Епископ Артемије: Велики петак Косова и Метохије*

Извор: Часопис „Свети Кнез Лазар“, година 2008, број 1-2 (61-62), стр. 9-17

Ваше Преосвештенство, 

Часни и преподобни оци,

Браћо и сестре,

Богу благодарим што се вечерас налазим овде са Вама, обједињени и уједињени у једној мисли и једној молитви. Мисли о Косову и Метохији и молитви за Косово и Метохију, и наш напаћени народ који још увек истрајава и опстаје на тим нашим најсветијим националним просторима.

Знамо, слушали сте много о Косову и Метохији у задњих десет година. Много сте и читали по дневној штампи и другим публикацијама. Ретки од вас имали су прилике да у том периоду посете Косово и Метохију „лично виде и увере се у истинитост онога што су слушали. Многи нису имали ту прилику. Али једно је ситурно, сви сте Ви легали и устајали са мишљу на Косово и Метохију; са молитвом за Косово и Метохију. Једна наша народна пословица гласи: „Далеко од очију, далеко од срца“. Кад је Косово и Метохија у питању, то правило не важи. Напротив, што смо километарски удаљенији од Косова и метохији, то нам је оно духовно ближе, више на њега мислимо, више нам је до њега стало, пример је наша дијаспора. Од Аљаске преко Европе и Азије, па све до Аустралије и Новог Зеланда, где год има нашег народа, а има га свуда, Косово је са њима и у њима. Тако и код вас овде у Бања Луци, Ми то знамо, Ми то осећамо, Ви сте нам то толико пута и на очигледан начин показали и доказали. Доказ тога је и наше данас присуство овде.

Данас Вам нећу говорити о духовним димензијама Косова и Метохије, о његовој вертикали и хоризонтали, о поруци и поуци, које Косово шаље сваком Србину, свакој генерацији нашега народа ево преко шестстотина година. О томе се много писало, говорило, певало. Данас ћемо Вашу пажњу задржати на Великом Петку Косова и Метохије, дану који траје пуних девет година, а од зоре и сванућа још ни помепа нема.

Већ пуних девет година траје распеће Косова и Метохије, док за наш народ и нашу цркву на тим просторима владају ванредне околности. И данас је као што је било на почетку. Квалитативно се ту ништа није мењало, иако је број злочина, убистава, киднаповања и пљачке знатно смањен у односу на прве године, ипак, терор над нашим народом и нашом Црквом на Косову и Метохији не престаје. Праве слободе и даље нема. Скоро сваког дана се догоди по нешто што нас опомиње где и у каквом окружењу живимо.

Током прошле године обијене су и опљачкане наше цркве у многим местима (Бабин Мост, Горња Брњица, Девет Југовића, Скуланеву, Лепини итд); оскрнављена су многа гробља и порушени многи надгробни споменици. Изразит пример је у селу Жакова, општина Исток, где су Шиптари изнад православног гроба саградили резервоар за воду а сав прелив воде директно усмерили према гробљу, услед чега је настало клизиште и одрон земље, те су из гробова изашле кости покојника. Скоро свакодневно су стизали извештаји о појединачним нападима, као што је бацање бомбе на сриску породицу која се вратила у Клину, разноврсном малтретирању нашег народа, узурпацији њихове имовине, крађи трактора, аутомобила, стоке и тд. Непрестано се врше застрашивања народа и угрожавања наших светиња, које су као и наши животи, окружени бодљикавом жицом.

Поред тог, физичког угрожавања, Албанци користе тежак положај Срба, те под сталним притиском врше откуп српске имовине, нарочито на стратешким местима, чиме поспешују и приводе крају тихи прогон Срба са вековних огњишта. У селима централног Косова, Бресје и Угљаре код Косова Поља, све је мање српских породица, јер на имањима која су Срби под притиском отуђили, Албанци одмах изграђују стамбене зграде или индустријске објекте огромних размера. Расрбљавању Косова доприноси и велики одлив младих породица које одлазе у иностранство (Норвешка, Шведска), остављајући своје домове на Косову и Метохији. Посредовање неких, назови Срба, у тој нечасној работи, претворило се у веома уносан бизнис.

