Рајица М: Воља народна – воља Божија

Је ли баш овако данас, или се воља народа парламентарним и председничким изборима, слободном људском вољом, предаје у руке других људи.

Очигледно да већина србских гласача осећа да се на изборима, неким Богу страним чудом народна и Божија воља исмева и мења у сасвим супротну вољи Божијој.

Више од педесет процената србских бирача неће изаћи на изборе, кажу истраживања.

Ни власт ни опозиција не беру бриге због овог податка. Уздају се у гломазна партијска тела, плус неки заведени случајни пролазник и већина је ту.

Ту је и непристрасна изборна комисија, састављена од демократски реформисаног правосуђа, која ће потврдити регуларност избора.

Већину ће, као и обично, освојити лоши момци, добри мањину и тако ће почети још једна влада састављена народном вољом, да У Име Народа влада.

Истинска народна већина, која неће на изборе, наставиће кретање животом у границама прописаним за аутсајдере, све даља и даља од животних радости чији је извор партијска држава и друштво.

Партијска тела ће се ширити и протезати над свим областима друштвеног живота, а сав друштвени живот биће сведен на испуњење партијских интереса.

Изван партијске послушности почиње патња и проклетство пошто је партија извор и регулатор животне радости.

Наш политички и друштвени живот се дели на посвећени унутарпартијски и непосвећени ванпартијски. Непосвећена народна већина, ускраћена познања унутарпартијских тајних знања за унутарпартијске посвећенике, представља стадо оваца кланица или модерно речено неопходну колатералну штету у остваривању животних радости партијског тела.

Овом добро увежбаном партијском радњом партија свом партијском телу укида животну патњу и неизвесност која чини саставни део Христовог Крста.

Патња је горак лек Господом Христом благословен. Апостол Павле на једном месту у Посланицама моли своју Хришћанску браћу да му не досађују, јер он на свом телу носи ране Христове.

Патња је неизоставни део Хришћанског покајања, и после сваке грешне насладе јавља се у грешнику покајнику.

Велики светски песник Бодлер каже: „благословен буди Боже што нам даде патњу, мелем наших искварених душа“, а партија партијском телу увезаном партијским везама настоји да укине овај горки лек.

Свет искључене патње неосетно постаје свет окорелих грешника, који не саосећају са онима који пате. Партија је безосећајна за патње ванпартијаца, њу једино боле унутарпартијске ране сопственог партијског тела.

Председник није цар, помазаник Божији, он је израз воље грешне људске природе. У случају кад Народна већина препушта партијској мањини да уместо ње бира, долазимо у ситуацију у којој грешна људска природа бира грешну људску природу која ће бити заступник њених грешних интереса. Партијска учена али грешна људска природа, намеће се партијској неукој грешној људској природи за гаранта и чувара животних радости, док већинском ванпартијском Народу постаје она популарна коза чувар купуса. Купус може да буде све у зависности од ситуације, од неопходног радног места, до неповредивости државног суверенитета.

Владати се може двојако, на назидање, али и на рушење. Власт која влада на назидање потврђује се биолошким, умним, духовним, економским и сваким другим напретком. Биолошки напредак прати здравље нације и пораст броја становништва, умни и духовни напредак праћен је високосавесношћу и високим моралом друштва. Економски развој прати висока запосленост становништва, висока продуктивност, добра плаћеност запослених, богата држава, богати грађани, професионално остварени, задовољни и радосни људи. Једнакост пред законом, слободан говор слободних људи, подједнаке шансе за све успешне у свим областима личног и друштвеног развоја.

Али, како рече мудри проповедник: „каткад влада човек над човеком на зло његово“, и та је власт на рушење, а њен учинак најлакше можемо сагледати из нашег свакодневног живота. Устав и закон у супротности, речи и дела у супротности, кршење законских права и цеђење обесправљених кроз законске обавезе, нација оболела, од умножених душевних болести до умноженог карцинома. Општа несигурност, очај без алтернативе, смртност већа од рађања, незапосленост од запослености, казани за гладне… Отимање државне територије и противуставно помагање отимачима…

Изнад свих наших друштвено политичких превирања потмуло се надвија нека невидљива сила која Бога не моли, а може се именовати некаквом интернационалном надстраначком централом. Сетимо ли се деведесетих година, тачније 1997. године већ прошлог века, и изборног окршаја председничких кандидата Војислава Шешеља и Милана Милутиновића, и отимачине победе победнику. Или још ближе, избору између Бориса Тадића и Томислава Николића 2007. пре „пуцања“ радикала, осетићемо готово видно деловање ове невидљиве интернационалне силе. Није ли ово довољан доказ да се оваквим изборима ништа не може променити. Шта год ми гласали биће онако како су они горе одлучили. Неопходно нам је потребно да на свет око нас почнемо да гледамо вишедимензионалним видом, а не само у оној димензији коју нам партијски медији сервирају. Србија се на наше очи претвара у светску раскрсницу, на којој владају правила света а не Србије.

Политичке партије функционишу на неколико нивоа који се могу поделити на унутарпартијски, међупартијски, надпартијски и изванпартијски.

Ако на овај начин поставимо дешавања у политичком животу Србије разјасниће нам се да је у оваквом односу политичких партија и Народа, Народ последњи ниво одлучивања и последња карика у ланцу исхране партијске и надпартијске елите, стадо оваца кланица.

Шта нам је чинити ако нас има у толиком броју који не желимо да изађемо на изборе знајући да ништа не можемо да променимо. Око кога можемо да се окупимо ми који не потражисмо себе у партијским телима. Које је то тело које нас може у себе примити а које није грабљиво партијско тело. Колико ја знам то је увек било и увек ће бити Христово тело, Црква Христова. Само Србска Православна Црква може да окупи нас Србе којима партијска тела крадуцкају животне радости и препуштају нас очају. Колико знам, очајнике непронађене залутале у свету себи је призивао и око себе окупљао Син Божији Господ Исус Христос. Он нас зове, наше је једино да чујемо Његов глас који ће нас призвати себи и још ће нам рећи где се Он у овом свету налази, у првим редовима на партијским прославама или у прогнаном владики Артемију. Кад ово основно будемо сазнали даље ће нам се све рећи само.