Вишеслав Симић: „Међународна заједница“ и територије измењеног суверенитета

„Међународна заједница“ и територије измењеног суверенитета
—
Од Косова до Сирије

С обзиром да Сједињене Америчке Државе користе такозвани „Рат за Косово“[1] као модел[2] за оно што би „међународна заједница“[3] (како САД и Запад воле себе да називају[4]) требало да учини да би се, без мандата УН, решила криза у Сирији, све је очигледније да је веома важно не само да се независно истражи савремени амерички стил[5] у међународним односима, већ да се посвети нарочита пажња на пост- и ван-борбену умешаност „међународне заједнице“ у управљање[6] територијама и народима које она „ослободи“[7].

Док амерички председник најављује[8] могућност напада на суверену државу Сирију без ауторизације од стране Уједињених Нација, позивајући се на косовски преседан (иако је до бесвести наглашавано да није било преседана), државни секретар САД уверава грађане Америке да ће богате арапске државе платити рачун за тај рат[9] (покушавајући да тако умањи забринутост да је банкротство система на помолу[10]), а безбројно мноштво западних „инкорпорисаних интелектуалаца“[11] (нарочито из тзв. Кавијар левице) умирује моралне и психолошке бриге својих увек грижом савести обузетих следбеника, чују се легитимни и поуздани гласови који нам целу ствар представљају са друге тачке гледишта—од упозорења вођама Америке да је помоћ декларисаном непријатељу[12] издаја[13], да су сиријски социјалистичко-секуларни економски и политички системи[14] главни проблеми западних неолиберала и затуцаних муслиманских арапских режима, до јасних објашњења да је такозвана „опозиција“ у Сирији заправо „гомила криминалаца“, а не „револуционара“[15].

Само део овог списка би морао да изазове озбиљну забринутост о способности „међународне заједнице“ да се у Сирији умеша војно, али још више о њеном послератном вођству у циљу најављене стабилизације и реконструкције. Узимајући у обзир агресивну и криминалну историју умешаности „међународне заједнице“ у међународна збивања марта 1999. у Србији, новембра 2001. у Авганистану, марта 2003. у Ираку, и марта 2011. у Либији, њено учешће, а нарочито под вођством САД, би морало да буде жестоко и јавно испитано и критиковано[16].

Без сумње је светска улога САД била надмоћна у пост-совјетском добу, када је фраза „међународна заједница“ постала синоним за Сједињене Америчке Државе—за владу земље која је била главни формулатор онога што је постало догма[17]: либерална[18] приватизација[19], демократизација, и економски раст 1990-их и почетком 21. века. Како се све више показивало на делу, истинитост тих учења, и њихова ефикасност у стварном животу су све чешће бивали сучељавани[20] због неуспеха и катастрофалних последица свуда где су примењивани[21]. САД су се све више претварале у окривљеног који се брани од оптужби за империализам и агресивност[22], и у насилника који приморава своје невољне саучеснике[23] да заједно крше међународно право[24], него што су уопште више биле вођа икакве стварне заједнице држава. И све више су се јављала озбиљна и суштинска питања[25] у вези са истинским значењем фразе „међународна заједница“, иако је било снажних потврда[26] њеног постојања, али и нових виђења и мишљења[27] о томе шта те речи заправо значе.

Било је и пре УН Мисије на Косову мисија Уједињених Нација на територијама где је суверенитет био под знаком питања или се није знало има ли га уопште, али је чињеница да су све те мисије биле успостављене на законит начин у УН, и да су биле спроведене у дело од стране самих Уједињених Нација, укључујући и употребу војних снага, које су земље чланице добровољно дале на располагање УН-у, и које су своје задатке извршавале под строгим надзором светске организације.

„Косовски рат“ је био та кључна тачка после које је целокупни претходни поредак био преокренут—када су стара правила била поништена силом а никаква нова нису била јасно и уз већинску сагласност успостављена.

С обзиром да је преседан Косова довео до успостављања нових држава (Абхазије и Јужне Осетије), и до стварања нових „међународних заједница“ (које су оправдале и спровеле актове признања тих нових држава), постало је очигледно да је успостављен нови поредак и след деловања, и да Организација Уједињених Нација све више или служи једној „међународној заједници“ (САД), или да је занемарена од бар једне од „међународних заједница“[28], ако већ није од обе[29]. Читаво мноштво малих држава је већ деценијама указивало на чињеницу да њих „међународна заједница“ и не узима у обзир ако се не слажу са „њеним“ ставовима, а да их користи за учвршћивање свог „моралног императива“ када се слажу са њим. Ипак, све њихове изјаве нису толико важне у свету реал-политике колико су важна недавна упозорења „међународној заједници“ од стране једне од највећих савремених сила—Кине—о „неправилним коментарима у име ‘међународне заједнице’[30] од стране неких Западних политичара.“

Иако постоје неки западни интелектуалци[31] и јавни коментатори[32] који упозоравају на све ово, очигледно је западно слепило у вези са догматском, квази-религиозном вером у једину „међународну заједницу“—не само унутар западне политичке класе већ и у западној академској заједници, где би тога требало да буде најмање, нарочито узимајући у обзир обиље анализа међународне политике[33].

След догађаја је већ постао опште познат: влада се проглашава „отпадником“ од „међународне заједнице“ јер не прихвата њене диктате и не отвара своју земљу неолибералном преузимању тржишта. Онда се одговарајућа мањина прогласи „угроженом“ жртвом унутар граница „отпадничке“ државе, а криминална суб-популација те мањине бива обучена, војно и политички, да постане „легитимна и оправдана“ опозиција отпадничком режиму. Такође се проглашава и за будућег „гарантора демократије и економског развоја“ те земље када је буде „ослободила“. Та мањина постаје и савезник у узајамно корисним операцијама „прања новца“[34]. Након тога се исфабрикују случајеви „кршења људских права“ или се преувеличају чак и најмањи случајеви истих, и устанак и побуна „демократске, слободном тржишту наклоњене, про-западне и умерене“ побуњеничке групе бивају легитимизовани, и повлачи се „црвена линија“, после чијег гажења од стране „отпадничке владе“ се мора започети војна интервенција „морално огорчене“ „међународне заједнице“, нарочито да би она сачувала образ и демонстрирала целом свету своју посвећеност миру и међународној сарадњи.

Интереси „међународне заједнице“ су очигледни на Блиском Истоку: спречити Кину да себи обезбеди јефтину нафту за економски раст и војно јачање; привући се руском „меканом јужном трбуху“; и повисити степен могућих дестабилизација земаља Европске Уније јачањем контроле и манипулације њихових муслимана, чиме се „савезници“ одржавају у стању дугорочне зависности према „међународној заједници“.

У случају Косова није одмах било јасно зашто се „међународна заједница“ тако дубоко занимала за њега, и зашто се, уз огромне трошкове, уплела у тај предео Европе без нафте[35]. Ипак, иако је територија од само 10.887 квадратник километара[36], свету позната под именом Косово, без излаза на море, економски неразвијена и друштвено заостала, насељена још увек непоуздано утврђеним бројем становника[37], она поседује веома висок гео-политички и стратешки значај.

Налазећи се на раскрсници још у античко доба важних саобраћајница—Via Militaris & Via Egnatia[38]—Косово је постало очигледан избор за постављање америчке базе Бондстил у близини путева који повезују Европу и Азију. Узимајући у обзир и то да је у време агресије на Србију 1999. увелико било планирано да се „амерички“ нафтовод Набуко[39] спроведе кроз тај регион, као и то да и руски „Јужни ток“[40] туда треба да прође, чиме би се обезбедило снабдевање Европе нафтом и гасом из Русије и бивших совјетских централно-азијских република, постаје јаснији пораст значаја Косова на геостратешком плану.

Уз то, треба размотрити и предности које савезничким владама и приватним корпорацијама из „кооперативних“ нација доноси пост-окупациони период међународне управе територије коју „ослободи“ „међународна заједница“.

Случај Косова је одличан пример за то: Косово је, од стране тренутних владара[41], проглашенo за инвеститорски сан и рај за капиталисте спремне на ризике[42]. Тржиште радне снаге обилује радницима који су међу најјефтинијим на свету. Када се узме у обзир да незапосленост званично досеже и 50%[43], обезбедивши средства за производњу[44] и приступ светским тржиштима, инвеститори би били привучени приликом за зараду какве има ретко где у развијеном свету.

Истовремено, природни ресурси Косова су легендарни—само Светска Банка[45] тврди да на Косову храбре инвеститоре чека 13,5 милијарди евра резерви лигнита, којим би се обезбедила производња електричне енергије за цео регион. Такође, ту су и обилна налазишта цинка, кадмијума, магнезијума, каолина, кварца, азбеста, хрома, боксита и олова[46], а да се о сребру и злату и не говори. И све то је под будним оком „међународне заједнице“[47], спремне да све то стави у погон за производњу профита.

