Забрана богослужења у Румунији свештенику који не прихвата одлуке Критског сабора

Говорио је и опширно писао о издаји која је учињена јуна месеца ове године на Криту. Били су то месеци када су они који љубе Христа и Цркву заузели став да треба да исповедају веру, појашњавајући и помажући свештеницима и лаицима да се упознају са непосредном опасношћу свејереси екуменизма, званично признатој на Критском сабору.

Неки су схватили шта се заиста догодило и предузели су одређене кораке, други нису дали на значају том догађају, док су се остали успротивили Истини. Не презајући ни од чега екуменисти су повели жестоку борбу за уједињење лажне цркве са једном и једином Црквом Христовом користеће се оружјима неправде: претњама, неистинама, компромисом, збуњивањем, диверзијом, дезинформацијама или прећутним одобравањима са коначним циљем – издајом.
Свештеник Клаудије Буза није прекинуо помињање епископа одмах након сабора на Криту, јер део делегације Румунске Православне Цркве није потписао спорна документа. Чекао је са надом у Бога да ће архијереји Светог Синода бити ти који ће се успротивити одлукама на Криту.

Али воља Божја је била таква да није поткрепила његово надање, што се показало након избора који су направили архијереји! То је био тренутак када је схватио да нема више шта да се чека и да треба прекинути са помињањем хијерархије, што је применио већ сутрадан, дакле од 30. октобра. Разлоге своје одлуке наводи у писму упућеном владики Викентију:

Преосвећени оче епископе!

Понизно и са дубоким болом вам пишем ове редове, јер сам забринут због онога што се дешава у Цркви, зато што знам своје дужности као и одговорности које као пастир имам према верницима који су ми поверени на старање, уз Божију помоћ, на путу спасења, као и према свом јерарху из осећања љубави и послушности.
Са забринутошћу сам посматрао припрему, спровођење и завршетак Критског тзв. Светог и Великог Сабора. Паралелно са тим, ја сам сакупљао информације, читајући тумачења познатих богослова и у савременом свету признатих личности на тему Православља: Високопреосвештенога Јеротеја (Влахоса), професора протојереја Теодора Зисиса, професора Димитрија Целингидиса и др, те пратио појашњења која су на конференцијама излагана, кроз разговор са искусним духовницима, свештеницима, монасима и лаицима о сазиву, одлукама и последицама овог сабора.
Закључци до којих сам дошао, а у исто време и разлози који су ме навели да заузмем овакав став су следећи:

1. Критски сабор није био ни „Свети“ нити „Велики“.

Он није био „Свети“ јер није спроведен по узору на Свете Васељенске Саборе те се тако не сматра наследником дела Светих Отаца ни формално, ни по садржају, као што ће бити изложено касније.
Није био „Велики“ не само зато што нису учествовале све аутокефалне цркве, већ пре свега што је и заступљеност архијереја била селективна, у неодговарајућем, врло малом броју.

2. Сабор на Криту није подржао основне принципе саборности у православних, посебно оне одржаних Васељенских сабора.

На овој „Конференцији-конгресу “ архијереја, како Критски сабор назива цењени догмата Димитрије Целенгидис, у складу са Правилником о раду, право гласа имало је само десет присутних предстојатеља. Ово је пракса без преседана и произвољност непозната историји наше Цркве, што није у складу са до данашњег дана познатом праксом православних сабора укључујући духовну једнакост свих епископа, која произилази из једнакоправности њихових гласова. Ово нас очигледно доводи до нечега што се практикује у римокатоличанству.

3. Критским сабором исказана су озбиљна одступања од праве вере и званично признавање екуменизма као догме.

Документи сабора су у многоме збуњујући, истина је помешана са лажи употребом нејасно дефинисаних термина. Тако, у члану 1., иако помињемо да је Црква Једна, Света, Саборна и Апостолска, даље се наводи да „(Црква) заузима водећу позицију у промоцији хришћанског јединства у савременом свету“. Какво је јединство хришћана које промовише православна црква, и зашто нигде не пише да, са православне тачке гледишта, јединство значи одрицање инославних од јереси и враћање у Цркву Христову кроз Свету Тајну Крштења?

Такође, у члану 4, користи се исти екуменистички, неправославни језик, када се говори о „начинима и средствима за обнављање јединства верујућих у Христу.“

У ставу 6. се наводи да „Православна црква прихвата историјско име других инославних хришћанских цркви и конфесија“, у ствари признаје на саборском нивоу постојање јереси као „цркава“.

Став 8. лукаво признаје идеју непотпуности Цркве, јер каже да ће „… Дух Свети допунити оно што недостаје.“

Ставови 16. и 17. говоре о учешћу православне цркве у телу под називом „Светски савет цркава“, који „промовише јединство хришћана у свету.“ Међутим, запитајте се: Какво јединство може да понуди свејеретичка организација и шта може имати заједничко са једном Црквом Христовом?

