Светих седам мученика у Ефесу

4. АВГУСТ

СПОМЕН СВЕТИХ

СЕДАМ МЛАДИЋА ЕФЕСКИХ:

МАКСИМИЛИЈАНА, ЈАМВЛИХА, МАРТИНИЈАНА, ДИОНИСИЈА, АНТОНИНА, ЈОВАНА (КОНСТАНТИНА) и ЕКСАКУСТОДИЈАНА (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за август)

 

У дане незнабожног цара римског Декија[1] црква Христова беше гоњена, и многе слуге Христове: презвитери, клирици и други верни, бојећи се љутог мучитеља, кријаху се где је ко могао. Када Декије, страховито киван на хришћане, допутова из Картагене[2] у Ефес[3], он издаде наређење да се сви житељи из околине саберу ради приношења жртава идолима. Залуђен гордошћу, цар постави усред града идоле, начинивши пред њима жртвенике, и нареди да заједно с њим најпре старешине градске принесу жртве боговима. При овом свенародном празничном жртвоприношењу земља се натапаше крвљу кланих животиња и ваздух се испуњаваше димом и смрадом жртава. Трећега дана цар издаде наређење да се покупе сви хришћани и присиле на приношење жртава идолима. Тада стадоше тражити хришћане свуда: извлачаху их из домова и пештера, и у гомилама с поругом довођаху на трг где је сабрани народ приносио жртве идолима. Неки од хришћана који беху страшљиви и слабодушни, бојећи се мука, отпадаху од вере и на очиглед свију поклањаху се идолима. Други пак хришћани, гледајући то или слушајући о томе, туговаху душом оплакујући отпале од Христа и пале у идолопоклонство. А они који беху јаки у вери и храбри, они неустрашиво иђаху на све муке, и јуначки полагаху душе своје за Господа свог умирући од разноврсних мучења. Мучених беше тако огромно мноштво, да је из њихових растрзаних и киданих тела крв текла као вода и натапала земљу. Тела мученика или бацаху као ђубре поред путева или вешаху по градским бедемима унаоколо, а главе им на коље набијаху и пред капијама градским постављаху. Вране, кобци и друге месождерне птице слетаху на градске бедеме и јеђаху тела мученика. И велика жалост раздираше потајне и кријуће се хришћане што не могаху узети и погрепсти тела браће своје која птице јеђаху. И подижући руке своје к небу, они ридаху и мољаху се Господу да избави Цркву Своју од таквог мучења.

У то време беху у Ефесу седам младића, синови угледних старешина градских, и служаху у војсци као официри; имена им беху: Максимилијан, Јамвлих, Мартинијан, Јован (Константин), Дионисије, Ексакустодијан и Антонин. Иако беху деца разних родитеља, они беху једнодушни у вери и љубави Христовој, и заједно се мољаху и пошћаху, сараспињући се Христу умртвљивањем тела својих и строгим чувањем девства. Посматрајући сваки дан злостављање и свирепа убијања хришћана, њима се срце кидаше, и они уздисаху и плакаху. Када незнабошци заједно са царем одлажаху да приносе жртве, свети младићи се склањаху од љих, одлажаху у хришћанску цркву, бацаху се на земљу пред Господом, и посипајући прашином главе своје мољаху се с ридањем. То приметише неки мотритељи, јер у то време сваки је мотрио на другога каквом се богу моли, и предавао је на смрт брат брата, отац сина, син оца, и нико није скривао ближњег свог ако би приметио да се моли Христу. Ти мотритељи одоше к цару и рекоше: Царе, живи вавек! Ти позиваш издалека хришћане и приволеваш их да приносе жртве, Међутим они што су око требе потцењују твоју царску власт, не слушају твоја наређења и исмевају их, а држе се хришћанске вере.