Ипак, појавили су се неразрешиви проблеми и препреке у спровођењу тог плана. Они се крећу од лингвистичких, преко социо-културолошких, историјских, политичких, па све до правних—нарочито у области својинског права!

Тако је разумевање значења самог имена те територије, и коначног решења проблема њеног званичног назива, само почетак ноћне море „међународне заједнице“.

Званично пуно име те територије је Косово и Метохија, која је такође позната (током целе забележене историје, од средњег века до данас) и као Стара Србија[48]. У међувремену су и Косово и Метохија продрли у свест свих много више као симболи, подсетници, упозорења, а као именице, званичне одреднице територије, појавили су се више случајно него плански, крајем Другог светског рата, и то од стране тадашњих локалних комуниста, чланова Југословенске комунистичке партије.

Метохија је нарочито постала снажан симбол који жари осећања узурпатора—јавна употреба те именице је правна декларација истинског власника, упозорење да право неће бити заборављено чак и када над њим надвлада сила, и да ће правда и имовински поредак бити обновљени. Кад-тад! Зато се сви отимачи неуморно труде да избаце и избегну реч Метохија из имена покрајине.

Реч Косово има значење само у српском језику[49]—то је присвојни придев српске речи кос, птице из рода Turdus Merula, која и данас лети над пољем на којем се одиграла одсудна битка 1389. године[50].

Реч Метохија је правно још значајнија—сваки православац препознаје у њој грчку реч μετόχια, реч која је правни, званични термин коришћен од памтивека као разграничење земаљских поседа Православне Цркве, у овом случају Српске.

Веома је уобичајено на Западу да се одбаце сви чињенички подупрти српски историјски докази да је Косово српско, док се најневероватније албанске тврдње, без икаквог научног доказа, о дуговечности њиховог поседа и бивствовања на тој територији примају као пуноважне. Веома често се, од стране непристрасних и разумних посматрача, поставља питање о томе колико далеко у прошлост треба да се врати „међународна заједница“, и какве све врсте доказа, митских и спектралних[51], могу бити прихватљиви не би ли се коначно решило ово питање. Ово стање веома потсећа на време када се дешавао повратак Јевреја у Палестину, и када је познати британски писац, Х. Г. Велс, запитао: „Ако је прихватљиво „поновно успостављање“ јеврејске државе, која ту не постоји већ две хиљаде година, зашто се не бисмо вратили у прошлост још хиљаду година па поновно успоставили кананитску државу?“[52]

Ипак, на концу свега, Косово и Метохија су постали званични протекторат Уједињених Нација, са НАТО војном силом која гарантује да то и остане за сада. Иако је албанска мањина у Србији прогласила независност покрајине 2008. године, а „међународна заједница“ им признала „суверенитет“[53], ипак је НАТО тај који је „коначни ауторитет“[54] на Косову, уз присуство Специјалног изасланика Генералног секретара Уједињених Нација. Истовремено, Резолуција 1244 Савета Безбедности УН гарантује територијални интегритет Србије, иако су неке силе, које су у Савету гласале за ту резолуцију, парадоксалном биполарном противуречношћу самима себи, признале самопроглашену Републику Косово.

Једна од ствари која би требало да буде од суштинског занимања истраживачима међународних односа и права, и међународног управљања територијама и народима, је како се развијао однос према судбини лидера током пост-„ослободилачког“ периода, под контролом „међународне заједнице“, а нарочито којом је брзином, и у којем степену је дошло до деградације њихових статуса и живота.

Слободан Милошевић, лидер Србије, био је ухапшен од стране нових власти сопствене земље, и изручен противуставно специјалном суду „међународне заједнице“[55], што се окончало његовом веома сумњивом смрћу баш у време када је постало очигледно да никакви докази, неопходни за његову осуду, неће моћи да се прикажу.

У Авганистану, Талибани су били једноставно најурени са власти и постављена је марионетска влада, која и дан данас у потпуности зависи од америчких окупаторских снага.

Садам Хусеин, лидер Ирака, је такође био најурен са власти, приморан да се крије, док није ухваћен и изведен пред суд—овога пута не међународни. Искуство са Милошевићем је, засигурно, подучило „међународну заједницу“ да је превелик ризик од поновне могућности да се, све више критичком свету, прикажу њени злочини. Стога је ирачки суд експресно прогласио Хусеина кривим, након чега је био осуђен на смрт и убрзо обешен, дајући утисак да времена за жалбу на пресуду није ни имао, а још мање шанси за помиловањем.

Либијац, Моамар Гадафи, није чак доживео ни званично хапшење, па ни следствено суђење. „Демократској, слободи посвећеној“ опозицији његовом режиму, „међународна заједница“ је дозволила да га гони као дивљу звер, и да, након хватања Гадафија, сними његово масакрирање, и постави снимак на интернет, где је био доступан целом свету. После неколико месеци, један апаратчик америчке империје, који ју је заступао при новим, пријатељским и савезничким властима, је био убијен на веома сличан начин. Тада је „међународна заједница“ изразила свој неописиви бес поводом таквог шокантног и бруталног понашања према људском бићу од стране тог недавно легитимизованог субјекта међународних односа—нове владе Либије.

Уз све ово треба укратко приказати и промене у статусу „ослобођених“ територија након војног конфликта. И ту је дошло до диференцијације и великих различитости:

Косово је, сви су изгледи, био експеримент који је поставио исувише висока очекивања за будућност, изазвавши превише непремостивих компликација и посрамљујућих нужних правних и моралних „креативности“ „међународној заједници“. Поуке тог искуства су довеле до деградација у званичном правном статусу сличних територија, до де-интернационализације читавих операција, и до измена у схватању суверенитета земаља чланица светске организације[56]. Између осталог, дошло је до смањења и ограничења у прерогативма „гувернера“, и, са сваким новим случајем, до oграничавања броја међународних субјеката који би имали право да се мешају у управљање и надзор тих територија.

На Косову, још увек имамо Генералног Секретара Уједињених Нација (преко његовог Специјалног Изасланика) као врховну цивилну власт у том, још увек важећем, Протекторату УН[57], иако је војни командант НАТО снага тај који је озакоњен да буде највиши ауторитет „на терену“, и који има право да било кога и било шта прогласи „важним за војне операције“, чиме себи даје моћ да се правно и командно постави изнад цивилне власти УН у било ком тренутку.

У Авганистану је постепено „обновљена“ „пуна сувереност“ локалне владе, након инвазије предвођене Сједињеним Америчким Државама, и окупације те земље, и након post factum успостављања Међународних Помоћних Снага Безбедности од стране Савета Безбедности УН Те снаге су добиле мандат да надгледају стање безбедности у земљи, али локална влада Авганистана није могла да се креће ни по центру главног града без војне пратње углавном америчких НАТО трупа, док су провинције постале поседи локалних војних вођа и, најчешће, америчких команданата на терену, који су наредбе издавали свим НАТО снагама, а америчке војнике држали под одвојеном и строго америчком командом.

У Ираку су Сједињене Америчке Државе без објаве рата напале ту суверену чланицу Уједињених Нација, извршиле инвазију њене територије под, после свега, лажним изговором. После прилично брзог војног заузимања Ирака, успостављена је „суверена“ марионетска влада, иако је било јасно да је америчка војна сила та која влада земљом. Тек после тога је Савет Безбедности УН званично успоставио ирачку мисију, која је поставила маску легитимности и озваничила „одговорност и обавезе“ америчких окупационих снага и поред чињенице да су извршиле противправну и криминалну инвазију територије пуноправног члана УН. Та званична УН мисија и дан-данас надгледа рад владе Ирака. Крајем августа 2010, објављен је крај борбених војних операција у Ираку и окупације те земље од америчких трупа, али су снаге САД и даље остале у Ираку (под одвојеном и посебном командом САД), скупа са трупама других земаља, које су под УН командом.