Међународна заједница годинама није успела да на Косову и Метохији обезбеди остварење предвиђених стандарда за све становнике, посебно када је у питању повратак 250.000 Срба прогнаних од стране албанских екстремиста и злочинаца, иако је то много пута обећавано и најављивано. Уместо тога, УНМИК и КФОР су својим (не)деловањем настојали да што више својих ингеренција пренесу на привремене косовске – албанске институције. Преговори о будућем статусу Косова, вођени у задње две године између Београда и Приштине под посредником најпре Мартија Ахтисарија, а затим чувене Тројке, нису довели до компромисног решења, прихватљивог за обе стране, из простог разлога, што су САД и ЕУ обећали Албанцима независност још пре почетка самих преговора, те они нису били спремни да прихвате ништа друго сем – независност.

Као што је и свима вама добро познато, подржани ставовима Америке и ЕУ, Шиптари су 17. фебруара ове 2008. године једнострано, безаконо и бесправно прогласили независност Косова, што су неке земље, посебно Америка и неке земље ЕУ убрзо и признале. А пре само недељу дана, Шиптари су отишли корак даље, усвајајући неки Устав државе Косово. Тај нови политички моменат додатно је узнемирио и обесхрабрио Србе на Косову и Метохији, који знају и осећају шта их све чека у независном, албанском Косову. На терену се већ осећају нови ветрови, нови видови притиска и загорчавања и овако тешког живота тамошњих Срба.

Омета се допремање хуманитарне помоћи за осиромашени народ, лекова за и онако оскудне домове здравља, и тд. За све то траже папире и дозволе институција државе Косова, чиме уверавају себе да, ето, и Срби признају Независност Косова. Па ипак, Срби, имајући наду да Београд и Србија никада неће прихватити и признати тај безакони, узурпаторски чин, показали су и показују спремност да све издрже и опстану на светим косовско-метохијским просторима, док Србија задржава право да у повољним историјским околшостима, поново успостави свој пуни уставно-правни поредак и на Косову и Метохији.

Међутим, недавни гест председника Србије г-на Бориса Тадића, и подпредседника Владе Србије г-на Божидара Ђелића, који су, опет, самовољно, не питајући народ Србије, потписали „Споразум о стабилизацији и придруживању“ (ССП) са Бриселом (одн. Соланом), чиме се на индиректан начин прихвата, и пристаје на независност Косова, без обзира што вербално и ови то поричу; дестабилизује стање Срба на Косову и Метохији, руши им и последњу наду и, што је цајгоре, располућује саму Србију на два непомирљива табора. То се управо десило на тек одржаним изборима, као и на питању формирања нове Владе, тако да је судбина Србије, не само Косова и Метохије, постала крајње неизвесна.

Једина нада за наш народ на Косову и Метохији јесте Српска Православна Црква, која је, као и кроз сву нашу историју, и овом приликом остала са својим народом и преузела бригу и старање о њему, управо онда када су га све државне институције напустиле. Отуда, без обзира на све напред наведене неповољне спољашње услове и догађања, Ми смо са нашим свештенством и монаштвом уложили максимум труда, воље и љубави да охрабримо, утешимо и помогнемо нашем народу да остане на својим огњиштима. Унутрашњи живот Цркве у Нашој Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској протиче, као и ранијих година, углавном уобичајено. Богослужења недељом и празницима су редовна свештенство је на својим местима, народ се окупља око цркве. Ми смо наставили са својим активним радом на свим аспектима црквеног и народног живота, Богослужења, освећења нових цркава, темеља за нове цркве, или манастирске конаке, монашења и рукоположења нових свештенослужитеља, пригодне прославе и јубилеји, предавања, промоције и духовне академије, путовања и дипломатске активности, наша су непрекидна брига и занимање.