Разгневивши се, цар упита ко се то противи његовим наређењима. Потказивачи рекоше: Син управитеља града Максимилијан и шест других младића, синови бољара ефеских; сви они већ имају официрске чинове у војсци. – Цар одмах нареди да их ухвате, окују у ланце и доведу к њему. Свети младићи бише брзо доведени пред цара још са сузама у очима и са прахом на главама. Погледавши на њих, мучитељ им рече: Зашто се ви не јависте заједно с нама о празнику у част богова, којима се клања сва васељена? Хајде сада принесите боговима дужну жртву, као што и други принесоше. – Свети Максимилијан одговори: Ми исповедамо Једног Бога и Цара Небеског, чије је славе пуно небо и земља, и Њему сваки час приносимо духовну жртву вере и молитве, а идолима вашим, да не бисмо оскврнили душе своје, нећемо принети жртве које се састоје из спаљивања животиња, праћеног смрадом и димом.

Када чу овакав одговор, цар нареди да им се одузму војнички појаси, ти знаци њиховог високог положаја, рекавши да су они недостојни да буду међу царским војницима, пошто се не покоравају ни боговима ни цару. Но ипак, посматрајући њихову лепоту и младост, цар се сажали на њих и рече: Било би неправедно такву младост одмах погубити мукама, стога ево, дивни младићи, дајем вам време за размишљање, да бисте, уразумивши се, принели боговима жртве, и остали у животу. – Рекавши то, цар нареди да им скину ланце, па их пусти на слободу до одређеног времена, а сам отпутова у други град, са намером да се понова врати у Ефес.

Добијено слободно време свети младићи употребљаваху на чињење добрих дела вере своје: узимајући злато и сребро из домова родитеља својих они га тајно и јавно раздаваху сиромасима. Затим се посаветоваше између себе, говорећи: Удаљимо се на неко време из града, док се цар не врати, и ућимо у ону велику пећину што се налази у гори на истоку од града, и тамо у тишини помолимо се усрдно Богу, да нас укрепи у исповедању пресветог имена Свог, да бисмо неустрашиво предстали мучитељу и јуначки подневши муке добили од Господа нашег Исуса лриста неувенљиви венац славе, приправљен верним слугама Његовим.

Договоривши се тако, они понеше са собом онолико сребрника колико им беше потребно да се могу прехранити неколико дана, па кренуше к источној гори, званој Охлон. Дошавши тамо они уђоше у тамошњу пећину и проведоше у њој доста дана, непрестано славећи Бога и молећи се за спасење својих душа. Одлажење у град ради набавке потребнога беше поверено светом Јамвлиху, као најмлађем. А свети Јамвлих, младић веома разуман, одлазећи у град, мењаше своје одело и облачаше се у дроњке, да га не би познали. Од понесеног пак новца он један део раздаваше сиромасима, а са осталим куповаше храну. При једном таквом долажењу свом у град свети Јамвлих, скривајући своје име, распитиваше се да ли ће се цар скоро вратити у град. Након доста дана, када свети Јамвлих прерушен као просјак дође у град, сам виде долазак цара који се враћао с пута и чу за његово објављено у граду наређење, да сви градоначелници и војеначелници буду идућег дана спремни за приношење жртава боговима. Тако велики ревнитељ беше цар у служењу идолима. Осим тога Јамвлих чу да је цар наредио да пронађу и њих седморицу младића, пуштених привремено на слободу, да би и они са осталим грађанима принели жртву идолима на његове очи. Силно уплашен, Јамвлих журно оде к браћи у пећину, носећи мало хлеба. И исприча им све што виде и чу, а каза им и то да и њих траже ради приношења жртава.

Чувши то, све их спопаде страх, па павши ничице на земљу они се с плачем и јецањем помолише Богу, поверавајући себе Његовој помоћи и милосрђу. Уставши с молитве Јамвлих спреми трпезу, поставивши оно мало донесеног хлеба; а сунце већ залажаше и сутон наилажаше; поседавши, свети младићи се поткрепише храном, очекујући предстојећа мучења. И разговараху међу собом, тешећи и соколећи један другога на јуначко страдање за Христа. И док им тако богохвалне речи беху у устима, они задремаше, јер од туге срца очи им беху отежале. А милостиви и човекољубиви Бог, промишљајући увек о Цркви Својој и бринући се о слугама Својим, нареди овој седморици светих младића да заспе дивним и необичним сном, јер је желео да у будућности учини преко њих преславно чудо и увери оне који сумњају у васкрсење мртвих. Свети дакле заспаше сном смртних: душе њихове чуваху се у руци Божјој, а тела њихова као заспала лежаху у пећини нетљена и неизменљива.

