Свети Владика Николај Жички и Охридски

Данас празнујемо велико светило Цркве Христове, Светог Владику Николаја Охридског и Жичког.

Свети владика Николај је рођен 23. децембра 1880. године. Родио се у селу Лелићу, недалеко од Ваљева, на падинама планине Повлена. Његови родитељи, Драгомир и Катарина, били су прости земљорадници и побожни хришћани, нарочито мајка. На крштењу је добио име Никола. Своје школовање започео је у манастиру Ћелије, а наставио у ваљевској гимназији, београдској богословији, као и широм света у Немачкој, Швајцaрској, Енглеској и Русији. Замонашен је 1909. године у манастиру Раковица у Београду.

Изабран је (12/25. марта 1919) за епископа жичког, одакле је убрзо, крајем 1920, премештен на Охридску епископију, а затим враћен у Жичу 1934. године, по жељи Архијерејског сабора и народа. Упокојио се на Св. Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији 18. Марта 1956. године, а сахрањен је у манастиру Светог Саве у Либертвилу. Много година после смрти његови посмртни остаци су пренети из Либертвила у Лелић 12. маја 1991. године. Сахрањен је у малој цркви у Лелићу, која је његова задужбина. Свечана канонизација овог Светитеља обављена је у Храму Светог Саве на Врачару, у Београду, 24. маја 2003.

Свети владика Николај је захваљујући свом пастирском и равноапостолском раду постао један од најзначајнијих светитеља и просветитеља у Српској Православној Цркви и шире. Поред изузетног беседничког дара, којим се у Цркви Божијој највише приближио Светом Златоусту, Свети Николај је био врло плодан писац, оставивши Цркви у наслеђе томове својих богонадахнутих богословских, углавном пастирских и егзегетских дела.

Његово слово и његова реч извирала је из живог предања Цркве у коме је и сам Светитељ живео и битисао током свог земног живота. Његово беседништво и његово писање је било утемељено на његовом подвижничком животу. За такав његов живот се може с правом рећи да је он био идеал живота сваког правог епископа и пастира Цркве Христове, јер епископ заправо и нема свој живот, он је за себе умро, а што живи, живи само за Цркву и у Цркви, живот Цркве је живот епископа. Да је Свети Николај овакав основ православног, истинског пастирствовања и управљања повереном му Црквом заиста испуњавао, најубедљивије сведочи његово пастирско ангажовање као духовног вође и покровитеља Богомољачког покрета у Србији.

Ако је Свети Сава корен духовног стабла нашег православног, српског народа, онда је Свети Николај засигурно најзрелији плод тог дрвета. У делима и речима овог Светитеља уочавамо да нико никада није тако дубоко зашао у душу православног српског народа, и тако јасно и недвосмислено указао на апсолутно православно и еванђелско утемељење нашег народа и наше кутлуре.

Због свега наведеног Свети Николај је несумњиво најзначајнија личност последњих неколико столећа, како у Српској Православној Цркви, тако и уопште у историји нашег народа. Најзнаменитија књига која се свакодневно ишчитава данас у црквама и домовима православних хришћана јесте Охридски Пролог.

На данашњи дан Света Црква слави његов свети спомен, молећи му се за мир и благостање, за тријумф и победу исте оне православне, еванђелске истине којом је живео и у којој је живео, над свим јересима, кривоверцима и прогонитељима Цркве Христове.

Инфо служба

тропар, гл. 8.

Златоусти проповедниче Васкрслог Христа, путовођо рода Србскога крстоноснога у векове, распевана лиро Духа Светога, поносе и љубави монаха, радовање и похвало свештеника, учитељу покајања, свенародни владико, человођо Богомољне војске Христове, свети Николаје Србски и Свеправославни, са свима Светима Небеске Србије, моли Јединог Човекољупца: Да подари мир и слогу роду нашему.

кондак, гл. 3.

Родио се јеси у Лелићу Србском, архипастир био у Охриду Светонаумском, на престолу светог Саве у Жичи си столовао, народ Божији Јеванђељем учио и просветио, покајању и Христољубљу људе приводио, за Христа и страдање у Дахау претрпео. Тога ради прослави те, светитељу Николаје Нови, Богоугодниче.