Ж. Которанин: У СПЦ извршен црквени пуч

У СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ ИЗВРШЕН ЦРКВЕНИ ПУЧ

Уз Божију помоћ расветлићемо питање претседавања Сабором у случају Патријархове спречености.

То је одређено чланом 61. Устава Српске православне цркве. Члан 61. Устава СПЦ је посвећен у целини само једном питању, а то је претседавање Сабору, али и Синоду, када је Патријарх спречен, односно није у могућности да ту своју претседничку дужност обавља.

Ваља уочити три ствари код овога члана:

1. Он не прави разлику између узрока због којих је Патријарх спречен да врши своју претседничку дужност. У члану се каже: „Кад је Патријарх ма због којег узрока привремено спречен да врши…“ итд. Дакле, члан покрива све могуће узроке: болести, изгнанство…, а све то смо имали у историји.

2. Овај члан (61.) одвојено посматра замењивање Патријарха као претседника у Сабору, од онога у Синоду, и одређеју да га „замењује, по његовом овлашћењу (не може, дакле, без овлашћења Патријарха, да се не би десило да му се отима власт) најстарији по производству митрополит члан Сабора, односно Синода, а ако овога нема, најстарији по епископском посвећењу епископ члан Сабора, односно Синода“. Значи, ова два тела имају, по правилу, одвојене вршиоце дужности претседника у својим телима. Може да се догоди да то буде једна особа, под условом да је најстарији у Синоду уједно најстарији и у Сабору, јер су сви чланови Синода уједно и чланови Сабора. То може, дакле, да се деси, али је чињеница, принцип је да Устав у овоме члану, када одређује ко замењује Патријарха, одвојено посматра Сабор, а одвојено Синод.

3. Овде, такође, ваља приметити да је то учињено сагласно са 86. каноном Картагенског сабора, учињено сагласно са црквеном праксом по којој када поглавара нема у Сабору њега замењује, у претседничкој дужности, најстарији епископ по части међу осталим епископима у томе Сабору.

И овде би било све јасно, и не би имало потребе да даље читамо Устав, да 62. његов члан није мањкав, нејасан и недоследан. Такав он пружа прилику људима да га, уперивши прст у ту мањкавост, тумаче у складу са својим амбицијама и долазе до невероватних закључака.

Ако погледамо члан 62. Устава, који је неодвојив од 61, видећемо да он прописује следеће:

„Ако је спреченост Патријарха у вршењу његових дужности дужег и трајнијег карарактера, или кад се патријарашки престо упразни, власт Патријархову врши Свети архијерејски синод…“.

Ако ово доведемо у везу са претходним чланом, видећемо да 61. члан уопште не говори шта бива са осталим дужностима, које Патријарх по својој власти обавља у Цркви.

Члан 61. одређује једино шта бива са његовом – дужности претседника Сабора, односно Синода.

Члан 62. даје одговор управо на ово питање. шта бива са његовим осталим дужностима, ко ће њих да обавља, ако је спреченост Патријарха трајнијег карактера, или уколико је патријарашки престо упражњен. Одговор који овај члан нуди јесте тај да те остале дужности (подвлачимо: остале дужности) врши Свети архијерејски синод, као извршни орган Светог архијерејског Сабора.

Да би се то могло применити потребно је да Синод о томе обавести све епархијске Архијереје понаособ, и државне органе – државну власт, ради знања. Другим речима, уводи се једно ванредно стање. По аналогији са државом, када се оно уводи, мора да се објави. Овоме је разлог и тај, да би све било јавно и да се Патријархова власт не би на тајно узурпирала.

И овде би било све јасно да се не поставља једно питање, а то је: Ако Патријархову власт преузима Синод, да ли то значи да он преузима и дужност претседавања Сабору, односно Синоду? Јер, и то је један од важнијих делова власти Патријарха. Уколико би Синод, заиста, преузео и ту дужност, дошло би се до тога да у Синоду – Синод претседава самом себи, што је свакоме јасно да је бесмислица.

Ако би се дало закључити, из члана 62, да Синод треба да претседава Сабору, онда би члан 61. био потпуно непотребан.

Међутим, постојање члана 61. јасно одређује шта бива са овом једном Патријарховом дужношћу; члан 62. говори шта бива са осталим Патријарховим дужностима.

Управо, постојање члана 61, од одредаба члана 62, изузима, Патријархову дузност да претседава Синоду, односно Сабору. У односу та два члана рекло би се да је члан 61. Лекс специалис, а члан 62. Лекс генерали. Јер 62. члан генерално говори о Патријарховој власти, а чл. 61 говори о само једном делу те власти, о претседавању Сабору, односно Синоду. И због тога по начелу: Леџ специалис дерогат леџ генерали наше је закључивање као што смо рекли.

