Тежак венац ал’ је воће слатко

Замислите, браћо и сестре, следећу ситуацију… младог искушеника који се искрада из света и одлази у манастир са намером да живот посвети Богу. Натерала га овоземаљска таштина. Кад су његови коначно сазнали где је, трпео је страшне притиске са свих страна. Родитељи, фамилија, пријатељи молили су га и преклињали (чак му и претили) да одустане од своје замисли. Одлучи он једног дана, под бременом притисака и без благослова духовника, да се на кратко врати у свет и да покуша да својим драгима потанко објасни разлоге због којих се одлучио на тако „бесмислен“ корак. Зашто је решио да „своју младост и снагу, свој једини живот, узалуд протраћи“.

Шта је даље било са младим искушеником? Вратио се на кратко, али у манастир. Само да покупи своје ствари. Не чине ли вам се, драги моји, јако сличним и данашњи екуменски покушаји наших црквених „великодостојника“? Тих теоретичара Православља који читавом „настањеном свету“ (грч. оikoumene) кроз екуменизам желе да приближе веру у једнога Бога, Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог. Не раде ли и они без благослова својих духовника, свих светих рода нашега почев од Светог Саве, родоначелника, па све до Светог Јустина Ћелијског? Мада лично сумњам у искреност њихових намера дајем им мање шансе него Дон Кихоту у борби против ветрењача.

Утопиће се у мутне воде глобализма, потонуће у живи песак шареноликог окултизма! Несрећни младић се у манастир вратио само по ствари, није убеђивао осталу братију да напусте манастир и пођу са њим. Наши црквени „прваци“ са собом хоће да поведу и милионе православних душа! У својој лудости усуђују се да нам „проповедају“ да је испуњавање Божијих заповести теологија која не пије воду, да наноси штету и да није циљ хришћанства!? Причају о левом и десном плућном крилу а заборављају на девети члан Симбола вере!? Називају себе екуменистима и пацифистима док у исто време свецем проглашавају човека који о екуменизму пише као о свејереси. Позивају се на каноне онда кад им одговара, у супротном их каче мачку о реп. Нису ли, уистину, много опаснији и лицемернији од неискусног искушеника? Хоће да хришћанству поврате улогу у друштву тако што ће га мењати и прилагођавати тренутку. Проповедају неко light Православље (без исповести, покајања, уздржања), са Истином хоће да праве компромисе. Па у ког духа ви верујете, о несрећни наши епископи!? У Духа Светога или у духа данашњег времена, материјалистичког и хедонистичког!?

Србине мој, теби хоћу надаље да пишем. Зато што си ти чувар вере, не група гордих епископа чији су потписи на разне равенске документе мртво слово на папиру. Кад те моле, или ти прете да одустанеш од вере својих отаца, кад ти пред очима машу зеленим папирима и причају ти да је живот само један и да га треба живети пуним плућима, не веруј! Ово што животом зовемо секунд је у вечности, тачка у бескрају. Не може бити да је смисао да се после живота у црве сручимо, да слушамо топот дивљих магараца који пасу над нашом лешином. Не слушај ни државне прваке како те позивају на лажне путеве без алтернативе и како ти причају да су истина, право и правда на нашој страни али да не можемо против света. Сети се Светог Кнеза Лазара и његовог избора. Сети се његове молитве:

„Нек немамо ништа до једно зрно соли,
ал’ нек њиме све буде осољено.
И кад нам ватре и воде однесу све,
Нек нам остане само то зрно!“

Не моли Свети Кнез за кола, коње и волове, куће и градове, већ иште мир и слогу изнад свега. Иште Духа Светога за себе и свој народ. Њега послушај, његовог се пута држи. Усидри се у мирну луку Православља.

На послетку, ко су они којима се у овом времену толико дивимо. Којима тежимо, чије придике и критике на наш рачун стално слушамо. Без сумнње, лепи су им и широки градови и тргови, високе зграде и брзи аутомобили. Лепи споља, но трули изнутра. Натопљени крвљу и знојем многих невиних народа, заударају на бескрупулозну и дрску отимачину. Зар од таквих да трпимо критике!? Од колонизатора и конквистадора, од оних који себе сматрају вишом расом!? Нису нам притекли у помоћ у борби против „Болесника са Босфора“, иако смо тада бранили и њихову част и територије. Пустили су нас да у ропству чамимо вековима. Саплели су се о нас у свом „продору на исток“ и у својим нацистичким освајањима. Саплићу се о нас и последњих деценија, у својој борби за хегемонизам. Зар мислиш да ти добро желе!? Зар не наслућујеш шта се крије испод њиховог хладног и формалног осмеха!?

Скоро су једни од њих славили Дан своје независности, Тhanksgiving day. Знаш ли у чију је част одржана прва таква прослава? У част индијанских домородаца. Као знак искрене захвалности за помоћ коју су пружили енглеским дошљацима на новооткривени континент. А каква је данас ситуација? Индијанци су сабијени у резервате, сведени на статистичку грешку, губи им се сваки траг. Мисли о томе док им, традиционално и наивно гостопримљив, отвараш врата свога дома и тржишта.

Припали кандило и на колена клекни Србине мој. Покај се и тражи опроштај за своја сагрешења, моли за мир и слогу, моли да будеш на страни Истине. И данас, и сутра. До краја живота. Кад брат твој падне не ропћи на њега. Буди стрпљив и благ према њему, моли се за њега. Пружај му руку праштања и спасења. Не престај. Буди најпре достојан потомак да би те будућа покољења претком са поносом називали!

Нека живи Србија !

Глас савести из црвљиве материје којој
Бојан име наденуше

Боже, шта се то дешава, све је прекрио мрак.
Шта ме то тако искушава колико сам јак ?
Боже зашто не погледаш, барем само на трен
Замахни мачем истине, да звери буду плен!
Не дај да буде заблуда све што смо учили,
Не дај семену блуда све што су одлучили!
Покажи знамење победе, кажи нам прави пут,
Растерај хорде бездушне, прими нас под Свој скут.