Поред тога, живот нам је наметнуо једну нову и за Епископа, необичну активност. То је дипломатска борба за очување Косова и Метохије у саставу државе Србије и опстанак Српскога народа на Косову и Метохији. То је нови крст који носимо пуних десет тодина. Почело је пре почетка рата на Косову и Метохији, у циљу његовог спречавања, а затим на лечењу и превазилажењу његових последица. Тако и у последње време није изостала наша дипломатска активност. Имали смо само у задњих годину дана три дужа путовања. Од 17. до 22. септембра 2007. године путовали смо у Украјину, на Крим у Симферопољ на међународни скуп, на коме смо одржали предавање на тему: НАТО на делу, у односу Косова и Метохије. 

Од 20. до 25. јануара 2008. путовали смо у Берлин, где смо имали разговоре у Бундестагу по питању решавања статуса Косова и Метохије. У истом циљу смо од 01. до 11. фебруара 2008. године путовали у Америку – Вашингтон, у покушају да још једном посведочимо и изнесемо пред америчку администрацију истину о збивањима на Косову и Метохији и о неприхватању од стране Србије и српског народа било каквог решења, које подразумева одвајање Косова и Метохије од Србије, као њеног неотуђивог дела. Нажалост, сви наши напори у задњих десет година као да нису дали жељење резултате, али ми смо поступали јеванђелски: чинили смо што смо били дужни чинити, препуштајући последњу реч Богу и божијој правди.

У тим тешким условима за живот и опстанак нашег народа на Косову и Метохији, који су настали после доласка међународне заједнице на наше просторе јуна 1999. године, Епархија рашко-призренска је, поред духовног старања о верским и духовним потребама свога народа, била принуђена да преузме и хуманитарну бригу за обичне, свакодневне његове потребе. Тако већ дуже време, под Нашим благословом, и под окриљем Епархије раде три хуманитарне организације, које својим пожртвованим радом умногоме ублажују невоље и страдања нашег народа.

Прво је НВО „Мајка девет Југовића“, коју води протиница, госпођа Светлана Стевић. Она прикупља значајна средства и дистрибуира хуманитарну помоћ најугроженијим породицама, посебно у новобрдском крају. Ова организација је настала 2000. године, са надом да ће привремено помагати најугроженијим домаћинствима, међутим рад ове организације проширио је своју делатност, јер су потребе за помоћ биле све веће како је време пролазило. Преко ове организације, а захваљујући непосредној помоћи из братске нам Грчке, основана је Народна кухиња у селу Прековце код Новог Брда, која је у почетку помагала и хранила 86 корисника, али се временом рад кухиње проширио, отворене су нове народне кухиње, тако да сада има 432 корисника и четири школе, где се свакодневно достављају оброци за све који су на списку угрожених.

Током 2007. године, ангажовањем г-ђе Светлане, снимљен је и приказиван документарни филм „Кад би хлеба било више“ широм Србије и Републике Српске, па и у иностранству, што је допринело да се прикупи велика количина помоћи у гардероби и у основним животним намирницама. Помоћ је стизала из многих Епархија СПЦ: бањалучке, захумско-херцеговачке, зворничко-тузланске, београдско-карловачке и других. Помоћ нашем народу преко „Мајке девет Југовића“, достављале су помоћ и друте невладине и хуманитарне организације, као Фонд принцезе Катарине, међународна организација ЦРС, Координациони центар за Косово и Метохију, и др.

На основу извештаја протинице Светлане Стевић, у плану је отварање још две Народне кухиње у селима Бинач и Могила у општини Витина. У циљу омогућавања овог подухвата снимљен је још једам документарни филм под називом: „Само хлеба и слободе“ што самим својим називом јасно говори шта нашем народу недостаје на Косову и Метохији. Ако буде слободе, људи ће своја имања обрађивати па ће бити и хлеба, те самим тим ће престати потреба за постојањем ових Народних кухиња.

Поред тога, ова организација годинама организује у више тура летовање деце са Косова и Метохије у пригодним камповима у грчкој, што има великог значаја не само за нашу децу, која макар и на кратко време, могу да забораве тешку и сурову стварност код куће, него и за продубљивање братских и хришћанских односа два народа – српског и грчког.

Сличним активностима се бави и НВО организација „Мати Татијана, манастир Грачаница“ из Новог Сада коју води госпођица Љиљана Каранов. Ова ортанизација је основана 2005. године, и помаже манастире и народ на Косову и Метохији, као и оне који су прогнани у задњих девет година, и који се налазе по разним колективним центрима широм Србије.

