Упокојио се у Господу протојереј Слободан Илић (1943 – 2016)

У суботу, 7/20. фебруара 2016. год. у раним јутарњим часовима, после краће болести, упокојио се у Господу протојереј Слободан Илић, умировљени парох Чачански, клирик епархије рашко-призренске у егзилу.

Тело проте Слободана биће пренето у манастир Св. Николаја у Лозници код Чачка у недељу, 21. фебруара, око 15:00 часова.

Свештеничко опело новопочившем проти Слободану служиће се у понедељак, 22. фебруара, у манастиру Св. Николаја са почетком у 11:30. Опело ће служити Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г. Артемије.

Сахрана ће се обавити у понедељак, 22. фебруара, на Старом гробљу у Краљеву у 14:00 часова.

Прота Слободан Илић је рођен 24. 12. 1943. године у селу Мршевци код Скопља, од оца Радомира и мајке Цветане. Рођен је у честитој српској породици. Своје прве духовне кораке и успоне на духовној лествици, доживљава у манастиру Жичи, где заједно са својом сестром, потоњом монахињом Анастасијом, присуствује богослужењима и састанцима богомољачког покрета Св. Владике Николаја. Сестра оца Слобе је, после прве године гимназије, отишла у манастир Љубостињу. Тамо се замонашила са именом Анастасија. После 50 година монашког подвига упокојила се у Господу 2008. године.

Мајка оца Слобе Цветана, се нешто касније замонашила у манастиру Благовештење (овчарско). На монашењу је добила име Меланија и поживела је у монашком подвигу 30 година. Њена мајка је у старости такође примила монашку схиму. Њено монашко име је било Христина и у Благовештењу је поживела 5 година. Монахиња Христина се упокојила у 100 години живота.

До 1950. год. отац Слободан је живео у Скопљу. Основну школу је завршио у Краљеву. После основне школе уписује богословију у Призрену 1961. године. Богословију успешно завршава 1966. године. После Богословије, 1969. године, ступа у брак са Ружом Марковић из села Прогорелице код Краљева. У честитом браку са њом изродио је синове Николу и Александра.

25. маја 1969. године прима презвитерски чин од Епископа Жичког Василија Костића у манастиру Жичи. У Жичи је служио од 1969 – 1971.

Од 1971 – 1982 био је парох сирчански (храм Св. Пророка Илије у Сирчи код Краљева).

Од 1982 – 1985 био је парох чукојевачки (храм Покрова Пресвете Богородице у Чукојевцу код Краљева).

Од 1985 – 2009 био је парох горњогоревнички (храм Св. Петке у Горњој Горевници код Чачка). Са ове парохије одлази у мировину.

Као умировљени свештеник СПЦ приступио је клиру Епархије рашко-призренске у егзилу, почетком 2011. године. Разлоге таквог чина је сам објаснио:

„Ја сам 40 година био свештеник искрено служећи Богу и роду. Уназад више од 10 година дешава се издаја и срамна трговина врха СПЦ са папистима, екуменистима, глобалистима и њуејџовцима, што нису интереси православља, нити српског народа, него њихови лични. У тим лудим временима, моја мудра мајка, пуна вере саветује ме да не продајем веру за вечеру и да се никада са папистима и новотарцима не дружим, нити са њима Богу јединоме служим. Примајући свештенички чин на рукоположењу ја сам дао заклетву да ћу искрено служити Богу, чувати и штитити Свету Православну Веру, и да ћу поверено ми стадо поучавати у духу Светога Писма и предања Светих Отаца. Имајући непрекидно на уму и на срцу ове савете (мајке) и изговорене речи, нисам хтео да прихватим отпадију од пута Христовог, пута Светосавља, Светог Лазара и косовских страдалника, Светог Николаја Жичког. Иступио сам из клира СПЦ и приступио Владици Артемију и Епархији рашко-призренско и косовско-метохијској у егзилу чији сам клирик.“

Због своје ревности у одбрани Светог Православља отац Слободан је, од стране Владике Артемија, на празник Св. Великом. Јована Владимира, 22/4. јуна 2011. године, у манастиру Св. Николаја у Лозници код Чачка, унапређен у чин протојереја.

Заиста, отац Слободан је прави пример ревносног српског свештеника – борца за веру и отачаство. Ревносно је обделавао виноград Господњи приводећи поверену му стадо Богу. То је чинио мудром пастирском речју и, понајвише, примером свог врлинског живота. Због тога је он лако освојао срца својих парохијана  а иза себе остављао леп пример и сећање. Његов исповеднички пример остаје у светлом сећању и монаштву епархије у егзилу, са којим је једно време водио заједничку борбу за веру.

Испунивши завет своје богољубиве мајке – монахиње Меланије, светолазаревски завет и свештеничку заклетву, отац Слободан мирне савести одлази Богу своме са ове долине плача што се земља зове.

Свемилостиви Господ нека прими жртву слуге свога протојереја Слободана и нека му подари рајско насеље исповедника и бораца за веру из рода нашег. Амин. Боже дај.

Вјечнаја памјат!

Архимандрит Наум