Свети Трифилије Левкусијски

13. ЈУНИ

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ

ТРИФИЛИЈА,

епископа Левкосије Кипарске (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јуни)

 

Свети Трифилије родио се на острву Кипру. Световну философију изучио је у Вириту,[1] а духовној философији научио га је свети Спиридон, епископ Тримитунтски,[2] чији он ученик бејаше. Свети Трифилије би самим Богом предизабран и предназначен за епископа: јер пре но што постаде епископ, њега у виђењу виде као архијереја цар Констанције, о чему се у житију светог Спиридона казује следеће:

После смрти Константина Великог власт царска пређе на његове синове, при чему најстарији, Констанције,[3] доби на управу Исток. За време једне посете Антиохији Сиријској он се изненада тешко разболе, али лекари не могаху наћи лека његовој болести. Тада, манувши лекаре, болесни цар прибеже молитвом Богу који је моћан исцељивати и душе и тела: он усрдно мољаше Бога за своје исцељење, и у саном виђењу виде анђела који му показује скуп многих светих епископа, међу којима му указа на двојицу најистакнутијих, који као да беху вођи и старешине осталима; при томе анђео рече цару да га једино они могу исцелити од болести. Пробудивши се из сна и размишљајући о виђењу, цар не могаше дознати ко су ти епископи. Јер како је могао познатн оне, чија имена и постојбину знао није? Нарочито ако се узме у обзир, да један од њих још не беше у ствари епископ него је то тек имао постати. Цар беше дуго у недоумици поводом тога; затим дође на овакву мисао: сазва к себи епископе из свих околних градова, покушавајући да међу њима распозна она два епископа што му беху показана у виђењу, али их не пронађе. Тада цар позва к себи врло многе епископе из далеких покрајина, али ни међу њима не обрете ону двојицу. После тога он посла позиве у све области своје царевине, да се к њему саберу сви епископи. Такво царево наређење, или боље рећи молба, стиже и на острво Кипар к блаженом Спиридону Тримитунтском, коме од Бога би откривено све што се догодило с царем. Спремивши се за пут, свети Спиридон крену к цару повевши са собом свога ученика Трифилија, са којим га цар беше видео у виђењу; тада Трифилије још не беше епископ. Стигавши у Антиохију, путници се упутише к цару. Свети Спиридон беше бедно одевен, у рукама имађаше палмов штап, на глави убогу митру, а на грудима му висијаше глинени сасудић, у коме је он, по обичају житеља светог града Јерусалима, носио јелеј од Светога Крста. Када он такав улажаше у царску палату, један од придворних слугу, сматрајући га за обичног просјака, насмеја му се, и не дајући му да уђе, удари га по образу. А незлобиви свети Спиридон, испуњујући реч Господњу, окрену му и други образ (Мт. 5, 39). Но слуга, схвативши да је то епископ и увидевши свој грех, смирено замоли за опроштај, и доби га. Чим свети Спиридон уђе код цара, цар га одмах познаде, јер га таква и у сну виде. И уставши са свог места, цар приђе и поклони се слузи Божјем, са сузама га молећи да се помоли Богу за његово исцељење. А свети Спиридон додирну цареву главу, и цар тог часа постаде здрав; и радоваше се своме исцељењу које доби молитвама светога. Цар указа велико поштовање светитељу, и сав тај дан проведе с њим у весељу, гостећи свог доброг лекара.

Свети пак Трифилије веома се дивљаше свој слави царској: лепоти палате, величанственом изгледу цара, присутним великашима, раскошним хаљинама слугу, и целокупном чудесном и сјајном уређењу. Приметивши то, свети Спиридон упита свог ученика: Што се дивиш, брате? Зар гордост и слава царска чине цара праведнијим од других хришћана? Зар цар не умире и не предаје се земљи онако исто као и сваки просјак? Зар неће као и остали предстати Страшноме Судији? Што ти оно што је пролазно почитујеш као непролазно, и дивиш се ономе што је ништавно, док напротив треба тражити оно што је невештаствено и вечно и љубити једино непропадљиву славу небеску?