У Либији није дошло ни до успостављања УН мисије након разарања те земље од НАТО снага, нити до икакве окупације њене територије од стране трупа „међународне заједнице“. Ратна разарања у Либији, током 2011. године, су проглашена грађанским ратом, у којем су „побуњеници“ одбацили како све покушаје владе сопствене земљe, тако и покушаје Афричке Уније, да се постигне обустава борби. „Међународна заједница“ је успела да обезбеди Резолуцију 1973 Савета Безбедности УН, којом је требало да буду заштићени цивили, и која је, у ту сврху, дозвољавала употребу силе против владе Либије, али која није дозвољавала њену окупацију. „Међународна заједница“, предвођена државном секретарком САД, Хилари Клинтон, обезбедила је снабдевање побуњеника оружјем. С обзиром да је УН резолуција дозвољавала употребу „свих средстава“ ради „безбедности цивила“, снабдевање побуњеника оружјем је унилатерално проглашено дозвољеним иако је раније проглашен ембарго над свима у Либији (параграф 9). Француска авијација је бомбардовала владине трупе, као што су то урадиле и подморнице САД и Велике Британије. Убрзо након тога, 17 земаља је узело учешће у војним операцијама против владе Либије, а НАТО је преузео команду над свима. Тиме је „међународна заједница“ постала авијација побуњеника, обезбедивши им чак и нешто трупа на терену, прекршивши своју сопствену резолуцију У.Н., не дозволивши да дође до разрешења кроз преговоре. Након што су побуњеници заузели Триполи, Уједињене Нације су их признале као легитимну владу Либије. Успостављена је ad hoc влада (Национални транзициони савет), која је призната од „међународне заједнице“ и остављена да влада земљом на начин који јој одговара, с тим да обезбеди црпљење нафте од стране корпорација из земаља „међународне заједнице“. Кинеске и руске компаније нису имале приступа такмичењу „слободног тржишта“ и „глобалне економије“. Исто као што су биле држане ван некада отворених према свима нафтних поља Ирака.

Када се све узме у обзир, јасно је да је већ УН протекторат на Косову доказао да је то био експеримент „међународне заједнице“ у вези са нивоом суверенитета који ће имати становници територија под доминацијом „међународне заједнице“—раван нули!

Тако је смисао суверенитета већ са Косовом био измењен, и цео међународни систем, заснован на принципу суверенитета још од Вестфалије, разорен.

Преклапање и узајамно поништавање суверенитета на Косову је очигледно: Резолуција 1244 Савета Безбедности УН (која је још важећа и призната од сила[58] које су признале самопроглашену независност албанске мањине Србије) гарантује суверенитет Републике Србије над Косовом[59]. Исто то, наравно, чини и Устав Републике Србије[60]. Али, истовремено, Србијина албанска муслиманска мањина на територији Покрајине Косова и Метохије је једнострано прогласила независност и суверенитет над њом, називајући је Република Косова. Сједињене Америчке Државе, као и неки од њених савезничких сила, чланица Европске Уније, су признали ту самопроглашену државу, али међународна организација, што Европска Унија заправо јесте, то није учинила, и наставља да ради, у име држава чланица Уније, у сарадњи са УН Мисијом на Косову, на управљању над Покрајином Србије преобраћеном у УН протекторат[61]. Упркос својем инсистирању на суверенитету и независности, албанска мањина Србије је у свом самопроглашеном Уставу Републике Косова, у члановима 147 и 153, јасно поништила свој сопствени суверенитет, наводећи јасно и неупитно да је „коначни ауторитет“ на Косову у рукама цивилног администратора УН, и команданта НАТО снага, отворено признајући да су они који командују НАТО-ом коначни суверени над Косовом[62].
Из свега наведеног је јасно да је „међународна заједница“ још једном учинила исто оно што је раније чинила како у претходним званичним УН протекторатима тако и у многим другим историјским околностима пре данашње такозване интернационализације протектората—„међународна заједница“ је обезбедила да њен fiat[63] буде правна основа и мера свих активности.

Први УН протекторат, иновативни и ad hoc приступ решавању међународних проблема које није било могуће решити у оквирима тадашњег међународног права, била је Безбедоносна војна сила Привремене извршне власти УН-а у Западној Новој Гвинеји, успостављена октобра 1962.[64] године у циљу управљања холандском колонијом Западне Нове Гвинеје док иста није била преобраћена у провинцију Индонезије 1. маја 1963.

Следећи протекторат је успостављен фебруара 1992. године у Камбоџи, када је основана Транзициона власт за Камбоџу, уз помоћ које би се спровели Париски договори, којима је окончан грађански рат у тој земљи. Уједињене Нације нису имале право директне власти већ је требало да, током 18 месеци мандата, обезбеде „неутралну политичку атмосферу, погодну за слободне и фер опште изборе“[65]. То је била најскупља и најобимнија операција УН-а до тада.

21. децембра 1995.[66], установљене су Међународне полицијске снаге Уједињених Нација са посебном наменом, као и Цивилна канцеларија УН-а за Босну и Херцеговину (БиХ)—познате под именом Мисија УН-а у Босни и Херцеговини—чији мандат је окончан 31. децембра 2002. године. Тиме је измишљена нова, супер-суверена функција, оличена у Високом Представнику за Босну и Херцеговину (14. децембра 1995.), која је успостављена од стране Савета за спровођење мира[67]. То све ипак није била званична мисија Уједињених Нација! СФОР, војне снаге за очување мира у БиХ, које су се састојале од војника разних држава а под командом НАТО-а, успостављене су Резолуцијом 1088 Савета Безбедности Уједињених Нација 12. децембра 1996, и њихова мисија је укинута 2. децембра 2002. године. Тада ју је сменила мисија Европске Уније, ЕУФОР Алтеа, која се још увек налази у БиХ, уз Високог Представника за БиХ, који и даље поседује своја супер-суверена овлашћења, и који је коначни ауторитет у тој држави која се званично сматра сувереном.

Резолуцијом 1037 Савета Безбедности Уједињених Нација, од 15. јануара 1996, успостављена је Транзициона власт Уједињених Нација за Источну Славонију, Барању и Западни Срем, како би се вршило надгледање демилитаризације тих региона и обезбедила реинтеграција тих области Републике Српске Крајине у Хрватску. Та мисија је окончана 15. јануара 1998, након што је омогућено новој држави Хрватској да преузме власт над овим, вековима већински српским земљама које су од Срба биле етнички очишћене војним операцијама Хрвата. Ново „суверена“ Хрватска је укључена у НАТО 2009. године, а у Европску Унију 2013, тако да су те територије за сада чврсто и неупитно под контролом „међународне заједнице“.

1999. године, „међународна заједница“ је успоставила своју најамбициознију и свеобухватну власт над неком територијом. То се десило успостављањем Протектората УН на Косову.

Тада је администрација УН-а преузела на себе мисије спровођења јавне политике и државне управе, које су до тада биле искључиво под јурисдикцијом појединачних суверених држава. Тада је „међународна заједница“ себи дала право да доноси и спроводи законе, да именује и надгледа локалне службенике, да прикупља приходе и да њима располаже, да управља локалним системима образовања, здравља и осталим социјалним сервисима, да надгледа економске и финансијске прилике, па чак и да доноси коначне одлуке у области која је суштинска за одржавање сваког друштва: својинским односима.

Најочигледнији пример неспособности „међународне заједнице“, и, када би се над њом применили критеријуми који се примењују над обичним људима, њене криминалне делатности, је управо та област јавне политике и државне управе—приватизација!

Противно мандату Савета Безбедности Уједињених Нација, Администрација Уједињених Нација у покрајини Србије је осмислила и делимично спровела у дело приватизацију имовине у друштвеном власништву на Косову и Метохији. Од почетка је било јасно да таква политика не може бити спроведена[68] на начин како је то желела да спроведе „међународна заједница“ јер је све то било противзаконито[69]. На крају је главни УН администратор покрајине, Сорен Јесен-Петерсен, 22. априла 2005, издавши УНМИК Регулативу бр. 2005/18, једноставно декретом прогласио фундаменталну промену у правилима самог УНМИК-а[70] и у имовинском праву[71], учинивши нешто незабележено у историји људског рода, сем у време пљачкашких похода и безобзирног колонијалног освајања, омогућујући Агенцији за приватизацију да „донесе коначне и јасне одлуке о власништву након продаје имовине“ а не пре њеног отуђења од правог власника. Иако је г-дин Јесен-Петерсен веома задовољно објавио да „сада, овом променом … не морамо више да одредимо власништво пре продаје друштвене имовине“[72], процес приватизације на Косову је наставио да буде катастрофално лош. У њему нису хтели да учествују чак ни локални криминалци јер им није обезбеђивао сигурну тапију над имовином. Од самог почетка приватизације постоје оптужбе да је коришћена за „прање“ незаконито и криминално стеченог новца. Знајући да би таква пракса створила правне проблеме[73] за особље Уједињених Нација, и на терену на Косову и у централи у Њујорку, Уједињене Нације су обезбедиле имунитет од правног гоњења за своје чиновнике[74], оставивши локалне Албанце на милост и немилост „слободног тржишта“, што је током неколико последњих година изазвало приличан број веома сумњивих окончања живота међу њима[75], како међу веома високим чиновницима, тако и међу кључним сведоцима који су живели у земљама Запада. Све те смрти су званично проглашене самоубиствима[76] од стране ЕУЛЕКС-а и мртвозорника западних земаља.

