Свети Владика Николај: Недеља 9. по Духовдану

ЈЕВАНЂЕЉЕ О ЈАЧЕМ ОД ПРИРОДЕ

Матеј 14, 22-34. Зач. 59.

Победник је Бог наш, и све добре и трајне победе од краја до краја времена припадају Њему.

Он побеђује неред у васиони и установљава ред.

Он побеђује неред међу људима, проузрокован грешницима, и васпоставља ред. И кад се најгори међу људима уздигну на прва места а најбољи падну на последња, Он обрће тај беспоредак, те први постају последњи, а последњи први.

Он побеђује завере и сплетке злих духова против рода човечјег, и разгони их као јак ветар што разгони рђав задах.

Он побеђује сваку оскудицу: тамо где је мало, Он умножава, а тамо где нема никако, Он ствара обиље.

Он побеђује болести и муке; само рекне реч, и болести и муке ишчезавају: слепи виде, глухи чују, немушти говоре, узети устају и ходе, губави се чисте.

Он побеђује смрт; и кад год Он нареди, смрт пушта из својих чељусти жртве своје.

Он царује над једним бескрајним царством небеских сила, ангела и светитеља; над царством небеским, према коме је царство овога света тако тескобно и тамно као једна порођајна утроба.

Он заповеда елементима и тварима овога света, и Његовој заповести ништа се не може опрети а да се не сруши у вечиту пропаст.

Дан за даном, победа за победом. Историја овога света је низ Божјих победа, обелодањење Божје моћи и неодољивости. Као јагње је кротак, а од Њега се потресају небеса и земља. И кад се даје понизити, тиме обелодањује Своју висину; и кад се даје попљувати, тиме обелодањује нечистоту свега онога што није Он; и кад се даје заклати, тиме обелодањује Свој живот.

Као бледом сликом обелоданио је Бог Своју светлост кроз сунце; Своју моћ кроз безборојна огњена тела васионска; Своју мудрост кроз поредак ствари и бића с краја у крај васионе; Своју красоту кроз красоту твари; Своју милост кроз брижљиву негу свега што је саздао; Свој живот кроз све што живи. Но све је то само тренутна и бледа слика Његових својстава; све су то само огњена слова написана по густоме диму. Сва пак ова својства Бога живога показала су се у највећем блеску, у ком су се могла показати у овоме свету, у човеку. Не у сваком човеку, не уопште створеном човеку, него у нествореном човеку, Господу Исусу Христу. Сва сједињена – у Њему су засјала и показала се телесно: и светлост и моћ, и мудрост и красота, и милост и живот.

Шта означава светлост него победу над тамом? И шта означава моћ него победу над слабошћу? И мудрост шта је друго но победа над лудошћу и безумљем? И красота шта је друго него победа над ругобом и наказношћу? И милост не означава ли победу над злобом, пакошћу и завишћу? И живот – зар није божанска победа над смрћу?

Шта мислите ви, што за Христом идете, и Његовим се именом крстите? Није ли Христос показао све ове победе као никад и нико од постања света? Не осећате ли ви сваки дан, да идете за Највећим Победником од кад је света и времена? И да се крстите именом Онога, који све може и све зна; који Својом красотом краси сва створења, и Својом милошћу милује их, и Својим животом оживљава их? Ако то не осећате, не користи вам много идење за Њим и именовање себе Његовим именом. Само кроз Господа Исуса ви можете без сумње и колебања веровати у потпуну победничку моћ живога Бога над сваком твари, над сваком стихијом и над сваким злом у свету. Само вам Господ Исус може дати храбрости да живите, и храбрости да кроз смрт прођете. Само вам Он може оправдати наду у бољи живот од овога трулежног живота. И само вас Он може загрејати љубављу према сваком добру. Јер Он је жива и оваплоћена победа Божја над светом. Не бојте се, ја победих свет (Јов. 16, 33), рекао је Христос Својим ученицима, а кроз њих и свима нама. Не бојмо се, наш Господ и Спас Исус Христос победи свет. Јеванђеље је књига Његових победа, сведочанство Његове свемоћи. Историја Цркве до данас – и до краја света – још је пространија књига Његових победа. Ко год посумња, изгубиће плод тих Његових победа. Зато без икакве сумње приступимо тумачењу данашњег јеванђеља, које описује једну горостасну победу Христову над физичком природом.

