Архимандрит Симеон: Владика Артемије не намерава да прави раскол

Велику радост и олакшање многима донео је недавни интервју Владике Артемија. Јасно је Епископ Артемије ставио до знања свима да нема намеру да ствара неку своју, „посебну Цркву“, већ да је он органски део СПЦ. Епископ Српске Цркве коме је учињена неправда и који трпи неправду, али који због учињене му неправде неће посегнути за неканонским мерама, нити ће кренути путем раскола. Путем којим би свакако неки желели да он крене, који му можда и шаљу поруке подршке у том смеру, еда би, свакако, на тај начин оправдали себе или задовољили неке своје амбиције.

Епископ Артемије недвосмислено је изјавио да хиротонија нових Епископа са његове стране неће бити, да о томе не може бити ни говора – да таквих покушаја није било, нити ће бити. Прибегавање таквим поступцима значило би, без сумње, de facto стварање раскола. Не треба, дакле, очекивати да Епископ Артемије на било који начн крене у стварање неког свог Сабора (или Синода). Било да хиротонише Епископе сам[1] – што је дијаметрално супротно канонском устројству Цркве – било да му за ту прилику „помогну“ или му „приђу“ неки други Епископи (из СПЦ, из неке друге Цркве, или пак из неке расколничке заједнице), са којима би затим приступио хиротонији нових Епископа и стварању паралелног Сабора (што би многи пуним срцем прижељкивали). То је, међутим, одраз расколничког умовања, које се нажалост не ретко данас, тј. скоро свакодневно, може срести.

Не стоји, дакле, оно што су многи приписивали Епископу Артемију – да хоће да прави своју цркву, да хиротонише своје Епископе, и да тиме направи раскол.

Уосталом, зар Епископ Артемије треба да крене путем којим су кренули Акакијевци, да поистовети себе са Акакијевцима? Зар је Србији потребна још једна Акакијевска групација? Пример Акакијеваца је, иначе, више него парадигматичан. Епископска „хиротонија“ која је обављена прошле године у њиховој групацији, одмах је довела до поделе међу њима! Види се какав је резултат и какве плодове донела (По плодовима њиховим познаћете их, Мт 7, 16) – уместо јединства, слоге и напретка, довела је одмах до цепања, раскола међу њима самима, међусобног непризнавања… То је карактеристично и за све друге расколничке групације, поготово када се крене путем хиротонија нових Епископа и стварања паралелних Сабора. Треба ли сумњати да би то исто чекало уколико би се, што да не да Бог, кренуло са хиротонијама нових Епископа од стране Епископа Артемија? Или треба и Епископ Артемије да крене у стварање и дефинисање неке „своје еклисиологије“, као што то чине Акакијевци и многи други? На њиховом примеру се најбоље види како такви (=у расколу) могу водити ка спасењу Српски народ, када не могу да очувају своје јединство и јединомислије, будући и у минималном броју, као што јесу.

Епископ Артемије јасно је, такође, ставио до знања да никаквог молитвеног општења ни литургијске заједнице са Синодом Митрополита Агатангела, као ни Старокалендарца Кипријана, није било, нити ће бити. То свакако важи, лако се може закључити, и за било које друге расколничке заједнице у васељени.

Не треба занемарити ни изазов и опасност која долази са друге стране, и која је свој јавни израз и артикулацију добила недавно у лику, већ свима познатог, Живице Туцића, изјавом да „присталицама“ Епископа Артемија „треба дати правни статус“.  Треба се добро замислити над изнетим предлогом, ако ни због чега другог, онда барем због чињенице да наведене речи долазе од стране дотичног г-дина. Већ је познато деловање наведенога и његов дискурс, и није тешко докучити где циља сугестија да „присталицама“ Епископа Артемија „треба дати правни статус, да се уклопе у оквир Закона о верским заједницама“. То је директни позив, заправо подстицање на озваничење и формализацију раскола, расколничке заједнице. Довести Епископа Артемија да се сам, добровољно, формално и званично, пред државним органима у административном смислу одвоји од Српске Цркве! И шта би онда представљао? Нема ли можда оних који би то једва дочекали? У име кога говори г-дин Туцић и чије интересе заступа када сугерише да „држава не би смела никоме да оспорава регистрацију као верске заједнице“, додајући „да би било добро да окружење Артемија добије некакву структуру, па чак и регистрацију“! Да ли само у своје име? Или можда у Српској Цркви постоје структуре којима би то одговарало, па се, ево, Епископ Артемије и на овај начин, јавно, подстиче и охрабрује на такав корак? Да би тада могли да кажу – шта? Више је него јасно.

Епископ Артемије у свом интервјуу поново је нагласио значај Одлуке Ареопага из 2010, која јасно и недвосмислено говори о политичким и верским разлозима који стоје у позадини нашег гоњења, као и да наведена од стране Великодостојника Српске Цркве тобожња злоупотреба не постоји, те да се сходно томе ради о монтираном процесу. Одлука Врховног Суда Грчке стоји као чврста и званична потврда правих мотива прогона и монтираних судских процеса који су започети против нас 2010. (а чији се број од тада увећава), и коју у неком смислу треба имати као путоказ, чувајући се импровизаторских и дилетантских потеза и акција, попут тзв. Протеста испред Патријаршије, итсл.

Завршавајући овај осврт, важно је нагласити да је Владика Артемије, према сопственом сведочанству, Епископ Српске Православне Цркве, и да „нема намеру да прави неку своју цркву“, како су му поједини приписивали (или што би можда неки и прижељкивали), тј. да излази из Српске Цркве. Oпредељен је за очување Канонског поретка Цркве и за хођење „Средњим, царским путем“, што и даје наду да ће се, уз Божију помоћ, и сви постојећи проблеми решити на прави начин.

Архим. Симеон

——————————————————————————————————————————————
[1] Ко би, уосталом, и на који начин вршио избор тих нових Епископа? Епископ Артемије сам? Или би сабрао своје монаштво, и заједно са њима на већању одлучио? Или са неким познаницима цивилима? То би, међутим, био одраз импровизације и дилетантизма, одступање од Предања у Цркви важећег, новачење увођењем лаика у процедуру избора Епископа…