Овако широка овлашћења у све три гране власти (законодавној, извршној и судској), без ичијег независног надзора и провере, без могућности жалбе икоме (никаквом индивидуалном или колективном суверену, а нарочито не локалном становништву[77]), су изванредно већа и шира од оних која су имали колонијални гувернери у прошлости, и која су, у њихово доба, била међу најважнијим разлозима за оружане устанке за ослобођење поробљених народа. Када је успостављен косовски протекторат, јавила су се предвиђања да ће се и овакав, бенигни протекторат изродити коначно у „опресорат“, омражен од локалног становништва због чије заштите је био успостављен.

Ипак, још увек нема неких већих и озбиљнијих протеста против Уједињених Нација или „међународне заједнице“ на Косову. Најизгледније је то да, све док етничко чишћење Срба није окончано, и док траје уносан бизнис препродаје људских органа, белог робља, дроге и оружја, и док се одвија „приватизација“ (пљачка) имовине српске државе, Цркве, друштва и приватних грађана, дотле неће бити журбе да се званично оконча неприродно и контрадикторно паралелно постојање (али ипак и дугорочно партнерство и симбиоза) „локалног суверенитета“ и суверенитета „међународне заједнице“ над косовским протекторатом.

Ова неприродна симбиоза је, ипак, уносна само онима који поседују кратковиду и краткорочну визију будућности, и веома површно познавање економије и политике.

Једно веома занимљиво сведочење о лажном развоју на Косову је дошло, највероватније ненамерно, од пуковника немачког КФОР-а, Гунтера Бона, а које је објављено у београдској Политици у извештају о посети америчкој војној бази Бондстил војног аналитичара Мирослава Лазанског. Немачки пуковник каже: „Овде нема индустрије, нема производње, отварају се само пумпе за гориво, трговине и ноћни клубови.“[78] Пуковник се отворено пита одакле потиче сво богатство које види на Косову, упоређујући очигледан високи стандард косовских Албанаца са својим скромним стандардом у високо развијеној Немачкој, нарочито узевши у обзир његов друштвено-економски статус официра високог ранга војне силе тренутно једине стабилне и растуће економије у Европској Унији. Суочен са чињеницом да он у немачкој вози скроман ауто, и да не поседује кућу, мноштво нових, великих кућа које се свакодневно граде на Косову, и гужва коју стварају нова, скупа возила по путевима којима он патролира у војном џипу, изазивају у пуковнику питања о суштини његовог надреалног задатка да спречи икакве нове патње и страдања у косовском протекторату Уједињених Нација.[79]

Уз све наведено, очигледно је да је „међународна заједница“ веома брзо схватила реалне проблеме оваквог уређења на терену, и дугорочних опасности за одржавање контроле, и за своје интересе. Косовски протекторат Уједињених Нација, с обзиром да је под формалним правним ауторитетом Савета Безбедности Уједињених Нација, не може бити контролисан, измењен, или укинут без пристанка Русије и Кине. Обе силе су биле немоћне 1999. године да спрече његово стварање али су, у међувремену, ојачале и оснажиле се на међународном плану, оснивајући паралелну и веома утицајну „међународну заједницу“, стварајући на Косову непредвиђене проблеме Сједињеним Америчким Државама и њеним савезницима (а и у другим деловима света), нарочито у области приватизације коју је „међународна заједница“ тамо планирала да спроведе.

Косовски протекторат је највероватније замишљен као коначни тријумф Запада али се веома брзо пробратио у његов најпроблематичнији производ. Са Русијом и Кином у Савету Безбедности Уједињених Нација, узимајући у обзир њихову моћ вета, постало је очигледно да је непрактично користити преседан међународне акције на Косову као шему за будуће инвазије, окупације и управљање земљама, народима и ресурсима. Сви доступни докази указују на то да је „међународна заједница“ одустала од тог модела.

Од тада смо постали сведоцима напуштања система Уједињених Нација, па чак и уопштеног међународног модела понашања од стране „међународне заједнице“. Све више се може запазити унилатерално међународно деловање (САД у Ираку), или деловање групе војних савезника (НАТО у Либији), уз веома ограничену и непотпуно дефинисану ауторизацију Уједињених Нација, или у потпуности без ње.

Вреди потсетити се да је већ 1996. године, у Буенос Аиресу, тадашњи извршни директор Међународног монетарног фонда, Мишел Камдесус, званично објавио да је у току „тиха револуција“, и да, „што се тиче улоге државе данас, да је готово универзално прихваћено да су најефективније економске стратегије оне које предводи приватни сектор и које су усмерене ван граница“[80], и да „владе морају да прикажу да немају толеранцију према корупцији“. Ипак, изгледа да је „међународна заједница“ на крају, након свог пост-косовског искуства, одлучила да је мнoго лакше и уносније избећи и државу и њене многобројне нивое корумпираних чиновника, и омогућити приватном сектору Запада[81] (уз подршку НАТО-а) да послује директно са „господарима рата“[82] на територијама богатим ресурсима, а чији је суверенитет измењен деловањем „међународне заједнице“, чиме ће се омогућити да неки савезници имају приступа ресурсима[83], док ће се безбедно елиминисати конкуренција руских и кинеских фирми.[84]

Иако је неформални Вашингтонски концензус из 1989. године замењен формално прихваћеним Сеулским концензусом о „заједничком расту“[85] на састанку Г20 2010. године, изгледа да је „међународна заједница“ одлучила да поткопа главни циљ новог концензуса о већем учешћу државе у економији и финансијама, једноставно елиминишући државу из једначине, и настављајући са старом мантром о „стабилизацији, приватизацији и либерализацији“[86]. Та врста понашања је већ била иницирана на Косову, и са њом је настављено у Авганистану, Ираку и Либији, а покушава се да се исто учини и у Сирији.
На крају, још једно потсећање: Њујоршки Обсервер је упозорио још 2007. године—„Паметан новац иде данас у катастрофе: Урагани, цунамии, политички немири и ратови су постали нови извори профита у ово време ‘капитализма несреће’, у којем се катаклизме виде као ‘узбудљиве тржишне могућности’“[87].

 

Вишеслав Симић
професор – Ел Текнолохико де Монтереј, Мексико
26. септембар 2013. – 2. међународни семинар
о државној управи и политици – ЕГАП
Школа за постдипломске студије о државној управи
25./26. септембар 2013 – Мексико

 

———————————————————————————————-
[1] Строго правно гледано, није било објаве рата од стране агресора (САД су напад на Србију називале „непријатељствима“ и „војним операцијама на Косову“), а ни влада суверене нападнуте земље није званично назвала агресију ратом. (Тек после одлуке суда у Стразбургу, новембра 2012, да „ратним ветеранима“ морају да буду исплаћене дневнице за служење у „рату 1999. године“, Србија је имплицитно признала да је НАТО агресија била рат) Уједињене Нације су исто тако биле нејасне у вези са тешким кршењем Повеље У.Н. и нападом на свог члана оснивача.

[2] Air War in Kosovo Seen as Precedent in Possible Response to Syria Chemical Attack; Landler, Mark and Gordon, Michael; The New York Times; August 23, 2013- http://www.nytimes.com/2013/08/24/world/air-war-in-kosovo-seen-as-precedent-in-possible-response-to-syria-chemical-attack.html?pagewanted=all&_r=2&

[3] Када би могли данас да упитамо Конфућија шта би био главни задатак данашњице, сигурно би одговорио исто онако како је одговорио на то питање пре око 2500 година: „Оно што је неопходно је да се називи правилно употребљавају. … Ако се називи неправилно употребљавају, језик не одговара истинитом стању ствари. Ако језик не одговара истинитом стању ствари, никакво деловање не може да се обави успешно. … Стога, савршенији човек сматра да је неопходно да називи које користи буду одговарајући, а исто тако да оно о чему о говори буде и извршено како ваља. Оно што савршенија врста људи захтева је да у њиховим речима нема ничега што је нетачно.“ – The Analects of Confucius; The Chinese Classics; Translated by James Legge; Book XIII, Chap. III, 2-7; Kindle location 625-626.

[4] „То што нешто што називамо међународна заједница уопште постоји је у великој мери заслуга НАТО-а.“ – Norris, John; Collision Course: NATO, Russia, and Kosovo; Greenwood Publishing Group, Preager, NY; 2005; Forward by Strobe Talbott; page ix.

