Протосинђел Ксенофонт: Умјесто запаљене воштанице на гробу оца Јована

Као опште сећање на умрле Црква је одредила сваку суботу. Осим такве опште намене од старина постоје и посебне суботе у којима се Света Црква моли за све оне који су побожно живели и умрли са вером у Христа и у нади на васкрсење, а зову се Задушнице. Једна таква субота је Субота месопусна са службом у Посном триоду. Данас, на Задушнице, уредништво сајта, уместо запаљене воштанице на гробу оца Јована, приноси пригодно слово протосинђела Ксенофонта, некадашњег сабрата оца Јована, а данас настојатеља манастира Пресвете Богородице Тројеручице на Златибору.

Уредништво

ПРОТОСИНЂЕЛ ЈОВАН (МИЛОЈЕВИЋ)
(1976-2016)

Трагично и изненадно, рекао би људски рјечник, напустио нас је наш саборац и сабрат, отац Јован, настојатељ манастира Св. Архангела Михајла у Горњој Топоници крај Ниша. Душа овог, кротког и тихог слуге Васкрслога Христа, који је свој монашки живот неотимљиво и неотуђиво положио на Олтар Бога Живога, отишао је, за нас ненадано и изненада, у сретање Женику-Христу.

Отац Јован се родио у Нишу од  честитих родитеља Милорада и Биљане и на рођењу добио име Иван, које је његова благочестива бака, при крштењу код свештеника промијенила, вјероватно из милоште у Вања па је са тим именом и крштен. Омиљен и вољен како од својих ближњих, тако и вршњака и читаве околине, смирени и мирни Вања је у Нишу завршио Основну и Средњу школу, а Учитељски факултет уписао и завршио у царском граду Призрену, на Косову и Метохији.

Већ тада га је његова богочежњива душа вукла, како у манастире и светиње, тако и на само страшно и величанствено грдно косовско судилиште, стратиште и жртвеник српског народа, тај небоземни олтар са којега Србија директно узлази на небо. Осјетио је то и будући отац Јован, како љубав према Женику Христу, тако и према светињи Косова и Метохије па је, понесен и занесен, рањен у срце љубављу Христовом, одлучио да свој живот и посвети Христу у неком од косовско-метохијских манастира.

Потписник ових редова сјећа се оца Јована као студента, који је, ходочаснички обилазећи косовско-метохијске манастире, долазио и у манастир Високе Дечане, исти онакав каквог га сви и касније као монаха памтимо: кротак, тих, незлобих, нечујан, помало успорених и смирених покрета.

Одлучио се, дакле, млади Вања-Иван, на монашки подвиг и тако се предаде у послушање старцу-ави Артемију и започе живот искушеника у мученичком и страдалном манастиру Светих Архангела украј Призрена, гдје је неко вријеме и живио као сабрат са метохијским мучеником-страдалником за вјеру и отачаство, преподобномучеником Харитоном, који пострада од арнаутске зулумћарске руке 1999. године.

У великом страданију и погрому Срба 1999. године, а након погибије о. Харитона, братија је била приморана да привремено напусти ову светињу и да се смјести у манастиру Сопоћани, ишчекујући што скорији повратак у своју светињу. И у Сопоћанима се  братија сјећа искушеника Вање, будућег оца Јована, као мирног и тихог сабрата и искушеника, сабраног и сталоженог.

У окриље св. Краља Стефана Дечанског, а уочи празника Св. Јована Милостивог, 24. новембра 2001. године, искушеника Вању његов духовни отац монаши у чин мале схиме и даје му име Јован, по Преп. Јовану Пророку, саподвижнику и сабрату Преп. Варсануфија.

Отац Јован наставља свој тихи молитвено-подвижнички подвиг у манастиру Светих Архангела крај Призрена, живећи тихо, смјерно и ненаметљиво. Но мрзитељ рода људског ђаво не оставља на миру светоархангелску братију па их, поред свакодневних проблема тешке свакодневице на Косову и Метохији, задешава и мартовски погром 2004. године, када је разуларена шиптарска руља, и поред снага њемачког КФОР-а, упала у манастир, запалила и уништила све што јој је руку допало.

