Подсећање: Владика Артемије за „Глас јавности“ о темељу живота и начину спасења пост је Божија наредба

ГЛАСНИК КиМ број 35, 5 децембар 2000 година

ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ ЗА “ГЛАС ЈАВНОСТИ” О ТЕМЕЉУ

ЖИВОТА И НАЧИНУ СПАСЕЊА

ПОСТ ЈЕ БОЖИЈА НАРЕДБА

Прошла недеља протекла је у знаку почетка Божићног поста, који увек претходи најрадоснијем хришћанском празнику – Рождеству Господа Исуса Христа.

О посту, као темељу хришћанског пута и спасења, за „Глас јавности“ говори његово преосвештенство владика рашко-призренски др Артемије (Радосављевић).

– Први подвиг који стоји пред човеком јесте испуњење прве заповести Божје коју је Бог дао још нашим прародитељима у Рају: „Од дрвета познања добра и зла не једите“, а то је ништа друго до заповест о посту. Ту заповест Адам није одржао и истеран је из Раја. У нарушавању заповести о посту је и први грех. Зато и први подвиг човека којим треба да исцели и исправи први преступ јесте држање поста.

То је Господ показао примером својим четрдесетодневним постом у пустињи, а затим дао заповест својим следбеницима рекавши:“ Овај зли род ђаволски ничим се не може истерати, осим молитвом и постом“. Зато је у нашем народу најчешћи грех у последње време недржање поста, а из тог греха ничу и многи други. Пост је, дакле, прва неопходност на путу нашег спасења.

Шта значи пост за православног верника?

– Пост за православног хришћанина је једно од средстава која му помажу у изграђивању свог спасења. Пост као уздржавање од извесне врсте хране на неко време постоји скоро и код свих других религија, и у разним облицима, и то углавном као израз кајања и туге, као средство умилостивљења, чишћења и доласка до вишег степена духовног сазнања и узрастања. О посту се доста говори и у Старом и у Новом завету, што јасно показује да је пост божанска установа и одредба.

Отуда света Црква православна пост сматра као врло важну и значајну установу за духовни живот својих чланова и као моћно средство за постизање пуног спасења које је Бог поставио пред сваког од нас као крајњи циљ. Пост је дакле, не само божанска наредба и одредба, него и божански начин живота.

Како је правилно да се пости и да ли је довољан и исправан само само телесни пост?

– Телесни пост сам по себи, нити је довољан нити много користи. Њега мора да прати духовни пост, под којим се подразумева уздржавање од сваког греха, с једне стране, и чињење добрих дела, посебно дела милосрђа, с друге стране. Кад пости стомак од масних и јаких јела, онда треба и ум да пости од гордих, сујетних и грешних мисли и срце од страсних и похотљивих жеља, и језик од ружних речи и псовки, руке од злих дела и ноге од кривих пута.

Телесни и духовни пост није могуће делити, као што није могуће телом бити сластољубив, а душом богољубив. По речима Светог Симеона Солунског „Бог не потребује хране, пост нас приближава анђелима, који не једу нити пију, пост укроћује тело, да би душа живела док угађања телу убија душу. Постом се чистимо од страсти, које се развијају угађањем телу“. Према томе, само телесни и духовни пост има велику вредност пред Богом.

Удружен са молитвом, пост представља „два крила којима се узносимо на небо“. Пост и молитва су два најјача средства у борби против сваког греха.

Како се постови могу поделити по времену трајања и строгости?

– Пост може бити једнодневни и вишедневни. Једнодневни пост је сваке среде и петка током целе године, (сем такозваних трапавих седмица када се пост разрешава и у те дане). Једнодневни постови су и на дан Усековања главе Светог Јована Претече и Крститеља (11. септембра по новом календару), на Крстовдан (27. септембра) и Навечерје Богојављења (18. јануара).

Вишедневни постови су они које је света Црква установила пред велике празнике и има их четири: Свети Велики (Часни) или Васкршњи пост, пред Васкрс, који траје седам недеља, Божићни пост, пред Рождество Христово, који траје шест недеља, Госпојински пост, пред празник Успења Пресвете Богородице (28 августа), траје 15 дана и пост Светих апостола Петра и Павла (12. јула), траје две недеље.

По строгости или начину уздржавања, постови се деле у пет категорија: потпуно уздржавање од сваке врсте јела и пића, чак и воде, као прва три дана Часног поста (тримирје) и Велики петак. Друга категорија је такозвано сухоједеније, када је дозвољено узимање хлеба и воде једанпут дневно, и то после три сата поподне. Следи узимање хране спремане само на води, код нас познат као строги пост пред причешће. Четврта категорија је узимање јела спреманог на уљу, два пута дневно, док је најблажи начин поста исхрана рибом.

