Векослав А. Станковић: Натовско бомбардовање Призрена и његове последице

Извор: Часопис „Свети Кнез Лазар“, година 2008, број 3-4 (63-64), стр. 51-57

Последња деценија ХХ века је у знаку ратовања на Балкану. И Призрен у свом националиом шаренилу био је у сталном исчекивању, рата и разног сукоба, посебно што је он погранично место. Ћутало се и очекивало. На устима мештана: рат, када ће почети бомбардовање. Пораз или обрачун. Становништво се ускомешало. Милиција и војна лица селили су покретну имовину. Селили породице, децу. Знало се да рат са собом оставља не само смрт недужних, већ и смрт многих вредности на којима почива култура једног народа. Многи се питали са ким да ратујемо? Зашто? Али, знало се да НАТО – нешто припрема. Код Срба се осећала збуњеност. Почели да напуштају Призрен. Што је ситуација била тежа то је власт постајала све суровија према њима. Уведена је радна обавеза. Са посла се није смело изостајати. Једном речју, као да су Срби и Црногорци Космета жртвовани!“

Да би Југославија изишла из те кризе покушала је да се у Рамбујеу у Паризу у Француској споразуме. Но то није био споразум већ ултиматум кога су диктирале светске силе, а кога наша делегација није могла да прихвати – кажу чланови делегације. Југославија је позвана – како су тврдили: за своје добро (!) – да потпише пристанак на умарширавање НАТО снага на Косово са неограниченим овлашћењима по целој територији земље, а тиме и губитак своје суверености и државности“.

Од преставника националних мањина из Призрена који су као чланови делегације ишли у Рамбује били су: Зејнел Абецин Курејти (Турчин), Рефик Сенадовић (Муслиман), Љуам Кока (Ром), Сокољ Чуше (неопредељен). Како је до њиховог избора дошло није нам познато, али се зна да су они представљали неку полугу преко које су се преламали одређени политички догађаји и то не само у Призрену него и шире. Међутим, догађаји који су се десили испред Синан пашине џамије у Призрену и селу Речане од стране муслиманки које су захтевале да се њихова деца разоружају – предају униформу и оружје и да не иду на границу да бране домовину представља један сраман чин коме нема коментара. Али, муслиманке нису тражиле да посао напусте муслимани који су радили на врло одговорним местима у Министарству одбране у Призрену и упознавали се са многим војним тајнама.

У овом периоду био је формиран и „Штаб за одбрану града“ који је у условима да граница према Албанији буде пробијена требало да организује евакуацију становништва.

Оваква организација одбране Призрена о којој народ није био упознат говори да је Призрен био трусно подручје због чега је од фебруара 1999, до почетка бомбардовања била присутна тиха мобилизација резервиста, јер су се очекивали сукоби посебно што је то пограничио место. Ћутало се и чекало.

Најзад и тај дан бомбардовања је дошао. Без објаве, мучки и из мрака, ваздушни напади НАТО снага на Југославију су почели 24. марта.

Среда. 24. март 1999. године у 19,12 сати из базе у Авијану полетела прва флота у којој су немачке летелице типа „торнадо“ и амерички ловци Ф-16 и Ф-18 АЕ-6Б, а из базе Перфорд у Великој Британији бомбардери Б-52. У првој ноћи бомбардовања осам из Италије, циљеви у Југославији су гађани са летелицама које су долазиле из ваздушног простора Мађарске, Хрватске, Македоније и Албаније.

Најзад прве експлозије чуле су се у 19,52 h у Приштини када је гађан аеродром у Слатини. Тада су и пале прве жртве. Погинуло је 16 војника а 38 рањено, а један се води као несетао. Тог дана Призрен није гађан. Преко његовог неба су само пролазили авиони.

Следећег дана у четвртак, 25. марта пале су прве бомбе и на Призрен. У 19,55 h гађана је касарна „Душан Силни“. Било је жртава, а само у  пет минута, у 20,00 h гађано је и погранично село Жур код Призрена. Изненађење код Албанца. Хаброст прераста у разочарење. Зар и Албанце гађати? То су биле њихове речи.

У петак 26. марта у 17,00 h чуле се у Призрену јаке детонације, а 27. марта на изненађење мештана, посебно Албанаца, Турака и Муслимана чула се вест преко радија да је у 20 часова у Буђановцу у њиви овог сремског села пао, погођен над Фрушком гором најмодернији амерички авион Ф-117 А, хваљен као „невидљиви“.

У недељу 28. марта у 04,35 h поново је гађана касарна и околина Призрена.