Сутрадан цар нареди да траже седам високородних младића; и пошто их не пронађоше он рече велможама: Жалим те младиће, јер су племенитог рода и врсни лепотом. Држим да су они, бојећи се нашег гнева, побегли некуда и крију се; али наша царска доброта готова је да поштеди оне који се као покајници опет обрате боговима нашим. – На то велможе одговорише цару: Немој се, царе, жалостити због тих младића, јер чусмо да се они не само не покајаше него још гори хулитељи богова постадоше, и раздавши сиромасима по градским улицама много злата и сребра они ишчезоше без трага. Ако пристајеш, могу се њихови родитељи дозвати и мукама приморати да кажу где им се синови налазе.

Цар одмах нареди да се позову њихови родитељи, и рече им: Кажите ми право, где су ваши синови, ружитељи мога царства? Иначе, наредићу да уместо њих погубе вас, пошто им ви дадосте злато и сребро и одасласте их некуда, да се не би јавили пред лице наше. – Родитељи одговрише: Молимо твоју доброту, царе, саслушај нас без гњева. Ми нисмо противници твога царства, не нарушавамо твоја наређења, и не престајемо приносити жртве боговима. Зашто нам онда претиш смрћу? А ако се синови наши покварише, ми их нисмо томе научили, нити смо им давали злата и сребра; они га сами кришом узеше, раздадоше сиротињи, па побегоше и сакрише се, како чујемо, у оној великој пећини на гори Охлон. Већ је прошло много дана, а они се не враћају; и ми не знамо јесу ли живи тамо, или су помрли.

Саслушавши родитеље, цар их отпусти, па нареди да се улаз у ту пећину зазида великим камењем, говорећи: Пошто се не покајаше, и не обратише се к боговима, и не јавише се мени, онда нека више не угледају лица човечијег, него нека у тами пећинској помру од глади и жеђи. – Цар и житељи Ефеса држаху да су младићи још живи, не знајући да свети младићи већ беху уснули у Господу. При зазидавању пећине, два царска коморника, Теодор и Руфин, потајни хришћани, описаше на двема оловним плочама страдање ових седам светих младића, забележивши и њихова имена, положише плоче у ковчежић од бакра, запечатише га, и узидаше међу камењем у зазиданом улазу пећине. При томе ови дворјани говораху међу собом: Ако Господ посети слуге Своје пре другог доласка Свог, и пећина буде отворена, и тела светих буду нађена, онда ће из овог описа нашег дознати њихова имена и дела, и разумеће да су ова тела – тела мученика, који у зазиданој пећини умреше због исповедања Христа. – Тако би пећина зазидана, и усто печатима утврђена.

Убрзо после тога умре незнабожни цар Декије. После њега изређаше се многи други незнабожни цареви, који су такође гонили Цркву Божју, и помреше. Тек са Константином Великим[4] наступи време хришћанских царева. У дане благочестивог цара Теодосија Млађег[5], када већ беше прошло доста времена од смрти Константина Великог, појавише се јеретици који одрицаху васкрсење мртвих, мада је сам Господ Христос предао Цркви Својој учење о несумњивом васкрсењу мртвих. Међутим многи посумњаше у то, не само мирјани него чак и неки епископи, и падоше у ту јерес. И настаде гоњење на православне од стране Дворских великаша и епископа, који беху залутали с правога пута, међу којима предводник свега зла бејаше епископ егински Теодор. Неки од тих јеретика говораху да после смрти нема никакве награде, јер заједно са телима умиру и душе, и обоје се уништава. Други пак тврђаху да ће само тела у гробу иструлети и пропасти, а душе ће имати своју награду без иструлелих тела; и говораху: Како могу накан читавих тисућлета оживити и устати она тела, када од њих нема већ ни праха?

