Еп. Артемије: Заиста, ко је „промашио тему“?

Овај мој осврт, као одговор поводом новог напада Епископа Атанасија Јевтића, који је уследио после мог Интервјуа ТАНЈУГ-у, представља само наставак мога одговора под називом „Б Р А Т“, који обухвата и цитирану његову изјаву од фебруара 2010.

У овом његовом новом нападу, заједно са преамбулом (препознатљиво чијом), прво што пада у очи јесте одсуство истине у сагледавању ствари. Добија се утисак да је у питању кратковидост (или, можда, заслепљеност) коментатора који се бави, као најважнијом ствари, тумачењем једне моје слике крај гроба Оца Јустина, бркајући је са једном ранијом фотографијом (широко познатом) на којој смо нас четворица духовних синова светога Старца, тврдећи да сам ја „избрисао осталу тројицу ученика светога Јустина“, да би ја „остао сам“.

Да ли је могуће да је мислио како је она слика нас четворице крај Аввиног гроба и једина слика? Да ли, можда, (по њему) ја нисам имао право да се (ко зна колико пута) сликам на гробу свога Старца? Једна и друга слика (које објављујемо уз овај текст) јасно показују да се ради о два, међусобно независна, случаја, и још једном указују на клеветнички дух Епископа Атанасија.

{gall}episkop/brat{/gall}

Наш одговор њему под називом «БРАТ» он назива „иронисањем, изругивањем и клеветом“, јер, како каже, да „свесно мимоилазим и игноришем тематику из његовог писма“, (као и неких седам ранијих, на које, наводно, нисам одговарао, нити им придавао значај), зато што „на њу немам одговора“. И то би, по њему, значило да сам „промашио тему“. Истине ради у његовом писму и није било неких питања за „одговор“, него „тематика“ општа, опет (ма колико га то избацивало из такта), без и једног доказа а са много клевета и, како сам каже, „нимало нежних“ етикетирања и увреда.

Напротив, кад је о „промашивању теме“ реч, зашто он остави Нас без и једног одговора на три Наша врло јасна и конкретна питања? Да ли зато што су одговори јасни и разумљиви сами по себи, или је управо то игнорисање и заобилажење истине? Ко чита, разумеће. И ко гледа – видеће.

Укоревајући мене, пише у множини: „такви су били и сво време до сада…“, „они су износили само своје ставове…“, вероватно мисли и на моје ближе сараднике, које никада не може да заобиђе (као Архимандрита Симеона Виловског и др.), а да се о њих не очеше најгрубљим речима. А какве су то речи показаће свима једна прегршт његових „бисера“ које нештедимице дели и лепи својим неистомишљеницима. Ево их:

„…Мирашевци, псевдозилоти, секташи, еврослинавци, трабанти, комуњаре, медиокритетски менталитети, скоројевићи, конвулзивни ‘духовници‘ и њихови суфлери и епигони, духовни слепци који су веру учили по звездама и месечевим менама, новопечени ‘типичари’, зилоти маловерни смућени и смушени људи окорелих савести, путујући циркузанти, дојучерашњи удбаши који срамоте храм Божији, црни магови, дозлабога срамне пропалице, неупућени и болесни људи са папистичком ‘непогрешивошћу’ који углас певају будибогзна шта и леже по патосу, људи који имају своје надимке, а не знају ни да бекну, велеучени ‘канонисти’, а уствари дилетанти и секташи, мутиводе и цркворушитељи, фамозни и неславни одметници, безаконици, бесавесници, антидуховници, несрећни народоразбијачи, заведени и незнавени богомољци, слични јеретицима, језуитски инквизитори, шпијуни, огавне уходе и жбирови, бескрупулозни лажљивци, клеветници и подметачи, фанатици који праве халабуку и брукају Цркву, хистерични људи неуротичне ускости, искључивости, незнања и бесловесја, инквизиторски, медиокритетски менталитети, штрајкачи, откачени попови…“, итд. и тсл.

Кроз то, он недвосмислено изјављује и потврђује да оптужба упућена мени „о изношењу само својих ставова“, управо важи за њега. Јер никада, нигде и нико није имао такво обиље увредљивих назива, епитета и увреда, као он, што и јесу „само његови ставови“. Нека се и даље кити њима и умножава их. Са њима ће изаћи „на виђења Господња“, где ће се сваки „од својих дела (и речи) или прославити или посрамити“ (Чин Опела).

+Епископ АРТЕМИЈЕ