Огањ Светог Архангела Михаила

У нашој Српској православној цркви огањ светог Архангела горио је све јаче јер је одступништво бивало све веће. Ученик св Јустина Поповића , духовника манастира св Архангела Михаила Ћелије, потоњи Епископ рашко призренски Артемије био је оличење тог огња св Архангела, огња ревности за Цркву Господњу.

Родио се у селу Лелић код Ваљева 15. јануара 1935. године. У том селу је рођен и његов рођак по мајци свети владика Николај Велимировић.Од свог светог старца је , након завршетка богословије, примио монашки постриг, на бденију уочи Аранђеловдана, 20. новембра 1960. године у манастиру Ћелије. У јеромонаха рукоположен је на Аранђеловдан 1964. године.Са благословом свог духовног оца уписује постдипломске студије у Атини где је одбранио са успехом докторску дисертацију са темом: „Тајна спасења по Светом Максиму Исповеднику“.

Благослов и заштита св Архангела Михаила владику Артемија није напуштала цијелог живота, те је после оца Јустина постао духовник манастира Ћелије посвећеног св Архангелу Михаилу, па професор у ман. Крка такође посвећеног св Арх. Михаилу, игуман манастира Црна Река који је такође посвећен св Архангелу Михаилу. У пустом манастиру Црна Река игуман Артемије створио је праву духовну оазу у српском православљу. Ту је за кратко вријеме окупио око 20 монаха који ће послије постати игумани бројних манастира на КиМ и његови вијерни ученици. У манастиру Црна Река дочекао је и вијест о свом избору на мјесто епископа Рашко призренског.

Као епископ рашко призренски владика Артемије оживљава духовни живот како у манастирима тако и у народу на КиМ. Народ који је изашао из безбожног комунизма владика пастирском бригом враћа на пут истине, крштава и очински брине о њиховом духовном узрастању. Владика је засита показао да није епископ само формално већ је то у истини пастир од Бога повјереног му стада. Његовим епископством епархија рашко призренска сијала је као сјајна луча истинске православне духовности и традиције наспрам посвјетовњаченог неохришћанства које је узимало маха у другим епархијама. Епархија уз владику Артемија као да је стајала и газила узводно ка Христу у бујици одступништва, ту се није могла наћи новотарија или неки модернизми који сву свуда постајали нормални. У ЕРП се до данас није ишло за трендовима већ за Христом и Оцима.

Епископ Артемије се такође очински борио за свој народ на КиМ који је страдао од арнаута и НАТОа , трудио се, састрадавао са народом и бранио га на све начине. Владикине муке које је на КиМ преживио у том погледу велике су да стану у овај мали осврт на његов живот, али чињеница да му је преко стотину пута јављено да му је срушена нека црква или манастир довољно говори.

О владикиној бризи за народ и војску током рата 1999. године руски добровољац Алберт Андијев каже:„ Владика Артемије који се стварно залагао за Косово и Метохију,и био од тог истог (пат.Иринеја, прим. ур.) и његових сарадника прогоњен, он је током рата био особа која је много, много помагала војску. Његова епархија је свиме чиме је располагала помагала војску. Ево ја сведочим, они су нам рекли кад се рат завршио сваком од вас ми ћемо направити кућу или купити стан да останете ту да живите. Сама чињеница да ти неки поглавар у цркви, који је тако помагао војску свиме, каже овако нешто, ево најежио сам се…. Онда знаш да си добио подршку од духа земље за коју ратујеш.“

Поред народа у вријеме владикиног епископства и Цркву христову је нападао непријатељ много подмуклији и опаснији од арнаута и НАТОа, нападала је свејерес екуменизма у који је полако тонула и наша помјесна црква. Владика као огњени глас савјести наше Цркве није ћутао. Организовао је бројне трибине и писање књига против свјереси екуменизма, такође у епархијском гласилу „Св Кнез Лазар“ жестоко је напдао екуменска одступања Васељенског патријарха Вартоломеја када се у готово цијелом Православљу нико није усуђивао ни да зуцне о томе. Своје исповједништво и ревност скупо је платио, 1996 васељенски архијеретик Вартоломеј му забрањује улазак на Свету Гору. Тиме владика постаје једини епископ у цијелом православљу који је Христа ради добио такву забрану.

„Глас вапијућег у пустињи“ то није ућуткало, владика је и даље говорио против свега „канцерогеног“и модерног што се покушава увести у православље.Пред сабором СПЦ 1997. године покренуо је гласање о иступању из сатанске организације „Светски савет црква“ што је сабор и изгласао, међутим иступање из ССЦ стопирао је синод те је ова одлука САС до данас остала мртво слово на папиру.

Искушења у страдалном животу владике Артемија не престају, Црква на КиМ доживљава други погром  марта 2004 године, а владика усамљен и препуштен себи и народу бива принуђен да се сам са својим монаштвом бори да спаси Цркву и народ на КиМ.