Тако умоваху бедни јеретици, заборављајући речи Христове у Еванђељу: Мртви ће чути глас Сина Божјега, и чувши оживети (Јн. 5, 25), и речи из књига пророка Данила: Много оних који спавају у праху земаљском пробудиће се, једни на живот вечни а други на срамоту и прекор вечни (Дан. 12, 2), и речи које говори Бог преко пророка Језекиља: Ево, ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших, људи моји (Језек. 37, 12). Не опомињући се овог учења Светога Писма, јеретици ствараху силне пометње у Цркви Божјој. Видећи то, цара Теодосија раздираше огромна туга, и он се усрдно мољаше Богу у посту и многим сузама, да сам Он, Творац свега, избави од пагубне јереси Цркву Своју. И милосрдни Господ, не желећи да ко од праве вере залута и пропадне, услиши молитву цареву и сузна јецања многих верних и јавно откри свима тајну очекиваног васкрсења мртвих и вечнога живота. И то откри на следећи начин. Неки човек по имену Адолије, власник горе Охлон, у којој беше зазидана пећина са спавајућим младићима, намисли да на једном слободном простору начини тор за овце. При прављењу тора слуге Адолијеве узимаху камење којим беше зазидан улаз у пећину, и ни слутили нису да се ту налази пећина. Одваљујући камење и односећи га на место где су правили тор, они начинише на улазу пећине рупу, кроз коју се могао провући човек. У то време Господ наш Исус Христос, који влада животом и смрћу, који некада васкрсе четвородневног Лазара (Јн. 11, 1-45), оживе и седам светих младића који већ много година спаваху,[6] и по Његовом Божанском наређењу ти свети мученици васкрснуше, као пробудивши се од сна. Уставши они најпре узнесоше јутарње славословље Богу, затим се, по обичају, поздравише међу собом, држећи да су се пробудили од обичног ноћног сна, јер им ништа није указивало на то да су се пробудили од смрти: одело на њима беше сасвим цело, тела им се ни најмање не беху изменила, красила их је као и раније младост, здравље и лепота, и по свему беху такви као да су синоћ заспали, а јутрос од сна устали. Ступивши у разговор међу собом, они са тугом говораху о насилничком служењу идолима и о гоњењу на хришћане, и о томе како их Декије тражи да их мучи. Обративши се Јамвлиху, они га замолише да им поново исприча шта је јуче чуо у граду. Свети Јамвлих им одговори: Што вам рекох јуче, то ћу вам рећи и данас: цар је наредио свима грађанима да у данашњи дан буду готови за приношење жртава, и у исто време издао наређење да и нас траже, да бисмо се заједно са свима поклонили идолима на очи његове, а ако то не урадимо, онда ће нас ставити на муке.

Тада свети Максимилијан рече свима: Браћо, хајдемо да се неустрашиво јавимо Декију; докле ћемо овде седети као плашљивци? Изиђимо, и неустрашиво пред царем земним исповедимо Цара Небесног, истинитог Бога, Господина нашег Исуса Христа, и у славу Његову пролијмо и саму крв своју, положимо и душе своје за Њега. Немојмо се уплашити смртоносног мучитеља и привремених мука! немојмо отпасти од вечног живота који очекујемо по вери у Христа Исуса! Ти пак, брате Јамвлише, постарај се да нам спремиш храну за уобичајени оброк: узми сребрник и иди у град, па нам купи хлеба више него јуче, јер си јуче донео мало, те смо сада гладни; дознај шта је наредио Декије односно нас, па се брзо враћај, да се поткрепимо храном, и онда добровољно изађемо одавде и предамо себе на муке за Господа нашег.