Члан 22. уводи у до сада невиђену ситуацију у историји Цркве, односно, у то да „Православна Црква осуђује сваки покушај да се разбије јединство Цркве, учињен од стране појединаца или група под изговором очувања и заштите наводно истинског Православља“. Овим чланом, препредено, заиста желе да ућуткају пуноту Цркве, рекавши да се „очување праве православне вере постиже само саборским системом“, самовољно предајући забораву једну важну истину, да се потврда исправности добија прихватањем исте од стране верујућег народа.
Важно је додати да не разбијају јединство Цркве, они који оспоравају и осуђују екуменизам, него сасвим супротно: раскол подражавају они који подржавају екуменизам и желе да га наметну силом и лукавштином.

4. Делегација Румунске Православне Цркве је потписала сва предложена документа чак и она која садрже знатна догматска одступања, попут документа „Однос Православне Цркве према остатку хришћанског света“.

Тачно је да су чланови делегације Румунске Православне Цркве изнели ставове против нејасноћа, двосмислености и неправославних термина у тексту документа, што је примећено и од учесника других делегација, али на крају оно што је битно је да су документа потписали: јеретичка документа којима су тако лако одступили од православног.

5. У документу “Света тајна брака и његове препреке“ аутокефалним црквама даје се могућност да одступе од догматских учења о Светим Тајинствима Цркве.

Путем непризнавања 72. правила Пето-Шестог Трулског Васељенског Сабора, који описује еклесиолошко-догматске услове за постојање Свете Тајне брака, аутокефалним помесним црквама дата је могућност за примену икономије у случају мешовитих бракова, чиме се признају инославна крштења, заједничка молитва са екуменистима и породични живот.

6. Присуство неправославних посматрача током сабрања по узору је на ватикански сабор (Сабор кардинала).

Све ово што сам горе навео, умножило је мој страх и бол док сам ишчекивао јесење заседање Светог Синода Румунске Православне Цркве.

Црква, као љубљена мати, оставила нам је оружје којим не излазимо из оквира љубави, оружје којим су се већ борили да сачувају веру и којим нам јасно указује који је то исправан пут како бисмо очували православну позицију сваког члана Цркве. 

Прекид помињања архијереја од свештеника сматра се како оружјем, тако и чином љубави: према архијереју, да га упозори на опасност од јереси, и верујућем народу, да га заштити од опасности заразе од тешке болести – јереси. 

Свети Синод Румунске Православне Цркве усвојио је декларацију објављену на званичном сајту Патријаршије 29. октобра под називом „Закључци Светог Синода у вези са заседањем и одлукама Светог и Великог Сабора православне цркве на Криту (16 – 26 јуна 2016).” Ова декларација (има правну снагу) коју су са великом надом ишчекивали верници Румунске Православне Цркве, који су се противили одлукама са Крита, а која је изазвала дубоко разочарање у редовима оних који су мислили да ће документи Критског сабора бити одбијени од стране Светог Синода. То се, нажалост, није догодило. Међутим, довело је до тога да престанем са помињањем надлежног архијереја – Вас, Ваше Преосвештенство, почев од 30. октобра, 2016. године, у складу са 15. правилом Двократног Константинопољског Сабора, до одбацивања одлука Критског сабора и осуде свејереси екуменизма на нивоу епархије.

Све што сам написао је са љубављу, и пуно бола, и са уважавањем архијерејског достојанства Вашег Преосвештенства.

Свештеник Клаудије Буза

Убрзо након објављивања писма свештеника Клаудија Бузе, огласио се и епископ Викентије на званичном сајту епархије, који обавештава свештенике и верујући народ о новонасталој ситуацији и како поменути свештеник није у канонској послушности Цркви, те да је непоштовањем црквених уредби себе одвојио од Христа. Називајући га слугом Божијим који више воли разједињеност од молитве и побожности, у одбрану одлуке која је донета, а то је суспензија, односно забрана богослужења док траје дисциплински поступак, владика наводи 13. правило Двократног Константинопољског Сабора које није у вези са разлогом престанка спомињања архиjереја у овом конкретном случају, док 15. правило истог Сабора није ни поменуто, иако се у свом обраћању „свештеник-расколник“ искључиво на то правило позвао.

Некада се у Румунији под комунистичком диктатуром требало судити „непријатељима народа“, а данас треба осудити „расколника“. Једина је разлика у томе што су пре 1989. године свештеници слушали „претпостављене“ комунистичког режима, а данас морају да слушају „претпостављене“ система глобализације. Израз „Слушајте своје вође“ се користи у оваквим случајевима да се наметне слепа послушност парохијана да пристану на компромисе којима су вође склоне и да их прате без поговора. Вође из доба комунизма и ове данашње имају нешто заједничко: страх од губитка столице.