Свети Владика Николај: Христос Васкрсе

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

После најтамније ноћи освануо је најсветлији дан у историји рода људског.

После Великог Петка грануо је Васкрс.

Ово се догодило како је видовити Господ наш рекао и прорекао.

Осуђени Христос јавио се као Судија света.

Избијено и убијено тело Његово оживело је.

Попљувано лице засветлило се као сунце.

Место трнова венца – круна Цара над царевима.

Место осамљености – војске су га анђелске окружиле.

Место десетак разбеглих ученика – пола милијарде следбеника славе га данас.

Место тесног гроба – стотине хиљада посвећених му храмова по свој земној планети.

Обнажено тело обукло се у славу небесну. Љуте ране засијале се као звезде.

Крв из рана непрестано се још точи у милионе путира – животворно пиће верних!

Унакажен од убоја јавио се у красоти невиђеној.

Оковани роб показао се свемоћним Господарем неба и земље.

Бездихани мртвац открио се као Животворац.

Одбачен од људи – посведочен као једини Спаситељ људи.

Продан за тридесет сребреника постао је мерило свих вредности. Стандард свега доброга!

Непознати сад је најпознатији.

Загонетни – сад је Кључ свих загонетки.

Најудаљенији – сад је најближи сваком срцу људском.

Погребени праведник васкрсао је.

Неправедно осуђен од људи постављен је од Бога за Судију живих и мртвих.

Нараштај за нараштајем опијао се Њиме.

Племе за племеном прилазило је к Њему.

Народ за народом поклањао се Њему.

Царства курјачка уступала су место царству Јагњетовом.

Крвожедна племена паганска, очишћена Његовом крвљу, уздигла су буктињу Божије истине и братољубља.

Континенти онда непознати, насељени су сада са стотине милиона хришћана.

И насељавање овог америчког континента отпочело је у Његово име и Његову славу. Оци овог народа били су они који су Њега волели више од живота свога. Као такви нису се устрашили смрти ни на бурном океану ни у беспутној пустињи нити под стрелама дивљака. Јер су знали, да ко за Њега умре, тај вечито живи.

Ко год се од хришћана борио за праву слободу, борио се у Његово име;

Ко је тражио правду, позивао се на Њега;

Ко је тражио Бога, није могао Њега мимоићи;

Ко је проповедао братство, проповедао је Њега;

Ко је мирио завађене, стављао је пред њих Крст и Јеванђеље.

Грешници су се кајали од стида пред Њим.

Злотвори су савлађивани Његовом љубављу.

Бесомучници су исцељивани Његовим именом.

Очајници су добијали снагу гледајући у Његово Распеће.

Покајници су вапили Њему за опроштај.

Самртници су предавали своје душе у Његове руке.

Страдалници су се уздали у Њега.

Борци за истину и слободу носили су Његово крсно знамење.

Крстоносне војске заклињане су Њиме.

Мученици за Његово име и Јеванђеље журили су у смрт као на весеље.

Не говорим ја о неколико стотина или неколико хиљада њих, чија су имена уписана у календар, него о безбројним милионима свих крштених генерација по васцелом свету у току две хиљаде година, чија су имена знана и уписана на небесима: о војсци Христовој, против које је немогуће војевати, и према којој су све противничке војске као „трска стучена и лан задимљен“; о спасеним народима на небу, чији је број већ близу броја песка у мору и звезда на небу, како је обећано Авраму.

Христови противници још у првом нараштају говорили су међу собом: „Шта да се ради? Зар не видите да му се не може ништа? Гле, свијет оде за Њим.“ Ово што су они тајно шаптали међу собом злобно и устрашено још за живота Исусова, у првој генерацији крштених људи, то можемо ми данас радосно објавити трубама и клицањем: Заиста не може му се ништа: гле, уистини, свијет оде за Њим!

Јер човек може победити човека али не и Сатану. А Он је победио Сатану. Човек може победити дивљу природу, али не и смрт. А Он је победио смрт.