Захваљујући пожртвованом раду г-ђице Каранов током 2007. године организовано је низ хуманитарних активности, као и две донаторске вечере (у Новом Саду новембра 2007. и Београду 20. јуна 2008 године), прикупљено је преко 47 тона разне хуманитарне робе која је, углавном, стизала из Грчке, а састојала се у основним животним намирницама.

У бризи за наш народ посебну мисију врши трећа хуманитарна организација „Свети Јован Милостиви“ коју води монахиња доктор Ирина (Петровић), сестра манастира Грачанице, која је у сарадњи са другим лекарима из болнице „Симонида“ организовала покретну амбуланту, где једном недељно са стручном лекарском екипом, епархијским амбулантним возилом, обилази српска насеља и енклаве у којима нема лекара, пружајући неопходну медицинску услугу потребитима, па и сваку другу врсту помоћи. Овакав рад сестре Ирине веома је цењен и поштован од стране нашег народа.

Исто тако на пољу обнове наших порушених светиња, у протеклом периоду много се радило, иако у изузетно тешким условима. Само у 2007. години извођени су обимни и значајни радови у многим нашим манастирима и црквама широм Епархије. Посебио обимни радови су извођени у манастиру Високи Дечани на изградњи нове котларнице и радионица, и завршших радова на манастирској кухињи и трпезарији. У великом су замаху и радови на обнови манастира Бањске, који се одвијају према генералном пројекту који обухвата обнову не само манастира, него и насеља Бањска, као и Бање у том насељу.

Осим ових поменутих активност на обнови наших светиња, а захваљујући спремности Министарства за Косово и Метохију, као и Министарству вера, да финансијски подрже приоритетне радове на нашим црквеним објектима, по програму за 2007. и 2008. годину, неки радови су приведени крају, а неки су тек започети. И овом приликом треба нагласити да су сви задати планови у оквиру приоритета успешно реализовани, захваљујући ангажману нашег „Епархијског центра Раде Неимар“, који по Нашој одлуци и под Нашим надзором води бригу у домену градитељства црквених објеката у Нашој Епархији. Поједини објекти на којима се изводе радови по пројекту, због обимности радова и технолошког процеса изградње и динамике финасирања, захтевају вишегодишње ангажовање.

И на крају бисмо још једном нагласили да самовољним, једностраним и безаконим проглашењем Независности Косова 17. фебруара од стране Шиптара, српски народ и Српску Православну Цркву на Косову и Метохији довело је у изузетно тежак положај. И поред још увек присутне међународне заједнице, у лицу УНМИК-а и КФОР-а, сваким даном се осећа да Албанци постепено преузимају све више ингеренција по питању власти, што се одражава кроз смањења и опако оскудних слобода за наш парод. Контролише се све што долази на Косово и Метохију, и лекови, и хуманитарна помоћ и људи. Па ипак, Срби који су у протеклих девет година преживели најтеже време до сада, одлучни су да остану и даље на својим вековним огњиштима, будући свесни да је ово самопроглашење независности само један вид привремене окупације, која ће кад-тад (а уверени су ускоро) бити укинута, а Косово и Метохија враћени у уставно-правни поредак државе Србије.

Наш народ у том смислу очекује велику подршку мајке Србије, али и целокупног нашег народа, независно где се он налази. Но пре свега, Наша држава и наша Црква дужни су да и у будуће предузимају све потребне мере како би се повратак прогнаних Срба на Косово и Метохију убрзао и повећао, да би се истовремено са процесом масовнијег повратка избеглица, одвијао и процес планске, осмишљене и одрживе обнове свих преко 150 до сада порушених и оскрнављених цркава и манастира. У том смислу на нама је велика историјска и морална одговорност. Уздамо се у Бога да ћемо у томе истрајати.

Хвала Вам.

________________

* Предавање одржано у Бања Луци 21. јуна 2008. године на Трибини о Косову и Метохији у присуству и по благослову владике Јефрема.