ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА 2025. године

К С Е Н О Ф О Н Т

по милости Божјој православни епископ
Епархије рашко-призренске
у егзилу

Свој духовној деци, монаштву, свештенству и вjерном народу
Епархије рашко-призренске
У ЕГЗИЛУ
сверадосни васкршњи поздрав

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Васкрсења је дан, просветимо се, људи!
Пасха Господња, Пасха;
јер од смрти у живот и од Земље на небеса
Христос Бог нас преведе, победнички певајући!

(ирмос прве песме канона на Васкрс)

Дан је Васкрсења, драга браћо и сестре, децо Наша духовна, као што и певамо са богонадахнутим преподобним Јованом Дамаскином, који нам, и сам одушевљен вером у Васкрслога Христа, остави ово богомудро певање, којим сверадосно започесмо јутрошње васкрсно славље. Свако од нас у дубини душе своје осећа да речи овога дивнога канона разгоне од срца наших сваку сету, сваку муку и сваку жалост, јер заиста верујемо да: ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Небоземни догађај Васкрсења Христовога представља једино истински ново, обновљено и обнављајуће на Земљи, овој долини туге и суза, тај надумни, најважнији догађај свих космоса и свих светова, којим би побеђена смрт јер: ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Колико је само наде и радости у овом догађају и овом поздраву дато човеку, све од оних првих дана, када се васкрсли Христос јављао својим Апостолима, Мироносицама и осталим ученицима, нежно им се обраћајући: „Дечице!“, укрепљујући их и утврђујући да се не боје, дајући им Свој Мир, истински Мир, који само истински Миротворац може да дарује, не испразно, љубазно и формалистички, како људи дају, него како само Богочовек, који је смрт победио и погубио, може да даје.

Иако се Бог делимично и у Старом Завету откривао и старозаветном човеку давао наду, ипак је с правом Еклесијаст тужио: „Све је мучно, да човек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати. Шта је било, то ће бити, шта се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под Сунцем. Има ли шта за шта би ко рекао: Види, то је ново? Већ је било за векова који су били пре нас.“ (Књ. Проп. 1, 8-10).

Свакако, човек окован грехом, роб труљења, смрти и ада, чему се новом могао и радовати? Чак ни премудри Соломон није могао човеку, очајном и изгубљеном у лавиринту смрти, да нађе смисао радости, вечне и непролазне наде и постојања, јер иако су Пророци предвиђали, и виђали, као у сенци, примраку и магли, као у замраченом огледалу, да човек није осуђен на крајњу погибао, него да Бог Отаца, Авраама, Исака и Јакова ипак припрема наду Израиљу, све до васкрсења Богочовека, Сина Човечијег, није та нада имала своју употпуњену форму и суштину. И зато опет Проповедник додаје: „Видех све што бива под сунцем, и гле, све је таштина и мука духу.“ (Књ. Проп. 1, 14)

А онда долази оно небивало под Сунцем, ерупција космичких размера: након страдања и шамара, након трновог венца и копља, након оцта и поруге, након мука које је човеку немогуће и изрећи и описати, након тужбалице распетог Човечијег Сина: „Елои, Елои, лима савахтани!“ и након дивног обећања разбојнику: „још данас ћеш бити са мном у Рају“; и цепања храмовне катапетазме; након силаска у Ад и пробадања самог адског срца дрвеним крсним копљем – дешава се разорење ада, суботствовање и Васкрсење, никад бивало у историји рода људског, од постања света.

Адам се радује и Ева ликује, пророци радосно пљешћу рукама, од века праведнима разгони се магла ишчекивања и сви се клањају Спаситељу – Христу, узвикујући са Павлом: „Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа?“ (1. Кор. 15, 55).