Следећих дана у понедељак, уторак и среду 29,30 и 31. марта. Призрен је био заобиђен, али се тачно зна да је за то кратко време у року од седам дана НАТО агресија само на нашу земљу бацила бомбе чија је разорна моћ била двоструко већа од бомбе бачене на Хирошиму 6. августа 1945. године. И поред тако жестоког напада и разорних бомби Приштински корпус војске Југославије успео да зароби једног америчког подофицира и једног војника, наредника Џемса Стоуна и Фундрју Рапреза и спепијалца Стивенса Гозалеса припадника извиђачке чете америчке дивизије чија је база у Немачкој, а у нашу су земљу стигли из Македоније. Касније су ослобођени.

Тако је братска бивша република Македонија здушно помагала НАТО и албанске терористе дајући им могућност да се што боље обуче за обрачуп са Србима. То је Србе изненадило и разочарало. Призрен је са извесним паузама бомбардован. Бомбардован је и деветог дана, првог априла и то у 01,30 сати у време када је у ноћној тмини било мирно. Кала се народ припремао за сутрашњи дан и нове догађаје. А управо НАТО је тежио да еколошки поремети Призрен. Зато је десетог дама, 2. априла са нападом на Цвилен (огранак Шар планине изнад Призрена – брежуљак Шар планине одакле је кантажом снабдеван са једним делом воде Призрен) наводно гађан репетитор, а у понедељак 5. априла у 04,15 h поново је гађана касарна „Душан Силни а у 14,00 h Шаинце код Драгаша. Том приликом бомба је пала на албанско село. У склопу тих догађаја 14/четрнаестог/ дана бомбардовања у уторак 6. априла Савезна влада и Влада Србије донели су одлуку о прекиду ватре на ОВК и то од 6/шестог/ априла у 20,00 часова из свих дејстава војске и полиције, и ако је она непрекидно киднаповала невине Србе по Космету а по селима копала ровове и припремала се за коначан обрачун. А већ следећег дана 7. априла, немачка секција међународне секције лекара оптужила је НАТО да у нападу на Југославију користи радио активну муницију.

НАТО је почео да користи касетне бомбе на Велику Хочу, српско насеље и том приликом је повређено осам мештана и двомесечна беба. Одмах следећег дапа 10. априла у 16,00 h Призрен је поново ракетиран са шест ракета, а наредног дана, 11. априла у 03,30 испаљено је шест „томаховк“ ракета.

Овакве злочине НАТО-а нису одобравали ни поједини авијатичари европских земаља. Тако је група норвешких пилота одбила да учествује у нападима НАТО- авијације на Југославију, што је изазвало одобрење у њиховој отаџбини.

Натовска авијација је свакако имала одређене објекте које је бомбардовала врло смишљено, директно или у промашају, па и 14. априла гађали око касарне „Душан Силни“ и ако је иста могла да се сруши из првог бомбардовања. И то је гађање извела усред дана у 11,00 сати. Велика разорна моћ бомби подигла је прашину да је цео крај около касарне био за дуго у облацима те прашине.

И албански терористи су били сваким даном све свирепији тежећи да искористе нападе авијације НАТО-а, упадну у југословенску територију. Тако се у реону карауле „Кошаре“ и „Корина“ западно од Ђаковице уз ваздушну помоћ НАТО авијације покушали да се убаце у нашу земљу. Том приликом је погинуло 150 терориста јер су их наши граничари спремно дочекали.

У овом периоду, 23. априла чланице НАТО-а одиграле су најбезочнију улогу када су бомбардовали ЈРТ и побили њихове раднике, а 28. априла у 23,00 h у бомбардовању Призрена четворо је погинуло а осморо рањено у ромском насељу. То је исто задесило Призрен и 1. маја у 13,10 h у насељу Курило, предграђу Призрена. Због бомбардовања погинуло пет цивила а повређено двадесет и три. И то је бројка која говори о злочину који није бирао нацију. У Курило, насељу Призрена 99% су Шиптари и Турци. То је знак да је НАТО преко „Људска права“ хтео да реализује своје планове.

Призрен је последњи пут бомбардован четрдесет деветог дана у уторак 11. маја када су у 12,05 h испаљена два пројектила.

Мада ова хронологија бомбардовања Призрена није потпуна јер је тешко описати шта се све дешавало, најпре поред саме границе – планине Паштрика и Коритника, где су војници ЈА свакодневно били изложени бомбардовању и отровним гасовима који ће се сигурио негативно одразити на њихово здравље. Али, њихова одбрана је доказ да је једна мала земља од европских и ваневропскин великих сила дивљачки уништавана. Она је успела да сачува границу своје земље људски и ратни потенцијал. Трагично је и то, што су предеставнаци НАТО снага присилили Југославију да потпише споразум у Куманову, у граду у коме се некада пред победничком српском војском и командом потписивао споразум са великим европским земљама.