У члану 62 из реченице: „…Претседничке дужности Патријархове у Светом архијерејском сабору и Светом архијерејском синоду врши тада најстарији по производству члан Светог архијерејског синода митрополит, односно најстарији по посвећењу епископ, ако митрополита нема“, излазило би да онај ко врши дужност претседавања у Синоду, по тој својој функцији, председава и у Светом архијерејском сабору. Овде би се напустило начело из члана 61., по коме се одвојено разматрају Синод, односно претседавање Синодом, одвојено претседавање Сабору. Мањкавост ове реченице је управо у томе што она мора да гласи: најстарији по производству члан Синода, односно Сабора. Дакле, те две речи: „односно Сабора“ овде фале, њих овде нема.

Показаћемо још на једном примеру због чега је ово, овако како пише, не-црквено.

Сада нам се десило да онај ко је најстарији архијереј, односно митрополит у Синоду, није уједно најстарији и у Сабору. Долазимо до ситуације да млађи митрополит у Сабору претседава старијем митрополиту, и не само митрополиту, него и архиепископу охридском Господину Јовану, чије архиепископство јесте без уставне подлоге, али он има архијерејско достојанство, и не може њему да претседава митрополит. То се може проверити у 86. канону Картагенског сабора, и не само у том канону, него је то црквена пракса, и црквено предање. Јер чему би служило онда првенство по части?

Овако како стоји, изгледа да неко ко врси дузност претседавања Синоду, извршном органу Светог архијерејског сабора, тиме има право да претседава и самом Светом архијерејском сабору. То право је једноставно искључено. Оно изврсном органу Синоду потцињава СА Сабор.

Надаље, чл. 62. Устава одређује не само за слуцај спречености Патријарха, него уједно и за ситуацију када се патријарашки престо упразни. То нас је навело да погледамо шта Устав предвиђа у другим члановима за такву ситуацију.

Ако погледамо 43. члан Устава СПЦ, видећемо да се у том члану говори о избору Патријарха. Када је патријарашки престо упражњен, говори се у томе члану у изменама и допунама, да избор обавља Сабор коме претседава најстарији по посвећењу архијереј. Дакле, не помиње се да му претседава Синод као тело, нити се помиње да му претседава онај ко претседава Синоду. У овом члану се говори о Сабору, о најстаријем архијереју, и очигледно је да је то члан Сабора, јер се Синод ту уопште не спомиње.

Ова одредба је недоследна наведеним канонским установама и пракси Цркве о преимућству, о првенству по части. Јер не може претседавати било који архијереј који је најстарији по посвећењу. То може да важи међу епархијским епископима, чији су престоли равне части, али митрополити уживају већу част од њих, без обзира на своје посвећење, или производство.

Да бисмо све ово боље разумели узели смо чланове Устава које је овај 43. члан Устава заменио. Он је заменио два члана и то: ранији 46. члан, и ранији 43. члан. Ова два ранија члана су уједињени, зато то и изгледа тако извештачено и нејасно. Дакле, по ранијем 43. члану избор Патријарха почиње прво избором тројице кандидата. То се обавља на Светом архијерејском сабору, а под претседништвом најстаријег члана Сабора – не Синода, али, напомиње се, митрополита, а ако овога нема, најстаријег епископа члана Светог архијерејског сабора. Дакле, опет се поштује првенство части епископа.

У ранијем 46. члану каже се (у првом ставу) да изборном Сабору претседава најстарији члан Сабора – митрополит, а ако овога нема, најстарији по епископском посвећењу епископ. Пише, дакле, члан Сабора, а не Синода; и пише митрополит, а ако овога нема, најстарији по епископском посвећењу епископ. Дакле, опет се води рачуна, поштује се начело првенства по части.

Морамо приметити да је овај ранији поступак, барем како је он овде био објашњен, јасан и сагласан са канонима и праксом, барем у овом делу о коме говоримо. Морамо и то приметити да су ранији 43. и 46. члан из времена доношења 62. члана Устава. Према томе, није од важности што су то замењени чланови. Они постоје у сагласности са 62. чланом Устава.

И не само што постоје, него се рад Сабора, претседавање Сабором одвија у условима упражњености патријарашког трона, а то је ситуација о којој одређује 62. члан Устава. То, да поновимо још једном, доказује да је она одредба мањкава, недовршена – просто техничка грешка. А техничка је грешка то и новом 43. члану, с тим што је он до те мере аљкав да не поштује оно што је канонски и по црквеној пракси установљено.

Сада се ваља вратити на почетак, па видети да Свети архијерејски синод, као тело, ни по члану 62. не може да претседава Сабору. Извршно тело не може претседавати телу које је извор власти у Цркви, због тога што претседавање Сабору подразумева власт у Сабору. Патријарх има власт у Сабору, власт која припада поглавару Сабора. Онај ко је вршилац дужности преузима део Патријархове власти у Сабору. Али извршни орган не може имати ни мало власти над Сабором.

То је црквени пуч! И није случајно да исти, 62. члан, ограничава активност Сабора, али и Синода, у вези члана 63. и говори да се не могу доносити црквенозаконски прописи, уредбе или начелне одлуке. Значи, ништа важније се не може доносити, никакве одлуке општег карактера. Сабор и Синод једино могу припремати избор новог Патријарха; могу узимати к знању неке чињенице, неке дописе итд.