Зато је Света Црква, као брижна мати свима нама што се хришћанским именом зовемо и крстом се непобедивим крстимо, наложила да посебно трезвено и опрезно постимо Свету Четрдесетницу, пост којим се припремамо за овај величанствени празник Васкрсења Христовог. Сам Господ нас је у своме Јеванђељу поучио да она највећа и најпресуднија борба хришћана, која није „против крви и тијела, него против поглаварства и власти и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју“ (Еф. 6, 12), може се једино извојевати, и духови таме се изгоне, постом и молитвом, не заборављајући, наравно, никад, да се таква благодат на путу спасења даје само онима који ишту и приме синовски дух смирења. Зато и јесмо током ове, и сваке Свете Четрдесетнице, небројено вапили великопосним вапајем Светог Јефрема Сирина: „Дух здравоумља, смиреноумља, трпљења и љубави даруј мени, слуги Твоме!“

Сам смирени Спаситељ томе нас је поучио, научивши своје ученике да: „…који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга“ (Мк. 10, 33-34). И Он сам, служивши и послуживши, читав свој живот са нама на Земљи проведе као слуга, као Онај који није дошао да Му служе, него да служи, до самога краја овде на Земљи, опасавши се убрусом и ученицима оправши ноге, уздигавши се смирено на Дрво Крста и још смиреније сишавши у Ад да уништи древног непријатеља: грех, смрт и ђавола.

Стога у својој дивној и целебној књизи „Лествица“, која својим поукама узводи од Земље ка Небу, преподобни отац Јован Лествичник, објашњавајући нам васкрситељну силу светог смирења поучава, како монахе, тако и све хришћане: „Свети двопрег: љубав и смирење. Љубав уздиже до неба, а смиреност оне који су се уздигли придржава да не падну.“ Веће, дакле, љубави, и већега смирења није могао човек да појми и да нађе до у личности самога Богочовека. О каквог смирења да неприступни, онострани Бог, коме је старозаветни човек могао само леђа видети (дрхтећи од страха пред огњем, трусом и вихором), постане нама приступан и подложан свим слабостима људског тела; о каквог савршеног двопрега Љубави и смирења да не само да дође међу нас да нам донесе своје Свето Јеванђеље о Љубави, него да, грлећи нас, на Крст узиђе и својом крвљу да нам опере обвезницу која нас је држала као робове смрти.

Учи нас, дакле, Света Црква да свети пост проведемо у љубави, у радости и смирењу, подносећи, благодарно, сваку тегобу овога живота, говорећи са Јовом: „Није ли човек у војсци на Земљи овој?“. Нећемо говорити као старозаветни човек: „Зашто смо постили, а Ти то ниси видео, зашто смо се понижавали, а Ти то ниси приметио? “, да и ми не бисмо добили одговор од Господа: „Али на дан поста ви радите по својој вољи и тлачите све своје раднике. Ваш пост завршава препирком и кавгом и подмуклим ударцима песнице. Немојте више да постите као данас, и глас ће вам се чути на небесима.Зар ми је такав пост по вољи, само дан да се човек понизи? Зар је он зато да се глава повије као трска и да се лежи на кострети и пепелу? Зар то зовеш постом, даном који је Богу пријатан? Зар није ово пост који је по мојој вољи: раскидати окове неправде, развезивати ужад јарма, ослобађати потлачене и ломити сваки јарам, делити хлеб са гладнима, давати склониште бескућнику, када видиш голога, обући га, и не крити се од својих сродника?“ (Ис. 58, 3-7). Пазимо, дакле, како постимо, како се подвизавамо, како се припремамо, како живимо, не као немудри, него као мудри, и као безазлени, да бисмо и надумну тајну могли прославити и изразити и посведочити, и својим животима и својим речима.

Ако смо под крстом били присиљени и разобличени својом савешћу, да ћутимо, да јецамо и да плачемо, срце свакога од нас тера нас данас да радосно прославимо свесвештену и сверадосну Тајну Васкрсења, говорећи и сведочећи једни другима у псалмима и химнама и песмама духовним, певајући и појући Господу (Еф. 5, 19). Зато, радујући се, Црква пева: „Васкрсења је дан, просветимо се славећи, и један другога загрлимо и кажимо, браћо, и онима који нас мрзе: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова!“

Нажалост, и данас, после више од две хиљаде година од овог дивног догађаја, и даље постоје они који не само да у Христа и Васкрсење Његово сумњају и не верују, него, подговорени непријатељем спасења људскога, отворено устају и на Бога и на Христа Његовог, на Цркву Христову и на народ, Христом изабрани и искупљени. Отуда немири, саблазни, отуда ратови и невоље, отуда неправде и зулуми, који, обнављани и потпаљивани духовима злобе у поднебесју, испуњавају читаву историју рода људског, до оних највећих ратова и страдања двадесетог века, Првог и Другог светског конфликта и рата, небивалих до тада и на тај начин у историји човечанства.