ПЕТАР ПАШИЋ

 

МОЈЕ ПРАВОСЛАВЉЕ

Моје Православље живи и постоји у мени од мог крштења. А моје Православље такође живи и постоји свуда око мене. Рођен сам и живео до прошле године на Косову, тамо где Православље постоји, у ствари тамо где су његови корени и први помени.

Живео сам у улици Патријаршијској, где су звона са Пећке Патријаршије свом својом силином улазила у моју душу. Осетио миро са мошти Светог Стефана Дечанског и дубоко у мојој души оно још мирише.

Моје Православље је и моја Крсна Слава Свети Никола коју наследих од својих прадедова.

Моје Православље је и одлазак на Свету Литургију сваке недеље и празника у манастир Јошаницу.

Моје Православље су патње и радости моје браће и сестара.

Моје Православље су венчања и опела.

Моје Православље је пост и молитва и поштовање десет Божијих заповести, али и опроштај свих мојих грехова.

Моје Православље су икона и кандило на зиду моје собе и Свето Јеванђеље и све свете књиге које имам. Свети Сава, Свети Симеон Свети Василије Острошки, Свети Петар Цетињски, Свети Великомученик Кнез Лазар Косовски, сви су они, а и многи други, део мога Православља.

Моје Православље су моје сузе и мој смех и свака испевана црквена песма за Христа и за Христове следбенике.

Моје Православље је и мој крст који носим на грудима и у души и крст којим се крстим у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин

Данило Јокић, ученик седмог разреда, прогнаник из Пећи

 

Обична прича са Космета

ПЕШИЦЕ ИЗ ЗАТВОРА У КУКСУ ДО СЛОБОДЕ

Младен Ђорђевић из Ораховца успео је да побегне из албанског затвора и да се на крају дочепа слободе у Власотинцу

На контролно безбедносном пункту Рудница између Косовске Митровице и Рашке Младен Ђорђевић Квиско, поштар из Обреновца, сваки час поскакује. Не држи га место. Чека конвој из Ораховца и супругу Јованку која је отишла да види шта је са кућом и окућницом. Вратила се у својеврсни гето да погледа кућу.

Службеници на пункту, новој, неприродној граници, Ратко Лабан и Драган Јовић, покушавају да га умире. Одбија понуђену цигарету, али узима бенседин. Шећер му је опет скочио.

– Преживео сам тортуру албанских бандита у Пирану код Призрена и Куксу у суседној Албанији – прича Ђорђевић. Кренуо сам из Ораховца према Драгашу и Гори не би ли се дочепао Македоније.

Међутим, моји крвници Агрон Авдуљи из Ораховца и Едмонд Хамза су ме препознали и ухапсили. Прво су ме спровели до приватног затвора у Пирану код Призрена а онда у град Кукс у Албанији. Ту су била још четворица Срба из Призрена и два заточеника из села Круша. Физичка тортура, изнуђивање признања, претње стрељањем је био уобичајени ритуал, а храну нам је повремено достављао УНХЦР – каже он. – Нисам се мирио са заробљеништвом јер су ме код куће чекали троје малолетне деце и супруга. Брат ми је погинуо а у кућу су му упалили злотвори. Побегао сам, прешао ни од кога чувану границу, дошао до Овчуше и после четири дана пешице преко албанских гудура и поља стигао у близину родног краја. Скоро две недеље сам спавао у близини порушене светиње Света Тројица, по запаљеним кућама и некако јавио својима да сам жив. Успео је да поново уђе у Ораховац.

– Баш на дан славе Света Петка по други пут се спрема за бекство, али сада са целом породицом. Нашао је празне формуларе извода, попунио их шиптарским именима и ударио „свој“ печат из сеоске поште у којој је радио. Са супругом Јованком, кћерком Јеленом (11) и синовима Данилом (10) и Душаном (7) преобучен у униформу ОВК кренуо је ка слободи са управо купљеним „фордом“. Код села Бестржен пресрећу га шиптарски бандити, отимају му новац и почиње тортура.

Спасавају га италијански војници Кфора и дају му пратњу те он преко Малишева, Пећи, Куле и Рожаја стиже у Црну Гору. Одатле са породицом налази привремени смештај у Власотинцу код Лесковца. То јесте Србија, али моја домовина су Метохија и сунцем окупани Ораховац. Модре винограде, „мали Хиландар“ – Велику Хочу ништа не може надоместити – казе Ђорђевић.

Ораховац је и даље прави гето. У њему живи између 500 и 600 Срба. Неки су се запослили у Кфору у пратећим службама.

Хуманитарне организације су сада нешто издашније па је свакој породици додељено по пет кубика огревног дрвета, конзервиране хране и нешто живине. Гориво долази из разних извора и „снабдевача“. Ваљда ће се преживети?

Зоран Костић