Монахе су у посљедњем тренутку припадници КФОР-а евакуисали из манастира. Већ након неколико седмица, храбра светоархангелска братија враћа не спаљено огњиште своје светиње и започиње, у тешким условима, обнову манастира, живећи мјесецима у шаторима и контејнерима.

Отац Јован је, поред осталих послушања, имао у манастиру и послушање гостопримца. Примао је, као гостопримац, како наше Србе, тако и странце, припаднике КФОР-а и осталих међународних мисија на Косову и Метохији. Оно чега се многи код оца Јована сјећају је, осим мира и сталожености који је из њега зрачио, и његовог дјетињег осмијеха, којим је дочекивао и испраћао наше поклонике у ову велику српску светињу, Душанову задужбину.

Нажалост, оно што ни шиптарским ни међународним зулумћарима није успјело, успјело је главарима Београдске патријаршије, екуменистима и новаторима па је тако, након нечасног и неканонског прогона Епископа Артемија и светоархангелска братија била приморана да напусти своје огњиште и своју светињу.

И отац Јован, тај тихи и често болешљиви слуга Божији ни тренутка се није премишљао да ли поћи са својом братијом, која пође, у неизвјесност и несигурност, али са чврстом намјером да се отпадији и сили људској не смије покоравати више него Божијем закону.

Већ децембра 2010. враћа се о. Јован, сада већ у Епархији у Егзилу, на свето и свештено Косово, гдје са тројицом остале братије оснива катакомбу наше Епархије, гдје је и боравио све до новог благослова и послушања настојатеља нишке светоархангелске катакомбе.

И ту се отац Јован показао, упркос својој болешљивој људској природи, као неуморан радник на њиви Господњој. Бесједио је и писао, поучавао и служио Богу и роду, стекавши велики број и духовних чада.

Све нас је вијест о ненаданој и трагичној смрти у саобраћајној несрећи затекла скамењене и ужаснуте, јер смо изгубили доброг сабрата и саборца, истинског, нелицемјерног и нелажног слуге Христовог, који је, иако вазда миран и тих, готово нечујан, био оштар и гласан једино када је пред људима требало бранити свету вјеру православну и освештану нашу колијевку, Косово и Метохију.

Но Господ, који не само сваком врапцу и љиљану зна мјесто у свом предвјечном промислу, него и свакој власи главе наше и сваком педљу нашег раста, ништа не чини по случају и случајности. Одабрао је Он, срцезналац, онога који му се највише спремио и припремио.

Отпратисмо га у Царство Небеско на сам дан његовог имењака и његове крсне славе, Св. Јована Крститеља, да нам буде својеврстан претеча пред престолом Господњим. Знамо и осјећамо да је жива пред Живим Господом бесмртна душа оца Јована и да је ништа мање са нама сада него када смо га овим пропадљивим и трулежним очима гледали. Био је спреман о. Јован, као онај преподобни Василије, ученик Преподобном Теодосија Општежитељног, кога данас молитвено прослављамо, да оде пред својим учитељем и да и нама свима покаже да хришћанину ништа и никад нема ненадан, чак ни смрти, те наше вјечне пратиље, које треба увијек да се сјећамо у овом нашем пролазном животу који пролази као трава и као цвијеће пољско.

Прими, оче Јоване, ових неколико немуштих мојих редова, не ни као реквијем ни каo in memoriam, него умјесто запаљене воштанице на твоме гробу од твога сабрата, кога чекаш тамо негдје у вјечности, да се опет сусретнемо, ако Бог да, у неком од многобројних станова Оца Нашега.

Нека ти је вјечан помен, достојни помена и блаженства, оче и брате наш, и нека те у наручју Авраамовом, тамо гдје нема ни болести ни жалости, ни уздисања, онај Господар живота и смрти коме си за овоземаљског живота усрдно и вјерно служио!

Недостојни и смирени,
протосинђел Ксенофонт Дечанац