[5] „Демократе више воле да организују разуздану гомилу савезника када неко треба да се јавно растргне, док републиканци имају више воље да се упусте у тако шта без помоћи са стране. Разлике у суштини нема. На крају крајева, и демократе и републиканци остају постојани у својој „врлини“ да страним владама силом наметну политичке промене.“ – Deliso, Christopher; Kosovo, 1999: An Insider’s View; June 17, 2005 – http://antiwar.com/deliso/?articleid=6338

[6] „Да то изразим речима које звуче онако како се говорило у једном другом, бруталнијем добу старинских царстава, три најглавнија задатка империјалне (америчке-прим. едитора) геостратегије су да се предупреди сукоб међу вазалима и да се осигура њихова зависност од нас, да данак стиже на време од поробљених који су под нашом заштитом, и да се не дозволи да се варвари удруже.“ – Бжежински, Збигњев – Brzezinski, Zbigniew; The Grand Chessboard: American Primacy And Its Geostrategic Imperatives; Basic Books; New York; 1997; p. 40.

[7] See: The Iraq Liberation Act of 1998 [http://thomas.loc.gov/cgi-bin/query/z?c105:H.R.4655.ENR:], or George, Amir; Liberating Iraq: The Untold Story of the Assyrian Christians; Cardinal Publishing Group; 2013, or Crucified Kosovo [http://crucified-kosovo.webs.com/], or Redmond, Helen; Their empty talk of liberating Afghan women; SocialistWorker.org; March 23, 2011- http://socialistworker.org/2011/03/23/empty-talk-about-liberation

[8] Air War in Kosovo Seen as Precedent in Possible Response to Syria Chemical Attack; The New York Times; Aug. 23, 2013 – http://www.nytimes.com/2013/08/24/world/air-war-in-kosovo-seen-as-precedent-in-possible-response-to-syria-chemical-attack.html?pagewanted=all&_r=0

[9] Arab nations ready to pay for Syria strike: Kerry – The News; Sept. 6, 2013 – http://www.thenews.com.pk/Todays-News-13-25265-Arab-nations-ready-to-pay-for-Syria-strike-Kerry

[10] Као што су Стандард & Пуaр одржавали илузију о крепкости Браће Лиман све до 6 дана пре њихове пропасти 2008. године, а Муди чак до само дан пре тога, тако данас изгледа да се илузија оджава у вези са целокупним финансијском системом Запада. Види: US borrowing authority to be exhausted by Oct. 17; AP – http://news.yahoo.com/us-borrowing-authority-exhausted-oct-17-151054701–finance.html

[11] Попут увек спремног Француза Бернард-Анрија Левија, који целу другу међународну заједницу (тј. владе земаља које заправо поштују међународно право и правила У.Н.-а) назива „гангстерским државама, које предводи њихов кум, Русија.“ Види: ¿Qué quiere Rusia?; El Pais, Sept. 2, 2013 – http://elpais.com/elpais/2013/08/29/opinion/1377787206_916631.html

[12] Сирија: Скоро половина побуњеника су џихадисти или тврдокорни исламисти, каже се у извештају ЈЏС Џејниног часописа – Syria: nearly half rebel fighters are jihadists or hardline Islamists, says IHS Jane’s report [by analyst Charles Lister]; by Ben Farmer, defence Correspondent, and Ruth Sherlock, in Beirut; The Telegraph; Sept. 15, 2013 – http://www.telegraph.co.uk/news/worldnews/middleeast/syria/10311007/Syria-nearly-half-rebel-fighters-are-jihadists-or-hardline-Islamists-says-IHS-Janes-report.html

[13] „Свако ко, док је под заклетвом верности Сједињеним Државама, узме учешће у рату против њих или стане на страну њихових непријатеља, пружајући им помоћ и подршку, унутар САД или било где другде, је крив за издају и следи му смрт, или ће бити утамничен не краће од 5 година и кажњен да плати најмање 10 хиљада долара, и неће моћи да буде на икаквом званичном положају у Сједињеним Државама.“ – „Whoever, owing allegiance to the United States, levies war against them or adheres to their enemies, giving them aid and comfort within the United States or elsewhere, is guilty of treason and shall suffer death, or shall be imprisoned not less than five years and fined under this title but not less than $10,000; and shall be incapable of holding any office under the United States.“-18 USC § 2381 – Treason – http://www.law.cornell.edu/uscode/text/18/2381

[14]„Западу и екстремистима смо проблем јер смо социјалистичка земља.“ – Амбасадор Сирије у Србији, Њ. Е. Сулејман Абу-Диџах – „We trouble the West and the extremists because we are a socialist country.“ – Syrian ambassador to Serbia, H.E. Suleiman Abu-Dijab to V. Radojević; in an interview for the Communist Party of Serbia on Sept. 3, 2013, in Belgrade, Serbia – http://www.kps.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=1136:intervju-ambasadora-sirije-u-beogradu-gospodin-sulejmana-abu-dijab&catid=65&Itemid=574

[15] „[Запад] то назива револуцијом, али то нема никакве везе са револуцијом. Револуција захтева људе који мисле. Револуција се гради на мислима. Где су њихови мислиоци? Револуција захтева вође. Ко је њен вођа? Револуције се граде на науци и на мислима, не на незнању, на присиљавању земље да се врати уназад неколико векова, гради се на светлости а не на пресецању довода струје. Револуцију води народ једне земље а не увозни ратници који ратују против њеног народа. Револуција се води у интересу народа а не против њега. Да ли је ово револуција? Да ли су ово револуционари? То је гомила криминалаца.?“ – Председник Сирије Башар ал-Асад; Дамаск; 1. јун 2013.

[16] Иако је следеће речи написао у другом контексту, оне звуче као пророчанство Милтона Фридмана: „Сваки пријатељ Слободе мора да осећа одвратност коју ја сада осећам пред могућношћу да се Сједињене Државе пробрате у наоружани логор, пред визијом пуних затвора … и војске … опуномоћене да ограничи слободу сваког грађанина на основу најмање сумње.“ – Милтон Фридман; Отворено писмо Билу Бенету – Milton Friedman; An Open Letter to Bill Bennett; The Wall Street Journal; September 7, 1989 -http://fff.org/explore-freedom/article/open-letter-bill-bennett/

[17] „Данас видимо како је потпуно погрешио Милтон Фридман када је тврдио да тржишни систем може самог себе да регулише. Видимо како је блесав био слоган Роналда Регана да су држава и влада ти који стварају проблеме а не они који их решавају. Та, неколико деценија владајућа идеологија, је сада у повлачењу.“ – Пол Семјуелсон (добитник Нобелове награде за економију 1970. године) – Samuelson, Paul (Nobel Prize in Economics, 1970); Don’t Expect Recovery Before 2012 – With 8% Inflation; Global Economic Viewpoint; January 16, 2009 – http://www.digitalnpq.org/articles/economic/331/01-16-2009/paul_samuelson

[18] „Милтон Фридман је дворски либертаријанац“ – „Milton Friedman is the Establishment’s Court Libertarian.“ – Rothbard, Murray N.; Milton Friedman Unraveled; Journal of Libertarian Studies; Vol. 16, no. 4 (Fall 2002); pp. 37-54 – http://mises.org/journals/jls/16_4/16_4_3.pdf

[19] „Испада на крају да је владавина права вероватно основнија него приватизација. Приватизација нема смисла ако нема владавине закона. Шта значи то да нешто приватизујете ако не можете да обезбедите власништво над том имовином, ако том имовином не можете да располажете онако како ви то желите?“ – Милтон Фридман – „It turns out that the rule of law is probably more basic than privatization. Privatization is meaningless if you don’t have the rule of law. What does it mean to privatize if you do not have security of property, if you can’t use your property as you want to?“ – Milton Friedman. See: Gwarney, James and Lawson, Robert; Economic Freedom of the World: 2002 Annual Report; Preface: Economic Freedom behind the Scenes, by Milton Friedman; The Fraser Institute; Vancouver, B.C.; 2002; page xviii.

[20] Boas, Taylor C & Gans-Morse Jordan; Neoliberalism: From New Liberal Philosophy to Anti-Liberal Slogan [http://people.bu.edu/tboas/neoliberalism.pdf]; Harvey, David; Neoliberalism as Creative Destruction; The Annals of the American Academy of Political and Social Science [http://ann.sagepub.com/content/610/1/21.abstract]; Weyland, Kurt Gerhard; Assessing Latin American Neoliberalism: Introduction to a Debate; Latin American Research Review; Vol. 39, Number 3, 2004; pp. 143-149.

[21] See: The Neoliberal Deluge-Hurricane Katrina, Late Capitalism, and the Remaking of New Orleans; Cedric Johnson, editor; 2011; University of Minnesota Press; Minneapolis; or, Klein, Naomi; The Shock Doctrine-The Rise of Disaster Capitalism; Henry Holt & Co.; New York; 2008; or, Saltman, Kenneth J.; Schooling in Disaster Capitalism; Teacher Educational Quarterly; Spring 2007; pp. 131-156.