Свети Јамвлих узе сребрник и крену у град врло рано, у праскозорје. Излазећи из пећине, свети Јамвлих се зачуди видећи на улазу камење и помисли у себи: шта ово значи, када су положени? у јучерашњи дан их не беше ту. – Спустивши се с горе, он иђаше са страхом, бојећи се да уђе у град, где га могу препознати и одвести к цару. Но приближивши се градској капији, он на своје запрепашћење угледа на њој диван часни крст. И куд год је очима погледао, он је на своје изненађење свуда видео друге граћевине, друге куће, друге зидове. Свети Јамвлих онда оде ка другој капији градској, но и тамо угледа на зиду изображење крста, и беше у недоумици. Онда он обиће све капије градске, па видевши свуда свете крстове, он би као ван себе. Затим се поново врати к првој капији, и мишљаше у себи: шта ово значи? јуче нигде не беше изображења часнога крста, сем оних које потајно чуваху верници, а сада се јавно налазе на капијама и зидовима града; да ли их ја стварно видим, или ми се привиђа? да не сањам ја? – Затим, охрабривши се Духом, он уђе у град. И прошавши мало, он чу где се многи куну именом Христовим. Њега спопаде ужас, и он размишљаше у себи: јуче се нико не усуђиваше да јавно изговори име Христово, а сада толика уста прослављају Христа; по свој прилици ово није Ефес већ неки други град, јер су и све зграде другачије, а и људи другачије одевени. – Пошавши мало даље, свети Јамвлих упита једнога човека: Како се зове овај град? – Ефес, одговори овај. Али, свети Јамвлих му не поверова, него и даље мишљаше у себи: нема сумње ја сам залутао у неки други град; треба да купим хлеба и брзо изађем из овог града, да не бих потпуно залутао. – Онда приђе продавцу хлеба, извади сребрник и даде му да овај узме колико треба за хлеба и да му врати кусур. Сребрник беше врло велик и имађаше на себи лик и натпис давнашњих царева. Хлебопродавац узе сребрник и показа га другоме, овај га показа трећем и четвртом: утом приђоше и други што беху тамо; и сви га разгледаху и чуђаху се његовој старини; погледајући пак на светог Јамвлиха они шапутаху међу собом: Сигурно је овај младић нашао неко благо од давних времена сакривено.

Приметивши их како се сашаптавају, свети Јамвлих се уплаши, држећи да су га познали па се договарају да га ухвате и предаду цару Декију, и рече им: Молим вас, узмите себи сребрник, ја нећу никакав кусур. – Но они ухватише светог Јамвлиха и задржаше га, говорећи: Кажи нам одакле си и како си пронашао благо древних царева; одвоји нам један део тога блага, да те не прокажемо; а ако не пристајеш на то, ми ћемо те предати судији. – Слушајући то, свети Јамвлих се у недоумици чудио и ћутао. А они продужаваху: Немогуће је утајити то благо; боље је кажи нам добровољно где се оно налази, да те на то не приморамо мукама.

Не знајући шта да им одговори, свети Јамвлих ћуташе као нем. Тада му ти људи скинуше појас, и везавши му га око врата држаху га насред трга; међу народом се пронесе глас да је ухваћен неки младић који је пронашао благо; многи се слегоше око светог Јамвлиха, и загледајући га у лице говораху: Овај човек није овдашњи, ми га никада виђали нисмо. – А свети Јамвлих, иако је желео да им каже да он није нашао никакво благо, од силног запрепашћења није могао проговорити ни речи. Гледао је у гомилу, не би ли угледао кога било од својих познаника или од својих укућана, оца или мајку или неког од послуге. Но никога не налазећи нити позиавајући, он западаше у све веће чуђење: јуче су га сви познавали, као сина знаменитог оца, а данас нити њега ко распознаје, нити кога он познаје.

Глас о хватању светог Јамвлиха пронесе се по граду и дође до ушију градоначелника и епископа Стефана. У том часу, по Божјем промислу, они беху заједно и разговараху се међу собом. Они обојица наредише да им доведу младића, ухваћеног са сребрником. Вођен путем, свети Јамвлих мишљаше да га води к цару Декију, и још пажљивије гледаше у народ, не би ли угледао кога познаника, али то беше узалуд. А кад га приведоше градоначелнику и епископу, они узеше сребрник, и разгледајући га дивљаху се, јер беше из времена веома давнашњих царева. Затим градоначелник упита светог Јамвлиха: Где је благо што си нашао? Нема сумње, ти си овај сребрник отуда узео. – Свети Јамвлих одговори: Ја не знам ни за какво благо. Само знам ово да сам овај сребрник узео од мојих родитеља и да се они ни по чему не разликује од сребрника који се употребљавају у овом граду. Ја се чудим и у недоумици питам, откуда ме снађе ова напаст. – Одакле си ти? упита га градоначелник. – Мислим да сам из овог града, одговори светитељ. – На то га градоначелник упита: Чији си син? Има ли некога овде који те познаје? Нека такав неко дође и посведочи за тебе, па ћемо ти веровати. – Свети Јамвлих онда изређа по имену оца, матер, деду, браћу и друге сроднике; али њих неко не познаваше. Тада градоначелник рече: Ти не говориш истину већ сушту лаж, јер ређаш нека чудна и необична имена каква ми никада ни чули нисмо.

