У славу јата бесмртника (видео)

Ових дана се навршило тачно 100 година од славне Кумановске битке тог симбола ослобођења Србије од Турске власти. Победом код Куманова Српска војска је задала коначни ударац у сламању петвековне Турске владавине а ослобођење Старе Србије је постало питање дана. Тих дана, пре почетка Првог балканског рата, у Србији се десило оно што се у Срба ретко догађа, једно општенародно јединство: власти, цркве, народа, и они од пера и они које је хранила мотика сви су брујали само једну реч која им је овладала и срцем и умом – КОСОВО. Управо је Кумановска битка означила почетак испуњења вековне вере и наде с којом је сваки српски устаник из сваког покољења кретао у борбу против Турака, да освети Косово. Стога не чуди да је и један Милан Ракић, четник – добровољац, дипломата и песник, желећи да потанко опише својој жени шта се све дешава на фронту, у писму које шаље из ослобођене Приштине написао само једну једину реченицу: Косово је освећено! У тој реченици писало је све оно што је читава Србија вековима чекала да чује.

О свенародном ослободилачком заносу понајбоље говори призор са сахране српског војника, сина јединца професора Љубомира Ковачевића, секретара Српске краљевске академије. Пред многобројним окупљеним народом овај поносни отац, без иједне сузе, предаје тело свог сина земљи и испраћа га речима: „Сине, иди мирно, јер си свој дуг отаџбини испунио. Сине, ја не плачем, ја се поносим тобом. Ти си био са витезовима који су после векова страдања дошли да својом смрћу спасу животе милиона других. Иди спокојно пред престо Вечнога и кажи радосно Лазару и Душану, кажи свим косовским мученицима, да је Косово освећено!“

Косово је освећено! – речи које су брујале земаљском Србијом и уздизале се до Небеске Србије. Косово је освећено! – три речи које су спојиле земаљску и небеску Србију, речи које су учиниле да се сваки Србин понаособ осети достојним у друштву својих предака, у заједници са њима.

Косово је освећено војничким умећем српских војсковођа и храброшћу српског сељака спремног да изврши све шта се од њега тражи, све, не би ли се коначно испунила нада његових очева и дедова. И сви су се сами пријављивали за рат. Заправо највећи проблем је био објаснити да не треба сви да иду у рат, јер нема толико опреме и наоружања, али они су у цивилним оделима и пешке ишли за војском, јер је била највећа срамота да се врате кућама. Тада нису ни слутили да ће их ратови држати, с кратким прекидима, око шест година далеко од својих домова. Но цену своје жртве ови храбри војници одређивали су слободом, том светињом пред чији су олтар приносили своју жртву. Чиме друго објаснити издржљивост и храброст исказану у преласку преко Албаније, у пробијању Солунског фронта, у поновном ослобођењу Србије, овога пута од Аустроугара и Бугара.

Одајући пошту свим овим јунацима, знаним и незнаним, с благословом епископа рашко-призренског и косовоско-метохијског у егзилу господина Артемија изашао је тематски број часописа „Православни Глас“ посвећен стогодишњици ослободилачких ратова Србије. Истим поводом Епископ Артемије је у пратњи архимандрита Симеона, протосинђела Варнаве и Иринеја, јерођакона Дамјана и Паладија и брата Владимира обишао и српско војничко гробље у Солуну, на Зејтинлику. Ту нас је топло дочекао деда Ђорђе Михаиловић, који већ 52 године води рачуна о овом гробљу настављајући дело свог оца и свог деде. Од њега смо сазнали да је комплекс гробља подигнут на простору на коме се од 1916. године налазила Главна војна пољска болница српске војске, у склопу које је настало и гробље за преминуле болеснике које је временом прерасло у данашњи комплекс.