[22] Watts, Carl P; Is globalization another name for US imperialism?; Politics Review Online; Vol. 20, No. 3 (Feb. 2011).

[23] Outrage at ‘old Europe’ remarks; BBC News; January 23, 2003- http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/2687403.stm

[24] Pritchard, Claire; Who Cares if We Violate the Geneva Convention?; Chicago Policy Review; May 31, 2013- http://chicagopolicyreview.org/2013/05/31/who-cares-if-we-violate-the-geneva-convention/

[25] Golub, Philip S; Conflict in the Balkans: An International Community?; Le Monde Diplomatique; June 1999- http://mondediplo.com/1999/06/06golub

[26]„Међународна заједница постоји. И има своју адресу. Има достигнућа која може да наведе. И то је једини пут напред.“ – Генерални секретар Уједињених Нација, Кофи Анан – „The international community does exist. It has an address. It has achievements to its credit. And it is the only way forward.“-U.N. Secretary-General Kofi Annan; The Address to the 52nd DPI/NGO Conference in New York City; September 15, 1999- http://www.un.org/News/Press/docs/1999/19990915.sgsm7133.doc.html

[27] Ralph, Jason; Tony Blair’s ‘new doctrine of international community’ and the UK decision to invade Iraq; POLIS Working Paper No. 20; School of Politics & International Studies; August 2005- http://www.polis.leeds.ac.uk/assets/files/research/working-papers/wp20ralph.pdf

[28] Створена је ad hoc после декларација независности Абхазије и Јужне Осетије, и током њихових међународних признања од стране Русије, Ниакрагве, Венецуеле, Науруа, Тивалуа и Вануатуа (иако је касније Вануату, уз страшну бруку, морао да повуче та признања).

[29] Као што се то десило при руском признању Абхазије и Јужне Осетије, а и у случају напада и уништења Либије од стране НАТО држава које су својевољно протумачиле мандат УН-а да осигурају зону забране летења у циљу заштите цивила у тој земљи чланици УН-а.

[30] „Од доба индустријске револуције у Британији, тај, на себе усмерени, начин размишљања се дуго уобличавао у западним силама и растао је како су њихове моћи расле. Један од начина на који се то испољава је очигледан у томе како поједини западни политичари често дају коментаре у име „међународне заједнице“ када говоре о међународним односима у западним медијима. У њиховим очима, они су та „међународна заједница“. – How the world opinion is kidnapped by West’s „international community“ rhetoric; People’s Daily Online; September 1, 2013- http://english.peopledaily.com.cn/90777/7932499.html

[31] Види: Letter by Adolfo Pérez Esquivel to Barack Obama (accessed on Sept. 8, 2013)- http://www.democraticunderground.com/10023621013

[32] „Када следећи пут чујете тај израз, да знате, не ради се уопште о међународној заједници – онако како би требало да се то разуме: да су то све државе које чине овај свет – већ је то само мали одсечак њих, заправо, Запад је мање од петине људи на свету – значи, остатак се тихо игнорише, осим, наравно, када се деси да се тај остатак света слаже са западом, и тада се те земље имплицитно прикаче као приколица на крају колоне да пропутују остатак путовања заједно са западом.“ – Jacques, Martin; What the hell is the international community?; The Guardian; Aug. 24, 2006 -http://www.theguardian.com/commentisfree/2006/aug/24/whatthehellistheinternati

[33] Modelski, George (Jerzy), Long Cycles in World Politics, University of Washington Press, 1987; Bull, Hedley, The Anarchical Society: A Study of Order in World Politics, Columbia University Press, 2002; Georg Schwarzenberger, International Law, Stevens, 1949; Juraj Andrassy, International Law, Školska knjiga, Zagreb, 2010.

[34] Види: The Contras, Cocaine, and Covert Operations [http://www2.gwu.edu/~nsarchiv/NSAEBB/NSAEBB2/nsaebb2.htm], through Albanian Mobsters: Albanian Mafia, Rudaj Organization, Princ Dobroshi, Ismail Lika [http://www.barnesandnoble.com/w/albanian-mobsters-books-llc/1103425185?ean=9781158328673], to Syrian Rebels Funded by Afghan Drug Sales [http://en.rian.ru/russia/20130411/180581557.html]

[35] „Оно што заиста објашњава НАТО рат нису патње косовских Албанаца већ отпор Југославије главним политичким и економским реформама запада.“ – Norris, John; Collision Course: NATO, Russia, and Kosovo; Greenwood Publishing Group, Preager, NY; 2005; p. xxiii.

[36] Мање је површине од Мермерног мора (11,350 km2), или од америчке државе Конетиката (14,357 km2), или енглеске грофовије Јоркшира (11,903 km2) – отприлике упола мање од савезне државе Мексико у Мексику, или нешто мање од мексичке савезне државе Керетаро.

[37] Поуздан и комплетан попис није урађен на Косову и Метохији барем три деценије.

[38]See: Külzer, Andreas; The Byzantine road system in Eastern Thrace; 4th International Symposium on Thracian Studies, April 2007; Verlag Adolf M. Hakkert; Amsterdam; 2011., or: Tafel, Gottlieb L. F.; Via Militaris & Egnatia; 1841; Columbia University Libraries, Preservation Department; Master negative #: 91-80058-10; – http:// ia600804.us.archive.org/6/items/viamilitarisroma00tafe/viamilitarisroma00tafe.pdf

[39] Од „Набука“ су одустали током лета 2013. – https://www.wsws.org/en/articles/2013/07/13/nabu-j13.html

[40] http://www.south-stream.info/en/pipeline/route/

[41] „Уложите у Косово. Подстакните свој успех!“ – „Invest in Kosovo. Ignite your success!“ – Publication by the Investment Promotion Agency of Kosovo; Ministry of Trade and Industry; March 22, 2013 – http://www.bitkom.org/files/documents/IPAK__PPT_General_22_03_13.pdf

[42] Што је нетачно, јер праве економије нема, исто као у Либији, упркос позитивној пропаганди у вези са „предвиђеним развојем у области природних богатстава“ – Види: Cockburn, Patrick; Special report: We all thought Libya had moved on – it has, but into lawlessness and ruin; The Independent; September 3, 2013 – (accessed on Sept. 8, 2013) http://www.independent.co.uk/news/world/africa/special-report-we-all-thought-libya-had-moved-on–it-has-but-into-lawlessness-and-ruin-8797041.html

[43] http://www.indexmundi.com/kosovo/unemployment_rate.html

[44] Мисија УН-а на Косову је то учинила лакшим него игде другде на свету. Средства за производњу и земљиште можете да купите без обзира на то ко поседује тапију на њих.

[45] „Kosova [Kosovo] mine [mineral] resources are worthy of 13.5 billion Euros, according to a joint survey conducted by the Directorate for Mines and Minerals and the World Bank.“ – http://kosovareport.blogspot.com/2005/01/world-bank-survey-puts-kosovos-mineral.html

[46] Vickers, Miranda; Between Serb and Albanian-A History of Kosovo; Columbia University Press; 1988; page XV.

[47] George Soros, a billionaire financier/amateur politician, eager to acquire the Trepča mines [http://emperors-clothes.com/articles/Johnstone/howitis.htm], vying for it with H.R.H. Prince Michael of Kent, according to the Kosovo Privatization Agency Director Shkelzen Luka [as reported by www.economy.rs/vesti/18697/Kosovo–Vojvodina-izgradila–Princ-od-Kenta-dobija-na-poklon.html]. Madeleine Albright, U.S. Secretary of State at the time of NATO war on Yugoslavia, is contending for mobile phones and internet opportunities in Kosovo [http://www.nytimes.com/2013/01/11/world/europe/ex-us-official-pulls-bid-for-kosovo-telecom-stake.html?_r=0], while Wesley Clark, the Supreme Commander of NATO during the „Madeleine’s War“ in 1999, is „seeking a license to explore Kosovo’s underground coal deposits to use to make synthetic fuel for cars and planes.“ [Marketplace; Oct. 26, 2012- http://www.marketplace.org/topics/world/wesley-clark-puts-name-behind-kosovo-coal-project]

[48] „[It] also included the Serbian province of Sandzak and the northwestern part of today’s Macedonia.“ – See: Joksimovich, Vojin Ph.D.; Kosovo is Serbia; gmbooks.com – http://www.gmbooks.com/product/Kosovo-GM.html

[49] „Proof of the Serbian origin of the name and the loanword status of the immigrant Albanian term is that the word „kosovo“ has a clear etymology to anyone who knows a Slavic language, while Albanian „Kosova“ is an opaque, meaningless place name in the Albanian language.“ – Maher, J. P.; Professor of Linguistics, Emeritus; Northeastern Illinois University; „Kosova“ or „Kosovo“? – What’s in a Name?; http://emperor.vwh.net/articles/JP%20maher/InAname.html

[50] Although many scholars in the West publish linguistically baseless claims that the word is of „Turkish-Albanian origin“, in spite of the fact that it doesn’t have any meaning at all in either of them. See: Vickers, Miranda; Between Serb and Albanian-A History of Kosovo; Columbia University Press; 1988; page XIV.