Јасно је да Господ Христос није био слаткоречиви и учтиви, уштогљени и лицемерни јеврејски учитељ, префињених манира и речника, него је и сам оштро устајао на фарисејско лицемерно зло и неправду. Зато је Ироду и поручивао: „идите и кажите тој лисици“, трговце је бичем изагнао из храма, просувши им новац и мењачке столове испретуравши, отворено прозивао лицемере, Он благи према грешницима и кајућим се, лицемерство, лаж и силу најоштрије је осуђивао.

Такви су, неустрашиви, били и Његови Апостоли, обучени у силу с висине, па потом милиони и милиони светих мученика, пострадалих за име Христово, и сви остали свети угодници који су, одушевљени вером у Христа распетог и васкрслог, знали само за једну девизу: „Све за Христа, Христа ни зашта!“

Свети Јован Златоуст, сажимајући у једној од својих беседа ту потребу за хришћанском неустрашивошћу пред неправдом и заштитом немоћних говори: „Царица хоће да ја будем као мртав; да не видим неправде које се чине; да не чујем гласа тлачених, плачећих и ојађених; да не изобличавам оне који греше. Али пошто сам ја епископ и мени је поверено старање о душама, ја сам дужан недремљивим оком мотрити на све, саслушавати молбе свих, поучавати и упућивати све, и изобличавати непокајане. Јер ја знам да је сигурна пропаст: не изобличавати безакоње и не опомињати безаконике. Бојим се да се и на мене не примене речи пророка Осије: ‘Сакрише свештеници пут Господњи’ (Ос. 6, 9). Јер божанствени Апостол наређује карати пред свима онога који греши, да и други имају страх (1 Тим. 5, 20). И он исти учи, говорећи: ‘Проповедај реч, настој у добро време и у невреме, покрај, запрети, умоли!’ (2 Тим. 4, 2).“

Заиста, дужан је, и сада и свагда, Епископ Цркве Божије, недреманим оком да мотри и да пази, да чува и да надгледа, он, око Цркве, надзорник и надгледатељ стада свога, да чува и да бди, да словесне овце чују утешитељни глас његов, а да се грабљиви вуци, разобличавани гласом хришћанске вере и савести, плаше и беже од словеснога стада.

Нису Црква Божија и њени истински пастири глуви и неми на неправду и кривду, на муку и на страдање свога народа, било да, његошевски речено долази „од вражијега кота“, кога је често „ка’ на гори листа“, или да долази „од зла домаћега“, опаснијег, перфиднијег и подмуклијег, отпалог од Истине и Правде Христове, отпалог од вере у Васкрсење Његово. За разлику од Христа, који је више свега осуђивао млакост и лицемерје, благо и нежно грливши грешнике, а грубо укоравајући оштре језиком и млаке вером и делима лицемере и фарисеје, заиста је данас (а можда и одавно), на снази и на делу пожељно, прижељкивано и оправдавано практиковање (у друштвеном, политичком, а надасве верском плану!) лаодикијске млакости и фарисејског лицемерства, како је то дирљиво формулисао велики руски писац Николај Гогољ: „Ђаво је данас уљудан господин у жакету – оличење осредњости, а не богохулног жара!“

Зато нам је неминовно да се и сада, у ово време, како очигледних и великих турбуленција на међународном плану, тако и у самом нашем народу и отаџбини Србији, присетимо и освестимо да свако тражење правде у народу и друштву не може и не сме да буде мимо, без и ван Христа, као и без личног и унутрашњег пресаздања, борбе и преображаја чојствено-јуначког, како нас научи великан српског рода Марко Миљанов. Без Христа ће свако такво поступање бити не само бесплодно и бесмислено, већ и опасно и свенародно погубно, водећи нас, како нас је не тако давна послератна епоха уверила, у још већу неправду и пропаст.

Ван хришћанских и охристовљених духовних темеља, само ће се наставити наше свенародно лутање у тражењу бољег сутра по разним идеолошким ђубриштима европским. Духовна помраченост и посуновраћеност једног народа може да породи само конкретнију и дубљу идеолошку пометњу, политичку и политикантску дезоријентисаност и слепило нашег историјског кретања, које би требало да нам, хришћанско и охристовљено, буде уствари историјско усхођење.

