде и умоли за њих цара. Пресвети оде, заузе се код цара за свој град, и склони цара на милост, те све доби што је тражио. И граду би повраћена пређашња слобода, и хлеб би враћен. И проведе светитељ Божји неко време на престолу свом у миру. А Тимотеја Елура, који није хтео да се покаје, и његове саучеснике, он предаде свргнућу.

Потом премину благочестиви цар Маркијан 457. године, и јересујући расколници се опет осилише, и стадоше неразумни народ потстицати на буну и метеж, и не престадоше док злобу своју не задовољише. Јер зли Тимотеј Елур, препредењак и чаробњак, вешто заведе египатске монахе, који су живели по манастирима и у усамљеништву, и то на овај начин: Једне мрачне ноћи, огрнут црним огртачем, он обиђе монашке келије, зовући сваког по имену. И на свачије питање, ко је и шта тражи, он је одговарао: Ја сам један од службених духова, послат од Бога, да не општите с Протеријем, и да не примате Халкидонски Сабор, а да Тимотеја Елура поставите за епископа александријског.

На тај начин их вешти препредењак, уз ђаволску помоћ, мајсторски обману. А они, не распознавши вражју клопку, повероваше лажи као истини, и причајући један другоме о том анђелском виђењу, сложише се, и сви се скупише. И одоше у Александрију као у рат, дишући гневом на невиног православног архијереја Божјег Протерија и желећи да га отерају из цркве. За то време Тимотеј у Александрији једне људе преваром придоби, друге тајно поткупи, и тако скупи велику гомилу побуњеника. И чекаше згодан тренутак. Утом сe деси да царски намесник Дионисије оде у Горњи Египат и тамо се задржа. Тада Тимотеј бану у цркву са огромном наоружаном руљом грађана и најмљених војника, и са египатским монасима који беху дошли, и са два епископа који су због зловерја свог били по правилима свргнути, и са другим такође свргнутим клирицима. И ови свргнути епископи посветише Тимотеја за архијереја, и прогласише за патријарха александријског, не бојећи се правила црквених, ни закона царских, ни каквог суда. Јер су сву наду полагали на побуњенике и на мноштво заведених инока.

А пресвети патријарх Протерије, када виде такав метеж, и да ни од кога нема помоћи и заштите, и да царски намесник није у граду, одлучи да бежи. И он ноћу тајно напусти град. Док је тако боравио у једном скривеном месту, њему ce у виђењу јави свети пророк Исаија и рече: „Врати ce у град, ја чекам да те узмем“. Пошто пресвети Протерије размисли о овом виђењу, и у њему распознаде свој мученички крај, он се врати и уђе у црквену крстионицу. Дишући убиством, побуњеници тражаху Светог Протерија свуда. А кад сазнадоше да је у крстионици, они га најпре затворише тамо. Затим, прелашћени Тимотејем, они уђоше код њега и нечовечно га убише, јер га избодоше штаповима, на чијим се врховима налазило оштро гвођже. Тада убише и шесторицу хришћана који беху с Протеријем. И то пролише невину крв у дане када пасха наша Христос би заклан за нас. Јер ово свирепо убиство они извршише на Велику Суботу, 457. године.

Али убицама и то не беше доста. Незасићени невином крвљу, они свој бес увећаше: мртво тело, светог Протерија за ноге везаше, па га кроз град вукоше, ударајући га чим стигну, тако да га цело издробише. А што је још нечовечније, неки од силног беса као пси и зверови зубима му кидаху тело. Затим наложише велику ватру, тело светитељево спалише, а пепео и прах развејаше. Усто, пo наређењу безаконог патријарха свог, они спалише патријарашки престо на коме је свети Протерије седео, као тобож оскврњен Протеријем. Они, скверни и безбожни јеретици, светог угодника Божјег проглашаваху скверним!

После таквог зверског уморства светог Протерија, псевдопатријарх Тимотеј Елур посла своје војнике у све египатске градове, да протерају православне архијереје, а да на њихова места поставе оне које он одреди. Тада злостављани епископи и клирици, и сви који беху правоверни, писаху молбе благочестивом цару Лаву, наследнику Маркијановом, и пресветом Анатолију, патријарху Цариградском, извештавајући их о свему што се догодило, и молећи их да избаве Цркву александријску од таквог насиља.

Цару и патријарху беше веома жао због нечовечног убиства великог архијереја Божјег Протерија. И цар одмах посла своје достојанственике са војном силом, те покажњаваше побуњенике: једнима руке отсекоше, другима језике ишчупаше, треће у окове и тамнице вргоше, четврте избише и прогнаше, a псевдопатријарха Тимотеја Елура са његовим епископима и клирицима ставише под духовни суд. Тада православни архијереји судише и осудише Тимотеја како је то делима својим заслужио: лишише га не само архијерејства него и хришћанства; и би послан у град Гангрију, где и учитељ његов Диоскор сконча. А за патријарха александријског би изабран Тимотеј Салофакиол, човек правоверан и мудар, добродушан и пун љубави према свима. И Црква Христова у Александрији доби мир и тишину, православно славећи Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бoгa, коме слава вавек, амин.

————————————————
[1] Свети Кирил Александријски – патријарховао 32 године; преставио се 9. јуна 444. год.; спомен његов празнује се 18. јануара и 9. јуна.

[2] Св. Протерије је остао на александријском престолу од 452. до 457. године.