[51] „Spectral evidence refers to a witness testimony that the accused person’s spirit or spectral shape appeared to [the] witness in a dream at the time the accused person’s physical body was at another location. It was accepted in the courts during the Salem Witch Trials.“ [June-September 1692] – http://definitions.uslegal.com/s/spectral-evidence/ – It reappeared in the U.S. in 2013: „Jurors at the Jacko trial heard testimony from a surprise witness yesterday — the ghost of Michael Jackson! […] In the supernatural tête-á-tête, Jacko’s ghost allegedly absolved Dr. Conrad Murray of any guilt in his death and admitted he „accidentally killed himself.“- „Ghost“ of Jacko stars at LA trial; New York Post; June 12, 2013. – http://www.nypost.com/p/news/national/ghost_of_jacko_stars_at_la_trial_Flr5EJeWiSLJQsCT9djE9L

[52] Sakran, Frank C.; Palestine Dilemma: Arab Rights versus Zionist Aspirations; Public Affairs Press; Washington; 1948; p. 204.

[53] See at least the 1932 U.S. Stimson Doctrine (on non-recognition of international territorial changes executed by force), and Articles 3 and 11 of the 1933 Montevideo Convention, on the rights and duties of states (prohibition of creation and recognition of puppet states) and the prohibition of the use of force in order to obtain sovereignty. The „international community“ claimed they were obsolete until the cases of Abkhazia and South Ossetia.

[54] Када је војска у питању ја одлучујем ко може да уђе на Косово. […] Хоћу да нагласим да је на Косову и даље на снази и Резолуција УН 1244 и Кумановски споразум. – See: Lazanski, Miroslav; I understand the Serbs from the Ibar River area; Politika; July 28, 2013. – http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Razumem-Srbe-na-Ibru.sr.html

[55] Потпуно се не обазирући на правни принцип ex injuria jus non oritur (из прекршаја/повреде не може произићи право).

[56] „Државни суверенитет није апсолутан.“ – Strobe Talbott; See: Norris, John; Collision Course: NATO, Russia, and Kosovo; Greenwood Publishing Group, Preager, NY; 2005; Forward, by Strobe Talbott; page x.

[57] „Међународна заједница“ је дозволила да се умеша У.Н. тек када је већ завршила уништење и довела до покорности Југославије/Србије, користећи светску организацију само као правну маску којом је сакрила бруталности и кримианлно деловање НАТО-а, који је починио злочине против мира, људскости, и ратне злочине, и то све без икакве кривичне одговорности, док су У.Н. искоришћене да постану Војна власт НАТО-а на Косову.

[58] Чак и када су морали да „креативно тумаче Резолуцију 1244“, знајући у потпуности, као што је рекао бивши министар иностраних послова Карк Билт, да „нема правног основа за то што радимо али морамо да одржимо барем привид поштовања међународног права.“ – „There are no legal grounds for doing what we are doing, but we must preserve at least a semblance of international law.“ – http://www.kosovocompromise.com/cms/item/charts/en.html?id=478

[59] „Потврђујемо посвећеност свих земаља чланица суверенитету и територијалном интегритету Федералне Републике Југославије“ – Resolution 1244 (1999), adopted by the Security Council at its 4011th meeting on 10 June 1999: „… Reaffirming the commitment of all Member States to the sovereignty and territorial integrity of the Federal Republic of Yugoslavia and the other States of the region, as set out in the Helsinki Final Act and annex 2…“

[60] The Constitution of the Republic of Serbia, The Preamble: „… the Province of Kosovo and Metohija is an integral part of the territory of Serbia…“

[61] Resolution 1244 (1999), adopted by the Security Council at its 4011th meeting,
 on 10 June 1999, authorizes the Secretary-General, with the assistance of relevant international organizations, „to establish an international civil presence in Kosovo“ and „decides on the deployment in Kosovo, under United Nations auspices, of international civil and security presences, with appropriate equipment and personnel as required…“, „requests the Secretary-General to appoint, in consultation with the Security Council, a Special Representative to control the implementation of the international civil presence, and further requests the Secretary-General to instruct his Special Representative to coordinate closely with the international security presence to ensure that both presences operate towards the same goals and in a mutually supportive manner […]“

[62] Устав Републике Косово; Чланови 147 и 153: 147 – Крајња власт је Међународни цивилни представник „који ће бити коначни ауторитет (крајња власт); и члан 153 – Међународно војно присутство и Командант истог ће бити „коначна власт“ – The Constitution of the Republic of Kosovo; Article 147 [Final Authority of the International Civilian Representative]: „Notwithstanding any provision of this Constitution, the International Civilian Representative shall, in accordance with the Comprehensive Proposal for the Kosovo Status Settlement dated 26 March 2007, be the final authority in Kosovo…“, and Article 153 [International Military Presence]: „Notwithstanding any provision of this Constitution […] The Head of the International Military Presence shall, in accordance with the Comprehensive Proposal for the Kosovo Status Settlement dated 26 March 2007, be the final authority in theatre […]“

[63] Државни секретар САД, Ричард Олни је, 20. јула 1895, написао: „Данас су САД практично суверен на овом континенту и наша воља је закон за све поданике којима ми саопштавамо наша тумачења истог.“ – The U.S. Secretary of State, Richard Olney, on July 20, 1895, wrote: „To-day the United States is practically sovereign on this continent, and its fiat is law upon the subjects to which it confines its interpretations […].“ – See: Chronological History of United States Foreign Relations 1776 to January 20, 1981; Vol. I; ed. Lester H. Brune; Garland Publishing, Inc.; New York & London; 1985; page 167.

[64] Article 2; The New York Agreement

[65] Agreement on a Comprehensive Political Settlement of the Cambodia Conflict; Annex 1, Section B, Paragraph 1; UN Document A/46/608-S/23177; Oct. 30, 1991 – See: (accessed on Sept. 8, 2013) http://www.ichrp.org/files/papers/56/128_-_Cambodia_-_Human_Rights_in_Negotiating_Peace_Agreements_Edwards__Adrian__2005.pdf

[66] U.N. Security Council Resolution 1035

[67] Било је укључено 55 држава, а основа му је била Дејтонски мировни споразум из новембра 1995, који је званично био потписан у Паризу, 14. децембра, после Лондонске конференције, одржане 8. и 9. децембра те године.

[68] Bota Sot 2010: A failed process of privatization in Kosovo?; Institute for Development Research; 12. 03. 2010; http://www.riinvestinstitute.org/index.php?gjuha=en&action=meshume&cid=10&sid=30&id=137

[69] УН Резолуција 1244 је дала мандат УНМИК-у само да врши управљање имовином на Косову и Метохији, а не да мења њен правни статус на било који начин. Такође, сама правила УНМИК-а, као на пример Правило бр. 2001/9, О Уставном Оквиру за Привремене Установе Власти на Косову, од 15. маја 2001, део 8.1 (q), (r) и (u), које јасно каже да УНМИК има „ауторитет да управља јавном, друштвеном и државном имовином, (и да) управља јавним и друштвеним предузећима“, и ништа више од тога.

[70] УНМИК је, у својем Правилу бр. 2005/18.15, део А, утврдио да „Повереничка Агенција за Приватизацију мора да ради у интересу власника јавних предузећа“. а јасно је да то не може да се испуни ако се „јасна и коначна одлука о власништву“ донесе „тек после продаје имовине“, као што то ново правило одређује.

