Светлана Петрушић: Косово и Метохија – од државе до логора. Како победити глобализам*

Извор: Часопис „Свети Кнез Лазар“, година 2006, број 1-4 (53-56), стр. 189-196

Књига о којој је данас реч по своме садржају представља својеврсни ЗБОРНИК мишљења и речи, поступака и догађаја о Косову и Метохији и на Косову и Метохији. И још, ова књига се доживљава као једна фотографија Косова и Метохије у боји, где свака страница, свака реч, представља по једну нову боју, нову нијансу, тако да цело Косово пламти од јарких, највише црвених, боја.

Независно од садржаја на крају кљиге, који приказује поглавља и наслове заступљене у књизи, читајући књигу, ми смо је према тематици рашчланили на 7 – 8 делова, те би њен садржај, у најкраћем, изгледао овако:

1. ДЕО: Од стране 9-28 је програмски и садржи цитате и диктате упућене и намењене многима: народу, властима, странцима, Шиптарима, са најчешћом одредницом „мора“ и „треба“, али које никога не обавезују да и буде оно што „мора“, нити је предвиђен механизам који би поједине факторе приволео (или принудио) да ураде оно што „морају“.

2. ДЕО: од стр. 29-126, приказује чињенично стање на простору Косова и Метохије у временској дистанци од 12. до 21. века. Све чињеница до чињенице, догађај до догађаја. Но, шта са чињеницама? Оне за међународну заједницу, за моћнике овога света, једноставно не постоје. Све што је историја, историјско, они не желе да чују, а камоли да уважавају. Ту би се подсетили на оног Философа, коме су пријатељи скренули пажњу да се његови философски назори не слажу са чињеницама, на шта је он узвратио: „утолико rope no њих“. Бојимо се да би светски моћници могли данас нама тако да одговоре.

3. ДЕО: од стране 129-171, сведоци и сведочења. догађаји и збивања. Овај део најречитије говори колико је труда, напора, времена и, пре свега, љубави, ауторка уложила док је све ове разговоре обавила, и до ових мишљења дошла. Ова казивања, сведочења, записи су драгоцени. Веома сличан претходном делу, али са другим жанром и приступом. Овде, сваки саговорник, случај за себе, историја за себе. Као и хиљаде других, који нису били у прилици да изнесу своја сведочења.

4. ДЕО: од стр. 174-227. Косово и Метохија – логор за Србе. Збивања, учесници, кривци. У овом делу говори се о великој одговорности званичног Београда за стање које је настало на Косову и Метохији, и за агонију српског народа која тамо и данас траје.

5. ДЕО: од стр. 231-260, континуитет страдања Срба кроз историју у задњих 130 година, почев од Прве призренске лиге па све до данас. Ово излагање је, уствари, веома слично претходном делу.

6. ДЕО: од стр. 261-329. Медији у служби политике. Моћ седме силе. И ту разговори, интервјуи. Пред читаоцем дефилују јунаци и актери међународне заједнице од Кушнера, преко Рајнхарда до Романа Продија, са својим ставовима, виђењима, делима.

7. ДЕО: од стр. 331-354. Документа: Резолуције, анекси, споразуми, као нешто на чему се оснива сва новија политика међународне заједнице према Косову, и нешто што треба да оправда сву ту политику, без обзира колико је она прљава, нечасна и неморална. И на крају;

8. ДЕО: Перо у служби истине, интервјуи, сведочења, ставови ауторке књиге Светлане Петрушић, коју краси отвореност, неустрашивост и принципијелност.

Због свега, овако укратко приказаног, књига која је пред нама јесте својеврстан споменик и сведок нашег времена, дело које никога не оставља равнодушним, подстрек за истрајност у борби за очување светиње Косова и Метохије, за самопожртвованост без остатка.

И на крају, завршио бих једном констатацијом. Питање из поднаслова књиге: Како победити глобализам, нажалост, остало је без одговора. О глобализму, као појму, у књизи се уопште мало говорило, и то у задњем делу, али одговор како да се исти победи, ми нисмо нашли, или нисмо били у стању да га препознамо. Можда ће нам у томе ауторка овде помоћи да и то сазнамо. Хвала.

*

Ваше Преосвештенство, даме и господо, уважени пријатељи,[1]

Након читања Светланине књиге, с којом сам се ја дружио и раније, ја сам почео у суштини да схватам, нешто што можда раније и нисам тако добро разумевао, нисам схватао искрено, истински, тај свет, његове патње, његова страдања, али још више можда као човек који је живео и радио доста дуго у иностранству, школовао се на разним универзитетима по белом свету, нисам могао да схватим ту дволичност, то лицемерје, ту лаж коју светска јавност и највише организације у свету, Уједињене нације, НАТО, Европска унија, и друге регионалне организације, спроводе, примењују на Косову, наспрам једног народа, спрам његове културе, његових споменика, његових основних елементарних права, права на живот, на егзистенцију, на опстанак на ономе што је њихово.