И натера Исус ученике своје да уђу у лађу, и да иду напред на ону страну док он отпусти народ. То је било после преславнога чуда умножавања хлеба, када је Господ са пет хлебова и две рибе нахранио пет хиљада људи – осим жена и деце – и када је после оброка претекло дванаест котарица пуних комада. Сада Господ предвиђа и припрема ново преславно чудо, о коме ученици Његови и не сањају. Прва припрема је у томе, што Он натерује Своје ученике, да без Њега уђу у лађу и иду ка другој обали. Друга је у томе, што отпушта народ. А трећа је у томе, што се Господ пење још више на гору и остаје сам на молитви. И кад отпусти народ попе се на гору сам да се моли Богу. И беше вече, и он беше сам. Двапут се помиње реч сам, да се јаче нагласи самоћа, коју је Господ намерно тражио и у којој је остао, пошто је народ отпустио. Гора, самоћа, тама. У таквим околностима човек најлакше осећа близину духа Божјега; и молитва је тада најслађа. Све што је Господ Исус чинио, чинио је нама за поуку и спасење. Јер Он није дошао на земљу, да нас научи само кроз речи, него и кроз дела, и кроз догађаје, и кроз сваки потез и покрет Свој. Он се пење на гору, јер је на гори највећа тишина; Он остаје у самоћи, јер самоћа значи одвојење од овога света; Он се моли у ноћном мраку, јер ноћни мрак је завеса на очима, које највише сметају уму и размишљању, трчећи с предмета на предмет. Ова молитва Христова на гори има и свој дубљи унутрашњи значај. Отпуштање народа, пењање на гору, самоћа и мрак, – шта то све значи? Отпустити народ значи оставити на страну све преставе о свету и сва сећања, која нас вежу за свет и узбуђују, па испражњен од света уздићи се к Богу на молитву. Шта значи пењање на гору? Значи уздизање умом и срцем и душом на висину Божју, у близину Божју, у друштво Божје. Онај, кога притеже свет к себи са безбројним интересима као са многобројним народом, не може се у исто време пењати ка висини, где се човек осећа сам са својим Творцем. Шта значи самоћа? Значи – гола душа онаква каква је. Одвојен од света човек осећа ужасну самоћу. Они, које разочараност у свет доведе у ову ужасну самоћу, обично извршују самоубиство, ако не успеју да се дигну на висину, где човек налази Бога. Шта значи мрак? Значи – савршено одсуство ма какве светлости овога света. Самотнику молитвенику сав овај свет лежи потопљен у дубоку таму, у којој му постепено свиће зора небеске светлости, што од Бога долази, и обасјава му један нови, бескрајно сјајнији и бољи свет од овога. То су, дакле, четири фазе молитве и њихов унутрашњи смисао. У овом случају са Христом оне су представљене сликовно са: отпуштањем народа, пењањем на гору, самоћом и тамом.

Но ова осамљеничка молитва Господа Исуса поучна је за нас још и с обзиром на оно што се збило пре ње и што се имало збити после ње. Пре те молитве Господ је учинио нечувено чудо умножавања хлеба, а после ње имао је да по усталасаном мору ходи као по суху до саме средине морске. Мада је Он створио и једно и друго чудо Својом сопственом божанском моћи, која је с Њим од вечности, и која Га није остављала ни у Његовом временом телесном боравишту, ипак је Он практиковао молитву и у храму с народом, и у пустињи, у самоћи. Тешко је ма коме од нас улазити у тајанствену личну побуду тих молитава Господа Исуса. Свакако тим молитвама Јединородни Син Превечнога Оца продужавао је и засведочавао и на земљи непомућено јединство Своје са Оцем Својим и Духом Светим. Но мимо тога сасвим је јасна поука, коју нам је Господ дао примером молитве Своје. Молитви треба да претходи добро дело, јер тада молитва помаже. Прво треба да засведочимо своју веру добрим делом, па онда, да је исповедимо речима. Даље, молитва вреди само онда, кад се спремамо да учинимо добро дело, и молимо се Богу за помоћ. Молитва пак Богу, да би Бог пружио Своју помоћ у злу делу, не само бесциљна је но и богохулна. Чинити зло и вршити молитву то је као сејати кукољ и захтевати од Бога да никне пшеница. После сваког доброг дела треба да припаднемо на молитву и благодаримо Богу, што нас је удостојио и оспособио за то добро дело; а пред свако добро дело треба опет да припаднемо на молитву Богу просећи од Њега благодат, помоћ и садејство, да би предстојеће нам дело било свршено ваљано и честито. Једном речју, свако добро што имамо, или што учинимо, или што доживимо и видимо, или што чујемо и прочитамо – свако, свако без изузетка, треба да у целости приписујемо Богу а не себи, не својој моћи, не својој памети или праведности. Јер смо ништа пред Господом. Па кад Господ Исус, после оваквих превеликих чуда показује кротост, смирење и послушност пред Својим Оцем и Духом, којима је раван по вечности и јестеству, како ми да не покажемо кротост, смирење и послушност према своме Створитељу, који нас је створио из ничега, и без чије помоћи не можемо једнога минута постојати а камо ли неко добро учинити?