[71] Члан 8 – Оснивање огранака корпорација или предузећа: „биће изузети од обавеза наведених у Оснивачком договору, у делу бр. 25 (Закона о пословним организацијама), а прихватиће се, као одговарајућа замена, потпис на изјави оснивача од стране овлашћеног представника (Агенције за приватизацију).“ Ово значи да представник Агенције за приватизацију добија од УНМИК-а пуномоћје да буде стварни правни пословни агент јавног предузећа које онда може да прода, не обазирући се на Члан 25 Закона о пословним организацијама, који каже: „Члан 25, Промена регистрованог агента или адресе седишта – Ако пословна организација жели да, или мора да промени име особе која је била одређена као њен регистровани агент, поднеће Регистру допис, потписан од стране овлашћеног лица, у којем се наводи (1) име пословне организације и њен регистарски број, и (2) име новог регистрованог агента.“ – Section 8 – Establishment of Subsidiary Corporation of Enterprises: „the requirements of founders’ agreement and foundation meeting of section 25 of the aforementioned Regulation [Law on Business Organizations] shall all be waived and that a founder’s statement signed by a duly authorized representative of the Agency shall be a valid substitute for a founders’ agreement.“ This meant that the Privatization Agency’s representative received the power from UNMIK to effectivelly be the legal agent of a publicly owned enterprise and to sell it, disregarding the Article (setion) 25 of the Law on Business Organizations, which states: „Article 25 – Change of Registered Agent or Office – 25.1 If a business organization desires or is required to change the name of the person designated as its registered agent, it shall deliver to the Registry a notice, signed by an authorized person, that sets forth (i) the name of the business organization and its registration number, and (ii) the name of its new registered agent.“

[72] Kosovo: UNMIK Changes Rules for Privatization; ECIKS-Economic Initiative for Kosovo; Prishtinë Kosova; April 22, 2005; (accessed on Sept. 19, 2013) – http://www.eciks.org/english/lajme.php?action=total_news&main_id=178.

[73] УНМИК је прекршио своју прву регулативу! Регулатива бр. 1999/01, која је постала правоснажна 10. јуна 1999, истог дана када је Савет Безбедности Уједињених Нација донео Резолуцију 1244 (1999). Члан 6.2 Регулативе 1999/01 каже да ће „управљање УНМИК-а (покретном и непокретном имовином на Косову) бити без пристрасности и неће ометати права било које особе или правног лица да располаже имовином, или да оствари било које право на имовину.“ Потпуно је јасно да је УН администратор Сорен Јесен-Петерсен прекршио тај мандат. – Section 6.2 of UNMIK Regulation No. 1999/01 states that „administration by UNMIK of [movable and immovable property in Kosovo] shall be without prejudice to the right of any person or entity to assert ownership or other rights in the property“—a mandate clearly violated by the U.N. Administrator Soren Jessen-Petersen.

[74] Већ 9. фебруара 2004, под Харијем Холкеријем, специјалним представником Генералног секретара УН-а, донета је Регулатива 2004/3, којом на снагу ступа закон о јавним набавкама на Косову (Закон бр. 2003/17), којим треба да се обезбеди „најефикасније, најефективније у односу на цену, транспарентно и фер коришћење јавних фондова на Косову“, „да се осигура интегритет и одговорност јавних званичника, државних службеника, и осталих особа“, и да „унапреди стварање институционалне културе непристрастности, моралности и професионализма без материјалне користи међу свим јавним званичницима, државним службеницима и осталим особама“. У делу 3, где се наводе они који су од горе наведеног изузети, каже се: „Овај закон не важи за … УНМИК … и за међудржавне, билатералне, мултилатералне и међународне финансијске институције.“ – UNMIK Regulation 2004/3, on the promulgation of the law on public procurement in Kosovo (Law No. 2003/17, meant to ensure „the most efficient, cost-effective, transparent and fair use of public funds and public resources in Kosovo“; „to ensure the integrity and accountability of public officials, civil servants and other persons“; and „to promote the establishment of an institutional culture of unbiased, ethical and materially disinterested professionalism among all public officials, civil servants and other persons“), in its Section # 3, on Exemptions, states that „The present law shall not apply to […] UNMIK […] and an intergovernmental, bilateral, multilateral or international financing institution.“

[75] „Шеф косовске Агенције за приватизацију изабрао самог себе 11 пута“ – Kosovo Privatization Agency chief „stabbed himself 11 times“; B92 & BETA Agency; June 22, 2012 -http://www.b92.net/eng/news/politics.php?yyyy=2012&mm=06&dd=22&nav_id=80899; or Government’s official commits suicide; H.S. who has worked as an information officer at the Prime Minister’s Office committed suicide; Kosovapress; Jan. 29, 2013 -http://www.kosovapress.com/archive/?cid=2,85,159346; or „Agim Zogaj, a protected witness then known only as Witness X, was found dead, hanging from a tree in Germany“ – Close ally of Kosovo PM cleared of war crimes for third time; Reuters; Sept. 17, 2013 – http://news.yahoo.com/close-ally-kosovo-pm-cleared-war-crimes-third-152716959.html

[76] Kosovo privatization chief’s death ruled suicide; Southeast European Times in Pristina; June 16, 2013 -http://www.setimes.com/cocoon/setimes/xhtml/en_GB/features/setimes/features/2012/06/16/feature-02.

[77] „Нико из Републике Косово нема овлашћења да разматра, умањи или на било који начин ограничи мандат, моћ и обавезе међународног цивилног представника и/или међународних војних снага“ – чланови 147 и 153 Устава Републике Косово – „No Republic of Kosovo authority shall have jurisdiction to review, diminish or otherwise restrict the mandate, powers and obligations [of the International Civilian Representative and/or the International Military Presence]“ – Articles 147 and 153 of the Constitution of the Republic of Kosovo. See: http://www.kryeministri-ks.net/repository/docs/Constitution1Kosovo.pdf (accessed on Sept. 8, 2013)

[78] „Овде нема индустрије, нема производње, отварају се само пумпе за гориво, трговине и ноћни клубови“ – See: Lazanski, Miroslav; One Day In Priština; Politika; July 27, 2013. – http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Jedan-dan-u-Pristini.sr.html

[79] Compare that attitude by a foreign governor toward citizens’ welfare and honest labor to the testimony by Count Bois-le-Comte de Rigny, a 19th century French diplomat, who left reports to the French Ministry for Foreign Affairs about his interviews with Prince Miloš of Serbia. In one of them, Prince Miloš of the Autonomous Serbia told him that he asked the Sultan’s Governor of Serbia, the Vizier Mehmed, to allow the Moslem civilian population to leave Serbia’s cities after Serbia received its autonomy from Istanbul, or that „if they aren’t allowed to leave, they will starve to death“, the Vizier replied: „It might happen but they would starve to death anywhere else as well because they don’t want to work. Taking that into consideration, it is better that they die here since the Sultan ordered that they remain here.“ – See: Old Belgrade – From Travelogues and Memoirs; edit. Djuro Gavela; Kultura; Belgrade; 1951; Count Bois-le-Comte de Rigny; Turks in Belgrade, pp. 69-77; (Complete memoirs: Serbian Academy of Sciences and Arts; Spomenik XXIV for 1894).

[80] Argentina and the Challenge of Globalization; Address by Mr. Michel Camdessus, Managing Director of the International Monetary Fund at the Academy of Economic Science; Buenos Aires, Argentina, May 27, 1996 – http://www.imf.org/external/np/sec/mds/1996/mds9611.htm (accessed: Sept-16-2013)

[81] Libyan rebels sell first oil shipment; Boost for revolutionary leaders’ credibility and finances as 1m barrels – £77m worth – sold to Swiss trading company; The Guardian; April 5, 2011 – http://www.theguardian.com/world/2011/apr/05/libya-rebels-sell-first-oil

[82] Libyan rebel group sells first oil to U.S. – The sale was made possible following an April announcement by the Office of Foreign Assets Control at the Treasury Department that established a new licensing policy with Libya; Crawford, Jamie; CNN National Security Producer; June 9, 2011 – http://www.cnn.com/2011/US/06/08/libya.rebels.oil/index.html

[83] Qatar recognizes Libyan rebels after oil deal – Qatar is first Arab nation to recognize Benghazi-based council after rebels announce oil marketing deal with Gulf state; Al Jazeera; March 28, 2011 – http://www.aljazeera.com/news/middleeast/2011/03/201132814450241767.html

[84] Europe leads Libyan oil race as rebels warn Russia and China – Italian oil company Eni led the charge back into Libya on Monday as rebels swept into capital Tripoli, hailing the end of Muammar Gaddafi’s rule and warning Russian and Chinese firms of contract revisions; Reuters; August 22, 2011 – http://english.ahram.org.eg/NewsContent/3/12/19470/Business/Economy/Europe-leads-Libyan-oil-race-as-rebels-warn-Russia.aspx

[85] The G20 Seoul Development Consensus for Shared Growth; April 7, 2012 – http://ausaid.gov.au/HotTopics/Pages/Display.aspx?QID=230

[86] Where the „stabilize“ part means destabilization of local sovereignty and stabilization of the „international community’s“ control—as in Kosovo’s Constitution Articles 147 and 153.

[87] Amidon, Stephen; Milton Friedman’s Afterlife; New York Observer; September 18, 2007 – http://www.naomiklein.org/shock-doctrine/reviews/milton-friedmans-afterlife