Једино у случају ургентне ситуације према цлану 63. Сабор, али и Синод, имају могућност да донесу одлуку, која има карактер црквенозаконског прописа, уредбе, или начелне одлуке, али, будући да је донета без присуства Патријарха, а то значи да Сабор није био потпун (потпун је Сабор онај коме претседава Патријарх, а то изричито пише у канонима Антиохијског сабора), па стога и одлука коју донесе, има непотпуну снагу. Зато се таква одлука мора Патријарху, када се актуелни а спрецени врати дузностима, или када буде изабран нови, дати на увид и на сагласност да би она добила карактер одлуке, да би била трајна, да би ушла у црквени живот за стално, а не да би залечила један ургентни тренутак.

За данашњу ситуацију је интересантно то, да је Синод активирао 62. члан Устава у време заседања СА Сабора. Када Сабор заседа, Синод је утопљен у рад Сабора. Синод, као извршни орган Сабора, док Сабор заседа не може без саборске одлуке прогласити важење 62. члана и тиме ограничити рад Сабора. Осим, ако се није издвојио и уздигао изнад Сабора, узевши себи председавање Сабору.

С Божијом помоћи ово смо расветлили. Могло би боље (Бог да прости што није боље), али колико смо могли, толико смо урадили, а бољи ће урадити боље.

Слава Богу и хвала за све.

Амин.

УСТАВ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, ДРУГО ИЗДАЊЕ СВЕТОГ АРИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА (БЕОГРАД 1957)

Устав Српске православие цркве обнародонан је први пут у „Гласнику“, службеном листу Српске православне цркве бр. 7-8 од 1 августа (19 јула) 1947. год. Син. Бр. 1899/зап. 520 12-ВИ/30-В-1947

Члан 43.

Избор Патријарха врши Изборни сабор између тројице кандидата, које предложи Свети архијерејски сабор Српске православне Цркве, у седници на којој је присутно најмање 2/3 епархиских Архијереја, под претседништвом најстаријег члана Сабора, Митрополита, односно ако овога нема, најстаријег Епископа, члана Светог архијерејског сабора.

Имена тројице предложених кандидата саопштава Изборном сабору писменим путем Свети архијерејски синод.

Члан 46.

Изборном сабору претседава најстарији члан Сабора митрополит, односно, ако овога нема, најстарији по епископском посвећењу епископ.

Претседавајући отвара Изборни сабор. На позив претседавајућег Изборни сабор бира из своје средине два секретара од којих је један свештено и један световно лице и два оверача записника од којих је такодје један свештено а један световно лице; са овима претседавајући прегледа пуномоћја присутних чланова и руководи пословима избора.

Затим претседник позива секретара да прочита решење Светог архијерејског синода о сазиву Изборног сабора и списак позватих и присутних чланова Сабора.

Члан 61

Кад је Патријарх ма због којег узрока привремено спречен да врши своју претседничку дужност у Сабору, односно Синоду, замењује га, по његовом овлашћењу, најстарији по производству митрополит члан Сабора, односно Синода, а ако овога нема, најстарији по епископском посвећењу епископ члан Сабора, односно Синода.

Члан 62

Ако је спреченост Патријарха у вршењу његових дужности дужег и трајнијег карактера, или кад се патријарашки престо упразни, власт Патријархову врши Свети архијерејски синод, који то објављује епархиским Архијерејима и саопштава државној власти, ради знања. Претседничке дужности Патријархове у Светом архијерејском сабору и Светом архијерејском синоду врши тада најстарији по производству члан Светог архијерејског синода митрополит, односно најстарији по посвећењу епископ, ако митрополита нема.

У овим случајевима не могу се по правилу доносити црквенозаконски прописи, уредбе и начелне одлуке.

Члан 63

Ако би Свети архијерејски сабор, односно Свети архијерејски синод, због хитне и неодложне потребе, изузетно у случајевима поменутим у чл. 61. и 62. морао да донесе неки црквенозаконсни пропис, уредбу или начелну одлуку за Цркву, има се то накнадно поднети Патријарху на увиђај и сагласност. У случају несагласности, предмет се доставља на расправљање и коначну одлуку Светом архијерејском сабору, под претседништвом Патријарха.

Измене и допуне устава СПЦ

Oд 1957. до 1970, однсоно до 1985. године сређене према одлуци СА сабора АСбр. 31/зап 51 од 19. маја 1970. године, као и одлуци Синбр. 2642/зап. 1010 од 26. новембра 1985.

Члан 43. гласи

Патријарх се бира на заседању СА сабора, на коме је присутно најмање две трећине чланова, под председништвом најстаријег архијереја по посвећењу и то жребом између тројице кандидата изабраних тајним гласањем и апсолутном већином.

Одсутни архијерерји могу овластити друге епархијске архијереје да уместо њих гласају са тим, да један архијереј може бити опуномоћен само са једним гласом.

(Чланови Устава СПЦ од 44. до 50. и први два члана 52. стављени су ван снаге)

21. мај 2оо8.

Жељко Которанин

Извор:
Новинар.де