А лађа беше насред мора, колебајући се на таласима, јер бејаше противан ветар. А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус идући по мору. Кад су се увече ученици навезли на море, море је било мирно, но потом је дунуо супротан ветар, дигли су се огромни таласи, какви се често дижу на томе мору, лаћа се колебала тамо амо, и ученици су били у великом страху и невољи. Господ Исус је све то предвиђао, но Он је нарочито хтео, да изложи Своје ученике опасности, да би осетили своју потпуну немоћ без Њега и утврдили веру у Њега. Да би се они сетили једне раније буре на мору, када је Он био на лађи, и када су Га они устрашени пробудили вичући: Господе, избави нас, изгибосмо! (Мат. 8, 24-25), те да би и сада пожелели, да је Он са њима. Да би они унапред осетили и познали истинитост Његових светих речи, које ће им Он тек при растанку рећи: без мене не можете чинити ништа (Јов. 15, 5).

При оној ранијој бури на мору, ученици су били стављени на мање искушење и њихова вера на лакшу пробу. Јер Он је био с њима на лађи; само је тада спавао. Сада, при овој другој бури, они су стављени на много веће искушење, и њихова вера на тврђу пробу. Јер Он је био одсутан, далеко од њих, на гори у пустињи. Како ће Га довикати? Како ће Му јавити своју невољу? По коме ће Му поручити: Господе, избави нас, изгибосмо! Ни по коме. Ученици су видели сада себе обречене на пропаст. Као да може пропасти човек, који иде по заповести Божјој! Ах, како је ово дивна поука за праведника: да не очајава на путу, којим Га Бог упућује; да верује да Онај ко га је послао, води бригу о њему и зна невоље његове, но да не притиче одмах у помоћ, да би искушао веру праведника, као што се злато у огњу куша.

Кад су ученици били у очајању, већ у последњем часу очајања наједанпут им се јави Христос ходећи по таласима. То је било у четврту стражу ноћи, што значи пред саму зору. Јер су Јевреји, као и Римљани, њихови господари, делили ноћ на четири страже. Свака стража трајала је по три сата. Господ се јави ученицима у четврту стражу ноћи, што значи у четврту, или у последњу четврт ноћи, а то је пред зору.

И видевши га ученици где иде по мору, поплашише се и рекоше: то је утвара; и од страха повикаше. Или је се већ дан развићао, или је била месечина, или је пак Господ засветлио у тами светлошћу Таворском, – ми не можемо знати. Главно је, да је постао видљив ученицима. Видевши Га на морским таласима, ученици су се испунили страхом неописаним. Овај нови страх био је већи од страха од буре и предстојеће пропасти. Они нису знали за ову моћ свога Господа, за оволику власт над природом. Он им то до тада није био показао. Они су видели само, да Он заповеда мору и ветровима, но нису знали, да Он може ићи по води као по сухој земљи. Наравно, они су то требали и могли закључити из онога ранијег чуда. Јер онај ко може заповедити мору да се умири, и наредити ветру да престане дувати, може несумњиво и ходити по води као по суху. Али ученици још нису били духовно зрели; они су још били маловерни. И Христос је и учинио ово ново чудо, само да би појачао њихову веру.

То је утвара! помислише и повикаше ученици у стаху великом. То је некакво привиђење. Или можда сам Сатана у виду њиховог Учитеља. Гле, њихов Учитељ хрве са Сатаном и његовом војском у овоме свету! Они су то знали; они су то видели. И сад – могли су помислити – ево Сатана увребао прилику кад су они Његови пријатељи, сами, у великој опасности, да их умори. Што им све није долазило у главу! Свакако све оно, што би и данас дошло у главу маловерним у опасностима на путу Божјем.

