Веома забрињавајућа посета патријарха Загребу (видео)

Патријарх сматра нормалним заједничке молитве, једино му сметају Срби верници, које пежоративно назива „зилотима“   

Папа ће бити позван у Ниш 2013

Патријархов интервју за Хрватску радио-телевизију

Недавна посета Патријарха српског г. Иринеја и чланова Светог Архијерејског Синода Загребу била је препуна порука. Због немогућности да у једном краћем тексту буду приказане све, осврнућемо се само на неке од њих. Највиши представници Српске Цркве (заправо већ фамозни Тријумвират тзв. Јустиноваца) неодступно воде СПЦ „широким путем“ екуменизма, папизма, међурелигијског и међуконфесионалног општења, уствари једног религијског синкретизма, који значи релативизацију и мешање свих религија и религијских идеја. Посета Патријарха српског Иринеја и чланова Светог Синода Загребу, и њихови сусрети на Каптолу са највишим папистичким прелатима у Хрватској, били су само још једна екуменистичка фиеста. Нема сумње, међутим, да је и ова посета била у служби припреме терена за долазак Папе у Србију.

Интересантно је приметити да се у пратњи Патријарха и овај пут налазио неизбежни Епископ бачки Иринеј Буловић. Његово присуство било је веома запажено и приликом посете Патријарха Иринеја Бечу и фондацији Про Ориенте, септембра 2010, као и приликом паљења свећа у јеврејској Синагоги децембра 2010, такође и у многим другим приликама. Епископу Бачком није ово прва посета Загребу. У Загребу, код своје браће паписта, носилац кардиналског прстена, г-н Буловић често је и радо виђен гост. Приликом таквих посета са особитим расположењем позира испод слике надбискупа геноцида Алојзија Степинца. Једна од таквих прилика може се видети на слици у прилогу.

Овога пута г-н Буловић повео је и највишу делегацију Српске Цркве на ноге папистичким прелатима у Загребу. Повео је сада г-н Буловић на поклоњење Загребу надбискупа геноцида Алојзија Степинца највише представнике Српске Цркве. И опет је уследило неизбежно фотографисање испод слике Степинца. Као нека врста овере њиховог присуства, гаранције договореног, прожимања великодостојника Српскце Цркве присуством Степинчевог духа и идеологије. Да ли случајношћу треба сматрати чињеницу да су српски Епископи посађени баш испод ногу Алојзија Степинца (видети фотографију)? Свакако све пре, само не случајношћу. Нису ли се још једном, и на овај начин, папски прелати из Хрватске наругали Србима и Српској Цркви?

Хрватски медији посветили су велику пажњу посети великодостојника Српске Цркве. Хрватска радио-телевизија емитовала је емисију посвећену овој посети (видети у наставку видео-снимак), у оквиру које је емитован интервју Патријарха Иринеја (10:50-24:48). Можда је утолико интересантније погледати овај интервју, јер је дат за хрватску јавност, и свакако без перспективе да буде пренет у српским медијима. У њему се види како се Патријарх српски опходио у разговору са представницима папске јереси, имајући, претпоставља се, на уму жртве у Јасеновцу као и по другим стратиштима у Хрватској током Другог светског рата, такође и геноцид над Србима настављен током 90-их година прошлог века, уз то и непрекидни ток покатоличавања Срба и њиховог насилног или перфидног превођења у папизам, на територији данашње државе Хрватске. Вреди погледати овај значајни интервју Патријарха и да се види колико су му одговори садржајни, храбри, надахнути.