Не будемо ли из сваке невоље тражили Христа Избавитеља, из сваке смрти Христа Васкрситеља, из сваког греха Христа Искупитеља, из сваког безизлаза Христа Руководитеља, колико год се трудили да идемо напред, остаћемо у најгорој илузији повратка назад ка некој новој комунистичко-социјалистичкој утопијској уравниловци, коју нам већ, увелико размахани и прокламовани дигитално-комесарски Нови Светски поредак нуди, присиљавајући свињски: „Сви смо једнаки, али су неки једнакији од других!“

Уз такве мисли и такве подвиге да се трудимо, браћо и сестре, љубљена чеда духовна, да пресаздајемо и себе и (не)покорени наш народ и окупиране наше земље и нашу духовно поробљену Светосавску Цркву, који грцају под неоколонијалном и окупаторском, секуларном и духовном управом новодобских духовних и световних капоа и управитеља.

Сведок нам је Господ и наша савест да ове речи наше нису само празно бунцање и слагање речи на папир, него истинска молитва нас, ваших отаца и пастира, очију Цркве, комарачке, али ипак жеравичне савести, која нас светосавски тера да пожелимо и у паклу бити, само Срби Богу да се врате, тј. по речима Апостола Павла, а примењено на наш српски род, и на све православне страдалне Хришћане широм Васељене: „Браћо, жеља је срца мога и молитва Богу за Израиљ да се спасе!“ (Рим. 10, 1)

Молимо се Васкрслом Христу за сав наш народ на распетом Косову и Метохији да их Господ сачува тешкога зулума и невиђене неправде под којом остају и опстају, маленим снагама, ево већ 26 година. Посебно је трагична и тешка ситуација на северу светог Косова, где разуларене и наоружане снаге нелегалне и нелегитимне сепаратистичке државе Косова, попут бољетинских предака, свој бес искаљују на слободарском народу севера Косова и слободарског Ибарског Колашина, предатог у шиптарске руке вишегодишњом издајом владајућег Београда. На ту је издају неустрашиво упозоравао наш Старац и предшественик на овом светом рашко-призренском престолу, на коме и Ми данас, у изгнанству, епископствујемо, Владика Артемије, након чега му је од небраће и разбраће припремљен „свилен гајтан“, након већ одавно најављиваног „ломљења кичме“. Како он тада, ни Ми данас, ни док Нас је год, нећемо престати да дижемо свој глас и упозоравамо на ову срамну издају Косова и Метохије која се и даље одиграва пред нашим очима.

Позивамо вас све, браћо и сестре, и северно и јужно од ибарске воде на светом Косову и Метохији, да се држите, издржите и одржите, јер је свака сила за времена па тако и ова, како од „вражијега кота“, тако и од „зла домаћега“. Нека молитве и радостотворна туга свих светих Срба буду са свима вама, од Светога Саве па све до нашега блаженога Старца Артемија, рашко-призренског Ангела. Нека васкршњи поздрав одјекује у вама, снажећи вас, не само овог васкршњег јутра и јутрења, него и у све дане ваше. Поздрављамо вас дивним поздравом: ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Сву нашу љубљену у Христу децу духовну, широм српских земаља, а побуђујући их на чување вере православне и српскога Риста, радосно у Христу поздрављамо: ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Свима онима који духовно уточиште нађоше под благословеним барјаком и свештеним омофором Наше смерности, из свих народа и племена, од далеке Америке, једнокрвне Русије и Украјине до југа земаљскога шара и аустралијског континента, желимо сваки савршени поклон и благодат Духа Светога уз поздрав који побеђује смрт: ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Свима вама, радоснима, сабраним по нашим манастирима и катакомбама у јединству вјере и заједници Духа Светога, милост, мир, здравље и спасење у Васкрслом Христу желимо уз поздрав од кога дрхти ад и радује се Земља:

Христос Васкрсе! – Ваистину Васкрсе!

Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом Христом:

+ Епископ рашко-призренски у егзилу – КСЕНОФОНТ

+ Хорепископ старорашки и лознички – НИКОЛАЈ

+ Хорепископ новобрдски и панонски – МАКСИМ

+ Хорепископ хвостански и барајевски – НАУМ

О Васкрсу 2025. године,

У манастиру Пресвете Богородице Тројеручице у Мушветама