Након мало времена после овога свети Трифилије би постављен за епископа града Левкосије (раније зване Лидра) на острву Кипру. Али се он и као епископ не одвајаше од свог духовног оца и учитеља, светог Спиридона, него долажаше к њему ради душевне користи своје. То се види из овога што следи. Једном свети Спиридон иђаше из Тримитунта у град Кирину; са њим бејаше и ученик његов свети Трифилије, сада већ епископ. Када прелажаху гору Пентидактил, изиђоше на место звано Паримна, које имађаше дивну природу и беше пуно башти и винограда. Одушевљен тим местом, свети Трифилије зажеле да и сам има виноград у Паримни, који би купио за цркву своју, и дуго размишљаше о томе у срцу свом. Но то се не могаде сакрити од прозорљивих очију светог Спиридона; провидећи духом у мисли свога ученика, велики отац рече: Зашто, Трифилије, непрестано помишљаш о таштим стварима, желећи њиве и винограде, који у ствари не представљају никакву вредност и обмањују срца људска варљивом вредношћу? Ми имамо на небу неодузимљиво имање – кућу нерукотворену; њу тражи; и за време овог живота наслађуј се у богомислију небеским благима, која не прелазе од једног другоме, него постају вечно наслеђе онога који једном постане њихов поседник. – Чувши то, свети Трифилије извуче из тога велику корист душевну. И потом он показа такав живот, да постаде изабрани сасуд Христов, и удостоји се, као некад апостол Павле, безбројних дарова божанствених. – Свети Трифилије учествоваше и на помесном Сардичком сабору 343. године.

О светом Трифилију, као и о светом Спиридону, грчки историчари Никифор и Созомен[4] пишу још и ово. Једном, због црквених потреба, беше на Кипру сабор свих епископа са тог острва; на сабору беху такође свети Спиридон и свети Трифилије, човек учен и књижеван, јер се у младим годинама својим дуго времена учио у Вириту. Оци молише светог Трифилија да у цркви изговори поуку народу. За време те проповеди свети Трифилије помену Христове речи, упућене раслабљеноме а записане светим еванђелистом Марком: Устани и узми одар свој (Мк. 2, 11). При томе свети Трифилије реч одар замени речју постеља, рекавши: „Устани и узми постељу своју“. Свети Спиридон, не подносећи замењивање Христових речи, рече Трифилију: Еда ли си ти бољи од Рекавшег „одар“, те се стидиш Његове речи? – Рекавши то, он пред свима изиђе из цркве. И у овом поступку светог Спиридона не беше ничег зазорног, јер он, иако сам беше некњижеван, својим прекором засрами Трифилија који се охолио својом красноречивошћу, и научи га смиреноумљу и кротости.

Нема сумње свети Трифилије својим животом угоди Богу, као што о томе сведоче богослужбене песме, састављене Црквом у његову част: у њима се тврди да овај угодник Божји имађаше душу милостиву, чист ум, срце незлобиво, праву веру, љубав нелицемерну, живот изврстан, чистоту девства, живи извор суза, пошћење које анђеле задивљује -, и обилазећи околне покрајине, Он учењем Христовим као сунчевим зрацима, просвећиваше помрачене. И пошто је добро напасао паству своју, он пређе из овог живота, да тамо, на небу, у лику јерараха предстоји Христу, Спаситељу нашем, коме слава вавек. Амин.[5]

—————————————
[1] Вирит или Берит – у време византијских царева град чувен са своје школе реторике, политике и права; сада – Бејрут.

[2] Свети Спиридон Чудотворац празнује се 12. децембра.

[3] Цар Констанције добио на управу Исток, Азију и Египат; године 351. победио убицу свога брата Констанса, Магненција, и под своју власт ујединио целу Римску царевину. Рушио је незнабожачке храмове или их претварао у хришћанске храмове; неколико пута забрањивао под смртном казном незнабожачка богослужења. Али својом наклоношћу према аријанској јереси веома је пооштрио ондашње црквене раздоре: гонио је православне епископе, збацивао са престола, па чак и у заточење слао. Умро је 361. г. Св. Григорије Богослов казује да се пред смрт цар Констанције покајао због свог гоњења православних.

[4] Никифор Калист, монах Софијског манастира у Цариграду, умро око 1350. године; Созомен – црквени историчар петога века.

[5] Свети Трифилије преставио се у дубокој старости, око 370. године. Он је написао живот свога учитеља, светог Спиридона Тримитунтског.