Шиптарске терористичке групације на КиМ 2008. године проглашавају ту територију „независном републиком“. Владикин благослов био је- ни на који начин не пристајати и не признавати „нову реалност“ нити сарађивати са „новим властима“.

Владикина одлука је махом прихваћена али не од свих. Манастир Високи Дечани и његова управа настављају да шурују са шиптарским и НАТО окупаторима (што су на срамоту цркве радили и 1999. наводећи бомбе на српске положаје). Владика Артемије у Дечане долази да смијени прошиптарску управу манастира , што ови одбијају да прихвате и пребијају пратњу владике Атемија чиме одлазе у раскол са Црквом. Синод на челу са Амфилохијем Радовићем , умјесто да одлучи расколнике и насилнике , прави преседан и не налаже им никакву канонску одговорност.

Из САД и НАТОа стижу бројни притисци да владика мора бити уклоњен са КиМ. Нарочити разлози за то су владикина тужба против земаља НАТОа и одбијање „меморандума о обнови светиња“. Хилари Клинтон апелује да „нема независног Косова док је доле владика Артемије“.

После смрти патријарха Павла , на Божић 2010 амерички адмирал Фиџералд изјављује „ да се на Косову мора поставити КООПЕРАТИВНИЈИ епископ“. Такође, америчка амбасадорка у Србији Мери Ворлик је 12. фебруара 2010. послала депешу у којој пише: “Његова ( патр.Иринеја) спремност да се позабави контроверзним питањима, као што су помирење са Ватиканом и санкционисање епископа Артемија, слуте на добро“.

13. фебруара 2010. године са КиМ уклањају епископа Артемија. Атанасије Јефтић и Амфилохије Радовић у тој епархији праве погром , крећу са новачењима и свиме оним што је том монаштву страно. Епископа Артемија, противно свим црквеним канонима, прогоне на свјевер у ман. Шишатовац у Срему. Против владике крећу оптужбе да је украо новац са фирмом Предрага Суботичког и архимандритом Симеоном Виловским. Суботички је због недостатка доказа пуштен из притвора, врховни суд Грчке Аеропаг у вези арх.Симеона српским властима шаље одговор „Докази за изручење не постоје, овај човек се прогони по верској и политичкој основи.“.

На владику Артемија и његово монаштво лажна браћа и синод непрекидно устају разним казнама, владика их ради мира прихвата, али ни једној не даје канонски легитимитет јер одлучно свједочи да се са њима не слаже. Свих тих мјесеци владика своје прогонитеље братски моли да му суде и да добро испитају своје поступање које нема утемељење у канонима. Епилог је био преседан у црквеној историји, Амфилохије је покушао да му насилно одузме чак и духовну дјецу! Владика то одлучно одбија да прихвати, монаси бивају избацивани из манастира , а на мјесто живог епископа Артемија екуменски врх СПЦ поставља расколничког епископа Теодосија. Владика се тада са својим монаштвом враћа у окупирану епархију и служи литургију у манастиру Дубоки Поток прекидајући општење са патр. Иринејем и АС СПЦ на основу 15. канона прво-другог цариградског сабора.

Косовска полиција, еулекс и албанско становништво , помогнуто екуменистичким крилом СПЦ 19.новембра 2020, са територије КиМ протјерује владику и његово монаштво, те се они од тог дана налазе у централној Србији у изгнанству. Владика и монаси без крова над главом бивају прихваћени од вијерника широм наше отаџбине те тако епархија почиње свој живот у егзилу у коме остаје све до данашњих дана.

У егзилу владика наставља да предстојава епархијом још десет година као неуморни исповједник вјере и борац против свејереси екуменизма испунивши аманет св Јустина , који му је на питање да ли да прихвати епископски чин,рекао :“ Прихвати, јер и ако цијели сабор епископа одступи у јерес, епископ има власт да издвоји своју епархију и сачува Цркву.“. За тих 10 година под својим духовним окриљем изњедрио је преко 100 монаха и подигнуто је преко 40 цркава и манастира. Тиме је постао једини епископ у православљу који је из свог духовног окриља изњедрио преко 300 монаха (од којих је највећи број замонашен на св Арх.Михаила) и за живота подигао манастир свом духовном оцу св Јустину и свом духовном чаду св Харитону.

2. новембра 2010. године одслужио је своју последњу литургију на свој имендан у манастиру св Харитона у Сурдуку када се са својим монаштвом последњи пут фотографисао испод иконе небеског покровитеља своје епархије свеог Архангела Михаила.

Господ га је удостојио да његову душу по исхођењу из тијела на путу ка небеској отаџбини испрати управо св Архангел Михаил, те се и Владика мирно престави на дан св Архангела Михаила  21. новембра 2020 године послије причешћа св Тајнама.