Већ на самом почетку интервјуа, одговарајући на питање о утисцима након сусрета са Председником и Премијером Хрватске као и кардиналом Бозанићем, Патријарх је самоуверено изјавио да се ради о људима који су „дорасли времену и проблемима нашег времена“! Из Патријархових изјава и наступа сасвим је јасно да он Римокатоличку верску заједницу сматра – Црквом! То је, међутим, нова наука и страна учењу Православне Католичанске Цркве. Црква је већ вековима без сумње и дилеме чврсто на ставу да је Папизам – јерес. То је изражено много пута до сада на Саборима Православне Цркве, кроз саборске Одлуке, Посланице, Исповедања вере, у списима светих Отаца током протеклих десет векова. У крилу Цркве током 20-ог века, међутим, појавила се нова наука, нова јерес – Екуменизам, који хоће не само Паписте, него и Протестанте за Цркву, а такође и друге религије као легитимне путеве ка спасењу. Патријарх српски Иринеј је, по сопственом признању и сведочењу, присталица те нове јереси, чије нове догмате без зазора јавно исповеда. Заједно са Патријархом Иринејем носиоци те нове јереси у Српској Цркви и проповедници нових јеретичких догмата су већ познати Екуменистички Тријумвират, који се радо у јавности прикрива и маскира називом – „Јустиновци“.

Једини проблем Српске Цркве у Хрватској, сагласно Патријарху Иринеју, је – реституција! Сви они који нису спремни да поверују оваквој изјави, могу се томе уверити на видео снимку. Међутим, Патријарх Иринеј није хтео ни у том случају да се покаже као оштар и строг критичар, зато је настојао да и ту своју критичку (или „критичку“) изјаву ублажи, додајући да је то „проблем и у Србији“. Тако да заправо Срби и Српска Црква не уживају у Хрватској ништа лошији третман и статус од онога у Србији! Али, ни то није било довољно Патријарху Иринеју, ипак се изгледа много залетео са критикама и пребацивањима Хрватској, па је пожурио да дода, и даље правдајући Хрватску државу по том питању, да реституцију – „није ни лако спровести“! О покатоличавању Срба у Хрватској, перфидном и отвореном, о губљењу идентитета, о губљењу верника – већ деценијама заправо у Хрватској (да не говоримо овде о Другом светском рату, за шта рачуни још нису положени, јер је Хрватска из Другог светског рата изашла у победничком табору) – преласком из Православља у Папизам, од Патријарха се није могла чути ни реч. Ни тада, нити наравно у некој другој прилици.

Ми смо представници Цркве, и Православни и Римокатолици, продужује Патријарх. Том изјавом, међутим, тврдњом да је јерес – Црква и да су папистички јеретици – Црква, Патријарх Иринеј себе јасно и недвосмислено поставља изван Цркве. Јер, „шта има заједничко праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост с тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав део има верни с неверником?“, по учењу Цркве (2. Кор. 6, 14-15). Оваквим изјавама, заправо том науком, Патријарх Иринеј додатно отупљује већ довољно наркотизовану свест верних о својој Вери, о Цркви, о јереси…

И даље наставља врли Патријарх Српски: „Црква има много могућности да са своје стране допринесе миру и благостању света у коме живимо“! Али то није посланство Цркве! То није њена мисија у свету! То заправо није еванђелска наука, она због које се Христос оваплотио, и распет био на Крсту, Васкрсао и Вазнео се затим на небеса да би људску природу поставио са десне стране Бога и Оца! То јесте папистичка идеологија, страна Еванђељу, и чињеница је како је Православна свест у српског верника већ одавно промењена – да је у великој мери под утицајем папистичке, такође и протестантске, науке – али ипак је сувише када се такве речи слушају из уста Српског Патријарха! Те речи би свакако приличиле припаднику неке Службе (Тајне или Јавне), али никако не Епископу, наследнику светих Апостола, уз то и предстојатељу Помесне Цркве! Слично би се могло рећи и за изјаву – „Религија има велику моћ, велику могућност“. Тако не говори Православни Патријарх! Али и то је само показатељ у коликој мери је посветовњачење захватило поједине великодостојнике Српске Цркве. Они су се, оваквим и сличним изјавама и поступцима то недвосмилено показују, скоро у потпуности отуђили од Христове науке. Они више нису проповедници Христа! Пре би се могло рећи да су проповедници Новог Светског Поретка, и слуге његових носилаца.