Но такав је начин Божји којим Он поступа према свима, које љуби. Кога Господ љуби онога и кара; и бије свакога сина, којега прима (Јевр. 12, 6). И на крају свих страдања шаље највеће страдање, као што тумачи богомудри Златоуст. Јер и Он страдаше на земљи целога века, па кад би при самоме крају, пред саму победу, Он претрпе највеће страдање, јер би распет на Крсту и закопан под земљу. Но то највеће страдање трајаше кратко време, после кога свану, и коначна победа дође кроз Васкрсење. Таквим редом трпели су муке доцније и многи мученици за веру Христову: најпре мање муке, па све веће и веће, док их пред саму смрт није нападала највећа мука и највеће искушење. Ево само једног примера од хиљаде: Свету Марину мучили су незнабошци страшно и ужасно све већим и већим мукама. Најзад су је привезали нагу за дрво, и почели су јој гвозденим кљештама откидати месо с тела. Ране су биле тешке, крв је текла а кости се белиле испод саструганог меса. Није ли то највећа мука? Не, има једна и већа, која је чекала Божју светитељку. У вече су је бацили тако рањаву у тамницу. У тамничкој и ноћној тами појави се страховита утвара: зли дух у виду једне огромне и грдосне шарене змијурине, која је најпре почела кружити око свете девице Марине, па се по том савије око ње, и главу јој обзине својим смрадним чељустима. Но то није дуго трајало. Јер Бог никад не попушта на Своје верне већа страдања него што ови могу поднети. Одмах затим, кад је Марина завапила срцем Богу и у мислима прекрстила се, змијурина ишчезне и над Марином се отвори небо, и она виде Крст у светлости неисказаној, и на врху Крста белог голуба, и чује речи: „Радуј се, Марино, разумна голубице Христова, Јер си победила злобнога врага!“

Слично се десило и с ученицима Христовим. После ужасног страха од буре морске, напао је на њих још ужаснији страх од тобожње утваре.

Но то није била утвара, но слатка и спасоносна стварност. То није био сан него јава, нити неко други у обличју Христа, но сам Христос Господ.

А Исус одмах рече им говорећи: не бојте се, ја сам; не плашите се! Видите ли, како Господ не држи људе Своје дуго у најтежем искушењу? Он је знао њихов стах, преужасни страх од утваре, зато жури да их спасе од тога страха: одмах им рече: Не бојте се. Одмах! И видите ли, како их храбри повраћајући им тако рећи дах животни који умало нису изгубили од страха: не бојте се, не плашите се! Он понавља једно исто охрабрење: не бојте се, ја сам; не плашите се. О, слатки гласе! О, животворна речи! Од тога гласа ђаволи су бежали, болести се измицале, мртви васкрсавали. Шта говорим? Од тога гласа постало је небо и земља, сунце и звезде, ангели и људи. Тај глас је извор свега добра, свега живота, здравља, мудрости и радости. Не бојте се, ја сам! Те речи не може свак да чује, али их чују праведници, који страдају за Господа. Не чује Христа свак у сваком страдању. Јер како ће Га чути онај, ко страда због својих греха, и своје неправде? Чуће Га само онај ко страда ради вере у Њега (I. Петр. 4, 13-16). А, гле, ученици су страдали због вере у Христа; наиме, да би се у њима утврдила вера у Христа.

А Петар одговори и рече: Господе, ако си ти, реци ми да дођем к теби по води. Ове речи Петрове су израз колико његове радости толико и сумње. Господе, Кличе радосно срце: ако си ти, говори сумња. Чак доцније кад се Петар био већ утврдио у вери, он није говорио тако. Кад се васкрсли Господ јавио на обали тога истога Генисаретског мора, и кад је Петар чуо од Јована речи: то је Господ, запреже се кошуљом и скочи у море (Јов. 21, 7). Тада нити је посумњао, да је то био Господ, нити се бојао скочити у море. Али сада још је био духовни полетарац, још маловеран, због чега и говори: ако си ти, реци ми да дођем к теби!