Преосвећени владика је овде кратко сумирао садржај ове књиге и ја га отуда нећу понављати, ја ћу се задржати, можда мало више, просто размишљајући или износећи пред вама неке своје мисли, о томе шта се то збива, откуд та неправда, ко је за ту неправду крив, можемо ли ми ту неправду да исправимо, указујући на страдања којима је тај народ изложен већ деценијама?

Чињеница је, ако посматрамо збивања и ставове западног света према Балкану, да он никада није имао разумевања, а још мање је био спреман, осим у тренуцима великих и значајних светских и европских криза, да подржава српски народ. Чак и када је то чинио, чинио је то вазда неисправно. У томе су предњачили Енглези са својим империјалним интересима, настојећи од давнина да очувају свој положај и своје интересе у Отоманском царству и на Блиском истоку. Сви они који су из националних, културних и других разлога настојали да доминацију Отоманског царства на овим просторима Балкана и средње Европе униште, и оне људе који не припадају овом простору, овој цивилизацији, овој култури, врате у Азију, тамо одакле су дошли, били су у очима западног света сумњиви, да не кажем непријатељи. Национална држава која се стварала на Балканском полуострву од стране Балканских народа, до тада потчињених Отоманском Царству, у 19. веку, наравно није никада наилазила на подршку и одобравање западних сила.

И наравно, сам помен око овога инцидента, односно овог догађаја, око Прве призренске лиге, поготово код Друге призренске лиге, може да нам укаже на ту дволичност и неискреност, пре свега стране Велике Британије. С једне стране, та империја признаје Србију као независну државу, а потом и као краљевину, a са друге стране, преко својих агената и личности, подржава програм Призренске лиге. Таквих појава има, оне су перманентне и оне нас воде у 20. век. Србија, Црна Гора, али и друге балканске државе, грдно су се замериле великим силама, превасходно Великој Британији, када су поразиле Турску 1912. године и протерали је из Европе, када су, наравно насупрот жељама западног света, то учиниле, и Запад им то никада није опростио. Србија, као предводник те националне борбе за ослобођење и за уједињење српског православног света, била је увек мета, мета притисака.

Није узалуд то што се догађало, да је 1908. године група великих сила, пре свега оних предвођених Великом Британијом, дозволила Аустро-Угарској да анектира Босну и Херцеговину, на тај начин стављајући границу српском народу и српском свету према Западу. Није чудо што су поред Црне Горе и на Косову 1913. године створили албанску државу, и тиме је требало Србе, овде подразумевам Србе и Црногорце, јер су се они тада тако осећали и изјашњавали, требало им је ставити до знања да нису добродошли или да се љихове делатности и акције не гледају са добром намером. Када је дошао Први светски рат, наравно пријатељство у које ми верујемо, али ја мислим да то није никакво пријатељство, већ су само обични интереси, Велике силе навалиле су да се сукоби из прошлости забораве, или бар за тренутак занемаре, али никада нису били искрени. И Велика Британија, са њом Француска, нажалост често и Русија, гурали су Србију у нешто што је било супротно њеним жељама и националним интересима и циљевима, опстанка у крајњему. Наравно некада смо и ми сами овде помагали. Стварајући Југославију, односно Краљевину СХС, помало на силу, неспретно, ми смо рушили Хабзбуршку монархију, и за то смо преузели велику одговорност. Српска држава и њене победе заједно са савезницима, Великим силама, означене су као нешто што је заправо Хабзбуршкој монархији задало смртни ударац, након којег се она распала.

Између два светска рата и за време Другог светског рата, наравно, понавља се практично иста ситуација, али сада после Другог светског рата на сцену светске политике ступа још једна држава, Сједињене Америчке Државе, која за овај простор никада није имала интерес, још мање је о њему нешто знала, још мање разумевала шта се на тим просторима догађа, ко шта жели, а шта је праведно. Наравно, нашавши се, како смо се нашли после 1945. год. у блоку комунистичких земаља, још једанпут смо постали мета. Према нама Србима посебно, напади и сумње се заоштравају непрекидно, чак и када се у једном тренутку ублажавају, они су опет неискрени. Сада улогу Енглеске преузима једна велика светска сила са својим глобалним интересима. Године 1949. ствара се НАТО пакт. Американци, по први пут од свог настанка, стварају један уговор који их обавезује да интервенишу у Европи у случају сукоба. Балкан је одједанпут проглашен зоном од интереса за националну безбедност САД. Шта то значи? To значи право да може да интервенише у сваком тренутку на овим просторима уколико за то настане било какав повод или постоји било какав разлог.