Збуњен, свети младић ћуташе оборене главе. Неки од присутних рекоше: Он је јуродив; – а други говораху: Није јуродив, него се прави јуродив, да би се извукао из клопке. – Тада му градоначелник поче страховито претити, и говораше му: Како ти можемо веровати, када ти кажеш да си овај сребрник узео од твојих родитеља, а на њему је лик и натпис древног цара Декија, од чије је смрти прошло много и много година, и овај сребрник не личи на сребрнике што су сада у промету. Еда ли су твоји родитељи толико стари да памте цара Декија и имају његове сребрнике? Ти си још млад, нема ти ни тридесет година, и хоћеш лукавством својим да обманеш старце и мудраце ефеске. Ја ћу те бацити у тамницу, ставићу те на многе муке, и нећу те пустити док не кажеш истину и не откријеш где је благо што си пронашао.

Чувши ове градоначелникове речи, свети Јамвлих се уплаши њихових претњи, и уједно се зачуди речима о Декију да је живео у давна времена, па павши на колена рече: Молим вас, господо моја, одговорите ми на ово што ћу вас питати, а ја ћу вам добровољно испричати све: цар Декије налази ли се у овом граду, и је ли он жив или није? – Епископ му одговори: У садашње време, чедо, у овим земљама нема цара по имену Декије, мада је у старо време био такав цар; а сада царује благочестиви Цар Теодосије.

Тада свети Јамвлих рече: Молим вас, господо, пођите са мном и ја ћу вам у пећини на гори Охлон показати своје другове, од којих ћете дознати да је истина што вам говорим. Јер се ми, стварно бежећи одавде од Декија пре неколико дана, сакрисмо у оној пећини; а Декија ја видех јуче када је улазио у Ефес, но сада не знам да ли је овај град Ефес или неки други град. – Слушајући ове речи, епископ помисли у себи: „хоће Бог да нам преко овог младића открије неку тајну“, па се обрати градоначелнику и рече му: Хајдемо с њим да видимо, јер се нешто чудесно има догодити.

Уставши, епископ и градоначелник пођоше са младићем, и за њима кренуше све градске власти и мноштво народа. Када дођоше до горе, свети Јамвлих први уђе у пећину, а епископ са осталима следујући му нађе на улазу у пећину између два камена ковчежић од бакра, запечаћен са два сребрна печата. Отворивши ковчежић пред свима, епископ и градоначелник нађоше у њему две оловне плоче, на којима беше написано да, бежећи од мучитеља Декија, сакрише се у овој пећини седам светих младића: Максимилијан, син управника града, Јамвлих, Мартинијан, Јован, Дионисије, Ексакустодијан и Антонин; по наређењу пак Декије пећина би зазидана, и у њој ови свети младићи мученички скончаше за Христа.

Прочитавши то, сви се удивише и громко прославише Бога. А кад уђоше у пећину нађоше свете младиће који дивно изгледаху; лица им сијаху светлошћу благодати Божје и изражаваху радост. Епископ, градоначелник и народ припадоше к ногама светих младића клањајући им се ничице, па узнеше хвалу Богу што их удостоји да виде такво преславно чудо. Свети младићи испричаше им све о себи, и о Декију мучитељу, какво под њим беше гоњење на хришћане. Епископ и градоначелник одмах послаше писмо благоверном цару Теодосију, у коме писаху: Нека моћ твоја нареди да што пре дођу од тебе угледни људи да виде чудо које Господ јави за царовања твога: јер у наше дане Господ показа слику будућег свеопштег васкрсења васкрснувши сада тела светих младића.