А он (Исус) рече: ходи! И изишавши из лађе Петар иђаше по води да дође к Исусу. Док је имао вере, дотле је Петар и ходио по води, но чим је освојила сумња он је почео тонути. Јер сумња изазива страх. По унутрашњем смислу изаћи из лађе и ићи по води ка Господу Исусу значи одвојити се својом душом од тела, и од брига телесних, и љубави телесне, и почети ходити опасном стазом ка духовном свету, ка Спаситељу. Ти тренуци бивају и код обичних верних, код маловерних, код којих је радост у Христу помешана са сумњом. Они често пожеле да се одвоје од своје телесне вреће, и да пођу ка Христу, цару духовног света, но брзо осете да тону, те се враћају ка своме телу, као лађи на таласима. Само велики духовници, највећи јунаци у човечанству, успевали су дугим вежбањем у постојаности вере, да се крену из своје телесне лађе по бурноме мору духовноме у сретање Цару Христу. И само су они до краја испитали и страх од тог одвајања од лађе, и ужас од бура и ветрова, и неописану радост од сретања са Христом. То одвајање духом од лађе тела искусио је за живота на земљи апостол Павле – и многи други светитељи после њега. Каква је то радост и сласт била на крају опаснога пута за великог апостола, види се из његовог радосног усклика: Тиме ћу се хвалити (II. Кор. 12, 3-5).

Но посмотримо шта се деси с Петром, тада још маловерним! Но видећи ветар велики уплаши се, и почевши тонути повика говорећи: Господе, помагај! Зашто га плаши ветар, кад га не плаши море? Као мало дете кад први пут прохода. Коракнуло неколико корака, но неко се насмејао, и дете клонуло на земљу! Тако бива и у нашем духовном полету: ситнице нас ометају, заустављају и враћају натраг.

И одмах Исус пружи руку ухвати га, и рече му: маловерни, зашто посумња? Нисмо ли и ми хиљаде пута тонули у мору опасности овога живота, док нас нека невидљива рука није ухватила и изненадно извукла и ставила ван опасности? Ко од вас не зна да прича бар неколико случајева где је био невидљивом руком неочекивано спасен од опасности? Сви ви то знате, и сви ви то причате и препричавате, па чак и признајете присуство те невидљиве руке, која вас је спасла. Но, на жалост, мало је оних међу вама, који су бар кроз своју савест чули укор невидљивих уста: маловерни, зашто посумња? Зашто посумња, пријатељу, да је Божја рука близу? Зашто не прослави Бога у тренутку највеће опасности? Како Аврам не посумња, када приведе свога јединца сина жртвенику да закоље? Не спасе ли га Бог онда? Како Јона прослави Бога у утроби китовој и би спасен: кад нестајаше, вели, душе моје у мени, поменух Господа, и молитва моја дође к теби (Јона, 2, 8). Како три отрока у Вавилону не посумњаше у огњеној пећи, но вером спасоше се? И далековиди Данил у лавовској пећини? И блажени Јов у ранама на гнојишту? И хиљаде, хиљаде других, које стављаше мучитељи на највеће муке за веру Христову, – како они не посумњаше? Зашто, дакле, ти посумња? Но Господ те спасе много пута изненадно, невидљивом руком Својом, и ако си посумњао у помоћ Његову. Зато бар сад сети се Господњих добричинстава, и покај се за своје маловерије, и укрепи се у вери, и у будуће у свакој опасности прослави и призови име Господа, и бићеш спашен. Усред опасности прослави Бога, а не тек кад опасност прође. Али и не очајавај, ако си се показао маловеран. И Петар је био маловеран, те се временом укрепио у вери те је био у истини тврд као стена. И Тома је био маловеран, па га је Господ оснажио у вери. И многи најсветији међу светим људима и женама били су најпре маловерни, па су постали постојани и тврди у вери Христовој. Чуј, како блажени Давид говори: у Бога се уздам, не бојим се; шта ће ми учинити човек? Теби сам се, Боже, заветовао; тебе ћу хвалити. Јер си избавио душу моју од смрти, ноге моје од спотицања (Пс. 55, 11-13). Овако говори онај, који истински верује и који је познавао у животу, да су нам и све власи на глави од Бога избројане, и да ни један врабац – а камо ли човек – не може пасти без Божје воље.

И кад уђоше у лађу, преста ветар. Чим Христос уђе у лађу, преста ветар. Не преста ветар сам од себе, но по заповести Господа Исуса. Јер и ако се овде не каже изрично, као при оној првој знаменитој бури, да Христос запрети ветру и мору (Матеј 8, 26), ипак је то јасно само од себе. Без сваке сумње јеванђелист Матеј мисли, да је ветар престао по тајној, ако не јавној, заповести Христовој. Јеванђелист Марко то јасније испољава, кад каже: и уђе к њима у лађу и утоли ветар (Мк. 6, 51). Но ни из овог се не види, да је Христос изриком заповедио ветру да престане. Самом Његовом силом и помишљу ветар се утолио. Унутрашњи смисао овога улажења Христова у лађу и стишавања ветра јесте довољно јасан. Када живи Господ Исус уђе у лађу нашега тела, било кроз свето Причешће било кроз молитву или други неки благодатни канал, ветрови страсти утишавају се у нама, и лађа мирно плови ка својој обали.