Човек може убити човека, али не и васкрснути. А Он је васкрсавао мртве, васкрсао је и Себе, и васкрснуће на крају билионе оних који су веровали у Њега.

То ће бити Његова света породица у светом и вечном царству Његовом. Нека би дао Бог да се и ви сви нађете у тој светој породици Христовој, у којој се већ налазе милиони ваших предака, старих и нових.

Или зар не осећате ви, да све ово што ја говорим, говорим не само о јеванђелској и општој црквеној историји, него и о историји ваших богоносних и крстоносних предака: свештеника мученика и радника паћеника, и сељака и тежака који прекиваху час плугове у мачеве, а час мачеве у плугове; крстоносних војника, што са крстом војеваху, па или са крстом побеђиваху или под крстом умираху; кнежева, краљева, царева и свих великих богољуба, који својим благом подизаху задужбине по земљи својој и туђој, држећи се оне народне мудрости: „Све за душу, а душу низашто“; девојака и момака, удовица сиротица, које попут свете Петке, светога Саве и царице Милице и Јелене, презреше све пролазне радости живота па кретоше уском и трновитом стазом монашких подвига у наручје Христово; и безбројних стараца и младенаца, који за име Христово бише вођени кано овце на кланицу, и то не само у старо гусларско време, него и у наше епске дане.

Стара православна вера у васкрсење распетога Христа, и распете правде уопште, често је потврђивана и подмлађивана легионима нових и све нових мученика српских за Христа. Ево једног из многих примера нашег времена и нашег поколења:

Кад су безбожни властодршци постројили у Краљеву 2200 грађана, разног узраста и пола, ненаоружаних и невиних, да их стрељају због 22 њихова војника погинула у борби са националним српским четницима, тада један богомољац, Драгослав, црквењак наше катедрале, стојећи у строју, узео је да мирно чита Нови завет. Приметивши да ће непријатељ убрзо да пуца из митраљеза, он затвори свету књигу и метну у недра, па онда викне из свега гласа:

„Не бојте се смрти, браћо, ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!“

На то из две хиљаде грла као из једнога разлеже се одговор као олуја:

ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ!

У том плотуни загрмеше и 2200 хришћанских тела оборише на земљу, док 2200 душа узнесе се у небесну војску мученика за веру Христову. Јер макар да је неко од њих и грешан био, као разбојник на крсту, отишао је у Рај зато што је пред смрт признао и исповедио васкрсење Христово.

То су све моја духовна чеда, из моје тужне резиденције. Кам да сам и ја са њима с таквом славом отишао из овога света у бољи! Али судба Божија није то хтела. Него ме оставила да се мучим и преживљујем муке свога народа.

Но ја вам овим не казујем историју жалости, но историју славе вашег народа. И уздржавам се да вам говорим више, да се не би погордили. Јер знајте да врлине предака не спасавају небрижне потомке. Потрудимо се зато бити до смрти на духовној и моралној стражи да би се одржали на висини наших крстоносних предака.

Честитајући вам данашњу славу вашег храма – славу над славама свега хришћанскога света – ја похваљујем вашу љубав према Христу и вашу народну слогу. Растите у тој љубави и утврђујте ту слогу. Поштујте свога неуморног владику и свог вољеног новог пароха рођеног у мојој епархији као и све свештенике духовнике. Не обазирите се ни лево ни десно него напред правим путем Божијим. Да би заслужили улазницу у небеско царство Христово, коме су се приволели сви крштени преци ваши, да би се удостојили великог Састанка са Христом и својим мученичким рођацима из давних и нових времена. А шта је слађе од тога састанка? И да би стали у строј безбројних војски анђелских и светитељских, па у хору с њима славили вечну победу Христову над смрћу певајући:

Христос воскрсе из мртвих, смрћу смрт попра и мртвима у гробовима живот дарова.

Христос воскресе, браћо и сестре!

Христос воскресе, радост донесе!

Беседа на Васкрс,
Чикаго 1946. године.