Добивши ово писмо, цар Теодосије се обрадова великом радошћу, и одмах крену сам из Цариграда у Ефес, праћен великашима и мноштвом народа, и Ефешани га дочекаше свечано. Епископ, градоначелник и остале градске власти одведоше цара к пећини. Када цар уђе у пећину и угледа свете младиће, као анђеле Божје, он паде к ногама њиховим клањајући им се; а они, пруживши руке, подигоше га са земље. Уставши, цар с љубављу загрли свете младиће и, целивајући их, не могаде се уздржати од суза. Затим седе на земљу према њима, и гледајући их слављаше Бога, и срце му се силно радоваше. И говораше им: Господо моја, у лицу вашем ја видим самога Цара Господа Христа, који некада подиже Лазара из гроба; а сада свемоћном речју Својом Он васкрсе вас, да би нас очигледно уверио односно будућег васкрсења мртвих, када ће они који су у гробовима, чувши глас Сина Божја, оживети и изићи из гробова нетљени. – Свети Максимилијан рече цару: Од сада царство твоје због чврсте вере твоје биће јако, и Исус Христос, Син Бога живога, сачуваће га у свето име Своје од свакога зла. Веруј, Господ нас тебе ради васкрсну пре општег васкрсења.

У току дугог разговора свети младићи говораху цару и многе друге душекорисне истине, а цар са епископом, великашима и народом слушаше их радосно. (Грчки описатељ црквених догађаја Никифор Калист додаје, да цар целе седмице сваки дан с њима обедоваше и служаше им). После пак тих разговора, свети младићи, на очи свих који се наслађиваху гледајући их, поново преклонише главе своје на земљу и, по Божјем наређењу, заспаше сном смрти. Цар силно плака над њима, а плакаху с њим и сви присутни. И нареди цар да се начине седам сандука од злата и сребра, да се у њих положе тела светих младића. Но ту ноћ они се јавише цару у сну, наређујући му да их остави да почивају на земљи, као што и раније почиваху. Потом се на место уснућа светих младића стече много епископа; сатворивши светли празник, они одадоше достојно поштовање светим мученицима. Цар раздаде обилне милости ништима и убогима те покрајине и отпусти сужње на слободу, па се врати у Цариград, радујући се и славећи Христа Бога нашег, коме и од нас грешних нека буде част и слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

————————————–
[1] Декије царовао од 249. до 251. године.

[2] Картагена – град на северној обали Африке; по њему названа велика западно-финикијска држава, која је дуго била супарник Риму, док 146. године пре Христа није пала под власт Рима. Почетак еванђелске проповеди везан је овде са именом Епенета (Рим. 16, 5), али се као први епископ помиње Оптат (202. год.); његови наследници били су митрополити северозападне Африке; најистакнутији епископи Картагенске цркве, и притом најутицајнији хришћански писци, били су свети Кипријан и блажени Августин; као писац знаменит је и Тертулијан. У Картагени је одржано много помесних сабора. Данас на месту Картагене, тог „Лондона старога света“, налазе се три бедна селанца арапска.

[3] Ефес – главни град Иконије у Малој Азији близу ушћа Каистра. У старини трговачки центар предње Азије; имао чувени храм Артемидин – Дијанин. Свети апостол Павле провео неко време у Ефесу при крају свог другог мисионарског путовања (Д.А. 18, 19-26), а на трећем путовању пробавио ту више од две године проповедајући Еванђеље (Д.А. 19, 1-20, 1). Ефеској цркви апостол Павле упутио посланицу из Рима. У Ефесу је дуго живео свети апостол и еванђелист Јован Богослов; по предању, ту се и упокојио. Први епископ у Ефесу био св. Тимотеј, постављен апостолом Павлом. У Ефесу одржан Трећи Васељенски Сабор 431. годнне, и неколико помесних. Данас на месту знаменитог града стоји бедно турско село Аја Селук (= Свети богослов).

[4] Константин Велики родио се 274, умро 337. године.

[5] Теодосије II (Млађи) царовао од 408–450. године.

[6] Око двеста година.