Подсећање: Васкрс на Косову 2000.

У нареднон прилогу доносимо чланак који је објаљен у листу „Гласник Косова и Метохије“, бр. 5, 3. маја 2000. године.

ВАСКРС НА КОСОВУ 2000.

У блиндираном џипу, у пратњи припадника елитне енглеске јединице „Пустињски пацов“, владика рашко-призренски Артемије упутио се у Дреницу 30. априла, са Зораном Грујићем, секретаром рашко-призренске епархије, и новинаром НИН-а. Путем који је водио преко Косова Поља, Грабовца и Глоговца готово да није било куће која није обновљена или поново сазидана.

„Само су српске куће остале порушене. Нема ко да их поправи“, каже владика Артемије.

У манастиру Девич, саграђеном 1434. године на шестом километру од Србице у којој је и основана ,,Ослободилачка војска Косова“, остало је осам монахиња и отац Серафим. На поноћној ускршњој литургији отац Серафим очекује вернике из Косовске Митровице и Зубиног Потока. Њихов долазак је неизвестан јер Кфор није потврдио да је пратња од два оклопна транспортера обезбеђена.

„У поља не смемо, никад не знаш када Албанци могу да искоче, а и старе смо“, каже игуманија Анастасија за посном трпезом, и додаје: „Добри су нам ови наши Руси, хоће да помогну у башти, у њиви, али се стално опијају. Пију и дању и ноћу, чак и на Велики петак, за Бога не знају. Није лако ни њима кукавцима, живе к’о и ми у затвору. Ни они не смеју да оду у Србицу, плаше се Албанаца као и ми.“

У селу Бања, црква је била затворена. Владика чека да француски војници пронађу председника села код кога је кључ од цркве. Врата запињу, ваздух у цркви устајао. Отац Зоран не зна шта би пре, да ли да отвори врата олтара, запали кандило, окади цркву. Владика пева упола гласа, а оно мало мештана што је дошло да се поздрави са владиком улази збуњено у цркву крстећи се како ко уме. Одлазећи, владика оставља јаја и слаткише на чување десетогодишњој Сузани Ковачевић, уз објашњење: „Сутра на Ускрс сваком детету које дође у цркву да даш јаје и слаткише. Све подели на равне части.“

У Сувом Грлу нема више од 22 српске куће које се налазе под заштитом војника шпанског контингента Кфора. У селу нема ни школе, ни амбуланте, ни цркве. Да би стигла у школу, деца морају да препешаче два километра како би стигли у Бању. На питање да ли се плаши да иде у школу, Филип Томановић каже да се не плаши нимало јер сва деца, њих дванаесторо, увек иду заједно. Упирући прстом у један комад преоране земље, Филип објашњава:

„Тамо испод оног брда нам је њива, а иза брда се налази шиптарско село одакле нас стално нападају. Мама никад неће да ми каже када тата иде у њиву да се не бих плашио за њега. Али ја увек знам када оде у њиву јер ме мама љуби у косу и каже ми да се не секирам ако ми учитељ да јединицу у дневник. А ја никад не добијам јединице јер увек знам оно што ме учитељ пита.“

После двадесетак минута труцкања по путу који је проходан само лети стиже се из Сувог Грла у Црколез, где у подножју цркве Св. Јована (XIII век) живи девет породица које су недавно морале да поставе митраљез на звоник цркве како би зауставили напад Албанаца.

* * * * * *

Током ускршњих празника у манастиру Грачаница готово да нико није спавао. Дању су се водили преговори са делегацијама и представницима међународне заједнице, а рано зором и предвече монаси и монахиње су се молили Богу, пре свега, за спасење оно мало преосталих Срба на Косову. Међутим, већина Срба из Грачанице није ни свратила у цркву иако су Литургију на Ускрс служиле две владике: рашко-призренски Артемије и владика бивши захумско-херцеговачки Атанасије.

Највише се очекивало од посете осмочлане комисије Савета безедности. Делегација је 30. априла присуствовала седници Прелазног административног већа Косова на којој су били и владика Артемије, др Рада Трајковић, Ранђел Нојкић и протосинђел Сава Јањић.

Иако је ситуација у Приштини била мирна, за разлику од 21. априла када представници Срба на Косову нису успели ни да дођу до Приштине у којој су Албанци демонстрирали, Срби су морали да изађу на споредни излаз, наводно из безбедносних разлога. Међутим, био је то детаљ који су Кушнерови саветници уговорили током седнице, непосредно пошто је протосинђел Сава амбасадорима УН и цлановима ПАВК-а уручио меморандум. Изласком на споредан излаз, далеко од новинарских микрофона и камера, владики Артемију намерно је ускраћена могућност да се уочи највећег хришћанског празника обрати јавности.

Долазак делегације Савета безбедности из Приштине у Грачаницу почео је спектакуларним искрцавањем обезбеђења, а потом слетањем великог путничког хеликоптера на Соко поље.

Међутим, састанак који је требало да буде конструктивна расправа о решавању ситуације у којој се налазе Срби и остало неалбанско становништво на Косову не би био ништа друго до поподневна ужина на егзотичном месту да владика Артемије, испровоциран очигледном равнодушношћу гостију, није усред говора неколико пута ударио шаком о сто.

„Захтевам да заштитите Србе и остало неалбанско становништво на Косову. Не могу да верујем да НАТО, односно Кфор, који је натерао Југословенску војску да се повуче за једанаест дана, не може да нас заштити. Господо, то није питање моћи, већ хтења“, рекао је владика Артемије.

Како би ипак изгледало да се нешто чини за Србе на Косову, Кушнер је прихватио предлог да се формира Комитет за повратак Срба. Замишљено је да копредседници овог тела, које би било једини официјелни орган преко којег би се организовао координирани повратак Срба, буду: Бернар Кушнер, владика Артемије и генерал-пуковник Хуан Ортуњо, главнокомандујући Кфора.

На питање новинара НИН-а да ли је свестан да би укључење Оливера Ивановића, председника Српског националног већа у Косовској Митровици, могло да знаци чак и блокаду рада Комитета за повратак Срба на Косово, др Бернар Кушнер изјавио је специјално за НИН:

„У Комитет морамо укључити Оливера Ивановића јер је он представник локалне власти у Косовској Митровици. Ја желим да ово тело води владика Артемије, а не г. Ивановић који вероватно неће прихватити нашу понуду.“

Оно на чему је владика Артемије инсистирао било је да се Комитет не бави само састанцима и папирологијом већ да се, за почетак, у једном селу, као, рецимо, у селу Осојани у Пећком округу, обезбеде сви услови за нормалан живот.

„Не можемо никог да враћамо ако њиве нису очишћене од заосталих мина, ако нису сигурни у својим кућама“, рекао је владика Артемије додавши да би без ових основних услова повратак Срба значио истребљење оних који би се вратили, али и обесхрабрење оних који се колебају. Уколико заиста постоји спремност међународне заједнице да обезбеди повратак Срба на Косово, Комитет би требало сместа да почне са конкретним радом јер времена за одуговлачење нема – треба искористити лето за поправку спаљених кућа и припрему за зиму. Бернар Кушнер се одмах сложио, али је потом на владикине конкретне захтеве и предлоге додао једно – али. Нико није могао да наслути шта иза тог „али“ следи.

 Уредништво листа
„Гласник Косова и Метохије“