Владика Рашко-призренске епархије др Артемије Радосављевић у свом извештају СССПЦ каже: „Голгота српског народа одмах после потписивања кумановског споразума 9. јуна 1999. године. Док се – наставља владика Артемије – председник Савезне републике Југославије Слободан Милошевић обратио нацији први пут од бомбардовања објавом победе”.

Потписивање споразума у Куманову, војска Призрена посебно резервисти, сматрали су издајом. Многи су од њих плакали и спомињали имена својих палих другова речима: „Зашто погинуше наши другови? зар овако? Гранични предели према Албанији натопљени су крвљу наших палих другова: Плацеја, Морина, Кошаре, Врбница – неће бити заборављени. За своју домовину погинули би сви. Нашим злотворима не би дали да је покоре. Зато се ужасавамо“ – завршавају војници.

Потписивањем споразума у самом Призрену настао је општи хаос. У том периоду од 24/III – када је почело бомбардовање па до потписивања споразума у Куманову 9/IV свакодневно су Шиптари демонстрирали улицама Призрена. Вриска по улицама а посебно у „Ортаколу“, около хотела „Тхеранда“ до округа, на Шадрвану. Власт није реаговала. Било је провокапија без имало култре. Старији шиптари, Турци а делом и муслимани нису демонстрирали, српска милиција није интервенисала.

Као подршка својој држави, демонстрирали су и Срби, Црногорци али мирио и достојанствено. Демонстрацијама у Призрену се прикључили и Срби из околних села: Љубижде, Новака, Смаћа, Средачке жупе и др. Цела ситуација је сваким даном бивала све тежа. Градско руководство је било збуњено. Народ се стално окупљао на простору Прве месне заједнице „Јованка Радивојевић – Кица“. Чекао је обавештења… Најзад 11. јуна 1999. године у петак окупио се српски народ и остали заинтересовани у летњој биоскопској башти „Бистрица“ и чекао делегацију СПС из Београда. Дошли су Растовић Александар, Перчевић Горан и Шуваковић Урош. По протоколу заједно са призренским руководством фотографисали се. Након тог церемонијала свако од њих редом почео је да говори и доказује како је Југославија потписала веома повољан споразум и да се немамо чега бојати већ да останемо ту где смо“. На све то било је реаговање народа посебно демобилисаних војника са ратишта. На предлог присутних: „Ако останете овде Ви, остаћемо и ми сви“. Одмах су реаговали и одговорили:

“Ми имамо своје задатке и задужења које морамо да завршимо“. Исти одговор као и одговор министра Банета Ивковића у Пећи. Тих дана је СПС слао по Космету делегације које су имале задатак да убеђују народ да се не помера са својих вековних огњишта. Све је то било уочи егзодуса Срба, Рома и друтих лојалних трађана. Али нико од њих није гарантовао безбедност. И представници Борског округа, њих шесторица су по истом задатку, са истим обећањима тражили да остану сељани села Новака. Али све узалудно.

Егзодус Срба је био током читавог периода рата. Одлазила је младеж. Одлазили су сви који су могли и имали где. Највећи организовани егзодус почео је 14. јуна када су се колоне припремале од раних јутарњих часова па до покрета у 11 сати . Пошло се преко Брезовице. Петнаестог јуна су неке директоре у Дуванском предузећу киднаповали и саслушавали а онда на изненађење пустили кућама – по речима Свете Чичића. А 16/VI немачки КВОР око 2000. Срба преко Сува Реке и Дуља протерао из Призрена и околине. Последице свих ових догађаја су те што је Призрен остао потпуно етнички чист град у коме је само стотинак стараца остало јер нису могли да се одселе. Богословска зграда је била уточиште и заштитни центар. Од тог времена до писања овог рада у Призрену је остало по неким подацима само 69 Срба и Српкиња да живе затворени у својим кућама или Богословији. Један део је за ово време због старости или болести поумирао, а други део чека смрт. Призрен је данас еколошки црна тачка на карти бомбардованих предела, загађен најотровнијим убитачним по организам честицама. До када ће та еколошка загађеност у тој некада еколошки чистој средини трајати то ће време показати. Но, и поред тих еколошких последица српски народ свакодневно чека да се врати својим кућама, гробовима и успоменама. Да се врати својим вековним богомољама које су га у добру и у злу чувале и уливале веру у живот.

+ Векослав А. СТАНКОВИЋ

Призрен