А који бејаху у лађи приступише и поклонише му се говорећи: ваистину ти си син Божји. Кад је Господ први пут утишао буру на мору и зауставио ветрове, тада су ученици говорили, као и други обични маловерни људи: ко је овај да га слушају и ветрови и море? Но од тада су они видели многе знаке од свога Учитеља, и чули многе поуке, тако да је вера у њима већ била доста ојачала. Сада, при овом новом моћном чуду, они се више не питају: ко је овај? Него клечећи пред њим исповедају: ваистину ти си Син Божји. Ово је први пут да ученици сви исповеде Исуса као Сина Божјег. Наравно, и Јуда је био међу њима. Несумњиво и он је исповедио. Но доцније због свог среброљубља он се потпуно одрекао свога Господа и Учитеља. Одрекао се, истина и Петар, и то трипут, но то Петрово одрицање било је тренутно, од страха; но Петар се одмах и покајао и горко се кајао и плакао због свог одрицања. Унутрашњи смисао ових речи: а који бејаху у лађи приступише и поклонише му се и исповедише Га као Сина Божјег јесте врло поучан за сваког хришћанина. Наиме: када се Господ једном усели у нас, све што је у нама треба да Му се поклони и исповеди име Његово: и ум и све мисли наше; и срце са свима осећајима нашим; и душа са свима хотењима и тежњама нашим. Тако ће цело тело наше бити светло и таме у њему неће бити. Но тешко нама, ако једном примимо Христа у себе, па Га потом неким грехом истерамо, или Га се одрекнемо, као Јуда. Последње ће бити горе од првога. Јер кад је Христос оставио Јуду – тада уђе у њега сатана (Јов. 13, 27). Не заборавимо ни за један тренут, да се с Богом није шалити, још мање него са огњем живим (Јевр. 12, 29).

И прешавши дођоше у земљу Генисаретску. То јест стигоше пред град Капернаум, куда су се били и упутили (в. Јов. 6, 17). Ко је био у Галилеји може појмити, како је далеко бура била занела апостоле Христове. Витсаида и Капернаум леже на северној обали мора. И ученици, кад су ушли у лађу испод Витсаиде, имали су само пловити поред обале. Међутим каже се, да се лаћа од буре обрела насред мора. Ту, насред мора, и појавио се Господ Исус на таласима. Кад се бура утишала, лаћа је требала да преплови одатле па до обале под Капернаумом. Према јеванђелистима Матеју и Марку изгледало би, као да је лађа тај пут прешла природно, терана веслима и једрима; а према Јовану пак могло би се закључити, као да је Господ учинио неодољивом силом Својом и то чудо, да се лађа одмах обрела у пристаништу, јер се каже: и одмах лађа би на земљи, у коју иђаху. Ту нема савршено никакве противречности у исказима јеванђелиста. Јер Онај, који је могао ходити по води, и утишавати речју и помишљу море и ветрове, могао је несумњиво учинити, ако је то нужно било, да се лађа тренутно обре у свом пристаништу. Унутрашњи смисао овог исказа Јовановог јесте, да кад се Господ Исус усели у нас, онога тренутка ми се осећамо као у царству Божјем, као у тихоме пристаништу, где лађу нашег живота не узнемиравају никакве буре ни ветрови. И ако, после тога, имамо још да ходимо по земљи, ми то не осећамо, јер и умом и срцем и душом ми живимо тада у једном другом, бољем свету, тамо где царује Христос Победник. У Његовим победама ми тада гледамо с радошћу своје победе, и у својим Његове.

Само је Он победилац свакога зла, и само се Он не да ни од каквог зла победити. Зато се прибимо и ми под Његово моћно окриље, где нема бура, ни ветрова. ни привиђења, никакве бољезни, ни печали, ни воздиханија, но жизањ бесконечнаја, и где ћемо наћи обиље свију блага, која не пролазе, и која се не кваре од мољца и рђе, и где ћемо заједно с ангелима и светитељима славити победничка дела Христова, чија величина нама је још и непојамна у овоме смртном свету, у овом уском видокругу. Но тамо ће нам се све открити, и ми ћемо се радовати, и радости нашој неће бити краја. Господу Исусу нека је слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.