На питање о односима Српске Цркве и Муслимана у Србији, Патријарх Иринеј храбро одговара: „Сем једног дела муслимана, где имамо мало проблема, иначе са већим делом, поготово са представницима Муслимана у Србији, у Београду, одржавамо врло коректне односе“! Са представницима Муслимана у Србији, вели Патријарх, одржавају „врло коректне односе“! Али, како са представницима Муслимана у Србији може имати „врло коректне односе“, када ти њему врли Муслимани на Косову и Метохији већ годинама (па и деценијама) врше не само физички него и духовни и културни геноцид над свим што је српско! Како може имати „врло коректне односе“ са Муслиманима у Србији, када ти исти Муслимани, и њихови врли представници, већ годинама раде на одвајању дела територије Србије, тј. Косова и Метохије, прогласивши га чак и независном државом! Или, што је изгледа вероватније – за Патријарха Српског Косово и Метохија нису више Србија, већ самостална и независна држава!

На питање пак да ли су односи Српске Цркве и Ватикана захлађени поводом шпекулација о (не)доласку Папе у Србију 2013, Патријарх Српски је то негирао, изјављујући да су ти односи „коректни и добри“. „Ми немамо проблема са Ватиканом, наставља Патријарх, мало у Православном свету постоји проблем са Русима, због Унијатства… који се мало рефлексује и на остале Православне Цркве“! Православни, дакле, немају проблема са Ватиканом, али Ватикан има проблема са Русима „због унијатства“; јер Руси ето још увек неће да прихвате и признају Унијате! Када би се нашло решење и за тај проблем са Русима, каже Патријарх, то би још више допринело „приближавању и бољим односима“.

Папа још није позван у Ниш 2013, али Патријарх уверава хрватску јавност да „смо управо донели одлуку да позовемо највише представнике других Цркава… у које рачунамо и Ватикан“.

Врло је занимљив био одговор Патријарха на питање – како би одговорио на предлог да заједно са кардиналом Бозанићем служи једну Литургију у Јасеновцу, па затим у Вуковару. Налазећи се у ситуацији да мора да одрекне могућност служења заједничке Литургије са кардиналом, што му је очигледно било више него непријатно, Патријарх просто умилним гласом, сервилно, помало и шеретски, изјављује да „ту имамо мало и канонске препреке“! Настављујући – при чему му је просто криво што постоје те неке „канонске препреке“, јер би он очигледно врло потрчао у сусрет папистима – додаје да „ми по неким одлукама и досадашњој пракси не можемо служити“, због чега му је види се врло нелагодно – „можемо бити присутни, каже, као што смо и врло често присутни на мисама… али не би могли при садашњем стању односа…“.

У реду, али да буде заједничка молитва, био је упоран водитељ?

„Ја лично не бих имао ништа против тога“, био је недвосмислен Патријарх, „али ми имамо зилота, који би то и те како искористили, што би се онда негативно одразило у народу…“.

За Патријарха Српског, дакле, Предање и учење Цркве, тако јасно изражено и кроз Одлуке и Каноне Васељенских Сабора – о забрани одржавања заједничких молитви са инославнима, са јеретицима – не значи више ништа! Он још једину препреку томе (што наравно не значи да га то омета у практивању заједничких молитава) види у постојању Православних верника који се томе противе; и које подругљиво назива „зилотима“! Да није постојања тих верника, вероватно би он и њему слични врло брзо стигли и до заједничке Чаше са папистима.

Ко би од те заједничке молитве пак имао користи? Да ли Јасеновачки мученици, и сви други сурово усмрћени Срби од стране хрватских усташа – међу којима је не мали број био и папскога клира – или пак сам Папа, који је бестијално прогласио Алојзија Степинца за свеца, ругајући се тако не само српским жртвама него читавом Православљу, питање је којим би се Патријарх морао позабавити.

На крају Патријарх Иринеј није пропустио да дода своју молитву за испуњење Еванђељских речи „да сви једно буду“, не знајући да је за постизање јединства са Христом, па самим тим и са Телом Христовим, Црквом, основна препрека то што Паписти проповедају лажнога, искривљеног Христа, а не Богочовека Христа, који је својим очовечењем исцелио људску природу и обоживши је отворио јој врата за бескрајна усавршавања, поставивши је „са десне стране Бога и Оца на престолу на небесима“. Управо то јој негирају Паписти, чега су затим по природи ствари и непричасни.

Уредништво