Братска Грчка је бесплатно уступила земљиште за изградњу комплекса од 7 000 m², а по наређењу краља Александра Карађорђевића сав материјал за изградњу капеле и гробља допремљен је из Србије: камен из Џепа, гранит из Кадине Луке близу Љига, а цемент из Беочина. Око српског дела гробља посађени су чемпреси из Хиландара. Мозаике на капели је радила позната грчка уметница Воила по мотивима српских средњевековних фресака.
Од главног улаза у гробље води широка стаза до костурнице са криптом над којом је подигнута капела. На предњој страни капеле је мозаик светог архангела Михаила по мотивима фреске из манастира Манасија испод кога су стихови Војислава Илића Млађег на гранитној плочи:

Незнани туђинче, кад случајно минеш
Поред овог светог заједничког гроба,
Знај, овде су нашли вечно уточиште
Највећи јунаци данашњега доба!

Родитељ је њихов: храбри српски народ,
Горостас у светској историјској војни,
Који је све стазе искушења прошо
И чији су борци, дивљења достојни!

Падали од зрна, од глади и жеђи,
Распињани на крст, на Голготе вису,
Али чврсту веру у победу крајњу
Никад, ни за часак, изгубили нису…

Са друге стране се налази улаз у капелу изнад кога је мозаик великомученика Ђорђа Победоносца, рађен по мотивима фреске из Дечана, испод кога су такође стихови Војислава Илића Млађег које деда Ђорђе чита по ко зна који пут али са несмањеном одушевљеношћу. Они гласе:

Благо потомству што за њима жали
Јер они беху понос своме роду
Благо и њима јер су славно пали
За Отаџбину, Краља и Слободу

Унутрашњост капеле украшена је натписима свих јединица које су учествовале на Солунском фронту и главних бојишта на њему. У капели доминира велики полијелеј сачињен од испаљених топовских чаура на Солунском фронту.

Испод платоа на ком је смештена капела налази се крипта. Изнад улаза у крипту деда Ђорђе нам опет чита стихове Војислава Илића Млађег и на најбољи начин нас припрема за оно што ћемо видети унутра:

Испред врата домовинских
У победном своме ходу
Изгибоше исполински
За јединство и слободу,

Њина дела славиће се
До последњих судњих дана,
Слава јату бесмртника!
Мир пепелу великана!

Од улаза се степеницама силази у велику просторију у крипти од које води велики ходник до централне просторије од које се рачвају бочни ходници у чијим се зидовима налазе мермерне плоче са именима погинулих који су ту сахрањени. У крипти се налази 5.580 посмртних остатака ратника а око капеле се налази 1.440 гробних места.

Ту, у крипти, отпевали смо „Са светима упокој…“ које овде, међу толиким јунацима, и не звучи као молитвена жеља већ више као стварност.

Деда Ђорђе нас је испратио с жељом да опет дођемо и да нас он дочека.

Посета Зејтинлику је била други део поклоничког путовања на које смо кренули да бисмо се поклонили и помолили Пресветој Богородици пред Њеном чудотворном иконом „Достојно Јест“ која је по доброти светогорских монаха донета у храм Светог великомученика Димитрија на благослов свима који јој усрдно са вером притичу. Пред овом иконом и пред моштима Светог Димитрија, храброг војсковође и заштитника православних, помолили смо се и за очување Косова и Метохије и спас рода Српског.

Примери јунаштва и родољубља из ослободилачких ратова Србије с почетка двадесетог века су и путоказ свим потоњим генерацијама, па и нашој, шта треба чинити и како се треба борити за слободу. Србију и српство могу сачувати само они који су спремни да поступе као и незаборавна учитељица Драга Јанковић, која носи црнину јер, како рече окупаторским војницима: „Жалим мајку Србију која ме хлебом хранила.“ А кад окупаторски официр, скидајући са зида везени грб са српском тробојком, и газећи га, рече да Србија више не постоји, она подиже грб, пољуби га и смело рече: „Варате се, господине, Србија постоји, она је жива и живеће!“

Живела Србија!

Слава осветницима Косова!

Јерођакон Дамјан

{gall}galerije/solun_22102012{/gall}