А Срби, шта они ? Они су убеђени да су велики, да су моћни, да су снажни, уљуљкују се у митове и легенде, да је Југословенска армија шеста армија света по величини, војној моћи и снази, а ми смо били у суштини једна држава која је сваког тренутка могла да пукне и она је пуцала, а нарочито је пуцала на оним просторима који су припадали или Српској Средњовековној Држави, или су део простора на којем је највећим делом становништва био српски и православни народ. Нисмо били спремни ни у односима са Великим силама, са јавним мњењем, нисмо успели никада да људски организујемо националну пропаганду, и да своју ствар прикажемо онако како она заиста јесте, увек су нас у томе надмашивали други – Бугари, Грци, Румуни и у последње време и Албанци. Они су спремни да за своје акције дају велике суме новца разним интересним групама, лобијима, агенцијама, које обављају свој посао јер су за то плаћене; њих не интересује ко је у праву, ко није у праву, и зато ми често читамо по новинама, слушамо на телевизији или на радију или у говорима појединаца, неке за нас по мало неразумљиве ствари. Ако то траје, даме и господо, више од једног века ми смо онда доведени у дефанзиву, и онога тренутка када смо из једног рата изашли, како то рече краљ Никола, разбијене главе, онда се зна шта се догађа, поражени мора да плати цену, ту цену пораза смо плаћали сви. Србија није никакав изузетак. Плаћали су је Немци окупацијом која и данас траје, плаћали су је Јапанци окупацијом која и данас траје, плаћали су Италијани окупацијом која и данас траје, и тако даље.

Светлана је у својој кљизи наравно нека од ових питања ставила у фокус, и ја се слажем са Преосвећеним да она на неке дилеме, на нека питања, није успела да нам понуди одговор који би нам био јасан и разумљив, који би нам објаснио зашто се неке ствари нама догађају онакве какве се догађају, и зашто смо у дефанзиви, зашто смо губитници? Ко ћe се евентуално и да ли ће се ико икада супротставити том глобализму и насртају глобализације, која полако тамни странице наше прошлости. Уџбеници који се пишу у последње време пуни су захтева да у њима има што мање српске историје, да деца не буду оптерећена својом прошлошћу, а она су из средње школе излазила као незналице о својој прошлости, или незналице о ономе шта су њихови национални интереси. Отуда наравно и многе дилеме и многе неизвесности, отуда и горки и сурови порази, отуда и велика разочарења.

Ако Србија и Срби покушавају да се врате у свет, у Европу, из које су били остракизовани, зато се мора тако што нас велике силе враћају у Србију у њене границе из 1878. год. Сматрају да нам је и то довољно. Напади на српски народ, на његове територије, на његове земље, на његове светиње, трају стално, трајале су деценијама и то није ништа ново. Они су сада једино добили један нови интезитет са тријумфом једне светске силе, са нестанком биполаризма у светској политици, са нестанком Совјетског Савеза, као неке профилитете. Све мале земље на овим просторима су изложене управо тим глобалистичким стремљењима. Неке се боље сналазе од нас, неке се бар заокрећу према победничкој страни. Да ли ми Срби немамо тај квалитет, да ли смо ми сувише тврди и крути, да ли нам недостају прави људи да нас оријентишу тамо куда нас наши осећаји и потребе воде? Сигурно има свега тога па и још нечега што ја овде нисам споменуо.

Како било да било, Косоово је сада флагрантан пример како међународна заједница писменим документима и јавним преформацијама говори једно a у пракси ради друго, спрема терен за једну ситуацију која he бити фетаконклибија. Ни резолуција 1244 коју ми узимамо као неку светињу, за њих не значи ништа. Тамо се стварају установе. Како који од ових гувернера дође, он иза себе створи једно министарство, а једанпут кад некоме нешто дате па нокушате да му то узмете, касније наравно то не пролази добро, то изазива протесте, буре, хаос, нереде итд. Са једним народом који је наоружан, који има новац, који има добре везе и подршку у свету, тако нешто практично је неизводљиво, без обзира ко то хоће да спроведе.

Шта нам је чинити? Ја наравно нисам ни политичар, ни геостратег, нити сам човек који има било какве везе са политичким размишљањима. Ја сам само један обичан истраживач српске и европске прошлости, тако да ја тешко да могу да одговорим оно што бисте ви можда после овог од мене очекивали. Али у сваком случају ја бих заветовао, ако смем, ваше Преосвештенство, да се овај народ дефинитивно узда у Вас и да почне да ради заједнички и јединствено, и да престане да се међусобно свађа, сукобљава; да гуши своју сујету, и то нам је пут, чини ми се. Онакви какви смо, мали, изложени као једно острвце у океану, око кога се бију буре и ветрови, једини је, чини ми се, начин – да очувамо оно што нам је евентуално преостало.

Светлана Петрушић нас подсећа на многе ствари, и много овога што сам Вам ја овде сада споменуо провлачи се као нит кроз странице њене књиге. Она је новинар, и то увек треба да узмемо у обзир када просуђујемо о ономе о чему она пише. Ја, као истраживач прошлости у оном класичном смислу, вероватно бих имао неких примедаба, на начин излагања, писања, на њену реторику итд.

Али у сваком случају, све што се о тим стварима појави, што се о том питању објави, што изађе на светлост дана, дође до наше ситне могуће примедбе и неспоразуме, јер нешто што је добро дошло у име тога, у име подршке нашој браћи на Косову, ја поздрављам појаву ове књиге и Вама свима захваљујем.

_______________________________

* Говор Епископа Артемија одржан на промоцији одржаној у клубу авијатичара у Београду

[1] Обраћање проф. др. Драгана Живојиновића.